Ja sam vođa tima za zalivanje u crkvi. Mislio sam da svako ko želi da bude stručan i sposoban vođa tima mora sve da preuzme na sebe, a ništa manje nisam očekivao ni od sebe samog. Čim bih primetio da u našem timu nešto treba da se uradi, bez obzira koliko veliko ili malo, preuzeo bih inicijativu da to sam uradim, uključujući i neke opšte poslove. Čak sam preuzimao i poslove koje su moja braća i sestre mogli da urade, i velikodušno govorio: „Ja ću to uraditi, ne moraš ti.” Kad god bi se to dogodilo, imao sam neobjašnjiv osećaj ponosa i osećaj da sam zasta brižan i odgovoran vođa tima. Vremenom su moja braća i sestre počeli da dolaze kod mene kad god bi imali bilo kakav problem. Nadzornik me je takođe pohvalio što radim prekovremeno da bih obavljao svoju dužnost i što sam u stanju da izdržim teškoće i platim ceh. Bilo mi je veoma drago da to čujem, jer sam se zbog toga osećao kao zaista sposoban vođa tima.

Kasnije je sve više novih vernika prihvatalo Božje delo u poslednjim danima i imao sam da zalivam mnogo više novajlija nego ranije. Osim što sam se svakodnevno sastajao sa novim vernicima, takođe sam ih obučavao, učio ih kako da organizuju skupove, kako da šire jevanđelje i tako dalje. Raspored mi je već bio veoma gust, ali povrh toga, braća i sestre iz mog tima želeli su da im dajem instrukcije čak i za organizovanje okupljanja za nove vernike. Pretrpan poslom, često bih bio preokupiran tim nebitnim stvarima, što je prekidalo moj raspored i činilo me prezauzetim čak i da bih se brinuo o svojoj posvećenosti. Iako sam svakog dana bio veoma zauzet i nikad besposlen, nisam mnogo pratio prioritetne zadatke. Zbog toga sam se često osećao uznemireno, ali nisam znao šta da radim povodom toga. Jednom me je sestra sa kojom sam sarađivao upitala: „Ti uvek kažeš da si zauzet, ali šta ti zapravo radiš svaki dan?” Suočen s njenim pitanjem, bio sam veoma uvređen što ne saoseća sa mnom. Kasnije, kada bi braća i sestre našli na probleme oko zalivanja novih vernika i došli da razgovaraju sa mnom o tome, gunđao bih u sebi: „Ovo je osnovno načelo kojim zalivači treba da ovladaju. Zašto dolazite kod mene da rešavam tako jednostavne probleme – zar ne možete sami da naučite to da radite? Zar ne želite da se potrudite?” Nisam više želeo da se brinem o tim stvarima i mislio sam da moja braća i sestre treba samostalno da se bave njima. Ali onda bih pomislio: „Ja sam vođa tima. Ako se ja ne pobrinem za ove probleme i umesto toga pustim braću i sestre da ih rešavaju, zar to neće narušiti moju vrednost kao vođe tima? Može li neko reći da nisam ispunio svoje obaveze i da izbegavam svoje dužnosti? Ako starešina sazna, može li ona reći da sam nesposoban? Nema veze. Ako je to nešto što mogu sam da obavim, prosto ću to i učiniti.” Tako sam većinu vremena nastavio sam da radim sav posao u timu, od krupnih zadataka kao što su organizovanje skupova i rešavanje problema novih vernika, do manjih zadataka, kao što je pomaganje braći i sestrama da prenesu poruke i pronalaženje ljudi za obavljanje opštih poslova. Žurio sam da uradim ove stvari, iako nisam to baš želeo, kako niko ne bi sumnjao da sam loš vođa tima. Ne mogu da opišem koliko sam se ponekad osećao iscrpljeno, dok sam žonglirao sa toliko različitih stvari odjednom. Mogao sam samo da se tešim misleći: „Na kraju krajeva, ja sam vođa tima. Vođe timova moraju biti spremni da naporno rade.” I tek tako, ja sam nastavio da preuzimam sve stvari, i velike i male, u svoje ruke, živeći u stanju večite zauzetosti. Iako sam time što sam svakog dana padao s nogu zadobio divljenje i odobravanje svoje braće i sestara, u mom srcu nije bilo mira ni radosti. Stalno sam imao osećaj da brljam u svojoj dužnosti i nisam imao vremena da obavljam važnije zadatke jer sam bio zatrpan nebitnim stvarima.

