U oktobru 2022. godine, Šeli i ja smo izabrane za crkvene starešine. S obzirom da smo tek počele sa praktičnim delovanjem i nismo bile upoznate sa mnogim dužnostima, uvek bismo zajedno prodiskutovale o stvarima. Nakon nekog vremena, naš rad je počeo davati neke rezultate. Šeli je bila relativno dobrog kova. Kad god bi starešina imala pitanja, ona je umela brzo da odgovori. U većini slučajeva, starešina bi joj takođe odala priznanje. Kao rezultat toga, starešina je radije tražila predloge od Šeli po mnogim pitanjima, dok sam ja delovala kao zamenjiva osoba koja stoji sa strane. Pomislila sam: „Šeli je dobrog kova i starešina ima dosta visoko mišljenje o njoj, dok ja dugo vremena ne kažem ništa. Starešina je verovatno prozrela moj nedostatak sposobnosti i misli da mogu da radim samo neke pomoćne poslove.” Osećala sam se pomalo malodušno, ali sam onda pomislila da je, s obzirom na to da sam tek počela praktično da delujem i da nisam tako dobrog kova, normalno što nisam angažovana na važnim poslovima. Utešila sam se i taj osećaj je prošao.

Kasnije se količina posla za koji smo bile odgovorne povećala. Starešina bi nam se obema obratila prilikom raspodele posla. Ali kada bi došlo do sprovođenja nekih izazovnijih zadataka, starešina bi posebno tražila od Šeli da ih proveri, retko pominjući moje ime. U najboljem slučaju, starešina bi završila sa rečima: „Šeli, ti i ostali proverite ovaj zadatak.” Spolja sam se pravila da mi nije stalo, ali iznutra, bila sam uznemirena: „Uvek sam ja ta koja je izostavljena, samo deo ’ostalih’. U očima starešine, ja kao da uopšte ne postojim. Ja tu ne mogu ništa; uostalom, ja nisam tako dobrog kova kao Šeli. Jednostavno ću učiniti koliko mogu.” Posle toga sam postala sve pasivnija u proveravanju zadataka i nisam želela da se mnogo mešam u poslove za koje je Šeli bila odgovorna. Kad bi došla da razgovaramo o poslu, reagovala bih bezvoljno. Ponekad bi svi aktivno učestvovali u razgovoru o nekom problemu, a ja sam se osećala kao autsajder, jedva progovorivši reč čitavo popodne. Ponekad bih imala neke ideje, ali nisam bila sigurna da li su zapravo ispravne. Kada bih rekla nešto pogrešno, ne bih li od sebe napravila budalu? Kada sam bolje razmislila, odlučila sam da ništa ne govorim. Na taj način sam se sve više osećala da sam lošeg kova i da nisam od velike koristi, tako da više nisam želela da budem odgovorna za toliki posao. Zatim sam prebacila fokus na posao zalivanja. U to vreme, crkvi je nedostajao vođa grupe za zalivanje, pa sam se setila Sestre Rouz, koja je ranije postigla neke rezultate u zalivanju novih vernika. Međutim, braća i sestre su prijavili da nije nosila breme u svojoj dužnosti i da nije bila prikladna da bude vođa grupe. Htela sam da o tome razgovaram sa Šeli, ali videvši koliko je bila zauzeta, nisam joj ništa pominjala iz straha da će možda reći da sam suvišeg lošeg kova jer nisam mogla da rešim čak ni taj mali zadatak. Mislila sam: „Rouz je dobrog kova i ume da razgovara u zajedništvu kako bi rešila neke probleme. Iako sada možda ne nosi breme jer ju je muž sputavao, uz češću proveru s moje strane i razgovor sa mnom, to ne bi trebalo da odloži posao.” Dakle, odabrala sam Rouz za vođu grupe za zalivanje. Ali nekoliko dana kasnije, saznala sam da je Rose odustala od svojih dužnosti i otišla kući jer ju je muž sputavao. Kad sam to čula, bila sam kao paralisana, misleći: „To je to. Ja sam je izabrala. Zar to ne pokazuje da nemam nimalo razboritosti? Pravila sam greške čak i kad sam samostalno radila na malom zadatku; ovo je baš užasno. Kada bi ovo odgodilo rad na zalivanju novih vernika, ja bih prekidala crkveni rad.” Što sam više razmišljala o tome, sve sam se gore osećala, verujući da nisam sposobna da išta uradim kako treba. Pošto su mi nedostajali kov i razboritost i nisam mogla da jasno vidim stvari, treba brzo da dam ostavku, pre nego što nanesem veću štetu braći i sestrama i odložim crkveni rad. Pa sam napisala svoju ostavku i poslala je starešini i Šeli. Ubrzo nakon toga, Šeli mi je poslala odlomak Božjih reči: „Nezavisno od situacije ili radnog okruženja, ljudi ponekad greše i postoje oblasti u kojima su njihov kov, uvidi i perspektive nedovoljni. To je normalno i treba da naučiš kako da to ispravno rešavaš. U svakom slučaju, šta god da je tvoje praktično delovanje, treba da mu pristupiš i rešavaš ga ispravno i aktivno. Nemoj da padaš u depresiju niti