Više od godinu dana Bog je besedio o istinama koje se odnose na raspoznavanje lažnih starešina. Na sastancima sam često razgovarao u zajedništvu na osnovu sopstvenog razumevanja i znanja o tome, ali u stvarnom životu nisam mogao da raspoznam lažne starešine. Kada bih video i najmanju manifestaciju toga da starešina ne radi stvarni posao, slepo bih ga etiketirao i osudio ga kao lažnog starešinu. Usled toga, ne samo da nisam zaštitio rad crkve, već sam gotovo izazvao prekidanje rada. Ovaj neuspeh me je naučio lekciji iz koje sam dobio izvesno raspoznavanje lažnih starešina.

Ja sam se bavio opštim poslovima u crkvi. Bio sam odgovoran za upravljanje određenim predmetima i alatima u crkvi. U toku svoje dužnosti, otkrio sam da braća i sestre neprikladno postupaju sa predmetima. To je otežavalo upravljanje. Otišao sam kod starešine, sestre Megan, i prijavio sam joj te probleme. Takođe sam je podsetio da bi mogla da pokrene ta pitanja sa ostalima i da o njima razgovara na sastancima. Kada je razumela, pristala je da to uradi. Posle toga sam čekao da Megan dođe na sastanak, ali uprkos dugom čekanju, nikada je nisam video ni na jednom sastanku i nikada to nije ispratila, pa sam postao opsednut starešinom. Mislio sam: „Prošlo je mnogo vremena. Zašto nije izvršila taj zadatak? Više puta sam joj rekao za taj problem, ali on nikada nije rešen. Bog je besedio o aspektima istine koji se odnose na raspoznavanje lažnih starešina. Ako ne ispratiš i ne rešavaš probleme, ti si lažni starešina. Moram da prijavim taj problem tvojim nadređenima. Tako će starešine iznad tebe znati da imam osećaj za pravdu. Možda će čak imati visoko mišljenje o meni!” Ali u to vreme sam samo razmišljao o tome i nisam ništa preduzeo. Kasnije, ugovor o zakupu mesta gde smo čuvali knjige Božjih reči je isticao za nešto više od mesec dana, pa je knjige trebalo što pre premestiti na drugo mesto. Zbog toga što je bilo toliko knjiga i svaka kutija je bila teška, bilo bi mi teško da ih sam pomerim, i to bi dugo trajalo. Bio sam malo uznemiren, pa sam pitao starešinu da li može da nađe nekoliko ljudi da mi pomognu. Starešina je stalno govorila da traži ljude, ali dugo vremena niko nije dolazio. Najzad su došla dva brata i pomogla mi da prenesem jednu turu, ali su onda u žurbi otišli. Ta situacija me je veoma frustrirala. Pomislio sam: „Zašto starešina nije mogla da nađe više ljudi da mi pomognu? Zašto ona ne prati ovaj rad? Zašto ne dođe ovamo i vidi koliko posla moram da uradim?” Što sam više razmišljao, sve sam se više ljutio, i nisam više želeo da prijavljujem probleme starešini jer mi se to činilo besmislenim. U tom periodu nisam želeo da vidim tu starešinu, i nisam želeo da razgovaram sa njom kada bih je video. Pomislio sam: „Ako nećeš nikoga da potražiš, dobro. Završiću to sam. U svakom slučaju, pamtiću ovo tvoje ponašanje, a kad dođe vreme, prijaviću to tvojim nadređenima.” Zatim sam pomislio na odlomak Božjih reči o raspoznavanju lažnih starešina: „Kada je, pak, reč o problemima i poteškoćama koje se javljaju u crkvenom radu, činjenica je i da lažne starešine jednostavno ne obraćaju pažnju na njih ili da samo izdeklamuju malo doktrine i kao papagaji ponove par slogana kako bi ih otkačili. Nikada ih nećete videti da zbog bilo koje stavke posla sami dođu na radno mesto da bi pokušali da razumeju i isprate posao. Nećete ih videti kako tamo u zajedništvu razgovaraju o istini da bi rešili probleme, a kamoli kako lično rukovode i nadziru posao da bi sprečili da u njemu dođe do nedostataka i odstupanja. To je najočiglednije ispoljavanje nemarnog načina rada lažnih starešina” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Pomislio sam: „Ponašanje mog starešine je isto kao što opisuju Božje reči. Ako ona neće da istraži niti da reši probleme u mom radu, zar ona nije lažni starešina?” Ali razmišljao sam i o tome kako nisam razgovarao sa