Jednom sam pomenuo svoje poteškoće starešini i tek nakon razgovora u zajedništvu sa njom, ja sam shvatio neka načela primene. Upitala me je: „Zar ne preuzimaš previše posla? Ako ne dozvoliš braći i sestrama da rade svoj posao i umesto toga sve preuzimaš na sebe, sigurno ćeš biti zauzet. Možeš im dozvoliti da praktično deluju dok obavljaju neke manje važne zadatke. Čak i ako ih ne obave dobro, to neće imati veliki uticaj na rad crkve. Ako je zaista u pitanju posao koji niko drugi ne može da uradi, onda ga moraš uraditi sam. Ali ako drugi ljudi to mogu, a ti im ne dozvoljavaš da pokušaju niti im daš priliku da praktično deluju, i umesto toga sve preuzimaš na sebe, zar ih time ne potcenjuješ i samo pokušavaš da se razmećeš? To je izliv iskvarenosti.” Razgovor s njom je pogodio pravo u metu što se tiče mog stanja. Ranije sam mislio da to što radim više pokazuje kako ja nosim breme, ali nikada nisam razmišljao o tome da li su moji postupci zasnovani na načelima niti o tome da li su nečisti. Kad sam razmislio o tome, moj skriveni motiv da preuzmem sve na sebe u svojoj dužnosti bio je da bih se razmetao, a ne da bih poneo breme. U nekim slučajevima, nije u pitanju bilo to što drugi ljudi nisu mogli da urade zadatak ili nisu imali vremena, već to što sam mislio da što više radim, to će me svi više odobravati i govoriti da sam sposoban vođa tima koji je odgovoran i nosi breme svoje dužnosti. Na obavljanje dužnosti gledao sam kao na sredstvo za pridobijanje divljenja drugih. Bio sam „zauzet” i „nosio breme” da bih pokazao koliko vredim kao vođa tima i da bih osvojio mesto u srcima drugih. Zato što sam imao pogrešne namere u svojoj dužnosti i što sam uvek želeo da zaštitim svoj status, veći deo posla u timu sam nosio ja na svojim plećima, a moja braća i sestre nisu imali priliku da praktično deluju. A pošto nisam bio u stanju sve da uradim, na kraju se kasnilo sa nekim ključnim zadacima, čime sam naneo štetu radu crkve i životu moje braće i sestara.

Kasnije, nakon što sam pročitao Božje reči, stekao sam izvesno razumevanje svojih problema. Svemogući Bog kaže: „Neki ljudi svedoče o sebi koristeći se jezikom i izgovaraju određene reči kojima se razmeću, dok se drugi ljudi koriste ponašanjem. Koja su ispoljavanja čoveka koji se koristi ponašanjem da bi svedočio o sebi? Spolja posmatrano, on se upušta u određena ponašanja koja su prilično u skladu s ljudskim predstavama, koja privlače ljudsku pažnju i koja ljudi vide kao prilično plemenita i sasvim u skladu s moralnim normama. Ta ponašanja ljude navode da pomisle kako je taj čovek častan, kako ima integritet, kako zaista voli Boga, veoma je pobožan i zaista poseduje bogobojažljivo srce, te kako je osoba koja stremi ka istini. On često ispoljava neka lepa spoljna ponašanja kako bi ljude naveo na pogrešan put – zar i to ne zaudara na uzdizanje i svedočenje o sebi? Ljudi se obično uzdižu i svedoče o sebi pomoću reči, upotrebljavajući jasan govor kako bi izrazili koliko se razlikuju od širokih masa i kako u odnosu na druge imaju pametnija mišljenja, ne bi li ljudi o njima imali visoko mišljenje i na njih se ugledali. Međutim, postoje i neke metode koje ne podrazumevaju izričit govor, već u njima ljudi koriste spoljne postupke da bi posvedočili kako su bolji od ostalih. Takvi su postupci dobro promišljeni, nose sa sobom skriveni motiv i određenu nameru i prilično su svrsishodni. Zapakovani su i obrađeni na takav način da ljudi u njima vide određena ponašanja i postupke