Kao dete, roditelji i nastavnici su me učili da budem dobra osoba i da budem zahvalna, baš kao u onoj izreci „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”. Dakle, od detinjstva je to bilo načelo kojim sam se vodila i po kojem sam druge tretirala u društvu. Pogotovo bih, kada bi drugi bili ljubazni prema meni, davala sve od sebe da im na tu ljubaznost dvostruko uzvratim. Kako je vreme prolazilo, kod većine ljudi oko mene sam nailazila na odobravanje i pohvale, a moji rođaci i prijatelji su smatrali da sam ljubazna i odana, pa su bili voljni da sa mnom komuniciraju i dobro se slažu. Nakon što sam počela da verujem u Boga, na isti način sam se slagala i sa braćom i sestrama. Mislila sam da me je to što sam se tako ponašala načinilo dobrom osobom koja ima savest. Međutim, kroz razotkrivanje Božjih reči, uvidela sam da ideje tradicionalne kulture ne predstavljaju istinu i da nisu kriterijum po kojem treba da postupamo i da se ponašamo.

U septembru 2018. godine sam smenjena s mesta starešine zbog svoje nesposobnosti da obavljam stvaran posao. U to vreme sam bila veoma negativna i slaba, ali mi je sestra Lesli, koja je bila odgovorna za opšte poslove, poslala mnoge odlomke Božje reči da mi pruži podršku i pomogne mi, što me je zaista dirnulo. Imala sam osećaj da Lesli ne samo da me nije gledala sa visine, već me je i hrabrila i pomagala mi. Nakon toga, Lesli je uredila da se ja bavim opštim poslovima. Veoma se dobro brinula o meni i obično je preuzimala inicijativu pitajući me za mišljenje i stavove u vezi sa nekim stvarima koje su se ticale naše dužnosti. Videvši da me Lesli toliko ceni, bila sam joj još više zahvalna. Kasnije, kada je crkveni starešina istraživao procene o meni, pojedina braća i sestre su rekli neke stvari koje su pogrešno shvaćene, ali je Lesli bila upoznata sa kontekstom tog slučaja i na licu mesta je razjasnila činjenice u vezi sa mnom. Zbog toga sam joj bila još više zahvalna, jer sam osećala da me zastupa u kritičnim trenucima i da čuva moj ugled. Iako joj rečima nisam izrazila svoju zahvalnost, stalno sam tražila priliku da joj se zahvalim.

Nedugo zatim, Lesli je smenjena jer nije obavljala stvaran posao, a ja sam izabrana za vođu tima. Dok sam proveravala njen rad, otkrila sam da je često bila rasejana i zaboravna. Nežno sam je upitala: „Lesli, zašto si tako nemarna u svojoj dužnosti?” Kada je to čula, umesto da razmisli o sebi, rekla je: „Stara sam i imam loše pamćenje.” Nakon toga, sestra koja je radila kao moja saradnica je videla da je Lesli i dalje zaboravna u svojoj dužnosti i ukazala joj je na to nekoliko puta, ali ona se i dalje nije promenila. Želela sam da nađem pogodan trenutak da porazgovaram sa njom o tome, ali sam se onda prisetila da sam i ja isprva kada sam bila smenjena, bila u lošem stanju, a da mi je ona pomogla i bila tako blaga pružajući mi podršku. Sada je ona upravo bila smenjena, pa ako joj u ovom trenutku razotkrijem probleme, zar neće pomisliti da sam isuviše okrutna? Osim toga, samo što je smenjena i bila je u lošem stanju, pa je njena rasejanost bila opravdana. Pre bi trebalo da joj s ljubavlju pomažem i dam joj vremena da se promeni. Nakon toga, kada Lesli ne bi uradila nešto kako treba u svojoj dužnosti, moja saradnica i ja bismo to uradile za nju. Bojala sam se da će nešto zaboraviti, pa sam je često podsećala i često razgovarala sa njom i pitala za njeno stanje. No, njeno stanje se nije popravljalo. Tokom nekoliko diskusija na temu posla, njene sugestije nisu bile u skladu sa načelima i većina braće i sestara ih nije odobravala, ali bi ona i dalje insistirala na tome da je njeno stanovište ispravno i terala druge da ga prihvate, zbog čega je bilo gotovo nemoguće nastaviti sa diskusijom. Imala sam veliku želju da je podsetim, ali bih onda pomislila kako je nedavno smenjena i da mora da je očajna. Kada bih u ovom trenutku razotkrila njene probleme, ne bi li to bilo kao da joj trljam so na ranu? Tako da sam to pustila, nadajući se da će to i sama uvideti na vreme. Nisam je ni na šta podsećala, već sam samo gledala kako da bude što manje uključena u diskusije o radu. Ali umesto da razmisli o sebi, ona me je indirektno krivila govoreći da ne slušam njeno mišljenje. Videvši da nema nikakvu spoznaju o sebi, odlučila sam da preduzmem težak korak i budem iskrena sa njom, rekavši joj: „Lesli, isuviše si nadmena i samopravedna. Zaista treba da razmisliš o sebi.” U tom trenutku sam videla da joj se lice gotovo skamenilo, a glas joj je utihnuo. Iznenada sam se osećala veoma loše. Nisam li malo preterala što sam se tako ponela prema njoj? Nakon sve pomoći koju mi je ranije pružila, da li sam bila bezosećajna? Počela sam samu sebe da krivim.

