Bilo je to u maju 2022. godine i stanovnici nekoliko sela su prihvatili delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Ali nedugo zatim, mnogi novi vernici su prestali da dolaze na okupljanja. Nakon što smo ispitali o čemu se radi, saznali smo da su naoružani vojnici išli u noćne patrole i hapsili svakog ko bi držao okupljanja. U drugim mestima, braća i sestre su već bili kažnjavani, hapšeni i zatvarani zbog svoje vere. Novi vernici po tim selima su bili toliko uplašeni da se nisu usuđivali da pohađaju okupljanja. Tada je moj starešina Isi i meni dodelio zadatak da idemo i pružamo podršku novim vernicima. U to vreme smo Isa i ja odvojeno zalivale nove vernike.

Jedne noći pre nego što sam se vratila kući, Isa me je iznenada pozvala i rekla da se naša sestra domaćin boji da će biti kažnjena ili pritvorena i da je kazala da se iselimo. Pomislila sam: „Gde bismo u ove sate mogle da nađemo porodicu koja bi nas primila?“ Kasnije smo probale da se dogovorimo sa sestrom Janom, ali su se Jana i njen sin bojali da ne budu uhapšeni i nisu se usuđivali da nas prime, tako da smo ostali bez krova nad glavom u po noći. Osetila sam toliku tugu i nepravdu. Te noći je padala kiša; Isa i ja nismo znale kuda da idemo i poželele smo da napustimo to mesto, ali je tu još uvek bilo toliko mnogo novih vernika kojima su bili potrebni zalivanje i podrška. Da smo napustile to mesto i da novi vernici nisu bili zalivani, još bi manje šansi bilo da se osamostale i mi bismo time izbegle da izvršimo svoju dužnost. Kada sam to shvatila, odlučila sam da ostanem i vidim da li bi iko drugi bio voljan da nas primi. Kasnije, jedna novi vernica je bila voljna da nas pusti da ostanemo kod nje, ali mogli smo da ostanemo samo jednu noć. Plakala sam u to vreme, razmišljajući: „Tu mogu samo da prenoćim i posle sam beskućnik. Želim da radim, ali se suočavam sa velikim preprekama; ova oblast nam nije poznata i ako vlada sazna da širimo jevanđelje, uhapsiće nas i proganjati.“ Bila sam obeshrabrena i želela sam da odustanem. Kad je moja nadzornica čula da želim da odem, rekla je: „Novi vernici ne razumeju istinu i žive u bojazni i strahu – njima su potrebni zalivanje i podrška. Ne možemo dići ruke od novih vernika; vidi da pronađeš način da ostaneš. Moramo da naučimo da se oslanjamo na Boga; On će vam naći mesto.“ Njen savet me je naterao da shvatim da treba da se više oslanjam na Boga tokom ovog teškog perioda. Zato sam se pomolila Bogu, tražeći od Njega da nam otvori put. Nakon toga sam, dok sam čitala neke od poruka u našoj grupnoj prepisci, naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Otkako mu je Bog poverio izgradnju barke, Noje ni u jednom trenutku u sebi nije razmišljao: ’Kad će Bog razoriti svet? Kad će mi On dati znak da će to učiniti?’ Umesto da razmišlja o takvim stvarima, Noje se svojski trudio da upamti svaku stvar koju mu je Bog rekao, a zatim da svaku od njih sprovede u delo. Nakon što je prihvatio ono što mu je Bog poverio, Noje je bez i najmanjeg nagoveštaja nemara pristupio izvođenju radova i ostvarenju izgradnje barke o kojoj je Bog govorio kao da je to najvažnija stvar u njegovom životu. Dani su prolazili, godine su se smenjivale, dan za danom, godina za godinom. Bog nije nikada vršio pritisak na Noja, ali je za sve to vreme Noje istrajavao u važnom zadatku koji mu je Bog poverio. Svaka reč i izraz koje je Bog izgovorio bili su upisani u Nojevo srce poput reči isklesanih na kamenoj ploči. Ne obazirući se na promene u spoljnom svetu, na podsmevanje onih oko