koji su u skladu sa čovekovim predstavama, koji su plemeniti, pobožni i u skladu s pristojnošću sveca, i koji su čak bogoljubivi, bogobojažljivi i u skladu sa istinom. Time postižu isti cilj, sopstveno uzdizanje i svedočenje o sebi, i podstiču druge da imaju visoko mišljenje o njima i da ih obožavaju. Da li ste se ikada susreli sa nečim takvim ili ste to videli? Da li posedujete takva ispoljavanja? Jesu li ove stvari i ova tema o kojima govorim odvojeni od stvarnog života? Zapravo nisu. (…) Neki ljudi uveče piju kafu ne bi li potkrepili snagu pripremajući se da do kasno izvršavaju svoje dužnosti. Braća i sestre brinu o njihovom zdravlju i pripremaju im pileću supu. Kad pojedu supu, ovi ljudi kažu: ’Hvala bogu! Uživao sam u blagodati božjoj. Ovo ne zaslužujem. Sad kad sam pojeo ovu pileću supu, moram da budem efikasniji u izvršavanju svojih dužnosti!’ U stvarnosti, svoje dužnosti nastavljaju da izvršavaju na uobičajen način, nimalo ne unapređujući svoju efikasnost. Zar se ne pretvaraju? Pretvaraju se, a ova vrsta ponašanja takođe je prikriveno uzdizanje i svedočenje o sebi; ishod je u tome da se ljudi navedu da ih odobravaju, da o njima imaju visoko mišljenje i postanu njihovi nepokolebljivi sledbenici. Ako ljudi imaju ovakav mentalitet, zar nisu zaboravili Boga? U svom srcu više nemaju Boga, pa o kome razmišljaju po ceo dan i celu noć? O svom ’dobrom starešini’, o svom ’voljenom’. Neki antihristi su prema većini ljudi naizgled veoma srdačni i u svom govoru pribegavaju raznim tehnikama kako bi ljudi uvideli da su puni ljubavi i voljni da se s njima zbliže. Kad im se bilo ko približi i s njima stupi u kontakt, sijaju od radosti i takvim se ljudima obraćaju vrlo nežnim tonom. Čak i kad primete da su neka braća i sestre nedosledni u svojim postupcima, i da su time naškodili interesima crkve, oni ih ni najmanje ne orezuju, već ih samo ohrabruju i teše, i vrbuju ih dok ovi izvršavaju svoje dužnosti – vrbuju ljude sve dok ih sve ne dovedu pred sebe. Pod uticajem antihristȃ ljudi postepeno postaju razneženi; svi zdušno odobravaju njihovo srce puno ljubavi i nazivaju ih ljudima koji vole Boga. Na kraju ih svi obožavaju i po svakom pitanju traže da s njima razgovaraju u zajedništvu, poveravajući ovim antihristima sve svoje najdublje misli i osećanja, u toj meri da se više ni ne mole Bogu niti u Božjim rečima više traže istinu. Zar ovi antihristi nisu ove ljude naveli na stranputicu? Ovo je još jedno sredstvo kojim se antihristi koriste da bi ljude naveli na pogrešan put. Kad se upuštate u ovakvo ponašanje i postupke ili gajite ove namere, jeste li svesni da u tome postoji problem? A kad toga postaneš svestan, možeš li da promeniš pravac svog kretanja? Ako si, kada postaneš svestan i ustanoviš da su tvoje ponašanje, postupci ili namere problematični, u stanju da razmisliš o sebi i da osetiš istinsko kajanje, to dokazuje da si preokrenuo svoj pravac kretanja” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrta stavka: Oni se uzdižu i svedoče o sebi”). Iz razotkrivanja Božjih reči, shvatio sam da ljudi naizgled usvajaju razna „dobra” ponašanja koja su u skladu sa čovekovim predstavama kako bi stekli divljenje i poštovanje drugih, ali u suštini, ova ponašanja su jednostavno način za prikriveno uzdizanje i svedočenje o sebi, što je vrlo licemerno i može lako da navede ljude na stranputicu. Kad sam razmislio o tome, uvideo sam da sam ja takva osoba. Naizgled sam svakog dana bio zauzet obavljanjem svoje dužnosti, trpeo