Nekoliko dana kasnije, nadzornica je uočila da moja saradnica i ja često radimo Leslin posao, pa nas je upitala kako joj ide u dužnosti. To pitanje me je uznemirilo. Ako joj iskreno odgovorim kakva je Leslina situacija, mogla bi da bude smenjena. Ja sam bila u mogućnosti da se bavim opštim poslovima samo zato što je ona to uredila. Obično se odnosila prema meni kako treba i pomogla mi je u kritičnim trenucima. Kada bi bila smenjena dok sam ja vođa tima, zar me ne bi vređala i rekla da nemam savesti i da sam nemilosrdna? Da bih je zadržala na poslu, dala sam objektivan izveštaj o njenom ponašanju i čak se potrudila da dodam: „Ovi postupci su posledica njenog lošeg stanja nakon što je nedavno smenjena. Ona svesno pokušava da se promeni.” Kasnije, da bih je sačuvala od toga da bude smenjena, na nekoliko okupljanja sam namerno razgovarala o njenom stanju da bih joj pomogla, ali se ona kao i uvek i dalje nije snalazila i stalno je bilo problema u njenoj dužnosti. Jednom prilikom je čak kupila nepotrebne stvari, a da se ni sa kim nije konsultovala, a cena tih stvari je bila daleko veća nego obično. U to vreme sam bila veoma ljuta i htela sam da je orežem, ali da bih sačuvala naš odnos, suzdržala sam se. Jednostavno sam je ubedila da to ne ponovi i da bude pažljivija u svojoj dužnosti. Iskreno se složila sa tim, tako da nisam više ništa rekla o tome. Tokom tog perioda, braća i sestre su mi konstantno govorili o problemima u Leslinom radu. Zaista sam želela da je ukorim i orežem, ali kada bih se suočila sa njom, reči bi izostale. Nekoliko puta su mi bile na vrh jezika, ali bih ih progutala. Kasnije je došla nadzornica da sazna kako ide Lesli u njenoj dužnosti. Ona i druga braća i sestre u našoj grupi su zajedno procenjivali Lesli na osnovu načela i utvrdili su da nije pogodna za to da nastavi da se bavi opštim poslovima, pa su me podsticali da je ubrzo smenim. Ali mislila sam da će to što je Lesli tek smenjena kao vođa tima, i što joj se sada ponovo dodeljuje druga dužnost, biti veliki udarac! Da li će moći to da podnese? U tom trenutku su mi kroz glavu proletela sećanja na sve one momente kada je ona meni pomogla. Nekoliko dana, kada god bih pomislila da je smenim, osećala bih se sputano i jadno. Nekoliko noći sam se prevrtala po krevetu, ne mogavši da zaspim. Osećala sam se tako loše kao da sam ja smenjena. Nisam mogla da prestanem da razmišljam: „Ona mi je ranije pomogla, a sada ja lično moram da je smenim i razotkrijem njeno ponašanje. Da li će pomisliti da sam nezahvalna osoba i vređati me zbog toga?” Kako bih izbegla osećaj krivice, htela sam da prepustim nadzornici da porazgovara sa Lesli, a ja da stojim u pozadini ne govoreći mnogo ili da čak nađem izgovor da uopšte ne odem. Ali znala sam da je ova vrsta namere ogavna i sramotna, pa sam se osećala zarobljena ovom nedoumicom. U očaju sam se pomolila Bogu: „Bože, znam da je ispravno da smenim Lesli, ali zašto mi je to tako teško? Bože, u čemu je moj problem? Molim Te usmeri me da spoznam samu sebe.”