sebe, na muke koje je to donosilo ili na teškoće s kojima se suočavao, sve vreme je istrajavao u onome što mu je bilo povereno od Boga, nikada ne dospevajući u stanje očaja niti razmišljajući o odustajanju. Božje reči su bile upisane u Nojevo srce i postale su njegova svakodnevna stvarnost. Noje je pripremio sve materijale neophodne za izgradnju barke, a tačan oblik i specifikacije barke, koje je Bog naložio, postepeno su poprimali svoj oblik sa svakim pažljivim udarcem Nojevog čekića i dleta. I po vetru i po kiši, ma koliko da su ga ljudi ismevali ili ga klevetali, Nojev život se iz godine u godinu odvijao na ovaj način. Bog je krišom posmatrao svaki Nojev postupak, ne izgovorivši mu više nijednu reč, i Noje je ganuo Njegovo srce. Međutim, Noje ovo nije znao niti je to osećao; od početka do kraja, naprosto je gradio barku i okupljao sve vrste živih stvorenja, u nepokolebljivoj odanosti Božjim rečima. U Nojevom srcu nije bilo važnijeg uputstva koje je trebalo da sledi i sprovede: Božje reči su bile njegov životni pravac i cilj. Dakle, šta god da mu je Bog rekao, šta god da je Bog od njega tražio ili mu naredio da učini, Noje je to u potpunosti prihvatio i zapamtio; prema tome se odnosio kao prema najvažnijoj stvari u svom životu i shodno tome je postupao. Ne samo da to nije zaboravio, ne samo da je to utisnuo u svoj um, već je to i sprovodio u svakodnevnom životu, koristeći svoj život da prihvati i izvrši Božji nalog. I tako je, dasku po dasku, barka sagrađena. Svaki Nojev pokret, svaki njegov dan, bili su posvećeni rečima i zapovestima Božjim. Možda nije izgledalo kao da Noje obavlja neki važan poduhvat, ali je u očima Božjim sve što je Noje radio, čak i svaki korak koji je preduzeo da nešto postigne, svaki rad koji je obavljao rukama – sve je to bilo dragoceno, vredno pomena i dostojno oponašanja od strane čitavog ljudskog roda. Noje se pridržavao onoga što mu je Bog poverio. Bio je nepokolebljiv u svojoj veri da je istinita svaka reč koju je Bog izgovorio; u to nije sumnjao. I kao rezultat toga, barka je bila dovršena i svakojaka živa stvorenja mogla su da u njoj žive“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „Drugi ekskurs: Kako su Noje i Avraham poslušali Božje reči i pokorili Mu se (1. deo)“). Noje je čuo Božje reči koje je držao, zajedno sa nalogom, blizu svog srca; smatrao je pravljenje barke najvažnijom stvari u svom životu, a njen dovršetak svojom najvećom odgovornošću. Dan za danom, godinu za godinom i uprkos patnji, umoru, poteškoćama, vremenskim nepogodama, klevetanju, ismevanju i tome što su ga drugi napustili, on je istrajao u svom od Boga datom nalogu i nikad nije ni pomislio da odustane. On je tako činio jer je imao bogobojažljivo srce pa je svaka Božje reč bila urezana u njegovo srce. Uzevši u obzir Nojevo ponašanje, razmislila sam o sebi. Oduvek sam priželjkivala da se moja dužnost odvija bez problema i da se nikad ne susretnem sa nevoljama. Kada su se pojavile poteškoće u mojoj dužnosti i nisam imala gde da boravim i kad sam rizikovala da budem uhapšena, stalno sam imala želju da se povučem i osećala odbojnost prema patnji i plaćanju cene. Uvidela sam da nisam marila za Božju nameru i da zapravo nisam želela da udovoljim Bogu. Nojevo iskustvo me je poprilično motivisalo i u isto vreme postidelo. Nisam više želela da ugađam svom telu i rešila sam da ostanem kako bih novim vernicima pružila podršku. I da me niko ne ugosti, otiću ću i spavati po poljima, ali ću istrajati u širenju jevanđelja i zalivanju novih vernika.