teškoće, plaćao ceh i sve preuzimao na sebe. Činilo se da sam stručan i sposoban vođa tima. Ali iza svega toga, gajio sam svoju ogavnu, skrivenu nameru, a to je da zadobijem divljenje ljudi. Razmišljao sam o tome kako su braća i sestre tokom svojih dužnosti dolazili da me pitaju o raznim stvarima, i krupnim i sitnim, i kako su se oslanjali na mene da sve rešavam. Činjenica je da su neke od tih problema mogli da razmotre i reše bez mog učešća. Ali pomisao na to kako mi svi veruju i dive mi se navela me je da odbacim prioritete u poslu i da sve radim sam čak i kad nisam imao vremena, samo da bih zaštitio svoj ponos i status. Ponekad, ako bih preskočio obrok da bih bio domaćin skupa za nove vernike, sestre bi me nagovarale da odem da jedem. Meni je zapravo potajno godila misao da one vide kako sam ja previše zauzet svojim dužnostima čak i da bih jeo. Mislio sam da mi se sigurno dive i smatraju da stvarno mogu da izdržim teškoće i platim ceh, kao i to da sam sposoban vođa tima. Zbog svoje „zauzetosti”, uživao sam i razne „privilegije” i zadobijao simpatije drugih, što sam koristio da prikrijem neka svoja odstupanja i nedostatke. Na primer, kad ne bih napisao članak o svedočenju iz životnog iskustva, pravdao bih to govoreći sebi da sam previše zauzet. Kada neki od zadataka tima za koje sam bio odgovoran nisu obavljeni na vreme, povlađivao bih sebi i rekao da je to zato što sam previše zauzet. A kada bi se u mojoj dužnosti pojavila odstupanja i greške i kada nisam postizao dobre rezultate u zalivanju novih vernika, na isti način sam se pravdao braći i sestrama da bi mi oprostili. I tek tako, ja sam bio zauzet po ceo dan, pokazujući ljudima da sam dobar vođa tima sa prepunim rasporedom. Ne samo što me je nadzornik cenio, već su se na mene oslanjali i divili mi se i neki od braće i sestara. Pa ipak, istovremeno sam prikrivao odstupanja i greške u svom radu. Moje namere su zaista bile ogavne! Razmišljao sam o tome zašto su braća i sestre voleli da dolaze kod mene kad god bi naišli na probleme i zašto su se oslanjali na mene da ću sve uraditi – to je bilo uglavnom zato što sam pokušavao da sve preuzmem na sebe. Moja braća i sestre su mi se divili, imao sam mesto u njihovim srcima, i kad god bi naišli na probleme, nisu se molili Bogu i oslanjali na Njega, niti su tragali za istina-načelima, umesto toga su se obraćali meni. Time što sam bio zauzet na takav način, zaista sam se ponašao svojevoljno, prikriveno se razmetao, osvajao srca ljudi i držao ih podalje od Boga.

Tada sam pomislio na odlomak Božjih reči koje sam jednom pročitao: „Neki ljudi deluju prilično entuzijastično u svojoj veri u Boga. Vole da se bave i brinu o crkvenim poslovima, te uvek trče pred rudu. A ipak, kada postanu starešine, svakoga razočaraju. Ne fokusiraju se na rešavanje praktičnih problema Božjeg izabranog naroda, već daju sve od sebe da postupaju zarad svog ugleda i statusa. Vole da se razmeću da bi ih drugi cenili, uvek pričaju o tome kako pate i kako se daju za Boga, ali ne ulažu napor u stremljenje ka istini i ka svom život-ulasku. To nije ono što drugi očekuju od njih. Iako su zauzeti poslom, razmeću se u svakoj prilici, propovedaju neke reči i doktrine, stiču poštovanje i obožavanje nekih ljudi, navode srca ljudi na stranputicu i učvršćuju svoj status, šta se dešava na kraju? Bez obzira na to da li ovi ljudi koriste sitne usluge da bi podmitili druge, ili se hvale svojim darovima i sposobnostima, ili se koriste raznim metodama da bi