starešinom o problemima koje sam video, niti sam tražio od nekoliko ljudi koji su razumeli istinu da je potvrde, pa možda ne mogu tako brzopleto da je nazovem lažnim starešinom. Pomislio sam: „Kako bi bilo da prvo potražim više istina-načela u ovoj oblasti, zatim da razgovaram o tome sa nekoliko braće i sestara koji razumeju istinu pre nego što donesem odluku?” Ali njeno ponašanje je bilo baš onakvo kako su to opisale Božje reči, pa šta je više trebalo tražiti? Nisam bio siguran da li je moje gledište ispravno i nisam želeo da je pogrešno optužim, pa sam bio u nedoumici šta da radim. U glavi mi se vrtelo mnogo slika o tome kako starešina nije rešila moj problem. I samo tako, nisam više tragao za istinom, nisam uzeo u obzir pozadinu Božje besede i netačno sam razumeo Božje reči. Iskoristio sam jednu rečenicu, jedan primer ponašanja, kao dokaz da optužim Megan i da poverujem da je ona lažni starešina. Kasnije sam čuo neke druge sestre koje su se bavile opštim poslovima kako kažu da Megan često nije pratila ni njihov rad, i da je njihov rad ponekad kasnio. Kada sam to čuo, bio sam još sigurniji: „Megan ne radi stvarni posao i ne prati rad, pa zar je to ne razotkriva kao lažnog starešinu? Nedavno smo na sastancima razgovarali o aspektima istine koji se odnose na raspoznavanje lažnih starešina. Ne mogu da verujem da sam sreo jednog. Moram da imam osećaj za pravdu, da podržavam rad crkve i da razotkrijem tog lažnog starešinu.” Ali kada sam hteo da prijavim te probleme Meganinim nadređenima, osećao sam se nelagodno. Još uvek nisam razgovarao o tome sa njom, niti sam tragao ni razgovarao sa onima koji razumeju istinu, pa zar to nije previše slepo i proizvoljno? Ali tada sam čuo da su Meganini nadređeni dolazili da razgovaraju sa njom, i da su pitali sve vođe tima o njenom obavljanju dužnosti. Kad sam to čuo, nisam mogao da se smirim: „Ko bi znao da su Meganini nadređeni već otkrili da postoji problem sa njom? Sada je gotovo izvesno da je ona lažni starešina.” Pomislio sam: „Moram odmah da prijavim Meganine probleme njenim nadređenima. Ne moram više da tragam. Inače, nakon što Meganini nadređeni završe istragu i smene je, kada budu iznosili ko je imao raspoznavanje o njoj, ko je otkrio njene probleme i ko je imao osećaj za pravdu i prijavio je, moje ime se neće spominjati. Kako onda da pokažem da sam imao raspoznavanje? Ne mogu više da čekam!” Nestrpljivo sam zakazao sastanak sa Meganinim nadređenim, bratom Šonom, i prijavio sam mu njene probleme. Rekao sam: „Kao starešina, Megan ne prati moj rad, niti se raspituje o mojim problemima na poslu. Svaki put kada joj kažem za problem, ona ga ne rešava.” Takođe sam mu pokazao odlomak Božjih reči o raspoznavanju lažnih starešina. Rekao sam da je ponašanje lažnih starešina koje je otkriveno u Božjim rečima isto kao i njeno, i da mislim da je ona lažni starešina. Kada sam završio, rekao je: „Već smo to ispitali i Megan ima nekih problema. Postoji neki posao koji nije pravilno obavila, a ona se muči sa svojom dužnošću. Treba je orezati i pomoći joj da razmisli o sebi i da nauči iz ovoga. Ali takođe smo saznali da je poslednjih nekoliko meseci Megan uglavnom nadgledala rad na zalivanju jer ima mnogo pridošlica koji su se nedavno pridružili crkvi. Neki sveštenici izazivaju ozbiljna ometanja, a tim pridošlicama hitno treba zalivanje da bi na pravi način pustili korenje. Ovo je trenutno najvažniji i najkritičniji posao. Megan je svu svoju energiju uložila u taj rad. Opšti poslovi nisu tako hitni. Sve dok to ne ometa stvari, nije veliki problem ako ona za sada malo sporije to prati. Zato što je sav taj posao došao u isto vreme i nedostaje nam osoblja, ona mora da pravi prioritete, tako da se opšti poslovi trenutno moraju staviti u drugi plan. To je razlog zbog čega Megan nije na vreme ispratila tvoj rad, ali je odlučila da tako praktikuje tek nakon što je o tome