Isa i ja smo stigle do jednog novog vernika po imenu Nevin i upitale ga da li možemo da ostanemo u brvnari koja se nalazila na njegovoj zemlji. Nevin i njegovi roditelji su pristali. Znala sam da nam je Bog otvorio put. Nakon toga sam pozvala sve nove vernike u selu da se okupimo i besedila im: „Kada Bog vrši Svoje delo kako bi spasio ljude, Sotona je uporan da to ometa. Bog dopušta Sotoni da ometa i progoni kako bi usavršio veru i ljubav čoveka i razotkrio i uklonio ljude i testirao njihovu veru. Ako mi kao vernici želimo da stremimo ka istini, ne možemo da izbegavamo patnje. Zbog progonstva ne možemo da se okupljamo po svojim kućama, pa moramo da sa okupljamo u planinama. Uprkos tim teškim uslovima, patnja kroz koju prolazimo je beznačajna. Ako budemo čekali na to da se sotonski režim uruši i progonstvo prestane da bismo verovali u Boga, Božje delo će se već završiti i mi ćemo izgubiti svoju šansu da budemo spašeni. Zašto treba da širimo jevanđelje? Sada, u poslednjim danima, Bog obavlja završnu fazu Svog dela spasenja. Ukoliko omašimo ovaj trenutak, nikada nećemo biti spašeni. U budućnosti će nevolje biti sve teže i nepodnošljivije.“ Prilično dugo smo razgovarali u to vreme i neki od novih vernika su nakon toga rekli: „Mi sebe ne možemo da zaštitimo od tih nevolja i niko, pa ni vlada, ne može da nas spasi. Samo nas Bog može spasiti, tako da moramo da verujemo u Njega i da pohađamo okupljanja.“ Neki od novih vernika su rekli: „Ne smemo da se bojimo hapšenja ili kažnjavanja od strane vlade, sve je u Božjim rukama i moramo da nastavimo sa okupljanjima.“ Potom smo razgovarali o istini ovaploćenja i delu suda. Nakon zalivanja od još deset dana, svi su bili u stanju da redovno pohađaju okupljanja.

Nakon nekih deset dana ili tako nešto, policija je dala nalog za drugu noćnu patrolu. Nevin se bojao da ne bude upleten i više nas nije želeo u svojoj brvnari. Nisam mogla a da ne negodujem suočena sa ovom situacijom. Imali smo toliko novih vernika koje je trebalo zalivati i podržavati, toliko poteškoća u svom radu a nismo imali čak ni gde da odsednemo. Bila sam prilično nezadovoljna i nisu mi se rešavali problemi novih vernika. Kasnije mi je jedna sestra poslala odlomak Božjih reči: „Naime, kad neka osoba prihvati ono što joj je Bog poverio, Bog na osnovu vlastitog aršina ocenjuje da li su njeni postupci dobri ili loši, da li Mu se ta osoba pokorila, da li je udovoljila Njegovim namerama i da li je ono što radi adekvatno. Ono do čega je Bogu stalo jeste srce te osobe, a ne spoljašnji aspekti njenih postupaka. Nije stvar u tome da Bog treba da blagoslovi svakoga ko nešto radi, bez obzira kako to radi. Po tom pitanju ljudi pogrešno tumače Boga. Bog ne posmatra samo krajnji rezultat, već se više fokusira na to kakvo je čovekovo srce i kakav je njegov stav tokom razvoja događaja, i gleda da li u čovekovom srcu ima pokornosti, obzira i želje da se Bogu udovolji“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I“). Nakon što sam pročitala Božje reči, razmislila sam o sebi. Kada sam isprva počela sa podrškom novim vernicima, smatrala sam da obavljam svoju dužnost, da sve treba da teče glatko i da će me novi vernici razumeti, ugostiti i štititi me. Kada sam se susrela sa progonstvom a niko me nije primio i kada je iskrslo nekoliko problema u našem poslu, samo sam se žalila na tešku situaciju u kojoj sam i na to kako novi vernici nisu željni istine. Imala sam osećaj da je posao bio pretežak i želela sam da idem kući. Kada je došlo do toga da patim i platim cenu, jednostavno nisam htela da se pokorim. U obzir sam uzimala samo interese svog tela i ni najmanje nisam marila za Božju nameru. Osećala sam se toliko posramljeno. Kasnije mi je jedna sestra poslala ovo kao podsetnik: „Zašto nisi bila u stanju da se pokoriš kada je došlo do toga da patiš i platiš cenu? Zašto si oduvek uzimala u obzir samo interese svog tela? Koja iskvarena narav je dovela do toga?“ Stalno sam razmišljala o pitanjima koja je sestra postavila.