ljude navodili na stranputicu, pa ljudi steknu dobro mišljenje o njima; bez obzira na to koju metodu koriste da pridobiju srca ljudi i da tu zauzmu mesto, šta su izgubili? Izgubili su priliku da zadobiju istinu dok su obavljali dužnosti starešine. Istovremeno, zbog svojih različitih ispoljavanja, takođe su se nagomilala i njihova zla dela koja će dovesti do njihovog konačnog ishoda. Bez obzira na to da li koriste sitne usluge da podmite ljude i uhvate ih u zamku, ili hvale sami sebe, ili koriste fasade da bi ljude naveli na stranputicu, i bez obzira na to kako naizgled stiču mnogo pogodnosti i zadovoljstva postupajući na ovaj način, s ove tačke gledišta, da li je ovaj put ispravan? Da li je to put stremljenja ka istini? Da li je to put koji može dovesti do čovekovog spasenja? Sigurno da nije. Bez obzira na to koliko su pametne te metode i trikovi, oni ne mogu da prevare Boga; na kraju će ih Bog sve prezreti i prokleti jer se iza takvog ponašanja krije ljudska ambicija i stav i suština suprotstavljanja Bogu. Bog u svom srcu takve ljude nikada ne bi prepoznao kao ljude koji obavljaju svoje dužnosti, već bi ih definisao kao zlikovce. Koju presudu Bog donosi kada se bavi zlikovcima? ’Odlazite od mene vi, koji činite bezakonje.’ Kada Bog kaže: ’Odlazite od mene’, gde on želi da ti ljudi odu? On ih predaje Sotoni, šalje ih na mesta koja naseljava mnoštvo Sotona. S kakvim će se posledicama na kraju suočiti? Zli duhovi će ih mučiti do smrti, što znači da će ih Sotona proždrati. Bog ove ljude ne želi, a to znači da ih neće spasiti; oni nisu Božje ovce, a kamoli Njegovi sledbenici, pa oni ne spadaju među ljude koje će On spasiti. Tako Bog definiše ove ljude. Dakle, kakva je priroda pokušaja da se pridobiju srca drugih ljudi? To je koračanje putem antihrista, to je antihristovo ponašanje i suština. A još ozbiljnija je suština nadmetanja sa Bogom oko Njegovog izabranog naroda – takvi ljudi su Božji neprijatelji. Antihristi se definišu i kategorizuju na ovaj način i to je u potpunosti tačno” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prva stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi”). Božje reči su tačno razotkrile moj problem. Otkako sam postao vođa tima, pokušavao sam da sve preuzmem na sebe. Naizgled sam bio pun razumevanja, obziran vođa tima, koji aktivno pomaže braći i sestrama u svemu, ali su moja stvarna namera i cilj bili da radim ono što služi mom ugledu i mom statusu, da osvojim srca ljudi i zadobijem njihovo divljenje. To je bila neka vrsta prevare i obmane! Bio sam poput službenika velike crvene aždaje, koji obmanjuju običan svet time što odrade delić posla samo da bi sebe predstavili boljim, pretvarajući se da „služe narodu”, da bi ih taj narod poštovao i pevao im hvalospeve. Bio sam baš takav – naizgled sam bio zauzet obavljanjem svoje dužnosti, ali potajno sam želeo da ljudi misle kako vredno radim i želeo sam da me obožavaju i dive mi se. Pošto sam sve preuzeo na sebe, niko drugi nije imao mnogo prilike da praktično deluje u svojim dužnostima. I dalje su mi se divili, do te mere da kad god bi naišli na bilo kakve probleme, nisu tražili Boga, već su se oslanjali na mene da ih rešim. Nisu imali mesta za Boga u svojim srcima. Uopšte nisam obavljao svoju dužnost kako treba! Jasno je da sam činio zlo i išao putem antihrista! Pomolio sam se Bogu i zamolio Ga da me vodi u traganju za istina-načelima da bih rešio svoje probleme i prestao da se ponašam vodeći se svojom iskvarenom naravi.