razgovarala sa svojim saradnicima. Osim toga, Megan je ranije bila zadužena samo za jedan posao. Ona je novi starešina, pa joj je teško da bude odgovorna za tolike poslove. Postoje neke stvari koje ona ne može da isprati, pa joj je potrebna naša pomoć i razgovor.” Šon je čak sa mnom podelio načela u vezi sa tim. Tek nakon što sam pročitao načela, shvatio sam da važniji poslovi moraju biti prioritet. Trenutno je prioritet bio zalivanje. Mogli bi da rade druge poslove samo pod uslovom da to ne utiče na zalivanje. Ako bi to uticalo na zalivanje, zar to ne bi bilo žrtvovanje važnog zbog nevažnog? Iako Megan nije pravilno pratila neke radove, to je bilo zato što je davala prioritet važnijim poslovima, ne propuštajući da radi stvarni posao. Ali ja nikada nisam pokušao da razumem zašto ona ne prati posao, niti zašto ne rešava probleme koje sam istakao. Umesto toga, razvio sam predrasude prema njoj, postao sam fiksiran na nju, misao da ona ne radi stvarni posao i odmah je označio kao lažnog starešinu. Zar nisam bio previše proizvoljan? U tom trenutku, Šon me je upitao: „Ako bismo sada otpustili Megan, da li bi crkva mogla odmah da nađe nekoga da je zameni? Da li bi posao mogao da se nastavi?” Razmislio sam o tome i shvatio da je i dalje prikladno da Megan nastavi da bude starešina. Nakon razgovora sa Šonom, osećao sam se veoma tužno. Prvobitno sam mislio da imam jak osećaj za pravdu, i čak sam našao Božje reči koje su se odnosile na tu situaciju, i prijavio sam Megan tek nakon što sam tragao za istinom. Ali ispostavilo se da nisam razumeo istinu, a moje raspoznavanje je bilo pogrešno. Gde sam pogrešio?

Dok sam tragao, pročitao sam odlomak Božjih reči: „Kada nekoga okarakterišete kao lažnog starešinu ili lažnog delatnika, to mora da bude zasnovano na dovoljnom broju činjenica. To ne sme da se zasniva na jednom ili dva slučaja prestupa, a kamoli na privremenom otkrovenju iskvarenosti. Jedina precizna merila po kojima neko može da bude okarakterisan jesu: da li ta osoba može da obavlja stvaran posao i da koristi istinu za rešavanje problema, da li je to prava osoba, da li je ona neko ko voli istinu i ko može da se pokori Bogu, kao i da li ta osoba poseduje delo i prosvećenje Svetog Duha. Samo na osnovu tih činilaca neko može ispravno da bude okarakterisan kao lažni starešina ili lažni delatnik. Ti činioci jesu merila i načela za ocenjivanje i određivanje da li je neko lažni starešina ili lažni delatnik” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (20)”). Iz Božjih reči sam razumeo da za raspoznavanje lažnog starešine uglavnom treba da pogledamo da li oni mogu da rade stvarni posao i da li prihvataju istinu. Uopšte nije bilo onako kako sam zamišljao, da se od starešina zahteva da reše svaki problem u mojoj dužnosti, i ako to urade, oni su prave starešine, ali ako ne urade, oni su lažne starešine koji ne rade stvarni posao. To gledište je pogrešno i nije u skladu sa istinom. Da bi se ustanovilo da li je neki starešina lažni starešina, ono što je najvažnije jeste da li mogu odmah da prate, razumeju, i da dokuče napredak i status svakog zadatka u okviru svoje odgovornosti; da li mogu odmah da otkriju i raspitaju se o problemima, teškoćama i odstupanjima sa kojima se braća i sestre susreću u svojim dužnostima; i da li rade sa njima na traganju za istina-načelima kako bi rešili te probleme. Na osnovu toga možemo proceniti da li starešina radi stvarni posao. Takođe, to zavisi od toga da li mogu da prihvate istinu i da li su prava osoba. Ako postoje pitanja koja starešine ne razumeju, mogu da tragaju naviše. Kada drugi daju sugestije ili ukažu na nedostatke, starešine treba da budu u stanju da slušaju, da tragaju za istinom i da razmišljaju o sebi. Kada dožive orezivanje, zastoje i neuspeh, trebalo bi da budu u stanju da uče iz toga i da se kasnije menjaju. To znači da su oni ljudi koji prihvataju