U junu 2020. prihvatio sam delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. U težnji da saznam još istina, prepustio sam se radosti čitanja Božjih reči i gledanja filmova koji govore o jevanđelju. Postepeno sam shvatao mnoge misterije istine, kao što je interna priča Biblije, stvarnost Sotoninog kvarenja čovečanstva, misterije Božjeg ovaploćenja i imena, Božje delo suda u poslednjim danima i slično. Takođe sam saznao da će se Božje delo spasenja poslednjih dana uskoro završiti, da su velike katastrofe već počele i da je prihvatanje Božjeg dela suda poslednjih dana jedini put spasenja i ulaska u carstvo nebesko. Zato sam aktivno širio jevanđelje i svedočio o Bogu kako bih mu se odužio za Njegovu ljubav. Kasnije sam napisao članak iskustvenog svedočenja o tome kako sam prihvatio delo Svemogućeg Boga poslednjih dana. Jedna sestra ga je pročitala i radosno rekla: „Brate, ti imaš tako dobru moć razumevanja i vrlo si pronicljiv.” Čuvši to, bio sam nekako zadovoljan sobom i mislio sam da je moj kov vrlo dobar.

Nekoliko meseci kasnije, postao sam vođa grupe i bio sam odgovoran za zalivanje jedne grupe braće i sestara. Na svakom okupljanju, kad bih završio besedu, sva braća i sestre bi rekli da je moje razumevanje dobro, da mi je beseda vrlo prosvećujuća i da su razumeli neke probleme koji su im ranije bili nejasni nakon što su čuli moju besedu. Pomislio sam: „Tek nedavno sam prihvatio Božje delo i već mogu da zalivam druge novopridošle, a povrh toga dobijam i reči hvale od braće i sestara. Izgleda da sam bolji od drugih.” Nakon toga, kako bi me braća i sestre priznavali i imali visoko mišljenje o meni, radio sam još napornije nego ranije. Unapred sam se pripremao za svako okupljanje, tragajući za Božjim rečima i filmovima koji su bili relevantni za temu okupljanja. Gde god bih našao neko prosvetljenje u razgovorima u filmu, ja bih to zapisao i razgovarao o tome tokom okupljanja. U sebi sam mislio: „Ako braća i sestre steknu više znanja iz mojih beseda, sigurno će mi se još više diviti i ugledati se na mene.” Nedugo zatim, braća i sestre su me izabrali za crkvenog starešinu. U sebi sam pomislio: „Zaista sam bolji od drugih; zašto bi me inače svi izabrali?” Baš sam se divio sebi. Kasnije sam čuo od neke braće i sestara da su postali negativni jer su bili ljubomorni na mene. Ne samo da nisam bio tužan kad sam to čuo, već sam se mnogo radovao jer je to pokazivalo da je moje razumevanje istinski vrlo dobro. Kad bi me novopridošli koje sam nekad zalivao pitali koju dužnost obavljam, ponosno bih rekao: „Sada sam crkveni starešina.” Želeo sam da znaju da više nisam običan vođa grupe i da ne treba prema meni da se ophode kao prema običnom bratu. Dok sam bio crkveni starešina, imao sam više posla nego ranije. Svakog dana sam čitao Božje reči i gledao filmove o jevanđelju kako bih se pripremio. Zbog okupljanja i odgovaranja na pitanja novopridošlih, često nisam mogao da jedem niti da se odmorim na vreme. U srcu sam se pomalo žalio, ali znajući da je to moja dužnost, i dalje sam išao napred i radio sve to. Tokom okupljanja sam često razgovarao sa braćom i sestrama o tome kako sam patio i opremao se istinom i kako sam se davao Bogu. Pominjao sam da sam svakodnevno okupiran dužnošću, kako često ne mogu ni da jedem na vreme i slično. Međutim, nikad nisam pominjao svoje pritužbe. Čuvši sve to, braća i sestre su mi se zaista divili. Hvalili su me što podnosim teret u svojoj dužnosti i što sam postigao stvari koje oni nisu, pa su izražavali želju da uče od mene. Čuvši to, bio sam vrlo radostan. Nakon toga sam uvek tako razgovarao na okupljanjima jer nisam želeo da braća i sestre pomisle da ne mogu da podnesem patnju. Ako bi to osetili, niko o meni ne bi imao visoko mišljenje. Postepeno su braća i sestre počeli da zavise od mene i na kakve god teškoće ili probleme da su nailazili u svojim dužnostima, jedva da su se ikad oslanjali na Boga i tragali za istina-načelima, već su radije tražili moju pomoć.