Kasnije sam naišla na odlomak Božjih reči: „Sad, da li stvari koje ti se dešavaju, a nisu u skladu sa tvojim predstavama, utiču na obavljanje tvoje dužnosti? Na primer, ponekad posao postane obiman, a od ljudi se zahteva da izdrže neke teškoće i da plate neki ceh kako bi dobro obavljali dužnosti; neki ljudi onda u svojoj glavi razviju predstave, u njima se javi otpor, te mogu da postanu negativni i da zabušavaju u svom radu. Ponekad, posao nije obiman i dužnosti se lakše obavljaju, pa neki ljudi onda budu srećni i misle: ’Bilo bi sjajno kad bi moja dužnost uvek bila ovako lagana.’ Kakvi su to ljudi? To su lenji pojedinci koji su gladni telesnih udobnosti. Da li su takvi ljudi odani u obavljanju svojih dužnosti? (Nisu.) Takvi ljudi tvrde da su spremni da se pokore Bogu, ali je njihova pokornost uslovna – stvari se moraju uklopiti u njihove predstave i ne smeju im izazivati nikakvu patnju ili teškoće da bi se oni pokorili. Ako postoji mogućnost da naiđu na nevolje i pritom treba da istrpe teškoće, mnogo se žale i čak se bune protiv Boga i suprotstavljaju Mu se. Kakvi su to ljudi? To su ljudi koji ne vole istinu. Kad su Božji postupci u skladu sa njihovim predstavama i željama, i kad oni ne moraju da istrpe teškoće niti da plate ceh, onda su u stanju da se pokore. Ali, ako Božje delo nije u skladu sa njihovim predstavama i nije im po meri, već zahteva od njih da istrpe teškoće i da plate ceh, onda nisu u stanju da se pokore. Čak i ako mu se ne protive otvoreno, u srcu osećaju otpor i nervozu. Oni sebe vide kao nekog ko trpi velike teškoće, pa gaje nezadovoljstvo u srcu. Kakav je ovo problem? To pokazuje da oni ne vole istinu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Kroz Božje reči sam naučila da pojedini ljudi priželjkuju da se stvari u njihovoj dužnosti odvijaju glatko. Čim se susretnu sa poteškoćama i moraju da pate ili plate cenu, pružaju otpor i žale se. Takvi ljudi su lenji, žude da ugode telu i nisu odani u svojoj dužnosti, u najmanju ruku ne mare za Božju nameru i ne vole istinu. Uvidela sam da sam i sama takva. Sve što sam priželjkivala je bila neka lagana dužnost i da se posao glatko odvija. Nisam bila voljna da patim ili da platim cenu. Kada sam se suočila sa progonstvom, kada novi vernici nisu smeli da nas prime niti da se okupljaju iz straha da ne budu pohapšeni i kada, ne samo što je moje telo patilo jer nisam imala gde da boravim, već sam morala da platim još višu cenu da bih našla nove vernike i da im govorim o Božjim rečima i pomažem im, ja sam se žalila na to kako je teško biti progonjen, kako su novi vernici bojažljivi i prosto sam poželela da odustanem od svoje dužnosti i odem. Čim bih se susrela sa poteškoćama, počela bih da razmišljam o onome što je od koristi mom telu i u meni nije bilo ni trunke odanosti niti pokornosti. Bog je omogućio takvu situaciju i od mene želeo da tragam za istinom i naučim lekcije iz ovog iskustva, no ja nisam vrednovala život-ulazak, stalno sam žudela da udovoljim telu i na svoju dužnost gledala spram ličnih prioriteta. Jednostavno nisam bila neko ko voli istinu. Još jedan odlomak je imao snažan uticaj na mene. Bog kaže: „Danas ne veruješ Mojim rečima i ne obraćaš pažnju na njih; kad dođe dan da se ovo delo proširi i da ga u celosti sagledaš, kajaćeš se i u tom trenutku ostaćeš bez reči. Blagoslova ima, ali ti ne znaš da uživaš u njima, postoji i istina, ali ti ka njoj ne stremiš. Zar time ne navlačiš prezir na sebe? Iako sledeći korak Božjeg dela tek treba da otpočne, danas nema ničeg naročitog u vezi sa zahtevima