Nedavno sam od svoje nadzornice Meng Đe čula da Li Peng nije prihvatila istinu, da uvek previše analizira ljude i stvari, da ometa crkveni život i da su braća i sestre razgovarali sa njom u zajedništvu i pomogli joj, no ona još nije obrnula kurs. Meng Đe me je zamolila da napišem procenu o njoj. Bila sam iznenađena na neki način. Nisam očekivala da će Li Ping doći do te tačke. Isprva mi je bilo teško da to prihvatim. Porodica Li Ping je u Gospoda verovala generacijama. Ona je služila Gospodu u crkvi u svojim tinejdžerskim godinama i prihvatala je ovu fazu Božjeg dela duže od 20 godina. Sada je imala nešto više od 50 godina i još uvek nije bila udata. To što je ostavljala sve iza sebe i davala se, što se uzdržavala i podnosila patnje je nalikovalo na istinsku veru u Boga. Sada je bila obeležena kao bezvernik na osnovu toga što je previše analizirala ljude i stvari. Nije li to bilo pomalo okrutno? Prisetila sam se kada sam u prošlosti komunicirala sa Li Ping; njena ljudskost nije delovala oskudno; jedino što se, kad iskrsnu problemi, rapravljala oko toga šta je ispravno, a šta nije. Ne bi li ljudima poput nje trebalo dati šansu da ostanu u crkvi i rade? Kasnije mi je Meng Đe rekla da je na osnovu nametljivog ponašanja Li Ping već bilo utvrđeno da je ona bezvernik. Isto tako me je podsetila da se i sama preispitam da vidim šta me je to onemogućilo da je prozrem i rekla mi da tragam za istinom kako bih to rešila.

Kasnije sam u svom traganju savesno poradila na ovom problemu i setila se svih slučajeva kada smo Li Ping i ja komunicirale. Li Ping i meni je dato da sarađujemo u obavljanju naše dužnosti 2019. godine. U to vreme, jedna sestra u našoj grupi, Jingsin, nije dobro funkcionisala sa Li Ping. Jingsin je želela da o tome porazgovara sa Li Ping, ali je ona to odbila. Jingsin je postala nekako negativna i kada se starešina raspitivala o stanju u kom se ona i Li Ping nalaze, Jingsin je iskreno izjavila da njih dve ne sarađuju dobro. Li Ping je smatrala da je to što je Jingsin rekla narušilo njen ugled te je stvorila jake predrasude o Jingsin. Nakon toga je izvrnula činjenice i rekla da je Jingsin namerno podnela žalbu protiv nje u nastojanju da je isključi iz grupe. Pre jednog okupljanja, Jingsin je predložila da prvo porazgovaramo o svojim stanjima i da onda na osnovu njih usredsređeno čitamo Božje reči. Li Ping je mislila da Jingsin time cilja na nju ukazujući da nije posvetila dovoljno pažnje život-ulasku, pa je ljutito rekla da nemaju dovoljno vremena za to. Tokom jednog sastanka na kojem je analiziran rad, Jingsin je rekla da su rezultati crkvenog rada odskora u opadanju i sve nas je podsetila da istražimo šta se krije iza toga. Li Ping je opet pomislila da se tu radi o njoj i naprasito rekla: „Ako mislite da nisam od koristi, prijavite me nadzornici i neka me premeste.“ Proveli smo vreme razgovarajući sa njom u zajedništvu i nismo mogli normalno da razgovaramo o poslu. U to vreme sestra Luo Ven se tek pridružila grupi i kada bi se u njenom radu pojavili poteškoće i problemi, često bi se konsultovala sa Jingsin. Li Ping je videla da Luo Ven ima visoko mišljenje o Jingsin, pa joj je u lice rekla da se Jingsin koristi nekim podmuklim sredstvima da je pridobije i rekla joj je da odstrani Jingsin. Kada je Luo Ven to čula, bila je toliko ljuta da je počela da plače. Osetila je da nije lako raditi sa Li Ping i više nije želela da obavlja svoju dužnost ovde. Li Ping ne samo da se nije preispitala, već je rekla i da, ako Luo Ven hoće da ode, to je na njoj. Ponekad bismo u sobi zajedno razgovarali o poslu i Li Ping bi postala sumnjičava i mislila da je ogovaramo iza leđa. Zato je često bila u sukobu sa sestrama u grupi. Zapravo, ova njena stanja su trajala već prilično dugo. Naša nadzornica je razgovarala s njom i više puta joj pomogla, ali ona nikada nije obrnula kurs. Tada sam, tek pridružena grupi, razgovarala s njom i rekla joj da treba da se usredsredi na traganje za istinom i da uči lekcije, ali bi se ona raspravljala oko toga šta je ispravno, a šta nije, i za sebe bi nalazila izgovore. Bila sam veoma zbunjena. Godinama je verovala u Boga, pa zašto onda ništa od Boga nije prihvatala kada bi joj se nešto dešavalo već je uvek tražila razloge spolja, isuviše analizirala ljude i stvari? Onda sam pomislila: „Možda je trenutno u lošem stanju. Ako sa njom više razgovaramo i pomažemo joj, mogla bi da preokrene svoje stanje i ne analizira ljude i stvari u toj meri.