Jednom su mi se, zbog dugog gledanja u monitor kompjutera i telefon, oči zakrvavile, počele da svrbe i bole, vid mi se brzo pogoršavao i nisam mogao jasno da vidim. Neko mi je rekao da su ti simptomi prilično ozbiljni i da bih, ako hitno ne počnem da se lečim, mogao da oslepim. Tada sam se baš uplašio. Bio sam nekako negativan i požalio se, razmišljajući: „Radim tako naporno u svojoj dužnosti; zašto sam ipak oboleo od ovoga?” I na moju dužnost je uticao problem sa očima. Kasnije mi je neko rekao za neki domaći lek i vid mi se najzad popravio. Međutim, tokom okupljanja sam govorio samo o svojim dobrim stranama, naglašavajući da ma koliko posla moja dužnost zahtevala i ma koliko patnje mi zadavao problem sa očima, ja nisam odustajao od svoje dužnosti. Čak sam rekao da je to Božja kušnja i morao sam da ostanem postojan u svom svedočenju. Ali kad je reč o mojim slabostima, brigama i strahovima, kao i o mom pogrešnom razumevanju Boga i pritužbama prema Njemu, o tome nisam rekao ni reč jer nisam želeo da braća i sestre znaju da i ja imam slabosti. Kad bi čuli moju besedu, sva braća i sestre bi mi se divili i ugledali se na mene i govorili da imam veliko iskustvo. Neka braća i sestre su takođe rekli: „Ovaj brat zaista ima rast. Bio je suočen sa tako ozbiljnom bolešću, a ipak nije postao negativan i bio je i dalje u stanju da nastavi da obavlja svoju dužnost. Da sam ja na njegovom mestu, možda ne bih mogao da postupim tako.” Čuvši te reči, bio sam izuzetno srećan i nisam mogao a da ne pomislim: „Iako sam mlad i još uvek nov vernik, moj kov je bolji od kova druge braće i sestara i ja stremim ka istini marljivije nego oni.” Ali kad se to okupljanje završilo, imao sam neobičan, neobjašnjiv osećaj panike. Bilo je to nalik onom kad bih kao dete nešto pogrešio i znao da će me roditelji dovesti u red. Čak nisam mogao ništa da jedem i osećao sam snažan nemir. Nisam mogao a da ne promislim o sebi: „Da li je ta beseda koju sam izgovorio na okupljanju bila neodgovarajuća?” Razmišljajući o tome kako nisam govorio istinu o sebi na tom okupljanju i kako sam sakrio svoje slabosti, shvatio sam da je moja namera bila pogrešna i osetio sam samoprezir.

Kasnije sam pročitao odlomak Božjih reči: „Da se uzdižu i svedoče o sebi, da se razmeću i pokušavaju da steknu visoko mišljenje i obožavanje od strane drugih ljudi – iskvaren ljudski rod je sposoban za to. Ljudi tako instinktivno reaguju kad njima upravlja sotonska priroda i to je zajedničko celom iskvarenom ljudskom rodu. Kako se ljudi obično uzdižu i svedoče o sebi? Kako postižu da drugi o njima imaju visoko mišljenje i da ih obožavaju? Oni svedoče o tome koliko su posla obavili, koliko su propatili, koliko su se davali i koju cenu su platili. Sebe uzdižu govoreći o svom kapitalu, što im pruža više, čvršće i sigurnije mesto u glavama ljudi, tako da ih više ljudi ceni, ima visoko mišljenje o njima, divi im se, pa čak i obožava, na njih se ugleda i sledi ih. Da bi ostvarili ovaj cilj, ljudi čine mnoge stvari koje naizgled svedoče o Bogu, a u suštini ljudi time sebe uzdižu i o sebi svedoče. Da li je takvo postupanje razumno? Oni su van opsega razumnosti i nemaju stida, odnosno, besramno svedoče o onome što su uradili za Boga i o tome koliko su zbog Njega propatili. Čak se razmeću svojom nadarenošću, talentima, iskustvom, posebnim veštinama, svojim dovitljivim pristupom svetovnim poslovima, sredstvima koja koriste da se poigravaju ljudima i tome slično. Njihov metod samouzdizanja i svedočenja o sebi sastoji se u tome da sebe istaknu, a druge omalovaže. Oni ujedno sebe kamufliraju i upakuju tako da od ljudi sakriju svoje slabosti, mane i nedostatke, pa ovi mogu da vide samo njihovu izuzetnost. Čak se ne usuđuju da kažu drugima kad se osećaju negativno; nedostaje im hrabrost da se otvore i da s njima razgovaraju u zajedništvu, a kad nešto pogrešno urade, daju sve od sebe da to prikriju i zabašure. Nikada ne pominju štetu koju su tokom obavljanja svoje dužnosti naneli radu crkve. Međutim, pruže li i najmanji doprinos ili postignu neki mali uspeh, brže-bolje će to razglasiti na sva zvona. Ne mogu da dočekaju da celom svetu obznane koliko su sposobni, koliko su dobrog kova, koliko su izuzetni i koliko su bolji od normalnih ljudi. Nije li ovo način da se neko uzdiže i svedoči o sebi?