istinu. Takođe, kada je starešina odgovoran za više zadataka, ne mora sve da radi sam. Njihova glavna uloga je da provere svaki zadatak, tako da rad crkve teče normalno. Neko ko tako radi je sposoban starešina. Lažne starešine uvek izgledaju kao da su zauzeti, ali rade samo površan ili nevažan posao. Oni nikada ne obave najvažniji posao na vreme; oni slepo trče okolo i zauzeti su, ali su neefikasni. Zbog toga što ne razumeju istina-načela, oni ne mogu da prepoznaju niti da jasno vide probleme u svom radu, i ne znaju kako da planiraju ni da urede stvari. Oni su u stanju samo da izgovaraju doktrine i prazne reči koje ne nude puteve primene niti rešavaju stvarne probleme sa kojima se braća i sestre susreću u svojim dužnostima. Osim toga, lažne starešine ne tragaju za istinom kada se susreću sa stvarima, ne prihvataju vođstvo i pomoć drugih, i konačno sprečavaju neometano odvijanje mnogih zadataka, pa čak i dovode do njihovog stagniranja. To je ozbiljno kršenje dužnosti; to je lažni starešina. Razumeo sam iz Božje reči da raspoznavanje da li je neko lažni starešina zahteva da se sagleda više aspekata i da se izvrši temeljna istraga. Ako posmatramo samo trenutno ponašanje i iskvarenost, a zanemarimo pozadinu i razloge, da li su se pokajali i promenili, i ako ih proizvoljno okarakterišemo, veoma je lako netačno optužiti ljude. Svako ima iskvarenost i nedostatke, ali sve dok mogu da spoznaju sebe, da se pokaju i promene, crkva će im dati priliku da nastave da praktikuju. Nakon primene istina-načela na Meganino ponašanje, uvideo sam da je pratila najvažnije zadatke, a kada bi imala problem, razgovarala je o njemu sa drugima i pronašla rešenje. Sve u svemu, radila je stvarni posao i davala rezultate u svojoj dužnosti. Samo što je sav taj posao došao u isto vreme, pa još nije našla ravnotežu, i neke stvari su ispuštene. To je bio nedostatak u njenoj dužnosti, a njoj je bilo potrebno podsećanje i pomoć. Jednom kada sam to shvatio, konačno sam uvideo da nisam razumeo istina-načela i da ne umem pravedno da tretiram ljude. Video sam da moj starešina ima probleme, ali nisam o tome razgovarao sa njom; Nisam uzeo u obzir sve aspekte, i slepo sam je okarakterisao kao lažnog starešinu. Nisam imao straha od Boga u svom srcu.

Nakon toga, video sam odlomak Božjih reči: „Kada braća i sestre izaberu nekoga da bude starešina, ili ga Božja kuća unapredi da obavlja određeni posao ili određenu dužnost, to ne znači da on ima poseban status ili položaj, niti da su istine koje shvata dublje i brojnije u odnosu na druge ljude – a još manje znači da je ta osoba u stanju da se pokori Bogu, i da Ga neće izdati. Svakako, ni to ne znači da su oni spoznali Boga i da su neko ko se boji Boga. Oni, u stvari, nisu postigli ništa od toga. Unapređenje i gajenje je samo unapređenje i gajenje u jednostavnom smislu, i to nije isto kao da ih je Bog predodredio i odobrio. Njihovo unapređenje i gajenje naprosto znači da su unapređeni i da čekaju gajenje. A krajnji ishod tog gajenja zavisi od toga da li ta osoba stremi ka istini i da li je sposobna da izabere put stremljenja ka istini. Dakle, kada je neko u crkvi unapređen i gajen da bude starešina, on je samo unapređen i gajen u jednostavnom smislu; to ne znači da je on već u skladu s merilom i da je kompetentan kao starešina, ni da je već sposoban da preuzme starešinski posao, ni da može da radi pravi posao – nije tako. Većina ljudi ne može da prozre te stvari, a na osnovu sopstvenih zamisli, ugledaju se na one koji su unapređeni. To je greška. Nezavisno od toga koliko su godina verovali u Boga, da li oni koji su unapređeni zaista poseduju istina-stvarnost? Ne mora da znači. Da li su u stanju da sprovedu radne aranžmane Božje kuće? Ne mora da znači. Da li imaju osećaj odgovornosti? Da li su odani? Da li su u stanju da se pokore? Kada naiđu na problem, da li su u stanju da traže istinu? Ništa