Nakon što sam se pomolila, razmišljala sam o tome zašto mi nije bilo teško da smenim druge ljude, a po pitanju smene Lesli sam bila veoma neodlučna. Tragajući, pročitala sam ove Božje reči: „Neki ljudi su izuzetno sentimentalni. Svakog dana, u svemu što govore i kako god da se ponašaju prema drugima, rukovode se sopstvenim osećanjima. Osećaju naklonost prema ovoj ili onoj osobi i po čitav dan su zaokupljeni emotivnim finesama. Sve što ih zadesi doživljavaju u carstvu osećanja. (…) Moglo bi se reći da su toj osobi slaba tačka njena osećanja; u svemu je sputana sopstvenim emocijama, nije u stanju da primenjuje istinu niti da se ponaša u skladu sa načelima i često je sklona je tome da se buni protiv Boga. Osećanja su joj najveća slabost, njena slaba tačka, i osećanja mogu da je potpuno unište i odvedu u propast. Ljudi koji su previše osećajni nisu u stanju da primenjuju istinu ili da se pokore Bogu. Zaokupljeni su ljudskim telom, budalasti su i smeteni. U prirodi takvih osoba je da su veoma osećajni i da se u životu rukovode osećanjima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). „Šta karakteriše osećanja? To sigurno nije nešto pozitivno. Osećanja su karakteristična po fokusiranju na fizičke odnose i udovoljavanju sklonostima tela. Favorizovanje, pravdanje tuđih nedostataka, preterano maženje, ugađanje i povlađivanje – sve to spada u kategoriju osećanja. Neki ljudi mnogo polažu u osećanja i na sve što im se dešava reaguju na osnovu osećanja; mada u duši dobro znaju da je to pogrešno, oni i dalje ne mogu da budu objektivni, a kamoli da postupaju u skladu s načelom. Mogu li ljudi da primenjuju istinu ako su sve vreme sputani osećanjima? To je izuzetno teško! Razlozi zbog kojih mnogi ljudi ne mogu da primenjuju istinu svode se na osećanja; oni svoja osećanja smatraju naročito važnim i stavljaju ih na prvo mesto. Jesu li to ljudi koji vole istinu? Nipošto. Šta, u suštini, predstavljaju osećanja? Ona predstavljaju neku vrstu iskvarene naravi. Ispoljavanje osećanja može se opisati pomoću nekoliko izraza: favorizovanje, neprincipijelna zaštita drugih, održavanje fizičkog odnosa i pristrasnost; eto, to su osećanja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šta je istina-stvarnost?”). Tek pošto sam pročitala Božje reči, shvatila sam da mi je smena Lesli zadavala toliko bola i nelagodnosti jer su moja osećanja prema njoj bila prejaka i stalno su me sputavala. Mislila sam da zbog toga što mi je Lesli ranije pomogla i bila ljubazna prema meni, moram da joj budem zahvalna. Kada sam videla da se ne snalazi u svojoj dužnosti, da kasni sa poslom i da odbija da se promeni i nakon toga što se sa njom razgovaralo mnogo puta, jasno sam znala da je trebalo da je orežem, ali sam se ja bojala da će to povrediti njen ponos i navesti je da mi zameri, pa sam s njom o tome samo porazgovarala blagim tonom i to na tome ostavila. Držala se pogrešnih gledišta, ali je insistirala na tome da je ljudi slušaju i poslušaju, zbog čega bi se diskusije o radu zaustavljale nekoliko puta, a to dovodilo do ometanja. Ja se sve to vreme nisam mogla naterati da je razotkrijem niti orežem. Kada je nadzornica došla da pita kako Lesli obavlja svoju dužnost, brinula sam se da će biti smenjena, pa sam lagala i rekla sam da pokušava da se promeni, nadajući se da ću zbuniti nadzornicu i onemogućiti joj da je ispravno proceni. Kada sem uvidela da je Lesli neprincipijelna u svojoj dužnosti i da rasipa crkveni novac, nisam je ukorila već sam je umesto toga slepo štitila i ugađala joj. Sada sam morala da je smenim i razotkrijem njeno ponašanje, ali sam to htela da prebacim na nadzornicu. Moja osećanja su bila prejaka i nisam imala nikakvo svedočanstvo po pitanju primenjivanja istine. Da bih zaštitila Lesli i sprečila je da mi zameri i nazove me nezahvalnom, nastavila sam da je štitim i povlađujem joj, ne mareći za crkveni rad. Živela sam po svojim osećanjima, brinula se za njeno telo i štitila svoj lični odnos sa njom. Čak sam mislila da joj na taj način pomažem s ljubavlju, da postupam iz privrženosti i odanosti, ali u stvarnosti sam se samo vodila filozofijom za ovozemaljsko ophođenje. Želela sam da me vidi na pozitivan način čak i ako je to nanosilo štetu crkvenim interesima. Sve što sam činila, činila sam zbog sebe. Bila sam tako zla i ogavna! Duboko sam se kajala. Postupala sam po osećanjima, što je nanosilo štetu radu crkve i dovelo do toga da me se Bog gnuša. Kada bih nastavila da se ponašam spram osećanja i da ne primenjujem istinu, jednog dana bih bila uklonjena.