“ Kasnije, pošto Li Ping i Jingsin nisu mogle da rade zajedno, naša nadzornica je stavila mene i Li Ping u istu grupu. Isprva nisam mislila da će Li Ping, nakon što je odvojena od Jingsin, i dalje biti toliko usresređena na nju, ali bi svaki put kada bih pomenula Jingsin, Li Ping ponovo iznosila stvari koje su se ticale nje i pričala o tome. Njene su reči bile pune uvijenih osuda prema Jingsin. Međutim, ja nisam mogla jasno da vidim njenu suštinu i mislila sam da samo trenutno nije u stanju da to prevaziđe, da će to verovatno prebroditi kako vreme bude prolazilo. Kasnije je Li Ping prebačena u drugu grupu da obavlja svoju dužnost. Braća i sestre su prijavili da se ona i dalje tako ponaša, da bi, kadagod se nešto dotakne njenog ponosa, dizala larmu unedogled i da nije mogla da radi sa drugima kako treba. Takođe je uticala na stanja drugih i usporavala rad grupe. Naša nadzornica je više puta razgovarala sa njom i rekla joj da se usredsredi na traganje za istinom i na učenje lekcija, ali ona to nikada nije prihvatila i bila je uporna u tome da se brani, dovodeći do prekidanja i ometanja rada. Sve dok nije otpuštena, raspravljala se oko toga šta je ispravno a šta nije, nije se preispitivala niti je pokušavala sebe da spozna.

Kasnije sam čula braću i sestre kako pričaju o nekim vidovima njenog ponašanja. Njena sklonost da preterano analizira jude i stvari bila je zaista prilično upadljiva. Ne samo da je dovodila ljude do toga da se osećaju sputano; ona je ometala i crkveni rad. Pomislila sam: „Kako Bog klasifikuje takva ponašanja?“ Pročitala sam relevantne Božje reči u vezi sa tim problemom: „Nije li podlo da neki ljudi vole da cepidlače i da krenu putem koji vodi u ćorsokak kad god im se nešto desi? To je veliki problem. Ljudi jasnog uma neće praviti ovu grešku, ali bezumni ljudi su baš takvi. Uvek umišljaju da im drugi otežavaju stvari i da su namerno neprijatni prema njima, pa tako uvek ljute druge ljude. Nije li to nenormalno? Ne ulažu napore kada je reč o istini, već, kada im se nešto desi, zakeraju zbog nevažnih stvari, zahtevaju objašnjenja, pokušavaju da sačuvaju ugled i uvek se, rešavajući probleme, služe ljudskim rešenjima. To je najveća prepreka život-ulasku. Ako ovako veruješ u Boga, ili ovako postupaš, nikada nećeš dostići istinu jer nikada ne dolaziš pred Boga. Nikada ne dolaziš pred Boga da primiš sve što je On za tebe postavio, niti koristiš istinu da se sa tim stvarima nosiš, već se služiš ljudskim rešenjima da im priđeš. Stoga si, u Božjim očima, predaleko od Njega odlutao. Ne samo da je tvoje srce odlutalo od Njega, već i čitavo tvoje biće ne živi u Njegovom prisustvu. Tako Bog gleda na one koji uvek preterano analiziraju i cepidlače. (…) Kažem vam da, kakvu god dužnost vernik obavljao – bilo da su u pitanju spoljne stvari ili, pak, dužnosti koje se tiču raznih poslova i oblasti stručnosti Božje kuće – ako ne dolazi često pred Boga, ne živi u Njegovom prisustvu, ne usuđuje se da prihvati Njegovo ispitivanje i ne traži od Njega istinu, bezvernik je i ne razlikuje se od nevernika“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo ako često živi pred Bogom, čovek može imati normalan odnos sa Njim“). „Za pitanja koja se tiču slave, dobiti ili ugleda, oni insistiraju da se razjasni ko je u pravu a ko nije, ko je nadređen a ko podređen, i moraju da se raspravljaju da bi nešto dokazali. Ostali ne žele ni da čuju za to. Ljudi govore: ’Možeš li da pojednostaviš to o čemu govoriš? Možeš li da budeš direktan? Zašto moraš da budeš tako banalan?’ Njihove misli su tako komplikovane i uvrnute, i oni žive tako iscrpljujućim životom da ne primećuju osnovne probleme. Zašto ne mogu da tragaju za istinom i da budu iskreni? Zato što imaju odbojnost prema istini i ne žele da budu iskreni. Prema tome, na šta se oslanjaju u životu? (Na filozofije za ovozemaljsko ophođenje i na ljudske metode.) U zavisnosti od ljudskih metoda po kojima se deluje, dolazimo do toga da pojedinac ili biva ismejan ili otkriva svoju ružnu stranu. I tako, kada se to detaljnije ispita, njihovi postupci, stvari na koje potroše vreme radeći ceo dan – sve se to odnosi na njihov ugled, slavu, dobit i sujetu. Gotovo kao da žive u nekoj mreži, moraju sve da racionalizuju ili da nađu izgovor za sve i uvek govore samo radi sopstvene koristi. Način razmišljanja im je komplikovan, pričaju o glupostima, reči su im zamršene. Uvek se u nedogled raspravljaju o tome šta je ispravno a šta pogrešno. Ako ne pokušavaju da dobiju na ugledu, oni se takmiče za reputaciju i status, i nijedan trenutak ne prođe a da oni ne žive za takve stvari. I šta je krajnja posledica? Oni su možda stekli ugled, ali svima su postali ogavni i dosadni. Ljudi su ih pročitali i shvatili da su lišeni istina-stvarnosti, da oni nisu neko ko iskreno veruje u Boga. Kada starešine i delatnici ili druga braća i sestre upotrebe par reči da ih orežu, oni tvrdoglavo odbijaju da ih prihvate, već insistiraju na tome da sve racionalizuju ili da nađu izgovore i pokušavaju da prebace odgovornost. Tokom zborova, oni brane sebe, započinju rasprave i raspiruju probleme između Božjih izabranika. U svojim srcima, oni razmišljaju: ’Zar stvarno nemam gde da raspravim svoj slučaj?’. Kakva je ovo osoba? Da li je to neko ko voli istinu? Da li je to neko ko veruje u Boga? Kada čuju da neko kaže nešto što se ne poklapa sa njihovim namerama, spremni su da se raspravljaju i zahtevaju objašnjenje; zapetljaju se u tome ko je u pravu a ko nije, oni ne tragaju za istinom i ne postupaju sa njom u skladu sa istina-načelima. Ma koliko stvar bila prosta, oni moraju da je zakomplikuju – oni sami traže nevolju, zaslužuju da budu iscrpljeni!“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Iz Božjih reči sam uvidela da oni koji previše anliziraju ljude i stvari doktrinalno potvrđuju da Bog ima suverenost nad svime i da su njihove svakodnevne okolnosti uređene od strane Njega. Ali, kada se suoče sa ovim stvarnim okolnostima, oni ne prihvataju da su one od Boga. Ne tragaju za istinom niti uče lekcije. Umesto toga, misle da im neko otežava stvari, i kako bi povratili svoj ponos i ugled, večito se rapravljaju o tome šta je ispravno, a šta ne, dovodeći do larmanja unedogled. Sve što oni donose drugima i crkvi jeste ometanje. Suština tih ljudi je svojstvena bezvernicima. Na primer, pogledajte Li Ping. Kada je sarađivala sa Jingsin, bilo je očito da njih dve ne mogu da rade zajedno i da se to već odrazilo na njihovu dužnost. Jingsin je starešinu izvestila o onome što se stvarno dešava, nadajući se pomoći, ali Li Ping nije prihvatila da je to od Boga, već je umesto toga mislila da je Jingsin podnela žalbu protiv nje. Nakon toga je budno motrila na Jingsin. Tokom okupljanja ili razgovora o poslu, ako bi Jingsin ukazala na neki problem ili dala razuman predlog, Li Ping nije mogla da tome ispravno pristupi, već je verovala da Jingsin cilja na nju i tako joj se namerno suprotsavljala. Čak je namerno izazvala problem, rekavši da, ako mislimo da nije od koristi, treba to da kažemo starešini kako bi je premestila na drugu dužnost. Sve nas je to činilo sputanima i uticalo je na crkveni život i crkveni rad. Sestra Luo Ven se tek priključila grupi i nisu joj bila bliska načela i profesionalne veštine, pa je otišla da porazgovara sa Jingsin. Li Ping je posumnjala da je Luo Ven gleda sa visine i da je zauzela stranu Jingsin a nju odstranila. Kada su sestre normalno razgovarale o poslu, Li Ping je takođe sumnjala da je svi osuđuju iza leđa i čak je namerno kritikovala ljude i otežavala im stvari. To je dovodilo do toga da ljudi nisu mogli normalno da obavljaju svoje dužnosti. Zapravo, sve te stvari su bile prilično uobičajene i jednostavne, stvari koje normalni ljudi mogu da razumeju ako imalo razmisle o tome. Ali ona je isuviše analizirala ljude i stvari i sva se u to upetljala; njena razmišljanja su bila krajnje komplikovana. Nakon toga su svi besedili o Božjim rečima i pomogli joj, ali ona nikada nije pokazala nameru da traga. Umesto toga je pronalazila izgovore i branila se i raspravljala se oko toga šta je ispravno a šta ne, pokušavajući da dokaže da je u pravu.