se od toga ne zna. Da li ti ljudi imaju bogobojažljiva srca? I koliko su velika njihova bogobojažljiva srca? Da li su u stanju da izbegnu samovolju kada nešto rade? Da li su u stanju da traže Boga? Dok obavljaju starešinski posao, da li su u stanju da često dolaze pred Boga da traže Božje namere? Da li su u stanju da odvedu ljude u istina-stvarnost? Oni svakako nisu sposobni za to. Nisu prošli obuku i nisu imali dovoljno iskustava, tako da nisu sposobni za tako nešto. Zbog toga, unapređivanje i gajenje nekoga ne znači da on već shvata istinu, niti da je već sposoban da obavlja svoju dužnost na način koji je u skladu sa merilima. Dakle, šta je cilj i značaj unapređivanja i gajenja nekoga? Radi se o tome da se ta osoba unapredi, kao pojedinac, kako bi praktično postupala, i kako bi bila posebno zalivana i obučavana, čime joj se omogućava da shvati istina-načela, kao i načela, sredstva i metode obavljanja različitih stvari i rešavanja raznih problema, te kako da se, u skladu s Božjim namerama, nosi i postupa u raznim sredinama i sa raznim ljudima sa kojima se susreće, i na način koji štiti interese Božje kuće. Sudeći po ovim tačkama, da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči razumeo sam da, kad je neko izabran za starešinu ili delatnika, to ne znači da on razume istinu i da će biti potpuno kompetentan u obavljanju svog posla. To takođe ne znači da sve razume i da može savršeno da uradi svaki zadatak. On je samo određenog kova, ima određenu radnu sposobnost, i ume da prihvati istinu i da stremi ka njoj, pa mu crkva daje priliku da bude uzgajan i obučen. Neprestano otkrivajući i rešavajući probleme u svom radu, on će na kraju donekle razumeti istinu i naučiti da postupa prema načelima. Ali tokom ovog perioda, starešine i delatnici su još uvek u fazi praktikovanja, pa su odstupanja, nedostaci i mane u njihovom radu neizbežni, i treba da se prema tome odnosimo ispravno. Kada imamo problema ili poteškoća, treba da tragamo, da razgovaramo i da rešavamo stvari zajedno sa našim starešinama. Jedino na taj način rad može biti efikasan. Ako zahtevamo previše od starešina i delatnika, ako sve probleme koje pronađemo gurnemo njima da ih reše, a zatim ih označimo kao lažne starešine kada sporo pronalaze rešenja, to je neprincipijelno i nije u skladu sa Božjim namerama. Čitajući Božje reči, uvideo sam da moj odnos prema starešinama i delatnicima nije zasnovan na istina-načelima, već na mojim sopstvenim predstavama i imaginaciji. Moji zahtevi za starešine su bili previsoki i zahtevni. Kada sam video da moj starešina ne prati moj rad pravilno i da ne rešava brzo moje probleme i poteškoće, označio sam je kao lažnog starešinu. Nisam uzeo u obzir pozadinu problema niti njen rad u celini, kao ni to da li je mogla da prihvati istinu i da promeni stvari. Slepo sam je osudio kao lažnog starešinu na osnovu nepotpunih informacija. To nije bio osećaj za pravdu, to je bilo ometanje i time sam prekršio istina-načela. Nisam razumeo istinu i bio sam neprincipijelan u ophođenju prema starešinama i delatnicima. Što je još ozbiljnije, Nisam imao straha od Boga u svom srcu. Kada bih video i najmanji problem svog starešine, pravio sam veliku stvar od toga, nemarno bih je osudio, i ne bih odustajao od toga. Nisam se prema njoj odnosio na osnovu njene priroda-suštine ili stvarne pozadine situacije, i umesto toga sam je povredio. Na tu pomisao odjednom me je obuzeo strah. Shvatio sam da je priroda ovog problema ozbiljna. Da Šon nije znao za situaciju, i da me je samo poslušao i smenio Megan, rad crkve bi bio ugrožen, pa zar ja ne bih činio zlo? To bi bio veliki prestup! Kad bi mi se ovako nešto ponovilo, ne bih mogao da se oslonim na svoju imaginaciju da bih procenio druge. Morao bih više da tragam za istina-načelima, da tretiram ljude pravedno u skladu sa Božjim zahtevima, i da radim stvari na principijelan način.