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Nakon čitanja Božjih reči, osetio sam Božju svetost i pravednost; Bog istražuje sve i razotkriva sve što je skriveno u meni. Bog razotkriva da ljudi imaju iskvarene naravi. Kad obavljaju svoje dužnosti ili rade bilo šta drugo, oni nehotice veličaju sebe i ponašaju se nadmeno sa ciljem da sebi obezbede status i sliku o sebi u srcima drugih i da postignu to da im se drugi dive i obožavaju ih. Sve se to dešava pod kontrolom njihove iskvarene sotonske prirode. Shvatio sam da sam uvek pred braćom i sestrama govorio o tome koliko sam patnje istrpeo u svojoj dužnosti, a sve sa ciljem da svima pokažem da sam u stanju da patim i plaćam cenu i da sam odan Bogu, koristeći to da steknem hvalu i poštovanje svih. Tokom okupljanja pričao sam samo o svojoj dobroj strani, govorio sam kako sam se oslanjao na Boga i ostao postojan u svom svedočenju dok sam bio bolestan i želeo da se pred svima razmećem da je moj rast veći od rasta drugih. Međutim, kad je reč o iskvarenostima i slabostima koje sam otkrio tokom bolesti, nisam rekao ni reč, plašeći se da ako braća i sestre saznaju za moj istinski rast, više neće o meni imati visoko mišljenje niti će me obožavati. Pošto sam neprestano hvalio sebe i pravio se važan braća i sestre su se često obraćali meni u vezi sa svojim problemima i teškoćama umesto da pomisle da se pomole Bogu i oslone se na Njega. Jesam li zaista verovao u Boga i obavljao svoju dužnost? Zar nisam odvodio ljude na stranputicu i hvatao ih u zamku? Braća i sestre su me izabrali za starešinu, ali ja nisam niti veličao Boga niti svedočio o Njemu, a nisam ni njih dovodio pred Njega. Umesto toga, navodio sam ih da me obožavaju i oslanjaju se na mene. Bio sam zaista ogavan i sraman; mora da me se Bog istinski gnuša!

U tom trenutku pomislio sam na ove Božje reči koje sam ranije pročitao. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi posebno veličaju Pavla. Vole da idu naokolo, da drže govore i delaju, da idu na skupove i propovedaju, a vole i da ih ljudi slušaju obožavaju i da se oko njih okupljaju. Vole da imaju svoje mesto u srcima drugih i zahvalni su kada drugi cene sliku koju stvaraju o sebi. Hajde da iz takvog ponašanja probamo da raščlanimo njihovu prirodu? Kakva je njihova priroda? Ako se stvarno tako ponašaju, onda je to dovoljno da pokaže da su nadmeni i umišljeni. Uopšte ne obožavaju Boga, već teže višem statusu i žele da imaju vlast nad drugima, da ih poseduju i da imaju mesto u njihovim srcima. To je klasična slika Sotone. Istaknuti aspekti njihove prirode su nadmenost i uobraženost, odbijanje da obožavaju Boga i želja da ih drugi obožavaju. Takva ponašanja daju nam veoma jasnu sliku o njihovoj prirodi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Ako u svom srcu zaista shvataš istinu, onda ćeš znati kako da je primeniš i kako da se pokoravaš Bogu i spontano ćeš krenuti putem stremljenja ka istini. Ako je put kojim ideš onaj pravi, i u skladu s Božjim namerama, tada te delo Svetog Duha neće napustiti – u tom slučaju će biti sve manje izgleda da izdaš Boga. Lako je bez istine činiti zlo i činićeš ga uprkos samom sebi. Na primer, ako imaš nadmenu i uobraženu narav, onda ni ne vredi da ti se kaže da se ne suprotstavljaš Bogu, ti ne možeš sebi da pomogneš i to je van tvoje kontrole. Ti to ne bi uradio namerno; uradio bi to pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode. Tvoja nadmenost i uobraženost bi učinile da na Boga gledaš s visine i da Ga smatraš beznačajnim; navele bi te da veličaš sebe, da se stalno šepuriš; učinile bi da prezireš druge, ne bi ostavile nikoga u tvom srcu osim tebe; otele bi ti mesto koje imaš u srcu za Boga i na kraju bi te navele da zauzmeš Božje mesto i od ljudi zahtevaš da ti se pokore; naterale bi te da poštuješ svoje misli, ideje i predstave kao istinu. Koliko je samo zla koje ljudi čine pod uticajem svoje nadmene i uobražene prirode!” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). Iz Božjih reči sam shvatio da sam neprestano hvalio i isticao sebe uglavnom zato što je moja priroda bila previše nadmena. Zbog moje nadmene i uobražene prirode, u mom srcu nije bilo mesta za Boga i druge sam posmatrao sa omalovažavanjem. Voleo sam da se hvalim i razmećem pred ljudima, tražeći njihovo divljenje i pohvale. Vođen svojom nadmenom prirodom, nisam želeo da radim, a da to niko ne vidi niti sam hteo da obavljam poslove na prizeman način; uvek sam želeo da se istaknem u gomili. Zar nisam išao istim onim putem opiranja Bogu kao što je to Pavle činio? Kad je propovedao i delao za Gospoda, Pavle je napisao puno pisama crkvama u to vreme, često se hvaleći i svedočeći o svojim patnjama i davanju za Gospoda, što je mnoge navelo da o njemu steknu visoko mišljenje i da ga obožavaju. Iako je Pavle puno patio dok je propovedao i delao, nikad nije svedočio o rečima Gospoda i nije dovodio vernike pred Gospoda. Umesto toga, dovodio ih je pred sebe. Nikad nije razmislio o sopstvenim ambicijama i motivima i čak je mislio da je napustio puno toga i dao se Bogu i verovao je da će kruna pravednosti biti rezervisana za njega. Na kraju je svedočio da za njega Hristos predstavlja život i naveo druge da slede njegov primer. Pavlova priroda bila je izuzetno nadmena i na kraju ga je Bog kaznio jer je ozbiljno uvredio Božju narav. Kad sam to uporedio sa svojim ponašanjem, uvideo sam da sam se i ja neprestano hvalisao i pravio važan u svojoj dužnosti pokazujući braći i sestrama da sam bolji od njih u svakom smislu kako bih stekao njihovo divljenje i obožavanje. Kad su sva braća i sestre imali visoko mišljenje o meni i hvalili moj dobar kov i sposobnost da patim i plaćam cenu u svojoj dužnosti, ja ne samo da se nisam plašio niti razmišljao o sebi, već sam u tome nalazio radost i zadovoljstvo samim sobom. Bio sam zaista tako nadmen i umišljen po prirodi, bez traga bogobojažljivog srca. U svemu što sam radio, bilo da sam se opskrbljivao Božjim rečima da bih odgovorio na pitanja braće i sestara ili da sam razgovarao o iskustvima na okupljanjima, moja namera i motiv nisu bili da tragam za razumevanjem istine, da dobro obavljam dužnost ili da iskreno pomažem drugima. Umesto toga, sve je to bilo da bih stvorio uzvišenu sliku o sebi u srcima ljudi i stekao njihovo divljenje. Bilo je to buntovništvo protiv Boga i opiranje Njemu! Kao crkveni starešina, treba da uzdižem Boga i da svedočim za Njega i pomažem braći i sestrama da shvate istinu i Božje namere kako bi mogli da dođu pred Boga, da se oslone na Njega i ugledaju se na Njega. Međutim, ja sam se neprestano pravio važan i razmetao se, što je dovelo do toga da braća i sestre nemaju nimalo mesta za Boga u svojim srcima, već imaju mesto za mene. Oslanjali su se na mene i obožavali me u svemu što su radili. Bio sam zaista toliko nadmen da sam potpuno izgubio razum! Iako je spolja izgledalo da obavljam svoju dužnost, u stvarnosti, sve što sam radio bilo je nanošenje štete braći i sestrama udaljavajući ih od Boga i navodeći ih da obožavaju osobu. Priroda mojih postupaka bila je vređanje Božje naravi; išao sam stazom opiranja Bogu. Ako se ne bih pokajao, Bog bi me sigurno kaznio i prokleo, kao što je Pavla. Razmislivši o tome, uplašio sam se. Shvatio sam da ako se i dalje ne bih pokajao, izgubio bih delo Svetog Duha, pao u tamu i Bog bi me se gnušao, odbacio bi me i uklonio. Pomolio sam se Bogu: „Bože, priroda mi je isuviše nadmena i nemam bogobojažljivo srce. Uvek se pravim važan pred drugima, što te navodi da me mnogo prezireš. Ne želim više da nastavim ovako. Molim Te, pomozi mi; voljan sam da praktično postupam u skladu sa Tvojim zahtevima.”