Nakon toga sam se zapitala: „Zašto sam toliko puta postupila po osećanjima koja su u suprotnosti sa istina-načelima?” U svom traganju sam pročitala odlomak Božjih reči: „Namere su jasan i jedan od najčešćih elemenata koji čine ljudsko stanje; što se tiče većine pitanja, ljudi imaju vlastite misli i namere. Kada se takve misli i namere pojave, ljudi ih smatraju opravdanim, ali one su uglavnom tu radi njih samih, radi njihovog ličnog ponosa i interesa ili kako bi nešto zataškali ili udovoljili sebi na neki način. U tim trenucima, moraš da ispitaš kako se tvoja namera stvorila, zašto je nastala. Na primer, Božja kuća od tebe zahteva da pročistiš crkvu, a postoji neko ko je uvek bio površan u svojoj dužnosti, ko je stalno gledao da lenčari. U skladu sa načelima, tu osobu bi trebalo pročistiti, ali ti imaš dobar odnos sa njom. Kakve misli i namere će se tada u tebi probuditi? Kako ćeš praktično delovati? (U skladu sa svojim afinitetima.) A od čega nastaju ti afiniteti? Zato što je ta osoba bila dobra prema tebi ili je uradila nešto za tebe, ti imaš dobar utisak o njoj i u tom trenutku želiš da je zaštitiš i da je braniš. Zar to nije rezultat osećanja koja imaš? Ti gajiš emocije prema njoj, pa shodno tome zauzimaš stav da ’dok onaj Višnji kuje planove, ovi ispod kuju protivplanove’. Ti vrdaš. S jedne strane, kažeš joj: ’Moraš se više potruditi dok radiš nešto. Prestani da budeš površan, moraš da pretrpiš malo poteškoća; to je naša dužnost.’ S druge, u odgovoru Višnjem kažeš: ’Ova osoba se popravila, sada je efikasnija u obavljanju dužnosti’. Ali ono što zaista misliš u svojoj glavi je: ’To je zato što sam radio na njoj. Da nisam, ona bi bila ista kao i pre.’ Stalno vrtiš po glavi sledeće: ’Ona je bila tako dobra prema meni, ona ne može da bude uklonjena!’ Kakvo je to stanje kada takve stvari čine tvoju nameru? Štiteći lične emotivne odnose, ti štetiš radu crkve. Da li je takvo ponašanje u skladu sa istina-načelima? Ima li pokornosti u tom tvom delanju? (Ne.) Tu nema pokornosti; u tvom srcu postoji otpor. U stvarima koje ti se dešavaju i u poslu koji bi trebalo da uradiš, tvoje ideje sadrže subjektivne sudove, a prisutan je i faktor emocija. Ti radiš stvari na osnovu osećanja, a ipak još uvek veruješ da se ponašaš nepristrasno, da pružaš ljudima priliku da se pokaju i da im pružaš pomoć punu ljubavi i, shodno tome, radiš kako želiš, a ne kako Bog kaže. Ako se tako ponašaš, to znači da ti smanjuješ kvalitet svog rada, čime smanjuješ efikasnost i štetiš radu crkve – što je sve ishod tvog delovanja u skladu sa osećanjima. Ako se ne preispitaš, da li ćeš moći da identifikuješ problem u ovom slučaju? Nećeš nikada. Možda i znaš da je pogrešno delovati na ovaj način, da je to nedostatak pokornosti, ali razmisliš o tome i kažeš sebi: ’Moram da joj pomognem s ljubavlju, a nakon što joj pomognem i nakon što joj bude bolje, neće biti potrebe da je uklonimo. Zar Bog ne daje ljudima priliku da se pokaju? Bog voli ljude, tako da moram da joj pomognem s ljubavlju i moram da uradim kako Bog zapoveda.’ Nakon što porazmisliš o ovim stvarima, ti uradiš po svom. Nakon toga, tvoje srce je spokojno; smatraš da primenjuješ istinu. Tokom ovog procesa, da li si praktično delovao u skladu sa istinom ili si delovao u skladu sa svojim afinitetima i namerama? Tvoja dela bila su u potpunosti u skladu sa tvojim afinitetima i namerama. Tokom čitavog procesa, koristio si svoju takozvanu dobrotu i ljubav, svoja osećanja i svoju filozofiju za ovozemaljsko ophođenje kako bi izgladio stvari, pokušavajući ujedno da ostaneš neutralan. Činilo ti se da s ljubavlju pomažeš toj osobi, ali u svom srcu ti si zapravo bio ograničen osećanjima – i, plašeći se da će Višnji saznati, pokušao si da tu osobu i Višnjeg pridobiješ kompromisom, kako niko ne bi bio uvređen i kako bi posao bio odrađen – što isto čine i nevernici, pokušavajući da ostanu neutralni” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). Tek sam, pošto sam pročitala Božje reči, shvatila zašto nisam razotkrila Lesli iako sam znala da ima probleme, već sam je i dalje štitila. To je zato što sam želela da me vidi na pozitivan način. Zapravo me je kontrolisala ideja da se „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”. Koristila sam tu ideju kao svoje načelo ponašanja i spram njega sam se odnosila prema drugima u društvu. Verovala sam da ljudi prema drugima treba da budu ljubazni i budu im odani, pa da ako su ljubazni prema meni, na tu ljubaznost treba da uzvratim dvostruko. U suprotnom, bila bih nezahvalna i bila bih osuđena i drugi bi me se gnušali i odbacili me. Tako, kada sam videla da mi Lesli pomaže i da vodi računa o meni, kao i da se zauzima za mene, imala sam osećaj da moram da joj se odužim. Kada bih uvidela da se Lesli konstantno ne snalazi u svojoj dužnosti, radije bih prekršila načela i nanela štetu crkvenim interesima nego li nju razotkrila i orezala je. Što je još ozbiljnije, nastavila sam da joj slepo nudim ljubav i zajedništvo kako bih joj pomogla i lagala sam nadzornicu i prevarila je kako bih prikrila činjenicu da se ne snalazi u svojoj dužnosti i da ometa crkveni rad. To sam učinila čisto da navedem ljude da pomisle da sam dobra osoba, zahvalna i ljubazna prema drugima. Kroz ono što su Božje reči razotkrile, konačno sam uvidela da su sve ove ideje i sva ova gledišta tu da ljude navedu na pogrešan put i iskvare ih. Živela sam vodeći se ovim stvarima ne razlikujući ispravno od pogrešnog i postupala sam i ponašala se bez načela. Spolja gledano, obavljala sam svoju dužnost, ali sam zapravo činila stvari po svojoj volji, uopšte se ne pokoravajući Bogu. Čak sam ometala crkveni rad i opirala se Bogu, a da to nisam shvatala. Ako verujemo u Boga, a ipak ne primenjujemo istinu i nadalje živmo vođeni tim stvarima, bez obzira na to koliko je naše ponašanje spolja gledano dobro i na to koliko se lepo slažemo sa ljudima, u Božjim očima smo i dalje neko ko Mu se opire. Tek tada sam zadobila izvesnu pronicljivost po pitanju ovih apsurdnih i ogavnih sotonskih gledišta. Uvidela sam da su sve ove stvari od Sotone i da su u suprotnosti sa istinom; svaka od njih je zagađena ljudskim interesima i željama i zla je i ružna. One ne treba da su kriterijum po kojem postupamo i po kojem se ponašamo.

