Rođena sam u običnoj zemljoradničkoj porodici. Budući da sam bila introvertna i da nisam volela da pričam, moja porodica i rodbina su mi od detinjstva često govorili da sam neartikulisana i da nisam tako mila kao moja sestra. Dok sam radila van kuće, nisam bila vešta u komunikaciji s ljudima niti ugađanju svojim nadređenima, tako da su prljavi i naporni poslovi uglavnom uvek bili dodeljeni meni, a moje kolege su mi se često rugali da sam priglupa i da ne znam da se prilagodim situacijama. U svom srcu sam prihvatila procenu da sam priglupa i da nisam oštroumna, kao i da nisam dobra u komunikaciji s ljudima, pa sam postala još povučenija. Često sam bila tužna zbog svoje nespretnosti u razgovoru, pogotovo kad vidim ljude koji su rečiti i dovitljivi. Zavidela sam im, misleći da će takve ljudi voleti gde god da odu. Nakon što sam počela da verujem u Boga i da prisustvujem okupljanjima, bila sam i dalje veoma povučena. Brinula sam se da ću zbog svog nespretnog razgovora u zajedništvu postati predmet podsmeha među braćom i sestrama, ali braća i sestre su me često podsticali da više razgovaram. Videla sam da su braća i sestre jednostavno i otvoreno delili svoja stanja i probleme i da niko nije omalovažavao niti gledao s visine na one kojima je nešto nedostajalo. Zbog toga sam se osećala veoma oslobođeno. Postepeno sam počela sve više da pričam. Jako mi se svideo ovakav crkveni život.

U februaru 2023. godine, postala sam đakon za zalivanje. Sestra koju sam zalivala, Žuidžing, imala je dobar kov. Nekoliko sam puta prisustvovala okupljanjima s njom i videla sam da je njena beseda vrlo jasna, a da njen uvid u probleme nije ništa gori od mog, pa kad sam opet prisustvovala okupljanjima sa Žuidžing, osećala sam se pomalo sputano, misleći da je oštroumnija od mene i da je boljeg kova. Mislila sam da moj pokušaj da je zalivam prevazilazi moje sposobnosti, pa kad god bi ona imala neka loša stanja, samo bih kratko pričala s njom o tome, a zatim promenila temu, jer sam brinula da će me gledati s visine zbog mog plitkog razgovora. Jednom sam saznala da je Žuidžing imala izrazito nadmenu narav i da je bila sklona da sputava ljude svojim rečima, pa sam htela da joj ukažem na taj problem. Ali misleći da je dobrog kova, da je rečita i efikasna u svojoj dužnosti, malo nadmenosti mi se činilo normalnim. Uostalom, kov mi je bio loš i moja sposobnost da se izrazim nije bila dobra. Ako ne budem mogla s njom jasno da razgovaram i rešim njene probleme, ona će me ismejavati. Dakle, samo sam kratko spomenula njenu nadmenost i krenula dalje. Drugi put, tokom jednog okupljanja, Žuidžing je pričala o tome kako se njena porodica protivi njenoj veri u Boga i da ju je to donekle sputavalo. Imala sam slična iskustva i pomislila sam da bih mogla s njom da razgovaram o tome, ali čim sam izgovorila nekoliko reči, Žuidžing mi je rekla da na nju ne utiču osećanja njene porodice. Ali istina je bila da su njena emocionalna ograničenja već uticala na njenu dužnost i znala sam da moram o tome da razgovaram s njom što je pre moguće. Ali kad sam čula šta je rekla, nisam se usudila da nastavim razgovor. Mislila sam: „Ako nastavim sa razgovorom, hoće li Žuidžing pomisliti da je gnjavim i da ne mogu da prozrem stvari? Bolje da se više ne sramotim, Žuidžing ima dobar kov i ne treba joj razgovor sa mnom. Može ona da traga za istinom i da ovo sama reši.” Tako da nisam nastavila s razgovorom. Ali nakon toga, stanje Žuidžing se nije poboljšalo, a to je uticalo na njenu dužnost.