Kasnije sam pročitao još jedan odlomak Božjih reči: „Prilikom obavljanja dužnosti, od tebe se ne traži da preuzmeš sve na sebe niti se od tebe traži da se na smrt iscrpljuješ i da budeš ’jedini cvet koji cveta’ ili da se izdvajaš; od tebe se očekuje da naučiš kako da skladno sarađuješ s drugima, kako da činiš sve što možeš, da ispunjavaš svoje obaveze i da koristiš svu svoju energiju. To znači obavljati svoju dužnost. Obavljati svoju dužnost znači pokazati svu snagu i svetlost koju imaš da bi ostvario neki rezultat. To je dovoljno. Ne pokušavaj stalno da se razmećeš, stalno da govoriš bombastične stvari, da sve radiš sam. Treba da naučiš da radiš zajedno s drugima i treba da se više usredsrediš na to da slušaš predloge drugih ljudi i da otkrivaš njihove sposobnosti. Time se olakšava skladna saradnja. Ako stalno pokušavaš da se napraviš važan i da namećeš svoje, ti ne sarađuješ skladno. Šta radiš? Ometaš i podrivaš druge. Ometanje i podrivanje drugih je igranje uloge Sotone; to nije obavljanje dužnosti. Ako stalno činiš nešto što ometa i podriva druge, onda, bez obzira na to koliko napora ulažeš ili koliko vodiš računa, Bog to neće pamtiti. Možda je tvoja snaga neznatna, ali ako si sposoban da radiš zajedno s drugima, ako si u stanju da prihvatiš pogodne predloge i ako imaš pravu motivaciju i možeš da štitiš posao Božje kuće, onda si ti prava osoba. Ponekad možeš da rešiš problem u jednoj jedinoj rečenici i to na korist svih; ponekad, nakon tvoje besede o samo jednoj izjavi o istini, svako nađe put do praktičnog postupanja, svi mogu skladno da rade zajedno, svi teže istom zajedničkom cilju i dele iste nazore i mišljena, pa je zato posao izuzetno efikasan. Iako se možda niko ne seća da si ti imao tu ulogu, a ti možda ne osećaš da si se mnogo potrudio, Bog će videti da si ti neko ko sprovodi istinu u delo, neko ko postupa u skladu s načelima. Bog će pamtiti da si ti tako uradio. To se zove odano obavljanje dužnosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Iz Božjih reči, jasno sam sagledao svoje probleme i pronašao neke puteve primene. Ako želim da obavljam svoju dužnost kako treba, moram da naučim da skladno sarađujem sa drugima i usredsredim se na to da im omogućim da upotrebe svoje vrline. Ono što jedna osoba sama može da uradi je ograničeno – niko nije u stanju da sam obavi sav posao. Dobre rezultate u svojim dužnostima možemo postići samo kada smo svi jednog srca i uma i kada upotrebimo sve naše snage. Samo kada imaju ispravne namere, naime da čuvaju rad crkve, ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa Božjim namerama. To je mnogo delotvornije od toga da jedna osoba preuzme sav posao. U prošlosti se nisam samo iscrpljivao užurbano jureći naokolo i pokušavajući da budem jedina sjajna zvezda, već sam i brljao u svojim dužnostima. Vrline braće i sestara nisu bile iskorišćene, a mnogo važnih poslova je odgođeno. Upoređujući otkrivenje Božjih reči sa svojim ponašanjem, konačno sam shvatio zašto Bog kaže da stalno razmetanje u svojoj dužnosti i nedostatak skladne saradnje sa drugima prekida rad crkve.

Nakon toga sam svesno primenjivao Božje reči. Podelio sam posao na logičan način: uglavnom sam preuzeo odgovornost za praćenje ključnih zadataka, a druge poslove sam dodelio podobnoj braći i sestrama, vodeći se njihovim oblastima stručnosti. Kada bi drugi naišli na probleme koje nisu mogli da reše, svi smo zajedno tragali za načelima. Čim bi braća i sestre razumeli načela, prirodno su imali pravac i put za obavljanje svojih dužnosti. Sada kada već neko vreme sprovodim Božje reči u delo, smatram da moja braća i sestre nose veće breme u svojim dužnostima nego ranije. U stanju su da preuzmu inicijativu i tragaju za načelima kako bi rešavali probleme, a neke zadatke mogu da obavljaju samostalno oslanjajući se na Boga. Ponekad, kada naiđem na poteškoće u zadacima za koje sam odgovoran, ja takođe tražim pomoć od svoje braće i sestara i mnogo dobijam od te pomoći. Ovakvom saradnjom naš tim ostvaruje sve bolje rezultate u radu. Braća i sestre su u stanju da u različitoj meri praktično deluju i postigli su određeni napredak. Ja se osećam mnogo opuštenije i spokojnije. Postepeno sam počeo da nalazim vremena da razmišljam o problemima u svom radu i ponovo sam počeo redovno da pišem članke o iskustvenim svedočenjima. Nisam zauzet kao nekada, ali lakše prepoznajem odstupanja i probleme u radu i postao sam efikasniji u svojoj dužnosti.