Nekoliko dana kasnije sam videla još jedan odlomak Božje reči i zadobila izvesnu spoznaju o prirodi ove stvari. Božje reči kažu: „Ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno proklinjanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Osećala sam se kao da mi Božje reči probadaju srce. Reči poput „pravi nitkov”, „izdaje istinu”, „neko ko ozbiljno sramoti Boga” i „Sotonin saučesnik” su se zarile u moje srce poput oštrih mačeva. Živela sam vodeći se ovim idejama tradicionalne kulture. U Božjim očima, to nije bio samo privremeni vid ponašanja vođen osećanjima umesto primenjivanjem istine i čuvanjem crkvenih interesa, već je to predstavljalo nelojalnost Bogu i mojoj dužnosti, kao i poricanje istine, sramoćenje i izdaju Boga. Priroda toga je bila veoma ozbiljna! Kada sam to uvidela, bila sam posebno zabrinuta i uplašena. Nisam znala da je oslanjati se na sotonska razmišljanja kada veruješ u Boga i obavljaš svoju dužnost tako ozbiljan problem. Trebalo mi je mnogo vremena da se smirim.

Kasnije sam pročitala još dva odlomka Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „U čitavom čovečanstvu, ne postoji nijedna rasa u kojoj istina ima moć. Ma koliko da su uzvišene, drevne ili misteriozne ideje ili tradicionalna kultura koju je stvorila neka rasa, ma kakvo obrazovanje ona primila i ma kakvo znanje posedovala, jedno je sigurno: ništa od toga nije istina niti ima ikakve veze sa istinom. Neki ljudi kažu: ’Čini se da su neke pouke ili predstave za merenje ispravnog i pogrešnog, tačnog i netačnog, crnog i belog, koje su sadržane u tradicionalnoj kulturi, veoma blizu istini’. Činjenica da zvuče približno istini ne znači da je njihovo značenje približno istini. Izreke iskvarenog čovečanstva potiču od Sotone, one nikada nisu istina, već su samo Božje reči istina. Prema tome, ma koliko se činilo da su neke ljudske reči približne Božjim rečima, one nisu istina i ne mogu postati istina – u to nema sumnje. Samo su slično formulisane i izražene, ali su zapravo ove tradicionalne predstave nespojive sa istinom Božjih reči. Iako u doslovnom značenju ovih reči može postojati određena sličnost, one ne potiču iz istog izvora. Božje reči potiču od Stvoritelja, dok reči, ideje i stavovi tradicionalne kulture potiču od Sotone i demona. Neki ljudi se pitaju: ’Ideje, stavovi i poznate izreke tradicionalne kulture univerzalno su priznate kao pozitivne; čak i ako su to laži i zablude, mogu li postati istina ako ih se ljudi pridržavaju nekoliko stotina ili nekoliko hiljada godina?’ Ne mogu nikako. Takvo gledište je podjednako smešno kao i tvrdnja da su majmuni evoluirali u ljude. Tradicionalna kultura nikada neće postati istina. Kultura je kultura, i ma koliko plemenita bila, ona je i dalje samo relativno pozitivan proizvod iskvarenog ljudskog roda. Ali, biti pozitivan ne znači biti istina; biti pozitivan nije merilo, već je to samo relativna pozitivnost i ništa više od toga. Dakle, da li nam je sada jasno da li se iza ove ’pozitivnosti’ krije dobar ili loš uticaj tradicionalne kulture na čovečanstvo? Tradicionalna kultura, bez sumnje, ima loš i negativan uticaj na čovečanstvo” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). „Ovi aspekti tradicionalne kulture su uslovili, otupeli i iskvarili ljudski rod. A šta je krajnji rezultat? Krajnji rezultat je da je ljudski rod naveden na stranputicu, sputan i vezan tradicionalnom kulturom, pa se prirodno javljaju određeni mentalitet i teorija koje ljudski rod zagovara i širi, nadaleko prenosi i prihvata. Na kraju, to osvaja svačije srce, čini da svi podržavaju ovu vrstu mentaliteta i ideje, te ih ta ideja sve kvari. Kada su ljudi iskvareni do određene mere, oni više nemaju nikakve predstave o tome šta je dobro, a šta loše; više ne žele da razlikuju šta je pravda, a šta rđavost, niti su voljni da razlikuju šta su pozitivne, a šta negativne stvari. Čak dođe dan kada nisu sigurni da li su oni stvarno ljudska bića, a