Nakon toga sam pročitao Božje reči koje kažu: „Nemoj misliti da ti je sve jasno. Kažem ti da sve što si video i doživeo nije dovoljno da shvatiš ni hiljaditi deo Mog plana upravljanja. Zašto se onda ponašaš tako nadmeno? Ta mrvica talenta i trunka znanja koje imaš nisu dovoljne Isusu da ih upotrebi ni u jednoj jedinoj sekundi Svog dela! Koliko iskustva zaista poseduješ? Ono što si video i sve ono što si čuo u čitavom svom životu i sve ono što si zamislio manje je od onoga što Ja obavim u jednom jedinom trenutku! Bolje ti je da ne cepidlačiš i ne tražiš mane. Možeš biti nadmen koliko god hoćeš, ali ti nisi ništa više do stvoreno biće koje čak ni mravu nije doraslo! Sve što držiš u svom stomaku manje je od onoga što se nalazi u stomaku jednog mrava! Nemoj misliti da samo zato što si stekao nešto iskustva i zrelosti, imaš pravo da žučno mašeš rukama i koristiš krupne reči. Zar tvoje iskustvo i tvoja zrelost nisu proizašli iz reči koje sam Ja izjavio? Veruješ li da si ih dobio u zamenu za svoj rad i trud?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”). Razmišljajući o Božjim rečima, osetio sam se posramljeno. Nije prošlo mnogo vremena otkad sam prihvatio Božje delo poslednjih dana i bio sam pomalo oduševljen u svojoj dužnosti, razumeo sam neke reči i doktrine i postigao neke rezultate u svom radu i zato sam te stvari posmatrao kao svoj sopstveni rast, misleći da sam bolji od drugih i da razumem istinu bolje nego oni. Čak sam to često koristio kao temelj da se pravim važan i da navodim druge da imaju visoko mišljenje o meni. Bio sam istinski isuviše nadmen i nisam poznavao sebe. To što sam mogao da razgovaram o nekim shvatanjima na okupljanjima, da odgovaram na neka pitanja braće i sestara i postižem rezultate u svom radu, sve je to bilo zato što su me reči koje je Bog izrazio navele da razumem neke istine. Da nema Božjeg dela poslednjih dana, istina koje je Bog izrazio i prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha, nikad ne bih bio u stanju da razumem istinu. Bilo da se radilo o Božjem delu ili o mojoj sopstvenoj iskvarenoj naravi, nisam bio u stanju da proniknem ni u šta od toga. Nije u meni bilo ničeg vrednog hvalisanja. Međutim, ja nisam bio zahvalan Bogu za zalivanje i opskrbu, već sam sebi pripisivao sve zasluge i koristio to kao temelj da se pravim važan i navodim druge da imaju visoko mišljenje o meni. Bio sam istinski nadmen i besraman i nisam imao razuma! Bio sam vrlo zahvalan Bogu što mi je pomogao da prepoznam svoju iskvarenost i želeo sam da se promenim. Zato sam nastavio da tragam za istinom, razmišljajući: „Kako bi trebalo da rešim svoju iskvarenu narav i prestanem da veličam sebe i pravim se važan? Kako treba praktično da postupam da bih veličao Boga i svedočio o Njemu?”