koji se pred tebe postavljaju i sa onim što se od tebe traži da proživiš. Toliko ima posla i toliko istina; zar oni ne zavređuju da ih spoznaš? Zar Božja grdnja i sud nisu u stanju da probude tvoj duh? Zar Božja grdnja i sud ne mogu da te nateraju da omrzneš sebe? Zar se zadovoljavaš životom pod uticajem Sotone, u miru i radosti, i sa ponešto telesne utehe? Nisi li ti najniži od svih ljudi? Niko nije gluplji od onih koji su spasenje videli, ali ne tragaju za tim da ga zadobiju; to su ljudi koji se naslađuju telesnim stvarima i uživaju u Sotoni. Nadaš se da tvoja vera u Boga neće pred tebe postavljati nikakve izazove ni stradanja, pa čak ni najmanje poteškoće. Uvek stremiš ka bezvrednim stvarima i ne pridaješ nikakvu vrednost životu, već umesto toga daješ prednost svojim ekstravagantnim mislima, a ne istini. Tako si bezvredan! Živiš kao svinja – kakva je razlika između tebe i svinja ili pasa? Nisu li svi oni koji ne streme ka istini, već vole samo telo, isto što i zveri? Nisu li svi oni mrtvaci bez duha isto što i hodajući leševi? (…) Darujem te stvarnim ljudskim životom, ali ti ipak ne stremiš ka njemu. Zar se baš nimalo ne razlikuješ od svinje ili psa? Svinje ne streme ka ljudskom životu, one ne streme ka očišćenju i ne razumeju šta je život. Svakoga dana, nakon što pojedu svoje sledovanje, one naprosto spavaju. Dao sam ti istiniti put, ali ti ga ipak nisi zadobio: ostao si praznih ruku. Želiš li da i dalje ovako živiš, životom svinje? U čemu je značaj toga da takvi ljudi uopšte budu živi? Tvoj život je prostački i dostojan prezrenja, živiš usred prljavštine i raskalašno, i ne tragaš ni za kakvim ciljevima; nije li tvoj život najprostačkiji od svih? Imaš drskosti da pogledaš Boga? Nastaviš li da stvari doživljavaš na ovaj način, zar nećeš na kraju ostati bez ičega? Ponuđen ti je istiniti put, a da li ćeš ga naposletku zaista i zadobiti, to zavisi od tvoje lične težnje“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Petrova iskustva: njegovo znanje o grdnji i sudu“). Kroz Božje reči sam shvatila da On izražava Svoje reči, zaliva ljude i opskrbljuje ih i da nam pruža priliku da obavljamo svoje dužnosti u nadi da ćemo stremiti ka istini i doseći je u svojim dužnostima, da ćemo doživeti preobraženje svoje naravi i biti spašeni. U tome se ogleda Božja uzvišenost i blagodat. Oni koji vole istinu vode računa o takvim prilikama. Obavljajući svoju dužnost, oni streme ka istini i dosežu je. Što se mene tiče, ja nisam volela istinu i kada bih se susretala sa poteškoćama u svojoj dužnosti, opirala bih se i žalila se na situaciju u kojoj sam. Imala sam osećaj da me sve to previše umara i da je preteško, nemajući volje da patim ili platim cenu i samo sam želela da se povučem. S obzirom na to koliko sam bila lenja i bezvoljna da stremim ka istini, sve i da sam sledila Boga do samog kraja, nikada ne bih dosegla istinu ili probraženje naravi i naposletku bih bila uklonjena i kažnjena. Morala sam da prestanem da ugađam svom telu, da se pobunim protiv njega i svoju dužnost obavljam kako treba. Shvatila sam da su ti novi vernici bojažljivi i uplašeni pošto su tek prihvatili Božje novo delo; još nisu bili ukorenjeni na istinitom putu i nisu razumeli istinu. Da nisam platila cenu i pretrpela malo patnje da bih ih zalivala i pružila im podršku, ovi novi vernici verovatno ne bi bili u stanju da se osamostale a ja bih bila obeležena zbog prestupa. Bez obzira na to da li će nas neko primiti ili ne i na to da li ćemo u određenim okolnostima morati da patimo, bila sam voljna da istrajem u svojoj dužnosti i ispunim svoju obavezu. Tog istog dana, Nevinova majka je došla do mene u polje i rekla mi je: „Milicioneri sada otpočinju sa svojim noćnim patrolama; brinemo se da bi mogla da natrčiš na njih budući da si stranac koji ulazi i izlazi iz sela.