Posle toga, kad god bi Žuidžing prisustvovala okupljanju, osećala sam se sputano, brinući se da će me zbog moje loše besede gledati s visine. To me je jako mučilo i bila sam negativna, zato što nisam mogla da podelim ono što je trebalo i što nisam mogla da ispunim svoje odgovornosti. Osećala sam se kao da živim jadnim životom. Stalno sam se pitala: „Zašto mi je život tako naporan?” Čak sam krivila Boga što mi nije dao dobar kov, želeći da pobegnem od ove situacije i da promenim dužnost. Znala sam da mi stanje nije dobro, pa sam se molila Bogu: „Bože, veoma sam sputana sada u svojoj dužnosti, osećam se umorno i ogorčeno i ne znam kako da rešim ovo stanje. Možeš li me prosvetiti i voditi da spoznam sebe i izađem iz ovog pogrešnog stanja.” Nakon molitve, potražila sam odgovarajuće reči Božje da ih pročitam. Svemogući Bog kaže: „Postoje ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog društvenog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo dete se po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Stičući iskustva u jednom takvom okruženju, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Smatraju da im učenje ne ide od ruke, da su spori, i uvek se stide kad treba nešto da kažu ili da se obrate većem broju ljudi. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ Iako sebe podsvesno smatraju bezvrednim, ipak ne žele da priznaju da su zaista toliko bezvredni i toliko glupi. U srcu se stalno preispituju: ’Jesam li zaista toliko glup? Da li sam zaista toliko nedopadljiv?’ Ne vole ih roditelji, ne vole ih rođena braća i sestre, ne vole ih učitelji, kao ni njihovi drugovi iz razreda. Članovi porodice, rođaci i prijatelji za njih ponekad kažu: ’Nizak je rastom, ima sitne oči i nos, pa s takvim izgledom neće biti uspešan kad odraste.’ Stoga, kad se pogledaju u ogledalo, zaista im se čini kako su im oči i nos nesrazmerno sićušni. U takvoj situaciji, otpor, nezadovoljstvo, nevoljnost i neprihvatanje, koje gaje duboko u srcu, postepeno se pretvaraju u prihvatanje i priznavanje sopstvenih mana, nedostataka i problema. Mada su u stanju da prihvate takvu realnost, duboko u srcu im se rađa jedna uporna i trajna emocija. Kako se zove ta emocija? To je osećaj inferiornosti. Ljudi koji se osećaju inferiorno ne znaju koje su njihove prednosti. Naprosto misle da su nedopadljivi, uvek se osećaju glupo i ne umeju ni sa čim da se nose. Jednom rečju, misle da ništa ne mogu da urade, da su neprivlačni, da nisu pametni i da sporo reaguju. U poređenju s drugima, oni su neupadljivi i ne dobijaju dobre ocene na studijama. Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: ’Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; zadovoljiću se i time da budem najbeznačajniji i dozvoliću drugima da se prema meni ophode kako im drago.’ (…) Možda ti taj osećaj inferiornosti nije urođen, ali je, ako se posmatra s druge strane, on možda uzrokovan odnosom porodice prema tebi i odnosom okruženja u kojem si odrastao, odnosno time što si bio izložen odmerenim udarcima i nezasluženim osudama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči, shvatila sam da je razlog zbog kojeg sam često živela u stanju sputanosti i malodušnosti bio uglavnom taj što sam živela sa negativnim osećanjima inferiornosti. Od malena sam bila loša u pričanju; bilo kod kuće ili na poslu, moji rođaci i kolege svi su govorili da sam neartikulisana i da nisam u stanju da ugodim ljudima, pa sam mislila da sam smotana kad govorim, da nisam dovitljiva i da sam inferiorna u odnosu na druge u svakom pogledu. Postepeno sam se osećala sve inferiornije. Nakon što sam počela da verujem u Boga, bilo je isto. Osečala sam se inferiorno pogotovo kad sam videla braću i sestre koji su bili bolji od mene i često sam živela u negativnom stanju. Kada sam komunicirala sa Žuidžing, videla sam da je ona dovitljiva i rečita i mislila sam da su moja sposobnost da se izrazim i moj kov bili inferiorni u poređenju s njom, pa sam se, prilikom okupljanja s njom, osećala sputano i nisam mogla da budem opuštena. Čak i kad bih je videla u lošem stanju, nisam se usudila da razgovaram s njom. Stalno sam živela s tim negativnim osećanjima inferiornosti. Bila sam sasvim svesna toga da u Božjoj kući nema razlike između visokog i niskog, a ipak nisam mogla a da se ne ugledam na ljude sa talentima i dobrim kovom, i nisam bila u stanju da pravilno sagledam sopstvene nedostatke. To me je često sputavalo u mojoj dužnosti, sprečavajući me da zadobijem delo i vođstvo Svetog Duha. Znala sam da je opasno nastaviti ovako i želela sam brzo da preokrenem to stanje.