U prošlosti sam razmišljala da je njeno preterano analiziranje ljudi i stvari loše stanje koje je privremeno. Sada sam uvidela da su dve različite stvari imati trenutno iskvareno otkrovenje i posedovati suštinu bezvernika. To je kao kada neki ljudi pokazuju sklonost da previše analiziraju ljude i stvari, ali su samo trenutno nesposobni da shvate Božju nameru u vezi sa nekoliko određenih pitanja. Ili nalaze izgovore i brane se kako bi sačuvali svoj ugled, ali kroz molitvu i traganje ili kroz razgovor i pomoć braće i sestara dolaze do spoznaje Božje namere i više ne analiziraju u toj meri. Takvi ljudi prihvataju istinu i nemaju suštinu bezvernika. Sa druge strane, ljudi koji su bezvernici, ništa ne prihvataju od Boga, ma šta im se dešavalo. Čak i ako se radi o nekoj sitnici koju su ljudi u stanju lako da razumeju, oni uvek analiziraju ljude i stvari i nisu u stanju da prihvate besedu i pomoć braće i sestara. Ovim se razotkriva da oni po prirodi imaju odbojnost prema istini i da stvari shvataju na apsurdan način. Razmislivši ponovo o ponašanju Li Ping, ona je bila upravo takva kada je sarađivala sa Jingsin pre dve ili tri godine. Kasnije su ona i Jingsin razdvojene i iako spolja gledano nije bilo previše očigledno da se ona raspravlja oko toga šta je ispravno a šta ne, svaki put kada bi se pomenula Jingsin, ona bi opet iznova počela da se prepire oko toga šta je ispravno a šta ne. Bilo je očito da ona preko toga uopšte nije prešla. Bez obzira sa kim je sarađivala, kada bi se nešto ticalo njenog ponosa i statusa, ona bi se raspravljala unedogled, ne radeći ništa drugo do ometajući ljude. I posle nekoliko godina, ona je bila takva; tu nije bilo pokajanja niti bilo kakve promene. Njena je suština bila svojstvena bezvernicima koji su preterano analizirali ljude i stvari.