“ Razgovarala sam sa njom rekavši joj: „Kada se Bog spremao da uništi Sodomu, Sodomljani su hteli da povrede dva anđela koje je Bog tamo poslao. Lot je preživeo jer je ta dva anđela ugostio u svom domu. Bog sada obavlja poslednje delo spasavanja čovečanstva. Ovi ljudi koji progone vernike su jednako zli kao Sodomljani. Normalno je brinuti se, ali moramo da imamo vere. To da li ćemo biti uhapšeni je u Božjim rukama. Moramo se više moliti Bogu; On će zaštiti sopstveno delo. Ukoliko nas vi ne primite i mi moramo da odemo, nećemo biti u mogućnosti da vas zalivamo. Ukoliko nas primite dok ovde širimo jevanđelje, to je vaše dobro delo i Bog će se toga setiti.“ Nakon moje besede, bila je manje uplašena i čak prilično srećna. Nakon toga se dobro brinula o nama i ja sam mogla da se smestim i besedim za nove vernike i držim okupljanja i danju i noću. Nakon što su razumeli neke od istina, novi vernici su pozivali prijatelje i porodicu da slušaju jevanđelje. Za samo dva meseca, 120 seljana je prihvatilo Božje delo poslednjih dana. Bila sam toliko srećna kada sam videla kako svi ti novi vernici pohađaju okupljanja. Uprkos činjenici da je sam proces bio težak i da sam malo patila, osećala sam mir znajući da sam ispunila svoju dužnost. Pošto sam bila svedok Božjeg vođstva, stekla sam veru.

Kasnije nam je naša nadzornica dodelila zadatak da pružimo podršku novim vernicima u drugom selu. Isprva smo otišle u kuću novog vernika, brata Džona. Džon je bio relativno preduzimljiv u svojim dužnostima i sposoban da okupi nove vernike, ali je kasnije prestao da pohađa okupljanja iz straha da će biti uhapšen. U početku smo Džonu hteli da pružimo podršku i tako kroz njega podržimo druge nove vernike, ali Džon nije želeo da razgovara sa nama. Njegova žena je rekla: „Tokom jednog sastanka u našem selu su nam rekli da ne treba da slušamo propovedi ili verujemo u Boga. Milicija sprovodi noćne patrole i uhapsiće svakog onog kojeg uhvati da sluša. Oni su nam zabranili da slušamo propovedi; bojimo se da će nas uhapsiti; još smo pritom prilično zauzeti i nemamo vremena da slušamo.“ Pošto je to rekla, jednostavno je počela da nas ignoriše. Videvši kako nam ova nova vernica ne dozvoljava ni da progovorimo i kako nas izbegava, činilo mi se da smo se našli u zaista teškoj situaciji. Putovati u selo pa nazad je bilo dugo i zamorno, zbog čega sam prestala da pružam podršku novim vernicima i nastavila da radim nešto drugo. Nakon nekog vremena, moja nadzornica me je ponovo podsetila da će novi vernici biti zauzeti preko dana i da mogu da odem noću. Pomislila sam u sebi: „Oni nas izbegavaju i ne žele da slušaju; sve i da odem, neću znati šta da radim. Dug je put do tamo a noću će biti još teže, pa ne želim da idem.“ Tada sam shvatila da stalnim odlaganjem putovanja izbegavam svoju odgovornost prema novim vernicima. Pomislila sam na Božje otkrovenje o tome kako lažne starešine delaju. Božje reči kažu: „Recimo da postoji neki posao koji bi jedna osoba mogla da obavi za mesec dana. Ako za obavljanje ovog posla bude potrebno šest meseci, zar pet od tih meseci ne predstavljaju gubitak? Dozvolite Mi da vam navedem jedan primer o širenju jevanđelja. Neki ljudi su spremni da istraže istiniti put i potrebno im je samo mesec dana da se preobrate, nakon čega se