da se osećaš negativno ili sputano kad naiđeš na malu poteškoću, i ne upadaj u negativne emocije. Ni za čim od toga nema potrebe i nemoj od toga da praviš veliki problem. Treba odmah da razmisliš o sebi i da utvrdiš da li postoji problem sa tvojim stručnim veštinama ili je problem u tvojim namerama. Istraži da li u tvojim postupcima postoje ikakve nečistoće ili su za to krive određene predstave. Razmisli o svim aspektima. Ako je problem u nedovoljnoj stručnosti, možeš da nastaviš da učiš, da pronađeš nekog da ti pomogne u pronalaženju rešenja ili da se konsultuješ sa ljudima iz te oblasti. Ako su u to umešane neke pogrešne namere, koje obuhvataju problem koji se može rešiti korišćenjem istine, možeš da potražiš crkvene vođe ili nekoga ko shvata istinu da se s njima posavetuješ i porazgovaraš u zajedništvu. Popričaj sa njima o stanju u kom se nalaziš i dozvoli im da ti pomognu da ga rešiš. Ako je u pitanju problem koji obuhvata predstave, nakon što ih ispitaš i postaneš ih svestan, možeš da ih raščlaniš i razumeš, a zatim se udalji od njih i protiv njih se pobuni. Zar nije cela stvar u tome? Dani koji su pred tobom i dalje te čekaju, sunce će sutra ponovo izaći, a ti moraš da nastaviš sa životom. Pošto si živ, pošto si čovek, treba da nastaviš da obavljaš dužnost. Dokle god si živ i imaš misli, treba da se trudiš da ispunjavaš svoju dužnost i da je dovršiš. Tokom čovekovog života ovaj cilj nikada ne bi trebalo da se promeni. Bez obzira na to kada se i s kakvim teškoćama susrećeš, bez obzira na to s čim se suočavaš, ne treba da se osećaš sputano. Ako se osećaš sputano, stagniraćeš i bićeš poražen. Kakvi se ljudi uvek osećaju sputano? Slabići i budale su često sputani” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (6)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila veliku toplinu u srcu. Bog je rekao da kada ljudi obavljaju svoje dužnosti, postoje trenuci kada se zbune, naprave greške, ili prekrše načela zbog nerazumevanja istine. Dakle, kada se pojave problemi koji uzrokuju neke gubitke u radu, ili kada ljude orezuju, sve su to normalne stvari i sa njima se treba nositi na ispravan način. Ključ je u tome da izvučemo lekcije iz neuspeha, da razmislimo o sebi, pokajemo se i da se promenimo. Ako su gubici u radu prouzrokovani delovanjem u skladu sa iskvarenim naravima, onda treba da tragamo za istinom kako bismo rešili te iskvarene naravi. Ako je rad neefikasan zbog nedostatka veština, treba brzo da ih naučimo ili da se posavetujemo sa nekim ko je stručniji. Ako samo zbog pojave tih odstupanja ili grešaka, mislimo da smo razotkriveni i zbog toga postanemo negativni i postavimo sebi granice, pa čak ne želimo da obavljamo svoje dužnosti, to pokazuje da smo glupi i slabi. Razmišljala sam o problemima oko toga što sam izabrala Rouz i shvatila sam da previše brinem o svom ugledu i statusu. Za vreme saradnje sa Šeli, smatrala sam da me je zasenila u svemu, pa sam zato želela da samostalno obavim neki zadatak i da dokažem da još uvek imam neke radne sposobnosti. Stoga, u slučaju izbora vođe grupe za zalivanje, iako su mi očigledno nedostajala načela i nisam bila u stanju da razaznam ljude, a plašila sam se da će, ako pitam braću i sestre, oni pomisliti da sam zaista nesposobna jer nisam mogla da rešim ni tako mali zadatak, ja sam izabrala Rouz na osnovu sopstvene predstave. Nisam umela da razaznam ljude i nisam sledila načela u njihovom odabiru i korišćenju. Zapravo, Božja kuća je odavno besedila o tome da, kada biramo i koristimo ljude, mi moramo da se posavetujemo i da pitamo one koji znaju njihovu prošlost da bismo bili sigurni da oni koje odaberemo imaju osećaj odgovornosti i da imaju neki kov pre nego što počnemo da ih negujemo. Takođe se razgovaralo o tome da, kada se otkrije problem sa nekom osobom, mi treba odmah to da istražimo kako bismo razumeli situaciju. Ako mi ne možemo jasno da je sagledamo, mi treba da tražimo nekoga ko razume istinu. Samo na taj način možemo biti precizniji u našem izboru i korišćenju ljudi. Međutim, zarad zaštite svoje sujete i statusa, unapredila sam Rouz prema sopstvenoj volji. Postupila sam proizvoljno i bila sam ozbiljno neodgovorna prema poslu. Sada, kada je posao odložen, treba brzo da smislim način kako da rešim problem, umesto da tonem u malodušnost i da sebe otpisujem. Postupivši na takav način, izbegavala sam sopstvenu odgovornost. Bila sa tako sebična!