ima i mnogo bolesnih ljudi koji ne znaju da li su muškarac ili žena. Koliko je daleko od propasti ljudska rasa poput ove? (…) Da su Sotonine filozofije, zakoni, ideje i takozvani mentaliteti naveli čitav ljudski rod na stranputicu i da su ga iskvarili. U kojoj meri su ljudi iskvareni i navedeni na stranputicu? Svi ljudi su prihvatili zablude i đavolske izreke Sotone kao istinu; svi oni obožavaju Sotonu i slede Sotonu. Ne razumeju reči Boga, Stvoritelja. Bez obzira na to šta Stvoritelj kaže, koliko toga kaže i koliko su jasne i praktične Njegove reči, niko ih ne razume, niko ne shvata. Svi su otupeli i priglupi, a razmišljanje i umovi su im zapetljani. Kako su zapetljani? Sotona ih je zapetljao. Sotona je iskvario ljude do srži” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). U prošlosti sam znala samo da su sotonske filozofije za ovozemaljsko ophođenje poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” i „U celoj vaseljeni, ja sam vrhovni” u suprotnosti sa istinom i da to nisu stvari koje bi oni sa normalnom ljudskošću trebalo da poseduju. Ali izreke iz tradicionalne kulture za koje se činilo da su u skladu sa savešću i moralom, poput „Na dobrotu uzvrati zahvalnošću”, „Na kapljicu dobrote uzvrati izvorom vode”, „Čovek je živo biće; kako može da bude lišen osećanja?” i druge, naizgled civilizovane i plemenite tradicionalne morale, nisam mogla da raspoznam. Smatrala sam da su se te stvari prenosile sa kolena na koleno i da dobri ljudi treba da slede ove ideje. Nisam raspoznala te tradicionalne misli i sve sam ih smatrala pozitivnim stvarima kojima treba težiti i koje treba primenjivati. Kada bih išla protiv ovih stvari, osećala sam se krivom bojala sam se da će me ljudi osuditi, gnušati me se i odbaciti. Sada sam kroz ono što su Božje reči razotkrile, konačno uvidela da ljudi, pod kontrolom ovih ideja i gledišta, u međusobnoj komunikaciji samo razmišljaju o osećanjima, a ne o načelima i da ne mogu da raspoznaju dobro i zlo ili ispravno i pogrešno. Sve dok su drugi bili ljubazni prema meni, ma i da su bili loši ili zli ljudi i da je pomagati im značilo pomagati zlu, morala sam da im se odužim za njihovu ljubaznost i pomognem im. Spolja gledano, ja sam se činila savesnom, ali sam zapravo bila zbunjena i glupa i imala sam sopstvene motive i namere. Činila sam to kako bih zaštitila svoj dobar ugled i reputaciju; sve je to bilo zarad mojih interesa. Bila sam veoma sebična, ogavna i licemerna. U suštini uopšte nisam bila dobra osoba. Kada bih se držala ovih sotonskih filozofija i doktrina, to bi me samo činilo još lukavijom, lažljivijom, sebičnijom i gorom. Uvidela sam da su te naizgled plemenite i legitimne tradicionalne ideje i izreke samo laži uvijene u celofan. Zvuče uzvišeno i u skladu sa ljudskim moralom i etikom, ali su zapravo neprijatelji istine i jedan su od Sotoninih načina da iskvari ljude. Shvatila sam da sam mnogo godina verovala u Boga, ali da sam zato što nisam primenjivala istinu i što sam živela vodeći se ovim tradicionalnim idejama, svoju savest stavljala u centar svojih interakcija, uvek želeći da se odužim za ljubaznost ljudi, a nisam umela da raspoznam dobro i zlo. Bila sam takva zbunjena idiotkinja koja nije umela da razlikuje ispravno od pogrešnog! Bog je izrazio toliku istinu u poslednjim danima i do detalja otkrio sve njene aspekte koje treba da primenjujemo, u nadi da ćemo se ponašati i postupati u skladu sa istinom i Božjom reči, pa da možemo da svedočimo o Njemu i slavimo Ga. No, ja sam svoju dužnost vršila čisto da bih održavala svoje telesne odnose i nisam tragala za istinom niti štitila crkvene interese. Jednom kada sam to uvidela, osećala sam krivicu i kajala sam se za sve što sam učinila. Došla sam pred Boga i pomolila se: „Bože, živim vodeći se sotonskim otrovima. Uradila sam previše stvari koje se suprotstavljaju istini i opiru Ti se. Bože, želim da se pokajem i ponašam se u skladu sa istina-načelima.”