Ranije sam verovala da je, pošto se činilo da je Li Ping entuzijasta kad daje u dobrotvorne svrhe i pomaže ljudima, i da je u stanju da sve ostavi iza sebe i da se daje, to značilo da ona ima dobru ljudskost i da joj treba dati drugu šansu. Kasnije sam uvidela da nisam znala kako da razaznam dobru od loše ljudskosti. Potom sam pročitala neke od Božjih reči na tu temu. Bog kaže: „Kada se ljudima događaju razne stvari, u njima se pojavljuju najrazličitija ispoljavanja koja pokazuju razliku između dobre i loše ljudskosti. Kojim kriterijumima se meri ljudskost? Kako bi trebalo izmeriti kakva je neko osoba i da li ona može biti spasena? To zavisi od toga da li voli istinu i da li je spremna da prihvati i upražnjava istinu. Svi ljudi imaju predstave i buntovništvo u sebi, svi oni imaju iskvarenu narav, tako da će se susresti sa trenucima kada će ono što Bog zahteva biti u suprotnosti sa njihovim interesima i kada će morati da odaberu – to su stvari koje će svi oni često morati da iskuse, niko ne može da ih izbegne. Biće trenutaka kada će svako pogrešno tumačiti Boga, kada će imati predstave o Bogu, kada će imati pritužbe na Njega i kada će Mu pružati otpor ili se pobuniti protiv Njega – ali zato što ljudi imaju različite stavove prema istini, način na koji joj prilaze je različit. Neki nikada ne pričaju o svojim predstavama, već tragaju za istinom i sami razrešavaju svoje predstave. Zašto nikada ne pričaju o njima? (Imaju bogobojažljivo srce.) Tako je: imaju bogobojažljivo srce. Plaše se da bi, kada bi o njima glasno govorili, to imalo negativan efekat, pa se jednostavno trude da taj problem razreše u svom srcu, kako to ne bi uticalo na bilo koga drugog. Kada se susretnu sa drugima koji su u sličnom stanju, koriste svoje iskustvo da im pomognu. To znači biti ljubazan. Ljudi koji su ljubazni pružaju ljubav drugima, radi su da pomognu drugima da razreše njihove poteškoće. Vode se načelima kada obavljaju izvesne stvari i pomažu drugima. Pomažu drugima u rešavanju problema kako bi ti ljudi imali koristi i govore samo ono što će tim ljudima biti od koristi. To je ljubav. Takvi ljudi imaju bogobojažljivo srce, a njihovi postupci su principijelni i mudri. To su kriterijumi za merenje da li je čovekova ljudskost dobra ili loša“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu“). Iz Božjih reči sam shvatila da ljudi sa dobrom ljudskošću vole istinu, voljni su da prihvate istinu i imaju plemenito srce. Takvi ljudi, kada se druže sa drugima, mogu da se stave u njihovu poziciju i razmisle kako da govore i da se ponašaju da bi podučili druge. Ako imaju predstave o Bogu ili steknu predrasude o ljudima, oni se ne iskaljuju brzopleto na njima. Radije su u stanju da tragaju za istinom da to reše. Oni ne govore stvari koje nisu od koristi ljudima. Ova vrsta ljudi ima bogobojažljivo srce i načela u svom govoru i delovanju. To su ljudi sa dobrom ljudskošću. Poredeći to sa ponašanjem Li Ping na osnovu Božjih reči, svaki put kada se nešto ticalo njenog ugleda i statusa, ona bi iskalila svoje nezadovoljstvo. Nije razmišljala o tome da li će njene reči povrediti njenu braću i sestre ili do kakvih posledica bi mogle da dovedu. Kada bi drugi ukazivali na njene probleme, ona to uopšte ne bi prihvatila i nakon toga bi se uhvatila za to i ne bi puštala. Li Ping je verovala u Boga duže od 20 godina; zar zaista nije razumela ništa od ovoga? U prošlosti sam gledala samo na njenu spoljašnjost. Mislila sam da, pošto je verovala u Boga dugo, pošto je bila srdačna prema ljudima i u stanju da sve ostavi iza sebe i daje se i pošto je često davala u dobrotvorne svrhe i pomagala ljudima, mora da ima dobru ljudskost. Ali kada bi joj ljudi zapravo ukazali na probleme i razgovarali sa njom, ona to ni najmanje ne bi prihvatala, izokretala bi stvari, napadala druge i osuđivala ih. To nije bila prava dobra ljudskost.