Na jednom okupljanju sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je veoma pomogao. Svemogući Bog kaže: „Ako si ti odlučna osoba, ako prema odgovornostima i obavezama koje ljudi treba da preuzmu, prema stvarima koje ljudi sa normalnom ljudskošću moraju da postignu i onim stvarima koje odrasle osobe moraju da ostvare, možeš da se odnosiš kao prema svrhama i ciljevima svoje potrage, i ako možeš da prihvatiš svoje odgovornosti, onda se, bez obzira na cenu koju plaćaš i bol koji podnosiš, nećeš žaliti, i sve dok to prepoznaješ kao Božje zahteve i namere, moći ćeš da istrpiš svaku patnju i dobro ispuniš svoju dužnost. U tom trenutku, kakvo bi bilo stanje tvog uma? Bilo bi drugačije; osećao bi mir i stabilnost u srcu i doživeo bi zadovoljstvo. Vidiš, već samom potragom za proživljavanjem normalne ljudskosti, kao i stremljenjem ka odgovornosti, obavezama i misiji, koje ljudi sa normalnom ljudskošću treba da nose i preuzmu, ljudi u svom srcu osećaju mir i radost i doživljavaju zadovoljstvo. Nisu došli ni do trenutka u kome obavljaju poslove prema načelima i u kome zadobijaju istinu, a već su doživeli izvesnu promenu. Takvi ljudi su oni koji poseduju savest i razum; oni su ispravni ljudi koji mogu da prevaziđu svaku teškoću i da preuzmu svaki zadatak. Oni su dobri Hristovi vojnici, prošli su obuku i nikakva teškoća ih ne može poraziti. Recite Mi, šta mislite o takvom ponašanju? Zar ti ljudi nemaju hrabrosti? (Imaju je.) Imaju hrabrosti i ljudi im se dive. Da li bi se takvi ljudi i dalje osećali sputano? (Ne.) Pa, kako su onda preobratili te emocije sputanosti? Iz kog razloga ih te emocije sputanosti neće uznemiravati niti će ih proganjati? (To je stoga što vole pozitivne stvari i nose breme u svojim dužnostima.) Tako je, stvar je u posvećenosti svom pravom poslu. (…) Ako se čovek posvećuje svom pravom poslu i ide pravim putem, ove emocije neće nastajati. Čak i ako povremeno doživi emocije sputanosti zbog privremenih posebnih okolnosti, to će biti samo prolazna raspoloženja, jer će ljudi sa ispravnim putem u životu i sa pravim pogledom na postojanje brzo nadjačati te negativne emocije. Shodno tome, više nećeš često dospevati u zamku emocija sputanosti. To znači da ti takve emocije sputanosti neće smetati. Povremeno možda doživiš loša raspoloženja, ali u njima nećeš biti zarobljen. Ovim se naglašava važnost stremljenja ka istini. Ako nastojiš da se posvetiš svom pravom poslu, ako preuzimaš odgovornosti koje odrasle osobe treba da snose i težiš tome da imaš normalan, dobar, pozitivan i preduzimljiv način postojanja, u tebi se onda neće razviti ove negativne emocije. Te emocije sputanosti te neće pronaći niti će te držati u šaci” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Nakon čitanja Božjih reči, osećala sam se jako posramljeno. Iz Božjih reči sam shvatila da se odrasli ljudi i oni koji obavljaju pravi posao koncentrišu na prave stvari. Svakog dana razmišljaju o stvarima koje se odnose na njihove dužnosti, kao recimo kako da dobro obavljaju svoje dužnosti, koji problemi još uvek postoje u njihovim dužnostima, kako da bolje obavljaju svoj posao i tako dalje. Čak i ako možda dođe do nekih odstupanja ili grešaka u njihovim dužnostima, pa se suoče sa preprekama i postanu slabi ili malodušni na neko vreme, oni se ne zadržavaju na negativnim emocijama sve vreme, već aktivno tragaju za istinom kako bi rešili svoje probleme. Međutim, u tom trenutku bila sam poput beskorisne osobe koja nije mogla da se nosi sa odgovornostima. Suočivši se sa nekim preprekama, postala sa negativna i predala sam se, bez trunke izdržljivosti koju odrasla osoba treba da ima. Pored toga, ovo je takođe razotkrilo kako sam u poslednje vreme propustila da obratim pažnju na ono što sam trebala da radim. Otkako sam preuzela crkveni posao i videla da je sestra sa kojom sam sarađivala bolja od mene u raznim aspektima, osećala sam da mi nedostaje kov i da nisam cenjena. Stoga sam se zaista nadala da ću dobiti priliku da dokažem svoje sposobnosti. Kada se starešina okupljala sa nama, stalno sam posmatrala njene izraze lica i pokušavala sam da na osnovu njenog tona procenim da li me je cenila. Kada bi starešina zatražila baš od mene da nešto uradim, bila sam srećna, misleći da me starešina ceni, i bila sam motivisana da obavljam svoje dužnosti. Ali, kada bi starešina dodelila glavne odgovornosti sestri sa kojom sam sarađivala, osećala bih se potcenjeno. Kada moja želja za ugledom i statusom nije bila zadovoljena, osećala sam se uznemireno. Dok sam sarađivala sa braćom i sestrama, nisam mislila na svoju dužnost već o tome koliko su se slagali sa onim što sam rekla. Ponekad mi je bilo neprijatno kada podelim svoje gledište i niko ne reaguje. Kada bi oni ponudili suprotne predloge, postala bih još negativnija i ustanovila bih da sam suviše niskog kova, pa bih čak odbijala da učestvujem u raspravi. Ponašala sam se nepromišljeno, prema sopstvenoj volji, uprkos nedostatku razboritosti i nisam razmišljala o sebi nakon što bih napravila grešku, već sam zapadala u negativne emocije i želela da dam ostavku, naročito u slučaju sa Rouz. Sve je to bilo zato što u obavljanju svoje dužnosti nisam vodila računa o stvarnom poslu, već sam uvek težila ugledu i statusu. Moje oči i misli bile su usmerene