Kasnije sam pročitao neke Božje reči: „Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi”). „Prvo, da bi neko procenio problem i raščlanio se i ogolio samu svoju suštinu, mora da ima pošteno srce i iskren stav i da govori o onom što je u stanju da razume u vezi sa problemima svoje naravi. Drugo, ako neko oseti da je njegova narav neoprostivo loša, mora svima da kaže: ’Ako ponovo pokažem ovakvu iskvarenu narav, slobodno me upozorite i orežite. Ako ne prihvatim, nemojte odustajati od mene. Ta strana moje iskvarene naravi je veoma ozbiljna i potrebno mi je da se mnogo puta u zajedništvu razgovara o istini da bi se ona raskrinkala. Rado ću prihvatiti da me svi orezuju i nadam se da će svi motriti na mene, pomagati mi i sprečiti me da odlutam na stranputicu.’ Kakav je ovaj stav? To je stav prihvatanja istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „O skladnoj saradnji”). Nakon čitanja Božjih reči, shvatio sam da svedočenje o Bogu pre svega podrazumeva svedočenje o tome kako Bog sudi ljudima i iskušava ih, koje iskvarene naravi čovek otkriva u svojim iskustvima, koje slabosti i nedostatke uočava kod sebe, koja shvatanja ima o Božjem delu i Njegovim rečima i koja shvatanja i iskustva iz prve ruke neko ima o Božjoj pravednoj naravi. Razgovor o svemu ovome znači istinsko svedočenje o Bogu. Kad sam ja u pitanju, moja namera u razgovorima tokom okupljanja bila je da navedem druge da imaju visoko mišljenje o meni i da me obožavaju. Jedino sam govorio o svojim dobrim i preduzimljivim stranama, retko pominjući svoje slabosti i iskvarenosti koje sam otkrio. Na taj način sam veličao sebe i pravio se važan, što je Bog prezirao i mrzeo. Treba da budem iskrena osoba, da otvoreno govorim o svojim iskvarenostima i pričam o onom što zaista mislim, omogućavajući drugima da me vide u pravom svetlu, a u isto vreme da prihvatam nadzor i pomoć braće i sestara. Tako bi trebalo praktično da postupam. Nakon toga, tokom okupljanja, otvoreno sam govorio braći i sestrama o tome kako sam se pravio važan i svedočio sȃm o sebi, o ogavnoj nameri koja mi je bila u srcu i o iskvarenostima koje sam otkrio. Takođe sam im rekao da i ja imam slabosti i negativnosti i da ne treba više da imaju visoko mišljenje o meni niti da me obožavaju. Nakon takve besede, osetio sam se opušteno i spokojno. Čuvši moja iskustva, neka braća i sestre su rekli da su i oni stekli neka shvatanja o svojim sopstvenim iskvarenostima. Nakon toga braća i sestre me više nisu obožavali i nisu se oslanjali na mene kao ranije. Iako su neki i dalje povremeno hvalili moje besede, na mene više nisu uticale njihove reči.

Od tada sam se molio Bogu pre skoro svakog okupljanja: „Svemogući Bože, Ti si Taj kojeg treba hvaliti. Ja sam samo iskvarena osoba. Moram da budem iskren i da govorim ono što zaista mislim. Molim Te, ispitaj moje srce kako moje reči i dela ne bi bile sopstveno hvalisanje, već svedočenje o Tebi.” Stoga sam se na svakom okupljanju fokusirao na razmišljanje o Božjim rečima i na razgovor o svom razumevanju i shvatanju tih reči, a često sam i otvoreno pričao o sebi i razotkrivao svoje iskvarene naravi. Štaviše, rekao sam braći i sestrama da me nadziru i da, ako uoče da se prikrivam, mogu da me razotkriju i orežu i da mi na taj način pomognu da razumem svoje iskvarenosti i oslobodim se kontrole tih iskvarenih naravi. Nekada sam mislio da besede drugih nisu dobre i nikad nisam pažljivo slušao o čemu pričaju, ali sada pažljivo slušam braću i sestre kad diskutuju o svojim iskustvima i shvatanjima. Kad se pojavi neko prosvećenje od Svetog Duha, ja to zabeležim i mogu puno da naučim iz iskustava braće i sestara. To što sam sada u stanju da primenjujem te stvari rezultat je suda, razotkrivanja, prosvećenja i prosvetljenja Božjih reči. Hvala Bogu na Njegovom vođstvu!