Kasnije, Megan je došla kod mene i pričala mi o svom nedavnom stanju i problemima u radu. Rekla je da želi da se promeni, i saznala je za probleme i poteškoće u mom radu, i radili smo zajedno da bismo razgovarali u zajedništvu sa braćom i sestrama u svakom timu. Shvatio sam da ona nije neko ko ne prihvata istinu. Iako je bilo propusta u njenom radu i u oblastima koje nije ispratila, kada bi saznala da postoji problem, mogla je brzo da napravi promene. Video sam da ona zapravo nije lažni starešina koji ne radi stvarni posao.

U početku sam mislio da imam razumevanje ovog pitanja – nisam razumeo istinu i nisam umeo da raspoznam lažne starešine, zbog čega sam napravio grešku. Ali jednom na sastanku, čuo sam kako moja braća i sestre govore da greške ponekad ne nastaju samo zbog nedostatka raspoznavanja ili nerazumevanja istine. Takođe moramo da pogledamo da li su naši postupci zaprljani namerama ili iskvarenom naravi. Pročitao sam odlomak Božjih reči koje kažu: „Ne smatraj svoje prestupe pukom greškom jedne nezrele ili budalaste osobe; ne pozivaj se na izgovor da usled svog slabog kova nisi bio u mogućnosti da istinu sprovodiš u delo. Štaviše, nemoj prestupe koje si počinio da posmatraš kao dela koja je počinio neko ko naprosto nije umeo ništa bolje. Ako sebi olako praštaš i prema sebi se odnosiš velikodušno, onda kažem da si kukavica koja istinu nikada neće zadobiti, niti će tvoji prestupi ikada prestati da te progone; oni će te sputavati u tome da ikada ispuniš zahteve istine i biće uzrok tome što ćeš zauvek ostati odani pratilac Sotone” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Prestupi će čoveka odvesti u pakao”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam da kada se pojavi neka situacija, ne možemo to tretirati kao jednostavnu stvar i završiti s tim. Moramo da tragamo za istinom i da spoznamo sopstvenu iskvarenu narav. Samo tada može doći do istinske promene i rasta u našem životu. Ako se prema svojim prestupima uvek odnosimo kao da su to prolazne greške, ako mislimo da nisu bitni, ako kažemo da ćemo sledeći put obratiti više pažnje, i uvek praštamo sopstvene prestupe, nikada nećemo razumeti sopstvene probleme, nikada nećemo zadobiti istinu, i na kraju, kako naši prestupi budu rasli, a mi se uopšte ne budemo menjali, Bog će nas odbaciti, gnušati nas se i ukloniti nas. Uz pomoć toga što su Božje reči otkrile, počeo sam da razmišljam o tome šta sam tačno mislio kada me je ova situacija zadesila, kakve su me namere zaprljale, ili kakvu sam iskvarenu narav pokazao. Razmišljajući sam otkrio da, kada sam video probleme starešine, nisam zapravo bio siguran da li sam dobro video stvari i hteo sam da pročitam više Božjih reči. Ali kada sam čuo da Megan nije ispratila rad drugih ljudi koji su se bavili opštim poslovima, i da su njeni nadređeni istraživali njen učinak, poverovao sam da postoji velika mogućnost da je ona lažni starešina, i mislio sam da moram to brzo da prijavim Meganinim nadređenima kako bi moja braća i sestre videli da imam osećaj za pravdu i da sam pronicljiv. Dakle, bez razumevanja istina-načela ili daljeg traganja, i ne znajući bilo kakvu pozadinu ili razloge, slepo sam okarakterisao Megan kao lažnog starešinu na osnovu informacija koje sam čuo. Mislio sam da sam tačno video stvari i da ne bi trebalo da bude problema. Ali sada sam shvatio da sam bio nepromišljen i da sam imao pogrešnu nameru. Razmišljao sam o sebi, „Zašto sam prijavio svog starešinu a da nisam razumeo istina-načela? Šta je izvor ovog problema?” Pročitao sam ovo u Božjim rečima: „Mnogo je ljudi koji slede svoje ideje u svemu što rade, koji posmatraju stvari veoma pojednostavljeno i ne traže istinu. Načela su potpuno odsutna, a oni u svojim srcima ne razmišljaju o tome kako da postupe u skladu s onim što Bog traži niti na koji način da udovolje Bogu, već znaju samo da tvrdoglavo slede sopstvenu volju. Za Boga nema mesta u srcima takvih ljudi. Neki ljudi kažu: ’Molim se Bogu samo kad naiđem na poteškoće, ali ipak ne osećam da to ima nekog efekta – zato sada, kada mi se nešto desi, obično se ne molim Bogu, jer od molitve Bogu nema koristi.’ Bog je potpuno odsutan iz srca takvih ljudi. Oni ne traže istinu bez obzira šta radili u običnim vremenima; oni samo slede svoje ideje. Pa, postoje li onda načela u njihovim delima? Definitivno ne postoje. Oni sve vide pojednostavljeno. Čak i kada ljudi s njima podele istina-načela, oni nisu u stanju da ih prihvate, zato što nikada nije bilo načela u njihovim delima, zato što za Boga nema mesta u njihovim srcima, već su im srca ispunjena samo njima samima. Oni smatraju da su njihove namere dobre, da ne čine zlo, da se za njih ne može reći da krše istinu, misle da bi postupanje prema sopstvenim namerama trebalo da bude sprovođenje istine, da se tako postupajući pokoravaju Bogu. U stvari, oni istinski ne traže i ne mole se Bogu po ovom pitanju, već deluju impulsivno, prema sopstvenim revnosnim namerama; oni ne vrše svoju dužnost kako Bog traži, nemaju bogoposlušno srce, kod njih ne postoji takva želja. Ovo je najveća greška u praktičnom delovanju ljudi. Ako veruješ u Boga, ali On nije u tvom srcu, zar to nije pokušaj da obmaneš Boga? I kakav efekat može imati takva vera u Boga? Šta time dobijaš? I šta je smisao takve vere u Boga?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Kroz razotkrivanje Božjih reči, uvideo sam da, kada su se stvari dešavale, retko sam tragao za istinom ili praktikovao u skladu sa načelima. Umesto toga, sledio sam svoje ideje. U mom srcu nije bilo mesta za Boga niti straha od Njega. Kada se nešto desi, oni koji se boje Boga prvo tragaju za istina-načelima i za onim što Božje reči govore o tome, i zatim gledaju na ljude i stvari na osnovu Božjih reči i istine. Pošto nisam mogao da raspoznam lažne starešine, trebalo je da tragam za istinom, da jasno razumem šta su lažne starešine, koja su njihova ispoljavanja, i kako odrediti ko je lažni starešina, ali umesto toga ja sam samo doneo proizvoljan sud na osnovu sopstvene imaginacije. Mislio sam, ako starešina ne prati moj rad ili ne rešava moje probleme, da ga to čini lažnim. Iako sam čitao i razmišljao o Božjim rečima tokom tog perioda, nisam ih razumeo. Kada sam video jedan red u Božjim rečima o lažnim starešinama koje su doslovno odgovarale Meganinom ponašanju, zaključio sam da je ona lažni starešina, i mislio sam da veoma tačno sagledavam situaciju. U stvari, izvlačio sam stvari iz konteksta i slepo primenjivao pravila. I osećao sam se nelagodno tokom tog procesa. Hteo sam da tragam više i da razgovaram sa Megan pre nego što je prijavim, ali mislio sam da je njeno ponašanje već toliko očigledno da se nisam trudio da dalje tragam, i jednostavno sam postupao prema svojim idejama. Bio sam tako nadmen i samopravedan! Uvideo sam i da nisam imao ljudskosti. Nisam istinski vodio računa o Božjim namerama, niti sam čuvao rad crkve. Kada sam video probleme u radu svog starešine, nisam joj ukazao na njih; umesto toga, tražio sam priliku da je prijavim nadređenima, kako bih mogao da pokažem svoje raspoznavanje. Uvideo sam koliko sam ogavan, i to saznanje mi je slomilo srce. Nikad nisam zamišljao da sam takva osoba. Očigledno nisam razumeo istina-načela, a ipak sam bio tako nadmen i nerazuman. Bio sam oduševljen sobom nakon što sam prijavio starešinu zato što sam mislio da sam video stvari koje niko drugi nije raspoznao, i da sam razumeo istina-načela. Ali zapravo ništa nisam razumeo; sve što sam razumeo bile su reči i doktrine, i slepo sam primenjivao pravila. Prijavio sam nekoga proizvoljno, bez načela. Zar to nije ometanje rada crkve? Nisam gomilao dobra dela, činio sam zlo!