samo na moj ugled i status. Kada mi se ljudi nisu divili, postajala sam negativna i uznemirena, ostavljajući čak i crkveni rad po strani. Na ovaj način, nisam nikako mogla dobro da obavljam svoju dužnost. Bog se takvog stava istinski gnušao i odbacivao ga. Setih se da je Bog rekao: „Posebno kad je reč o onima koji trenutno obavljaju svoje dužnosti u Božjoj kući, imaju li oni vremena da se osećaju sputano? Nemaju. Pa, šta je sa onima koji se osećaju sputano, koji se oneraspolože i osećaju se malodušno ili utučeno kad god se suoče s nečim što je pomalo neprijatno? Radi se o tome da nisu zauzeti pravim stvarima i da su dokoni” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Videvši da su braća i sestre oko mene svi zauzeti obavljanjem svojih dužnosti, dok sam ja i dalje bila zaokupljena brigom za svoj ugled i status, nisam tragala za istinom kako bih rešila ta pitanja, već sam postajala sve negativnija i otpornija, shvatila sam da nisam neko ko stremi ka istini. Naročito kad sam pomislila kako je Šeli spomenula da rezultati rada na jevanđelju, za koji je ona bila odgovorna, nisu bili dobri, i da svi žive sa poteškoćama, kao i da se zaista nada da možemo da budemo složni u mislima i osećanjima kako bismo zajedno prevazišli te poteškoće, osećala sam veliku krivicu i uznemirenost iznutra. Bog je za nas uredio okruženje da bismo zajedno sarađivali i bili odgovorni za crkeni rad, ali umesto da se usredsredim na to kako da dobro obavljam svoje dužnosti, ja sam se izgubila u svojim sitničavim mislima, postala sam negativna i povučena i želela sam da dam ostavku. Zaista mi je nedostajala ljudskost! Molila sam se Bogu: „Bože, suviše sam sebična. Trenutno ima toliko poteškoća u crkvenom radu, a ja ipak nisam marila za prave stvari već sam se svakodnevno takmičila sa sestrom. Kada nisam mogla da budem bolja od nje, postala sam negativna. Osećam se odvratno i iskvareno iznutra, lišena bilo kakvih pozitivnih težnji. Ne samo da ja patim, već i stvaram zastoj u crkvenom radu. Sad sam shvatila svoje probleme. Iako moj kov nije baš dobar, trebalo bi da dam sve od sebe da sarađujem i radim u harmoniji sa sestrom. U najmanju ruku, ne bih trebala da pravim zastoje u poslu zbog svog stava. Molim Te da istražiš moje srce; spremna sam da se pokajem!” Nakon toga je moj odnos prema obavljanju svojih dužnosti postao aktivniji. Počela sam da samoinicijativno razgovaram i rešavam probleme na poslu sa Šeli. U slučaju teških zadataka kojih sam se ranije plašila, molila sam se Bogu i učestvovala sam najviše što sam mogla. Kad bih primetila poteškoće u tuđim dužnostima, a nisam baš mogla da ponudim neku pomoć, našla bih nekoga ko razume istinu da sarađuje na njihovom rešavanju. Ponekad bih, bez obzira na to što je starešina posebno zadužila Šeli da proveri neki zadatak, bez pominjanja mog imena, ipak učestvovala i nudila predloge sve dok je Šeli komunicirala sa mnom, ne mareći da li će starešina to da primeti ili ne. Praktikovala sam da stvari radim pred Bogom, fokusirajući se na savesno obavljanje svakog zadatka i verujući da je sprovođenje istine u delo i udovoljavanje Bogu ključno. Kada sam se svesno pobunila protiv sopstvenih namera i svakodnevno fokusirala svoje srce na svoje obaveze, osećala sam se postojano i počela sam pomalo da izlazim iz svojih negativnih emocija.

Posle izvesnog vreme, suočila sam se sa orezivanjem i ponovo sam se vratila negativnim emocijama. U to vreme, starešina me je zamolila da organizujem neke materijale. Zbog nedostatka iskustva, sarađivala sam sa braćom i sestrama kako bih to uradila. Nakon što smo završili nacrt, starešina ga je pročitala i smatrala je da je dobar, ali je predložila da se dodaju neki detalji na pojedinim mestima. Bila sam zadovoljna kada sam videla da nema većih problema, misleći da je to dobro obavljen zadatak, da će biti lako ubaciti dodatne detalje i da će biti prihvatljivo ako se doda samo malo više sadržaja. Stoga, nisam razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama. Iznenada, nakon dodataka, starešina je smatrala da je novi sadržaj preopširan i nepovezan i da ga je to pogoršalo. Upitala je da li smo pažljivo razmislili i jasno razumeli u čemu je problem. Zatim je druge zamolila da reorganizuju materijale. Kad sam to čula, bila sam zapanjena: „Htela sam da bude dobro urađeno, pa zašto je na kraju ispalo ovako?” Razmišljajući o tome, smatrala sam da je razlog još uvek moj loš kov i plitko razumevanje istine. Mislila sam da mogu da se nosim sa nekim opštim poslovima, ali nisam dorasla zadatku koji je zahtevao razumevanje istine. Nije da sam namerno htela da se povučem; zaista sam imala volju, ali mi je nedostajala sposobnost. Posle toga, ustručavala sam se da sarađujem u poslu. Kad bih primetila neke probleme na poslu, imala bih želju da ukažem na njih, ali bih se uzdržala, misleći: „Sa mojim lošim kovom, da li ja uopšte mogu da uočim probleme? Da li sam ja sposobna za ovaj posao? Imam loš kov i nisam sposobna da razaznam stvari, inače, posao ne bi bio tako loše urađen; zato bi bilo bolje da ne ukazujem drugima na probleme.” Kao posledica toga, vratila sam se negativnim emocijama i postala sam pasivna u svojim dužnostima, konstantno brinući o svojoj budućnosti i mogućnostima, i nisam mogla da umirim svoje srce.