Čitala sam još Božjih reči: „Ma šta da im se desi, kad god se suoče s nekom poteškoćom, kukavice se povlače. Zašto to čine? Jedan od uzroka leži u njihovom osećaju inferiornosti. Zato što se osećaju inferiorno, ne usuđuju se da izađu pred ljude, nisu u stanju da preuzmu čak ni one obaveze i odgovornosti koje bi trebalo da preuzmu, a ne mogu da se prihvate ni onih poslova koje su zaista sposobni da obavljaju u okviru svojih mogućnosti i svog kova, odnosno u okviru iskustva vlastite ljudskosti. Osećaj inferiornosti utiče na svaki aspekt njihove ljudskosti, na njihovu ličnost i, naravno, na njihov karakter. (…) Srce ti je ispunjeno osećanjem inferiornosti, koje te već dugo prati i koje nipošto nije nekakav privremeni osećaj. To osećanje, naime, iz dubine tvoje duše upravlja tvojim mislima i vezuje ti jezik u čvor, tako da se ti, bez obzira koliko ispravno razumeš stvari i kakvo je tvoje mišljenje o stvarima, događajima i drugim ljudima, nikada ne usuđuješ da o tome glasno progovoriš, već o tome smeš samo u svom srcu da razmišljaš i da se oko toga premišljaš. Drugi ljudi bi možda prihvatili ono što bi im rekao, ili bi te možda ispravili ili kritikovali, ali ti se nikad ne bi usudio da dočekaš bilo koji od tih ishoda, niti da se s njim suočiš. Zašto je to tako? Zato što osećaj inferiornosti čuči u tebi i govori ti: ’Nemoj to da radiš, ti prosto nisi dorastao tome. Nisi ti tog kova, ne poseduješ tu vrstu stvarnosti i ne treba to da činiš, jer to jednostavno nisi ti. Nemoj sada ništa da radiš, niti išta da misliš. Ostaćeš dosledan samom sebi jedino ako nastaviš da živiš u vlastitoj inferiornosti. Nisi merodavan da stremiš ka istini, da ljudima otvaraš svoje srce i govoriš im ono što ti je na duši, niti da se s drugima povezuješ kao ostali ljudi. A sve je to zbog toga što nisi dovoljno dobar, što nisi dobar kao drugi ljudi.’ Osećaj inferiornosti usmerava način razmišljanja u glavama ljudi, onemogućava im da ispunjavaju obaveze koje bi svaka normalna osoba trebalo da ispuni i da žive s normalnom ljudskošću s kakvom bi trebalo da žive, a pritom im takođe diktira smer i ciljeve, i sredstva i načine na koje treba da posmatraju druge ljude i stvari, da se ponašaju i da deluju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Iz Božjih reči, videla sam da kada ljudi žive s osećanjima inferiornosti, njihovi pogledi na ljude i stvari, kao i njihovo ponašanje i postupci, nisu zasnovani na Božjim rečima, da ne uspevaju da ispune svoje odgovornosti i da se njihov suštinski kov ne može iskoristiti. Ako nastave tako, oni ne samo da koče sopstveni život-ulazak, već u ozbiljnim slučajevima, to može uticati na njihovu dužnost i kočiti rad crkve. Vraćajući se u prošlost, od malena sam prihvatala spoljne procene o meni, i živela sam s osećanjima inferiornosti. Uvek sam se osećala inferiorno u odnosu na druge, a kad bih uočila probleme nisam se usuđivala da ukažem na njih niti da o njima raspravljam. Kad sam komunicirala sa Žuidžing, primetila sam njenu izrazito nadmenu narav i da su njene reči i delanje sputavali braću i sestre, tako da sam trebala da razgovaram s njom i da joj ukažem na to, ali sam mislila da moj kov nije tako dobar kao njen, što me je navelo da se kolebam oko toga da li da razgovaram s njom, jer sam smatrala da bi to moglo da bude drsko s moje strane. Videla sam da njena osećanja utiču na izvršavanje njene dužnosti, i mada sam imala neko iskustvo u tom području, smatrala sam da je moj kov loš, pa se nisam usudila da komuniciram s njom. Videla sam da sam potpuno potpala pod kontrolu svojih osećanja inferiornosti, osećala sam se kao da su mi usta zapečaćena i da ne mogu da izgovorim ono što je trebalo da kažem. Gledala sam dok je Žuidžing živela u iskvarenoj naravi i nisam se usuđivala da razgovaram s njom, nesposobna da ispunim svoju dužnost kako bih zaštitila rad crkve. Živela sam u mučnom i negativnom stanju, nesposobna da se bar malo oslobodim. To je