Kasnije sam čitao Božje reči i saznao načela po kojima se treba ponašati prema starešinama i delatnicima. Svemogući Bog kaže: „Ljudi ne smeju da imaju visoka očekivanja ili nerealne zahteve od onih koji se unapređuju i gaje; to bi bilo nerazumno i nepravedno prema njima. Možete da nadgledate njihov rad. Ako tokom njihovog rada otkrijete probleme ili nešto što se kosi s načelima, možete da pokrenete to pitanje i da tražite istinu da biste razrešili te stvari. Ono što ne treba da činite jeste da im sudite, da ih osuđujete, napadate ili isključujete, jer su upravo u periodu gajenja, i ne treba ih posmatrati kao ljude koji su usavršeni, a još manje kao ljude koji su bez mane, ili kao ljude koji poseduju istina-stvarnost. Kao i vi, oni su tek u fazi obuke. Razlika je u tome što oni preuzimaju više posla i odgovornosti nego obični ljudi. Oni imaju odgovornost i obavezu da rade više; moraju da plate veći ceh, da trpe više nedaća, da se više mentalno trude, da rešavaju više problema, da istrpe više prekora od ljudi, i naravno, da moraju i više da se trude, i – u poređenju sa običnim ljudima koji obavljaju svoje dužnosti – moraju malo manje da spavaju, moraju da uživaju u malo manje dobrih stvari i da se ne upuštaju mnogo u ogovaranje. To je ono što je kod njih posebno; osim toga, oni su isti kao i svi drugi. (…) Dakle, koji je najrazumniji način ophođenja prema njima? Da ih smatrate običnim ljudima i, kada je to potrebno, da potražite nekoga u vezi sa problemom, da razgovarate u zajedništvu s njima, da se ugledate na vrline jedni drugih i da dopunjujete jedni druge. Pored toga, svačija je odgovornost da nadzire starešine i delatnike kako bi se proverilo da li rade pravi posao, da li umeju da koriste istinu za rešavanje problema; to su merila i načela za procenu da li je neki starešina ili delatnik u skladu sa merilima. Ako su starešina ili delatnik sposobni da se bave opštim problemima i da ih rešavaju, onda su kompetentni. Ali, ako ne mogu da se nose ni sa običnim problemima ni da ih rešavaju, onda nisu sposobni da budu ni starešine ni delatnici, i moraju brzo da budu uklonjeni sa svog položaja. Neko drugi mora biti izabran, a rad Božje kuće ne sme da se odlaže. Odlaganjem rada Božje kuće nanosi se šteta i sebi i drugima, a to nije dobro ni za koga” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Nakon što sam pročitao Božje reči, shvatio sam kako se treba ponašati prema starešinama i delatnicima. Starešine koje crkva bira ne razumeju u potpunosti istinu, nisu savršeno sposobni, i ne razumeju svaki aspekt posla niti znaju kako da ga dobro urade. Oni su takođe u periodu praktikovanja i mogu pokazati iskvarenost, odstupanje ili napraviti greške. Prema ljudima treba da se odnosimo pošteno i da ne zahtevamo previše od njih; ne treba da budemo nerazumni tražeći od njih da sve urade savršeno bez ikakvih odstupanja i previda. Umesto toga, moramo biti puni razumevanja i tolerantni, i skladno sarađivati sa njima da bismo dobro obavljali crkveni rad. To je ono što znači voditi računa o Božjim namerama, i odnositi se prema starešinama i delatnicima na ovaj način je u skladu sa načelima. Takođe, mi imamo odgovornost da pratimo rad staršina. Treba da prihvatimo i poslušamo kada su postupci naših starešina u skladu sa istinom, ali kada njihovi postupci nisu u skladu sa istina-načelima, treba da pokrenemo pitanja, da razgovaramo o tome i da im pomognemo na vreme, kako bi mogli da shvate odstupanja u svojim dužnostima i da ih brzo isprave. To je korisno za njihov život-ulazak i za rad crkve. Ako načela potvrđuju da je neko lažni starešina koji ne radi stvarni posao, onda ih treba razotkriti i prijaviti. Kada sam to shvatio, srce mi se razvedrilo, i znao sam kako da se ubuduće odnosim prema starešinama i delatnicima.

Iako sam ovog puta pogrešno raspoznao i prijavio svog starešinu, saznao sam neka istina-načela o raspoznavanju lažnih starešina. Takođe sam naučio kako treba da se ponašam prema starešinama i delatnicima, zadobio sam izvesno znanje o svojoj iskvarenoj naravi, i naučio neke lekcije. Hvala Bogu!