Sve do jednog okupljanja, kada sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da poboljšam svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Sve stvari koje ti se svakodnevno dešavaju, bilo velike ili male, koje ti mogu uzdrmati odlučnost, zaokupiti srce ili ograničiti tvoju sposobnost obavljanja dužnosti i daljeg napredovanja, zahtevaju pomno promišljanje; te stvari treba pažljivo da ispitaš i da tražiš istinu. Sve su to problemi koje morate da rešavate u hodu. Kad naiđu na poteškoće, neki ljudi postaju negativni, žale se, napuštaju svoje dužnosti i nisu u stanju da se posle svakog neuspeha usprave na noge. Sve su to budale koje ne vole istinu i koje istinu ne bi zadobile ni kad bi sav svoj život posvetile veri. Kako bi takve budale uopšte i mogle da slede do kraja? Ako te ista stvar zadesi deset puta, a ti iz toga ništa ne zadobiješ, znači da si jedna osrednja i beskorisna osoba. Tragači za istinom su pronicljivi ljudi i ljudi pravog kova, koji imaju duhovno razumevanje; ako bi ih jedna te ista stvar zadesila deset puta, oni bi u možda osam, od tih deset slučajeva, mogli da zadobiju izvesno prosvećenje, da izvuku neku pouku, da razumeju neku istinu i da ostvare određeni napredak. Kad, međutim, neka stvar deset puta zadesi nekakvu budalu – koja nema duhovno razumevanje – ona iz toga nijednom neće izvući nikakvu korist, nijedanput se zbog toga neće promeniti, niti će ijednom spoznati svoje ruglo, usled čega će za nju sve biti svršeno. Budala posrće kad god joj se nešto desi, a nakon svakog posrtanja treba joj neko da je podrži i nagovori je da ustane; bez tuđe podrške i nagovaranja, ne može da se uspravi, te joj stoga, svaki put kad je nešto zadesi, preti opasnost od posrtanja i poniženja. Zar to onda nije njen kraj? Ima li ikakvog drugog osnova da tako beskorisni ljudi budu spaseni? Spasenje ljudi od strane Boga podrazumeva spasenje onih koji vole istinu, spasenje onog dela ljudskog roda koji poseduje volju i odlučnost, onih ljudi koji u svom srcu žude za istinom i pravdom. Odlučnost neke osobe predstavlja onaj deo njenog srca koji žudi za pravdom, dobrotom i istinom, deo koji poseduje savest. Bog spasava taj deo ljudskog roda i kroz njega menja njihovu iskvarenu narav, kako bi ti ljudi mogli da razumeju i da zadobiju istinu, kako bi njihova iskvarenost mogla da bude očišćena, a njihova život-narav preobražena. Ako u sebi nemaš ništa od toga, ne možeš biti spasen. (…) Neki ljudi smatraju da su isuviše slabog kova i da su lišeni sposobnosti razumevanja, te stoga ograničavaju sami sebe i čini im se da Božje zahteve neće moći da ispune ma koliko revnosno da tragaju za istinom. Koliko god da se trude, smatraju da je sav njihov trud beskoristan, i na to se sve svodi, pa su stoga stalno negativni. Posledično, čak ni nakon tolikih godina vere u Boga, nijednu istinu nisu zadobili. Ni ne pokušavajući da naporno radiš na traganju za istinom, kažeš da si previše slabog kova, dižeš ruke od sebe i stalno živiš u negativnom stanju. Ishod je u tome da ne razumeš istinu koju bi trebalo da razumeš i da istinu ne primenjuješ u okviru svojih mogućnosti – zar onda nisi sam sebi najveća prepreka? Ako stalno govoriš kako nisi dovoljno dobrog kova, zar time ne izvrdavaš i ne bežiš od odgovornosti? Ako možeš da podneseš patnju, da platiš cenu i zadobiješ delo Svetog Duha, neizbežno ćeš moći da razumeš određene istine i da uđeš u neke stvarnosti. Ako ne gledaš u Boga i ne oslanjaš se na Njega, ako si digao ruke od sebe a da se prethodno nisi nimalo potrudio niti platio cenu, ako si se naprosto predao, ti onda ničemu ne vrediš i u tebi nema ni trunke savesti i razuma. Bilo da si slabog ili izvanrednog kova, ako imaš imalo savesti i razuma, treba pravilno da dovršiš svoj posao i misiju koja ti je poverena; biti dezerter je strašna stvar i predstavlja izdaju Boga. Za takav se greh nije moguće iskupiti. Traganje za istinom zahteva čvrstu volju, pa ljudi koji su isuviše negativni i slabi neće ništa postići. Oni u Boga neće moći da veruju do samog kraja, a još manje se mogu nadati da će zadobiti istinu i postići promenu vlastite naravi. Da ostvare taj cilj i da od Boga budu usavršeni mogu samo odlučni ljudi koji tragaju za istinom” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Posle čitanja Božjih reči, povezala sam ih sa sobom. Shvatila sam da sam, kad se suočim sa preprekama i neuspesima, uvek bila posebno krhka i negativna, osećajući se kao zgužvani list papira. Moja prva reakcija je uvek bila da