bilo vrlo štetno, kako za ostale tako i za mene! Pročitala sam Božje reči: „Da budem precizniji, ta tvoja emocija ne samo što je negativna, već je zapravo suprotstavljena Bogu i istini. Ti možda misliš da se radi o emociji koja spada u okvir normalne ljudskosti, ali Bog na to ne gleda kao na prosto pitanje osećanja, već kao na metod za suprotstavljanje Bogu. Taj je metod obeležen negativnim emocijama koji ljudi koriste da bi se opirali Bogu, Božjim rečima i istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Razmišljajući o svom dosadašnjem putu, budući da sam često živela s osećanjima inferiornosti, spoznala sam istinu ali je nisam sprovodila u delo, pa sam čak krivila Boga što mi nije dao dobar kov. Bila sam negativna i pasivna u svojoj dužnosti, čak sam htela da odustanem. Takva ponašanja bila su oblik pasivnog otpora prema Bogu. Osećala sam da sam u velikoj opasnosti i bila sam spremna da se oslonim na Boga da otpustim svoja negativna osećanja i da pronađem put primene i ulaska.

Kasnije sam čitala još Božjih reči: „Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Treba Božje reči da uzmeš kao osnovu za sticanje znanja o samom sebi i da spoznaš kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govorili ti da nemaš sluha i da falširaš, pa ti se sad čini da ne umeš lepo da pevaš i više se ne usuđuješ da pevaš pred drugima. Tebi su ograničena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, zbog toga što su ti svetovni ljudi, ti smetenjaci i mediokriteti izneli pogrešnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog štete koju su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda naprosto počneš da radiš ono što najbolje umeš; a što se tiče stvari koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš kakvog si kova, da li si dobrog ili lošeg” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da bih se oslobodila negativnih osećanja inferiornosti prvo moram tačno da ocenim i odmerim sebe u skladu sa Božjim rečima. Božje reči su istina i one su najpreciznije merilo za ljude, događaje i stvari. Ranije sam sebe merila na osnovu toga kako me nevernici procenjuju, što me je dovelo do toga da živim sa mračnim i malodušnim osećanjima, nesposobna da se izvučem. Sada sam morala da tragam za istinom i da sebe ispravno sagledam na osnovu Božjih reči. Pa sam se upitala: „Uvek mislim da sam lošeg kova. Koje je onda Božje merilo za procenu dobrog i lošeg kova?” Pročitala sam Božje reči: „Kako procenjujemo kov ljudi? Odgovarajući način da se to uradi jeste da se sagleda njihov stav prema istini i da li mogu ili ne mogu da razumeju istinu. Neki ljudi mogu da savladaju određene stručne oblasti veoma brzo, ali kada čuju istinu, zbune se i zadremaju. U njihovim srcima nastaje zbrka, ništa što čuju im ne ulazi u glavu, niti razumeju to što čuju – to je slab kov. Kada nekim ljudima kažeš da su slabog kova, oni se ne slažu. Oni misle da biti visokoobrazovan i učen znači biti dobrog kova. Da li dobro obrazovanje znači visoki kov? Ne znači. Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi lošeg kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). Božje reči nam kažu da se standard po kojem se meri kov neke osobe zasniva na tome koliko dobro ta osoba razume Božje reči. Neki ljudi možda deluju da imaju mnoge talente, da su dovitljivi i da imaju dobre govorne veštine, ali ako ne mogu da shvate Božje reči niti da razumeju istinu koju Bog deli, onda su takvi ljudi lošeg kova. Drugi ljudi, opet, imaju prosečno obrazovanje i govorne veštine im nisu naročito dobre, ali ako mogu da shvate Božje namere iz Njegovih reči i da pronađu načela primene, onda su ti ljudi dobrog kova. Uzmimo, na primer, Pavla. Iako je imao talente, znanje, rečitost, i mada je širio jevanđelje većim delom Evrope, on nije razumeo Božje reči kada ih je čuo i, na kraju, nije spoznao Gospoda Isusa i nikada nije priznao svoju suštinu otpora prema Isusu. Svrha njegovog