priključuju crkvi i nastavljaju da budu zalivani i opskrbljivani. Potrebno je svega šest meseci da se uspostavi temelj. Ali, ako je stav osobe koja širi jevanđelje ravnodušan i površan, a starešine i delatnici nemaju osećaj odgovornosti, pa je na kraju potrebno pola godine da se ta osoba preobrati, zar tih pola godine ne predstavljaju gubitak u njenom životu? Ako se ona suoči sa velikom nevoljom i nedostaje joj temelj na istinitom putu, naći će se u opasnosti, pa zar joj onda nećete biti dužni? Takav gubitak se ne meri novcem niti materijalnim dobrima. Njeno shvatanje istine ste zadržali za pola godine, a njeno uspostavljanje temelja i obavljanje dužnosti ste odgodili za pola godine. Ko će za to biti odgovoran? Mogu li starešine i delatnici da za to preuzmu odgovornost? Niko ne može biti odgovoran za zadržavanje nečijeg života. Pošto niko ne može da snosi ovu odgovornost, šta je najprikladnije da starešine i delatnici učine? To staje u četiri reči: dajte sve od sebe. Dajte sve od sebe da biste učinili šta? Da biste ispunili svoje odgovornosti, čineći sve ono što možete da vidite sopstvenim očima, da smislite u svom srcu i da postignete na osnovu svog kova. To znači dati sve od sebe, to znači biti odan i odgovoran, i to je odgovornost koju starešine i delatnici treba da ispune“ („Reč“, 5. tom, „Obaveze starešina i radnika“, „Obaveze starešina i radnika (4)“). Kroz Božje reči sam shvatila da bez obzira na to koji posao neko obavlja, ukoliko je takav posao mogao da bude obavljen za mesec dana, ali je na kraju završen za šest, to predstavlja veliki gubitak. Na primer, po pitanju širenja jevanđelja, ukoliko je neko voljan da istraži istiniti put, on može da se uvede u veru za mesec dana i da blagovremeno zakorači u Božju kuću ako onaj koji širi jevanđelje izvrši svoju obavezu. To će takvom čoveku omogućiti da ranije shvati istinu i bude ukorenjen na istinitom putu. Ukoliko ne platimo cenu u svojoj dužnosti, ukoliko imamo ležeran i nemaran stav i uvođenje te osobe u veru potraje šest meseci, to će predstavljati veliki gubitak u njenom životu. Ukoliko se dogode nevolje i ljudi poput ovih umru pre nego što prihvate Božje delo i zalivanje i opskrbu istinom, niko neće snositi odgovornost za njihovu smrt. Prema tome, od nas se zahteva da ne odugovlačimo sa svojim dužnostima i da uložimo krajnji napor kako bismo izvršili svoje obaveze i tako imali čistu savest. Dok sam novim vernicima pružala podršku i širila jevanđelje, nisam bila voljna da platim cenu niti sam želela da patim. Kada mi je dato u zadatak da pružam podršku novim vernicima i širim jevanđelje u tom selu i kada sam se suočila sa poteškoćama i dugim putovanjem, ugađala sam svom telu i nisam želela da idem, odugovlačeći dan za danom. Ti novi vernici su bili bojažljivi, uplašeni i nisu se usuđivali da pohađaju okupljanja zbog vladinog progonstva; njima su zalivanje i podrška bili preko potrebni kako bi razumeli istinu i oslobodili se svojih ograničenja. Kada bi se Božje delo privelo kraju, a ovi ljudi se nisu oslobodili mračnih sila, nisu se okupljali niti slušali Božje reči, oni ne bi mogli da razumeju istinu, da dosegnu Božje spasenje i nevolje bi ih progutale. Povrh toga, u tom selu je bilo još mnogo onih koji je tek trebalo da čuju Božji glas. Da nisam tamo otišla, ne bih mogla da širim jevanđelje i ti ljudi ne bi čuli Božji glas i primili Njegovo spasenje. Morala sam da prestanem sa odugovlačenjem i da svoje brige ostavim po strani. Kakva god situacija da je iskrsla, morala sam da prođem kroz nju i ispunim svoje obaveze.