pomislim: „Pusti druge da se pobrinu za to” ili „Suviše sam niskog kova”, a onda sam posao prebacivala na druge da ga reše. Čineći to, delovalo je da sam razumna i da imam samosvest, ali zapravo, sama sebe sam ograničavala i odustajala sam od sebe. Pokazala sam da ne prihvatam niti volim istinu. Kada se suočavamo sa preprekama i neuspesima, Bog želi da tragamo za istinom kako bismo rešavali probleme i postigli napredak. Bog nas usavršava kroz našu volju i čežnju za pravdom. Ljudi koji vole istinu i dobrog su kova su proaktivni. Dobri su u sumiranju iskustava koja su stekli kroz neuspehe, u ispitivanju svojih nedostataka i mogu da razumeju neke istine kroz traganje, kao i da steknu određeno razumevanje sebe i da postignu napredak u životu. Ovoga puta, kada sam se suočila s orezivanjem, nisam analizirala razloge za svoj neuspeh, već sam se pravdala. Smatrala sam da razlog nije da nisam želela da uspem, već da je moj loš kov uzrok tolikih problema u obavljanju svoje dužnosti. To je značilo da sam dala sve od sebe u okviru svojih mogućnosti i da nemam o čemu da razmišljam. Ali nakon pažljivijeg ispitivanja, da li je bilo tačno da zaista nisam imala nikakvih problema? Kada je starešina istakla da materijalima nedostaju detalji, ja nisam razmišljala niti tražila, već sam dodala puno nepotrebnog sadržaja na temelju sopstvene predstave, čineći revidirane materijale predugačkim i trivijalnim. Nisam tražila načela, niti sam razmišljala o tome kako da postignem bolje rezultate; samo sam mehanički sledila pravila. Ovakav pristup obavljanju svojih dužnosti je bio rad samo forme radi. Treba brzo da sumiram i da ispravim svoj pristup. Već mi je nedostajao kov i kada bi mi još nedostajao i proaktivan način razmišljanja i kad bih se samo pasivno povlačila kad god se suočim sa poteškoćama, bilo bi mi teško da napredujem.

Kasnije sam razmišljala o tome zašto sam uvek želela da pobegnem kad se suočim sa preprekama i neuspesima. Posle puno razmišljanja, shvatila sam da je to zato što me je briga za ugled i status preopteretila, a put kojim sam išla u svojoj veri u Boga nije bio ispravan. Setila sam se odlomka u kojem Bog detaljno analizira antihriste. Božje reči kažu: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihristȃ; baš zato stvari i razmatraju na ovaj način. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su to za njih neke spoljašnje stvari bez kojih oni bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni streme na dnevnoj osnovi. Pa tako za antihriste, status i reputacija predstavljaju sȃm život. Bez obzira na to kakav život vode, u kakvom okruženju žive, koji posao obavljaju, čemu teže, šta su im ciljevi a šta životno usmerenje, sve se vrti oko toga da li imaju dobru reputaciju i visok status. I taj cilj se ne menja; takve stvari ne mogu nikad da zanemare. To su pravo lice antihrista i njihova suština” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka (3. deo)”). Bog kaže da antihristi više cene svoj ugled i status od normalnih ljudi, i da su ugled i status nešto čemu streme čitavog života, kao i polazna tačka i cilj svega što rade. Kada se ljudi ugledaju na njih i hvale ih, motivisani su da obavljaju svoje dužnosti i voljni su da rade bilo šta. Ali čim izgube divljenje ljudi, oni postaju negativni i zabušavaju, pa čak i osećaju da je verovanje u Boga i vršenje svojih dužnosti besmisleno. Moja gledišta na stremljenje bila su ista kao kod antihrista. Kada bi svi prepoznali i usvojili moja mišljenja, mogla bih da radim nešto proaktivno. Međutim, kada su sestru sa kojom sam radila cenili, a mene stalno ignorisali, osećala sam se jako izgubljeno i odbačeno, gubeći motivisanost u svojim dužnostima. Kada sam se suočila sa još neuspeha, dodatno sam ograničavala sebe kao nekog kome nedostaje kov i ko je nesposoban za taj posao, želeći da pobegnem. Uvek sam mislila da želim da dam ostavku zato što sam zaista bila nesposobna za taj posao i da to pokazuje da imam samosvest, ali zapravo, to je bilo zato što sam previše cenila svoj ugled i status. Znala sam da će mi zbog obavljanja te dužnosti biti teško da hodam uzdignute glave i da ću, ako ostanem na toj dužnosti, najverovatnije doživeti neuspeh i biti razotkrivena još mnogo puta, a da će me ostali u potpunosti prozreti. Stoga, htela sam da pređem na jednostavniju dužnost i tako održim svoj ugled i status. Sve vreme, bilo da se radi o izboru dužnosti, ili gde ću da studiram ili da radim, moj primarni kriterijum je bio da li će to da me prikaže