marljivog rada bila je da stekne krunu i nagrade, pa je čak nadmeno tvrdio da je hristos za njega život. To je pokazalo da Pavle nije mogao istinski da shvati Božje reči niti da razume istinu. Pavle je bio osoba lošeg kova. Nasuprot tome, Petar je mogao da dokuči Božje namere iz Njegovih reči i da pronađe put primene. Mogao je tačno da postupa u skladu sa Božjim zahtevima i svedočio je o njegovoj pokornosti Bogu do same smrti i o njegovoj uzvišenoj ljubavi prema Bogu. Prema tome, Petar je bio osoba dobrog kova. Razmišljajući o sebi, nisam gledala ni na ljude ni na stvari u skladu s Božjim rečima. Uvek sam smatrala da su dobre govorne veštine i dovitljivost merila dobrog kova, pa kad nisam posedovala te suštinske uslove, živela sam s osećanjima inferiornosti i negativnosti i postala sam pasivna i zabušavala sam u svojoj dužnosti. To ne samo da je kočilo moj život-ulazak već je prouzrokovalo gubitke u radu crkve. Razmišljajući dalje, iako moje govorne veštine nisu bile baš dobre, mogla sam da razumem neke od Božjih reči dok sam ih čitala, kao i da rešim neke probleme kroz razgovor o istini, a braća i sestre su procenili da sam prosečnog kova. Morala sam da ispravno sagledam sebe na osnovu Božjih reči i procene braće i sestara, a ne da donosim sud o sebi na osnovu predstava. Shvativši to, u svom srcu sam osetila veliko olakšanje. Kasnije sam se sastala sa Žuidžing, ukazala joj na probleme koje je imala jedan po jedan, i razgovarala s njom koristeći odgovarajuće reči Božje. Žuidžing je bila u stanju da prihvati savete i pomoć i bila je voljna da traga za istinom, pokaje se i promeni. Nakon što sam postupila na ovaj način, osećala sam se veoma opušteno i spokojno.

Kasnije sam ponovo promislila, pitajući se koja još iskvarena narav može da stoji iza mojih upornih osećanja inferiornosti? Jednog dana, pročitala sam Božje reči: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). Iz Božjih reči, videla sam da antihristi naročito vole ugled i status i da im je ugled i status jednako važan kao i sam život. Shvatila sam da je moje ponašanje bilo isto kao kod antihrista. Moje misli i razmatranja nisu bili usmereni na stremljenje ka istini, več sam uvek bila usredsređena na svoj ugled i status, brinući se o tome šta dobijam a šta gubim. Od malena mi je bilo veoma stalo do tuđih mišljenja, pa kad su mi rođaci, prijatelji i kolege rekli da nezgrapno pričam, manje sam pričala s drugima i zatvorila se kako bih bar umanjila štetu sopstvenom samopouzdanju. Nakon što sam počela da verujem u Boga, iako sam znala da su braća i sestre bili otvoreni i iskreni jedni prema drugima i da se naši nedostaci mogu otvoreno otkriti a da niko nikoga ne ismejava, moje interesovanje za ugled i status bilo je preveliko. Na okupljanjima sa ljudima boljeg kova i sa boljim govornim veštinama, brinula sam da bi me braća i sestre mogli gledati s visine jer sam nespretna u govoru, pa sam pokušala da govorim što je moguće manje kako bih prikrila svoje nedostatke i zadržala svoj ugled i status. Kao đakon za zalivanje, moja je odgovornost bila da rešim svačije probleme vezane za dužnosti i život-ulazak, ali sam brinula da bi se moj govor mogao smatrati trivijalnim i razvučenim, što bi navelo braću i sestre da me gledaju s visine, pa sam radije odbacila svoju dužnost da zaštitim svoj ponos i status. Sotonski otrovi izreka „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”, i „Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore”, postali su pravila po kojima sam živela. Postavila sam ponos i status iznad svega ostalog, čak sam zanemarila svoje najosnovnije odgovornosti. Bila sam tako sebična i ogavna. Na koji sam način vršila svoju dužnost? Koračala sam putem antihrista. Ako ovako nastavim, a da se ne pokajem, ne samo da neću uspeti da primim delo Svetog Duha, već će i Bog da me ukloni. Od tada sam bila spremna da se pokajem pred Bogom i da se oslobodim okova tih negativnih osećanja.