Kroz razotkrivanje Božjih reči, delimično sam razaznala ljudskost Li Ping i njeno bezverničko ponašanje. Međutim, kada bih pomislila kako je u Boga verovala decenijama i kako je bila u stanju da sve ostavi za sobom, da se daje i da podnosi patnju i kako će sada biti uklonjena, osetila bih nekakvu naklonost prema njoj. Kasnije sam pročitala ovaj odlomak Božjih reči: „Ima ljudi koji kažu: ’Ako neko svakog dana jede i pije Božje reči i u zboru razgovara o istini, ako je u stanju da normalno obavlja svoju dužnost, ako radi sve šta mu crkva odredi i nikada ne pravi nikakve smetnje ni poremećaje – a čak i ako ponekad možda i prekrši istina-načela, to ne čini svesno niti namerno – zar to onda ne pokazuje da takva osoba traga za istinom?’ To je dobro pitanje. Mnogi ljudi upravo tako razmišljaju. Pre svega, morate shvatiti da li neko može da dostigne razumevanje istine i da stekne istinu tako što će dosledno postupati na ovaj način. Podelite s nama svoja razmišljanja o tome. (Mada je ispravno postupati na ovaj način, čini se da je to više u skladu s verskim obredom – tu se poštuju pravila. To ne može dovesti do razumevanja, niti do zadobijanja istine.) O kakvim se ponašanjima ovde zapravo radi? (Radi se o ponašanjima koja su samo površno dobra.) Dopada Mi se taj odgovor. To su samo dobra ponašanja koja se kod neke osobe rađaju nakon što ona poveruje u Boga, na temelju savesti i razuma te osobe, kao posledica uticaja raznih dobrih i pozitivnih učenja. Ali to su ipak samo dobra ponašanja i ništa više, i daleko su od traganja za istinom. Šta je, onda, koren tih dobrih ponašanja? Šta ih izaziva? Ona proizlaze iz čovekove savesti i razuma, iz njegove moralnosti, njegovih pozitivnih osećanja prema veri u Boga i njegove suzdržanosti. Pošto se radi o dobrim ponašanjima, ona nemaju veze sa istinom i zasigurno nisu ista stvar. Dobro ponašanje nije isto što i praktikovanje istine, a ako se neka osoba ponaša dobro, to ne znači da ona ima odobrenje od Boga. Dobro ponašanje i praktikovanje istine dve su različite stvari – one nemaju nikakvog uticaja jedna na drugu. Praktikovanje istine je Božji zahtev i potpuno je u skladu s Njegovim namerama; dobro ponašanje rađa se iz čovekove volje i nosi sa sobom čovekove namere i motive – to je nešto što čovek smatra dobrim. Iako dobra ponašanja nisu zlodela, ona su u suprotnosti sa istina-načelima i nemaju nikakve veze sa istinom. Ma koliko da su ta ponašanja dobra i ma koliko da su ona u skladu s ljudskim predstavama i zamislima, ona nemaju veze sa istinom. Prema tome, nijedno dobro ponašanje ne može dobiti odobrenje od Boga. Pošto je dobro ponašanje na ovaj način definisano, jasno je da se ono ne odnosi na praktikovanje istine. Ako bismo ljude razvrstali na tipove prema njihovom ponašanju, njihova bi dobra ponašanja, u najboljem slučaju, predstavljala dela lojalnih službenika i ništa više. Ona nemaju nikakve veze s praktikovanjem istine, niti sa istinskim potčinjavanjem Bogu. Ona naprosto predstavljaju vrstu ponašanja i potpuno su nebitna sa aspekta promene ljudske naravi, njihovog potčinjavanja istini i njenog prihvatanja, sa aspekta straha od Boga i izbegavanje zla, kao i sa aspekta bilo kog drugog praktičnog elementa koji se zaista tiče istine. Zašto ih onda uopšte nazivamo dobrim ponašanjima? Evo objašnjenja, koje ujedno predstavlja i objašnjenje suštine ovog pitanja. Ono glasi da ova ponašanja proizlaze jedino iz ljudskih predstava, iz njihovih sklonosti, njihove volje i samoinicijativnog truda. Ona nisu manifestacije kajanja koje se javlja sa sticanjem istinske samospoznaje prihvatanjem istine, suda i grdnje od Božjih reči, niti su to ponašanja ili postupci sprovođenja istine u delo, koji se javljaju onda kad ljudi pokušavaju da se potčine Bogu. Razumete li to? To znači da ta dobra ponašanja ni na koji način ne podrazumevaju promenu nečije naravi, niti ona proizlaze iz podvrgavanja sudu i grdnji od Božjih reči, kao ni iz istinskog kajanja usled spoznaje vlastite iskvarene naravi. Ona se svakako ne odnose na čovekovo istinsko potčinjavanje Bogu i istini, a još manje na to da u svom srcu gaji strah i ljubav prema Bogu. Dobra ponašanja nemaju s tim nikakve veze; ona su naprosto nešto što dolazi od čoveka i nešto što čovek smatra dobrim. Pa ipak, ta dobra ponašanja mnogi ljudi vide kao znak da neko praktikuje istinu. To je strašna greška i predstavlja apsurdan stav i razumevanje. Ta dobra ponašanja nisu ništa drugo do obavljanje verskog obreda i mahinalna radnja. Ona nemaju nikakve veze sa sprovođenjem istine u delo. Iako ih Bog možda ne osuđuje direktno, On ih apsolutno ne odobrava; to je izvesno“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Šta znači stremiti ka istini (1)“). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da to što je Li Ping verovala u Gospoda duže od 10 godina, to što je prihvatala Božje delo poslednjih dana duže od 20 godina i uvek se oduševljeno davala, to što je ostavila svoju porodicu i odustala od karijere tokom tog perioda, sve su to bili primeri njenog površnog entuzijazma i dobrog ponašanja. Oni nisu ispunjavali standarde traganja za istinom. Nakon što počnu da veruju u Boga, mnogi ljudi pokazuju neki vid dobrog ponašanja, ali pošto njihova priroda nije ta koja voli istinu i pošto ne mogu da prihvate sud i grdnju Božjih reči, njihova se život-narav uopšte ne menja ni nakon godina verovanja u Boga. Bog će takve ljude na kraju napustiti i ukloniti. To što se neko dobro ponaša ne znači da primenjuje istinu. Ukoliko neko pokazuje neki vid dobrog ponašanja, ali nikada ne prihvati niti primeni istinu, onda je takva osoba u stanju da se opire Bogu bilo kad i bilo gde. To je kao u religiji – mnogo je ljudi koji su za života verovali u Gospoda, naporno radili, ostavljali sve i davali se. Međutim, kada je Svemogući Bog, Hristos poslednjih dana, došao da dela, izražava istinu i spasi čovečanstvo, oni su Ga osudili, opirali Mu se i odbacili Ga. Odbili su da prime istinu koju je On izrazio. Bez obzira koliko su se dobro ponašali, nisu naišli na Božje odobravanje. On ih je osudio kao ljude koji se opiru Bogu. Pomislila sam na fariseje koji su služili Bogu Jahveu i putovali morem i zemljom da bi propovedali. U očima drugih, oni su se ponašali veoma dobro i nije im se ništa moglo zameriti, ali kada se pojavio Gospod Isus da dela, oni su Mu se opirali, osuđivali Ga i čak su Ga razapeli. Njihova priroda-suština je bila sačinjena od mržnje prema istini i Bogu. Gospod Isus ih je osudio da su nalik zmiji i na kraju ih je sve Bog kaznio i prokleo. Iz toga sam uvidela da je tako lako biti naveden na stranputicu kada se gleda samo na površno dobro ponašanje ljudi i ne razaznaje njihov stav prema istini!

Kasnije sam pomislila: „Dakle, kako bi tačno trebalo gledati na ljude za koje se poput Li Ping otkrije da su bezvernici? Koji ljudi mogu da ostanu u crkvi da rade, a koje bi trebalo ukloniti? Koja se tu načela primenjuju?“ Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči: „Ako su bezvernici, oni koji ne veruju, a ipak su spremni da službuju, mogu da budu poslušni i da se pokore, pa čak i ako ne tragaju za istinom, nemojte im smetati i nemojte ih izbacivati. Umesto toga, dozvolite im da nastave da službuju i ako možete da im pomognete, onda im i pomozite. Ako nemaju želju čak ni da službuju i počinju da budu aljkavi i da čine zlodela, u tom slučaju smo učinili sve što je trebalo. Ako žele da odu, neka odu i neka vam ne nedostaju. Došli su do tačke kad treba da odu, i takvi ljudi nisu dostojni vašeg žaljenja, jer su bezvernici. Ono što jeste krajnje žalosno je činjenica da ima ljudi koji su neverovatno glupi, koji uvek gaje lična osećanja prema proteranima, kojima oni uvek nedostaju, koji govore u njihovo ime, koji staju u njihovu odbranu i koji za njima čak i plaču, za njih se mole i preklinju. Šta mislite o onome što ovi ljudi rade? (To je tako glupo.) U kom smislu je glupo? (Ti koji odlaze jesu bezvernici, ne prihvataju istinu i naprosto nisu dostojni da se za njih moli i da ikome nedostaju. Jedino su oni kojima Bog pruža prilike i koji se nadaju da će biti spaseni vredni tuđih suza i molitvi. Ako se neko moli za bezvernika ili đavola, tada je taj veoma glup i neznalica.) S jedne strane, oni iskreno ne veruju da Bog postoji – bezvernici su; s druge strane, priroda-suština tih ljudi jeste ona svojstvena neverniku. Kakvo se značenje ovde nagoveštava? Da oni uopšte nisu ljudi, već da