u dobrom svetlu i da mi omogući da se istaknem. Prilikom prijavljivanja na fakultet, postojao je univerzitet sa dobrim smerom i drugi sa nešto slabijim. Međutim, profesori sa ovog drugog su me više puta pozivali da se prijavim, i smatrala sam da ću tamo biti cenjena. Na kraju sam izabrala univerzitet sa slabijim smerom. Bilo je tako i prilikom studiranja. Uložila sam trud u predmete čiji su me profesori cenili i izbegavala predmete u kojima nisam bila cenjena. Tokom svog života, sudila sam o stvarima na temelju toga da li mi mogu doneti ugled i status. Volela sam mesta gde sam mogla da se istaknem i da budem cenjena, a izbegavala mesta gde bih bila zanemarena ili ponižena. Sada sam shvatila da je moja briga za ugled i status duboko ukorenjena i da je postala sastavni deo mene, terajući me da je stalno štitim. Na primer, sada, Sada mi je, na primer, jasno da položaj starešine podrazumeva često razotkrivanje i orezivanje, što je korisno za moje razumevanje istina-načela i za moj život-ulazak. Ali, da bih održala svoj ugled i status, čak sam razmišljala i da odustanem od svoje dužnosti. Videla sam da sam više vrednovala svoj ugled i status nego istinu i da sam razotkrila narav koja ima odbojnost prema istini. Kada bih nastavila da težim tom putu, šta bih na kraju dobila? Ne bih mogla da primenjujem svoje veštine niti da napredujem u svom život-ulasku i na kraju bih bila samo beskorisna osoba koje se Bog gnuša i koju isključuje. Tada sam shvatila da će me težnja ka ugledu i statusu dovesti do ćorsokaka i da moram da tragam za istinom i da odbacim svoju težnju za ugledom i statusom, oslobađajući se ovog stanja.

Kasnije, pročitala sam odlomak Božjih reči i pronašla sam način praktičnog delovanja. Svemogući Bog kaže: „Koja je najvažnija stvar na koju treba da se fokusirate kad verujete u Boga? Da li je nečiji kov dobar ili loš, da li poseduje duhovno razumevanje ili sa kakvim se orezivanjem suočava – ništa od ovoga nije važno. Šta je najvažnije u današnje vreme? To je kako ulazite u istina-stvarnosti. Da biste to uradili, koja je najosnovnija stvar koju treba da posedujete? Morate imati iskreno srce. Šta znači biti iskren? To znači da ne budete nepouzdani kad vas izvesne stvari zadese, da ne uzimate u obzir sopstvene interese, da ne kujete zavere i planove s drugima i da ne igrate lažljive igre s Bogom. Ako možeš da varaš Boga i ako ti nedostaje iskrenosti prema Njemu, onda si potpuno nagrabusio i Bog te neće spasiti, pa koja je onda svrha razumevanja istine? Možda imaš duhovno razumevanje, dobar kov, rečitost i sposobnost da brzo shvatiš stvari, izvlačiš zaključke i razumeš sve što Bog kaže, ali ako igraš lažljive igre s Bogom kad te izvesne stvari zadese, to je sotonska narav i veoma je opasna. Tvoj kov nema svrhu, ma koliko bio dobar i Bog te neće želeti. Bog će reći: ’Dobro govoriš, dobrog si kova, dovitljiv si i imaš duhovno razumevanje, ali postoji samo jedan problem – ne voliš istinu.’ Oni koji ne vole istinu su problematični i Bog ih ne želi. Ako neka osoba nema dobro srce, biće uklonjena, baš kao što će auto koji spolja izgleda lepo održavan, a ima loš motor, biti potpuno odbačen. I ljudi su takvi: ma koliko dobro tvoj kov delovao, ma koliko si pametan, rečit ili sposoban, ili ma koliko si dobar u rešavanju problema, ništa od toga ne vredi, a ovo nije ključna stvar. Šta je onda ključna stvar? Radi se o tome da li srce neke osobe voli istinu. Ne radi se o tome da slušamo kako govori, već da gledamo kako se ponaša. Bog ne gleda šta obećavaš pred Njim; On gleda da li ono što radiš poseduje istina-stvarnost. Takođe, Bog ne mari koliko su uzvišeni, duboki ili moćni tvoji postupci, a čak i ako uradiš neku malenu stvar, ako Bog vidi iskrenost u svakom tvom potezu, reći će: ’Ova osoba iskreno veruje u Mene. Nikad se nije razmetao. Ponaša se u skladu sa svojim položajem. Iako možda nije imao veliki doprinos Božjoj kući i lošeg je kova, nepokolebljiv je i poseduje iskrenost u svemu što radi.’ Šta ta ’iskrenost’ sadrži? Sadrži strah i pokornost Bogu, kao i istinsku veru i ljubav; sadrži sve ono što Bog želi da vidi. Takvi ljudi možda drugima deluju neupadljivo i mogli bi biti i oni koji pripremaju hranu ili čiste, oni koji obavljaju običnu dužnost. Takvi ljudi su drugima neupadljivi, nisu postigli ništa veliko i nemaju u sebi ništa vredno poštovanja, divljenja ili zavisti – oni su samo obični ljudi. A opet, sve ono što Bog zahteva, nalazi se u njima i proživljeno je u njima i oni sve to daju Bogu. Reci Mi, šta više Bog želi? On je zadovoljan njima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Nekada sam pridavala veliku važnost tome da li osoba ima kov i talente, verujući da samo oni koji su dobrog kova mogu biti od velike koristi u Božjoj kući. Kad sam više puta razotkrivena da nemam kov i da nisam u stanju da jasno vidim stvari, postala sam negativna i sebi sam postavljala granice, nesposobna da izvršim čak i one zadatke za koje sam bila sposobna. Nakon čitanja Božjih reči, shvatila sam da vernici ne trebaju da se fokusiraju na nivo svog kova, niti na to da li su elokventni i oštroumni – to nije nešto što Bog ceni. Bogu je stalo do čovekovog srca i do toga da li ima iskreno srce prema Bogu i crkvenom radu. Kov i elokventnost koje mi je Bog dao ne određuju da li mogu dobro da obavljam svoju dužnost. Ako sam elokventna i sposobna, ali izbegavam odgovornosti i ponašam se nepošteno u svom stvarnom praktikovanju, onda bez obzira koliko mi je dobar kov, ja sam neko koga se Bog gnuša i odbacuje. Dok kov može pomoći ljudima da dobro obavljaju svoje dužnosti, važniji je odnos čoveka prema istini i svojim dužnostima, zatim, da li imaju proaktivno srce i srce koje voli istinu, da li mogu da tragaju za istinom kada dožive neuspeh i budu razotkriveni, kao i to da uče iz svojih iskustava i da teže rastu u svom životu – to su stvari koje Bog ceni. U prošlosti su neki ljudi sa talentima i kovom takođe služili kao crkvene starešine, ali mnogi nisu dobro obavljali svoje dužnosti. Posle nekog vremena, poželeli su udobnost, nisu radili stvarni posao, ili su se borili za slavu i prednosti, prekidajući crkveni rad, te su na kraju bili isključeni. Međutim, neki ljudi su delovali obično, bili su prosečnog kova i bez talenata, a ipak su svoje dužnosti obavljali na prizeman način, tražeći načela u svemu, i oni su napredovali u obavljanju svoje dužnosti bez da su bili zamenjeni ili isključeni. To pokazuje da je Bog pravedan i da ne donosi sud o osobi na osnovu njenog kova, već vrednuje da li ona stremi ka istini i da li je primenjuje, kao i da li može da obavlja svaki posao na prizeman i odgovoran način. Razumevši to, rekla sam sebi u svom srcu da od sada moram da usredsredim svoj um na svoje dužnosti i da radim savesno, i da sve dok mi se bude dodeljivao posao, moram da ga radim ozbiljno i odgovorno, trudeći se što više mogu, kao i da budem razumna i pouzdana osoba koja vodi računa o svom stvarnom poslu.

Zatim sam počela da se fokusiram na to da izvučem lekcije iz svakog neuspeha, kao i na to da menjam svoj način razmišljanja posle svakog razotkrivanja. Ranije, kad god bih se suočila sa neuspehom ili orezivanjem, pomislila bih: „Oh, mora da me je starešina prozreo,” ili „Sigurno svi misle da mi nedostaje kov.” Kad bih utonula u tako nešto, postala bih jako malodušna. Kasnije sam počela da razmišljam o tome zašto sam razotkrivana, koje bih probleme mogla otkriti kod sebe i koje bih nedostatke mogla nadoknaditi. S ovim novim načinom razmišljanja, više sam bila fokusirana na prave stvari u svom srcu. Kasnije, neko vreme sam se suočavala sa uzastopnim orezivanjem, ponekad zbog niske efikasnosti u obavljanju stvari, ponekad zbog nerazumevanja načela u rešavanju zadataka i ponekad zbog jednostranog gledišta na određenu stvar i nedostatka ispravnog razumevanja. Dakle, razmišljala sam o svojim problemima i tražila metode za poboljšanje radne efikasnosti kada bi bile povezane sa mojim veštinama, a kada bi bilo u pitanju razumevanje, razmišljala bih o sopstvenim problemima, razmatrajući šta je bilo pogrešno u mom razumevanju, a zatim tražila braću i sestre koji su razumeli istinu i imali iskustvo. Kada sam ovako razmišljala, moj stav prema orezivanju se poboljšao. Iako se sada još uvek povremeno osećam malodušno, više se ne događa da tu i zaglavim, i svaki dan, moj um više nije toliko opterećen dok obavljam svoje dužnosti i mogu normalno da doživim okolnosti sa kojima se suočavam.

Razmišljajući o tom vremenskom periodu, kada sam bila zarobljena u negativnosti i utapala se u jadu i umoru, da nije bilo vođstva Božjih reči, ne bih mogla da ostavim tu negativnu emociju iza sebe i nastavila bih da propadam, udaljavajući se od Boga, pa čak i da izgubim sadašnje dužnosti. Od srca zahvaljujem Bogu, jer mi je u trenucima najveće slabosti poslao podsetnike kroz ljude oko mene i vodio me Svojim rečima, pomažući mi da ostavim tu emociju iza sebe. Od sada, samo želim da se skrasim i obavljam svoje dužnosti najbolje što mogu.