Kasnije sam pomislila na drugi odlomak Božjih reči: „Kao stvoreno biće, kao jedan od onih koji slede Boga, bez obzira na godine, pol ili to koliko je neko mlad ili star, širenje jevanđelja je misija i odgovornost koju svako mora da prihvati. Ako ova misija zapadne tebi i od tebe zahteva da se daš Bogu, da platiš cenu ili čak da položiš svoj život, šta treba da učiniš? Dužnost te obavezuje da je prihvatiš. To je istina, to je ono što treba da shvatiš. Nije obična doktrina – već istina. Zašto kažem da je to istina? Jer, bez obzira na to kako se vremena menjaju, kako decenije prolaze ili kako se mesta i prostori menjaju, širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu zauvek će biti pozitivna stvar. Njihovo se značenje i vrednost neće nikad promeniti: na njih nipošto neće uticati promene u protoku vremena ili geografskoj lokaciji. Širenje jevanđelja i svedočenje o Bogu su večni i, kao stvoreno biće, treba to da prihvatiš i da primenjuješ. To je večita istina“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „1. stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi“). Božje reči su me duboko dirnule. Uz Božju blagodat, bila sam u mogućnosti da čujem Njegov glas. Širenje jevanđelja i zalivanje novih vernika su bili moja dužnost i taj sam posao morala da dovedem do kraja. Kada je trebalo da patim i platim cenu, trebalo je da to bezuslovno prihvatim. Bez obzira na poteškoće ili situacije sa kojima sam se suočila, morala sam da se pokorim i ispunim svoju dužnost. Kada sam to shvatila, otišla sam sama u to selo. Bio je sumrak kada sam krenula i kiša je počela da pada. Hodajući putem, molila sam se Bogu. Kasnije sam, dok sam hodala, naišla na stariju gospođu. Rekla sam joj da idem u njeno selo, pa smo hodale jedna iza druge. Nakon što sam stigla u selo, nisam ponovo videla tu stariju gospođu. Bio je mrak. Nisu mi bili poznati tamošnji drumovi i nisam znala kuda da idem, pa sam jednostavno sela pokraj puta. Bila sam prilično nervozna, brinula se da neću znati šta da kažem ukoliko natrčim na noćnu patrolu, pa sam u svom srcu neprestano prizivala Boga. Baš tada se neka žena vraćala sa radova u polju i videvši me kako sedim sama samcata, upitala me: „Što sediš tako tu? Hajde sa mnom kući.“ Pratila sam je do njene kuće i kada sam joj govorila o jevanđelju, prihvatila ga je. Kasnije je dovela druge da zajedno slušaju. Kada su ljudi načuli da širim jevanđelje, neki su me lično potražili i vodili me svojim kućama da ga širim i tamo. Svedočila sam o delu poslednjih dana Svemogućeg Boga i zaista su uživali slušajući o tome. Neko je rekao: „Svemogući Bog je Gospod Isus koji se vratio. Oni su jedan Bog. Treba da nastavimo da slušamo reči Svemogućeg Boga.“ Drugi su govorili: „Sve i da nas vlada progoni, mi ćemo nastaviti da slušamo.“ Neki od novih vernika su bili prilično entuzijastični na okupljanjima; dolazili bi i ujutro i uveče i zaista su bili žedni i želeli da se okupljaju i slušaju propovedi. Bila sam prilično iznenađena. U prošlosti sam stalno ugađala svom telu i nisam bila spremna da patim i plaćam cenu, ali kada sam popravila svoje stanje i postala voljna da sarađujem, uvidela sam da ono što Bog čini mi ne možemo ni da zamislimo. Naša mogućnost da još češće širimo jevanđelje kroz tu ženu je bio znak da Bog nastavlja Svoje delo. Time mi je data mogućnost da vidim Božji autoritet i to me je učvrstilo u rešenosti da nastavim da širim jevađelje. Posle otprilike mesec dana, proširili smo jevanđelje po celom selu. Novi vernici koji su se prethodno bojali da ne budu uhapšeni su većinom počeli ponovo da se okupljaju. Preko 80 seljana se redovno okupljalo i mogli smo da osnujemo crkvu. Hvala Bogu!

Kroz ovo iskustvo sam naučila da je stav koji neko ima u svojoj dužnosti veoma bitan. Kada se pokorimo i vodimo računa o Božjoj nameri, vidimo da, ma koliko naš posao bio težak, sve dok iskreno sarađujemo, Božje vođstvo će postajati očito. Uprkos otkrivenoj iskvarenosti, tome što sam bila negativna i slaba i što sam želela da odustanem, vođena Božjim rečima i opskrbljena njima, nisam odustala od širenja jevanđelja i nisam imala za čim da žalim. Sve se to izdešavalo uz Božju zaštitu. Kroz ovo iskustvo sam stekla veru i napredovala u životu. Hvala Bogu!