imaju priroda-suštinu đavola, Sotone, i da su ti ljudi suprotstavljeni Bogu. Tako stoje stvari u pogledu njihove priroda-suštine. Međutim, postoji još jedan aspekt, a on je u tome da Bog bira ljude, a ne đavole. Dakle, recite Mi, jesu li ti đavoli pripadnici Božjeg izabranog naroda, i jesu li od Boga izabrani? (Nisu.) Nisu pripadnici Božjeg izabranog naroda, pa ako stalno osećaš emocionalnu povezanost s tim ljudima i žao ti je što odlaze, zar te to ne čini budalom? Nisi li zbog toga suprotstavljen Bogu? Ako prema pravoj braći i sestrama nemaš duboka osećanja, a gajiš ih prema ovim đavolima, šta si onda ti? U najmanju ruku si smeten, ljude ne posmatraš u skladu sa Božjim rečima, još uvek ne postupaš sa ispravne tačke gledišta i stvari ne rešavaš vođen načelima. Smetena si osoba“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini I“, „Kako stremiti ka istini (4)“). Bog je veoma jasan po pitanju toga kako gledati na ljude za koje se razotkrije da su bezvernici. Ukoliko su poslušni, pokorni i voljni da rade, tada čak i da ne streme ka istini, mogu da ostanu da rade sve dok ne uzrokuju prekide ili ometanja. Ukoliko ne rade kako treba, postanu nemarni ili čine zlo i prekidaju ili ometaju crkveni rad, ne prihvataju ili se ne kaju kada ih braća i sestre razotkriju i orezuju i kada od njih ima više štete nego koristi dok obavljaju svoju dužnost, tada ih treba ukloniti. Bog spašava čoveka i ljudska savest treba da ima suštinu. Čak ako neko ne stremi ka istini, u krajnjem slučaju, ne treba da uzrokuje prekide ili ometanja. Suština svakog ko je u stanju da čini zlo i da prekida i ometa delo Božje kuće svojstvena je đavolu i Sotoni. Takvi ljudi, sve i da ostanu u crkvi, neće služiti svrsi. Njih treba ukloniti. Uporedila sam to sa ponašanjem Li Ping. Ona je dugo godina verovala u Boga i nakon što su joj se neke stvari dogodile, nije tragala za istinom i uporno je preterano analizirala ljude i stvari, ometajući braću i sestre i crkveni rad. Braća i sestre su razgovarali sa njom i pomogli joj mnogo puta, ali se ona u najmanju ruku nije niti probudila niti pokajala. Njenu priroda-suštinu su činile odbojnost i mržnja prema istini i ona je bila razotkriveni bezvernik. Uklanjanje Li Ping iz crkve bi u potpunosti razotkrilo Božju pravednost. Kada je u prošlosti došlo do toga da se prosudi Li Ping, ja je nisam prosuđivala na osnovu Božjih reči, već na osnovu sopstvenih predstava i uobrazilja. Mislila sam da je ona, budući da je bila u stanju sve da ostavi, da se daje, podnosi patnju, da se obuzdava i da pokazuje neki vid dobrog ponašanja, neko ko ima istinsku veru u Boga. Stoga sam, s dobrim namerama, želela da je ubedim da ostane u crkvi. Zaista sam bila slepa! Bog nikada nije rekao da svi oni koji su pokazali neki vid dobrog ponašanja imaju istinsku veru u Njega. Bog procenjuje ljude na osnovu njihove priroda-suštine i njihovog odnosa prema istini, kao i na osnovu puta kojim koračaju sve to vreme. Sada je Božje delo već došlo do poslednje faze sortiranja ljudi prema njihovim vrstama. Ljude koji vole i mogu da prihvate istinu, ljude kojima je ona odbojna i mrze je, ljude koji su žito i ljude koji su kukolj – Bog će sve njih razotkriti. Bog će bezvernike, zle ljude i antihriste koji imaju odbojnost prema istini i mrze je ukloniti sve do jednog. Znači, ja sam i dalje bila u stanju da osetim naklonost prema Li Ping za koju je razotkriveno da je bezvernik; nisam li stajala nasuprot Bogu i opirala Mu se? Zaista sam bila budalasta! Trebalo je da je razaznam i odbacim u svom srcu i crkvi odmah ukažem na njeno ponašanje bezevernika kako bih sačuvala delo Božje kuće. Nisam smela više da budem smetena!

Ubrzo nakon toga, ukazala sam crkvi na to da se Li Ping ponaša kao bezvernik i ona je nedugo zatim uklonjena. Iskusivši ovaj proces uklanjanja Li Ping, stekla sam određenu pronicljivost po pitanju bezvernika, kao i delimičnu spoznaju o pogrešnim razmišljanjima unutar sebe. Shvatila sam da neko ne poseduje istinsku veru u Boga samo zato što pokazuje neki vid dobrog ponašanja. Ukoliko neko ne voli niti prihvata istinu, taj će pre ili kasnije biti razotkriven i uklonjen. Uvidela sam da je jedino ispravno ljude razaznavati na osnovu Božjih reči.