Tokom jednog okupljanja sa pridošlicama, videla sam sestru Jiji kako jasno i tečno besedi o Božjim rečima. Braća i sestre su svi klimali glavama u znak slaganja s onim što ona govori, i ponovo sam imala osećaj inferiornosti. Pomislila sam u sebi: „Pogledaj kako se Jiji dobro izražava i koliko je prosvećujuća njena beseda. Tako se loše izražavam, hoće li me braća i sestre ismejavati što toliko dugo verujem u Boga, a besede mi još uvek nisu tako prosvećujuće kao besede pridošlice?” Pa sam oklevala da besedim. Kad sam imala takve misli, shvatila sam da sam ponovo zarobljena brigom za ugled i status, pa sam se molila Bogu, tražeći od Njega da me vodi u odbacivanju tog progrešnog stanja. Pročitala sam odlomak Božjih reči: „A kada se u tebi iznova budu javile razne negativne emocije, ti ćeš biti svestan i razborit, znaćeš koliko one mogu da ti naškode i, naravno, moraćeš postepeno da ih otpustiš. Kad se te emocije budu začele u tebi, moći ćeš da se obuzdaš i da primeniš vlastitu mudrost, bićeš u stanju da ih napustiš ili da potražiš istinu kako bi se njima pozabavio i kako bi ih se rešio. U svakom slučaju, one ne bi trebalo da utiču na tebe dok usvajaš ispravan put, ispravan stav i ispravno stanovište sa kojeg ćeš posmatrati ljude i stvari, i na osnovu kojeg ćeš se ponašati i delovati. Na ovaj način, prepreke i blokade na tvom putu stremljenja ka istini postajaće sve ređe, a ti ćeš, u okviru normalne ljudskosti koju Bog zahteva, za istinom moći da stremiš bez ikakvih ometanja, ili barem uz sve ređa ometanja, a uz to ćeš se rešiti svih onih iskvarenih naravi koje pokazuješ u svakovrsnim situacijama” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Božje reči su mi pružile put primene. Kad se ponovo pojave negativna osećanja, moram svesno da ih raspoznam, a onda da ih otpustim. Ovaj period života sa negativnim osećanjima i neprestanim razmišljanjem o svom ponosu i statusu, bio je zaista bolan. Okupljanjem sa sestrom Jiji, Božja namera nije bila da me razotkrije niti da ispadnem loša, već da upotrebi svetlost njene besede da nadoknadi moje nedostatke i da mi pomogne da zadobijem više svetlosti. Shvativši to, osećala sam se manje sputano i smirila sam se da poslušam njenu besedu. U njenoj sam besedi razaznala još svetlosti, a posle njene besede, podelila sam i sopstveno shvatanje. Svi su imali koristi od okupljanja, a rezultati su bili prilično dobri. Kroz ovo iskustvo sam uvidela da su samo Božje reči istina, i okusila sam da samo posmatranjem ljudi i stvari, ponašanjem i delovanjem u skladu s Božjim rečima, možemo da živimo istinski slobodan i oslobođen život.