Nakon toga sam se pitala: „Ako živeti po ovim tradicionalnim gledištima i idejama ne znači da imam dobru ljudskost, šta znači imati dobru ljudskost?” Kasnije sam ugledala odlomak Božjih reči koji mi je postavio tačan standard na osnovu kojeg treba da procenjujem stvari. Božje reči kažu: „Mora da postoji standard za posedovanje dobre ljudskost. To ne podrazumeva hodanje putem umerenosti, nepridržavanje načela, nastojanje da se niko ne uvredi, ulagivanje svima i u svakoj situaciji, ne podrazumeva da se bude uglađen i prevejan, niti nastojanje da se bude hvaljen od svih. To nije standard. Šta je, onda, standard? Standard znači biti u stanju pokoravati se Bogu i istini. Znači pristupanje svojoj dužnosti i svim vrstama ljudi, događaja i stvari u skladu sa načelima i osećajem odgovornosti. To svi jasno mogu da vide i svima je to jasno u srcu. Povrh toga, Bog ispituje ljudsko srce i poznaje svačije stanje. Bez obzira na to o kome se radi, niko ne može da prevari Boga. Neki se ljudi stalno hvale da imaju dobru ljudskost, da nikada ne govore loše o drugima, da nikada ne škode tuđim interesima i tvrde da nikada nisu žudeli za tuđom imovinom. Kada nastane spor oko interesa, čak više vole da pretrpe gubitak, nego da se okoriste od drugih i svi misle da su dobri ljudi. Međutim, dok izvršavaju svoje dužnosti u Božjoj kući, prevrtljivi su i prepredeni i uvek smišljaju marifetluke u sopstvenu korist. O interesima Božje kuće nikada ne razmišljaju; ne odnose se prema stvarima koje Bog smatra hitnim kao da su hitne, niti razmišljaju kao što Bog razmišlja. Nikada nisu u stanju da sopstvene interese ostave po strani da bi izvršavali svoje dužnosti. Sopstvenih interesa se nikada ne odriču. Čak i kada vide zle ljude kako čine zlo, ne razotkrivaju ih. Takvi ljudi nemaju nikakvih principa. O kakvoj je ljudskosti ovde reč? To nije dobra ljudskost. Ne obraćajte pažnju da ono što ljudi govore, već gledajte šta proživljavaju, šta otkrivaju i kako se ponašaju dok obavljaju svoje dužnosti; obratite pažnju na njihovo unutrašnje stanje i na ono što vole. Ako im je ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi veća od odanosti Bogu, ako je njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i dobiti veća od interesa Božje kuće ili ako njihova ljubav prema sopstvenoj slavi i koristi premašuje obzir koji pokazuju prema Bogu, da li onda ti ljudi imaju ljudskosti? To nisu ljudi sa ljudskošću” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Dajući svoje srce Bogu, čovek može da zadobije istinu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, shvatila sam da osoba s dobrom ljudskošću ne pravi kompromise samo zato da se neko ne bi uvredio i da bi ga svi podržavali i odbravali. Umesto toga, ume da voli istinu, pozitivne stvari, odgovorna je u svojim dužnostima, ume da se drži istina-načela i štiti crkveni rad. Samo ljudi poput takvih su istinski dobri ljudi. Ako štitimo svoje odnose sa ljudima, sopstvenu slavu i status i dobro se slažemo sa drugima, ali nismo odani Bogu u svojoj dužnosti i održavamo odnose sa ljudima po cenu da nanesemo štetu crkvenom radu, onda smo izuzetno sebični i ogavni. Bez obzira na to koliko naše ponašanje spolja gledano delovalo moralno prihvatljivo, ono ljude navodi na pogrešan put i neprijatelj je istine. Razmišljala sam o tome kako sam živela vodeći se tim tradicionalnim idejama i gledištima i prerušavala se u dobru osobu. Zapravo sam iznutra postajala sve više sebična, lažljiva i zla. Sve što sam činila je bilo zarad toga da zaštitim svoj ugled i status i da udovoljim svojim ličnim ambicijama i željama. Nisam imala ništa od ljudskog obličja; sve što sam proživljavala bilo je demonski. U prošlosti, kada bih prosuđivala da li neko ima ljudskost, to se zasnivalo na mojim predstavama i uobraziljama. To se uopšte nije poklapalo sa istinom i nije bilo u skladu sa Božjim standardima za procenu ljudi.

Tokom narednih nekoliko dana, razmišljala sam o tome kako da praktično delujem u skladu sa istina-načelima i Božjim namerama. U Božjoj reči sam pročitala: „Ovi odnosi tada neće biti izgrađeni na telesnim stvarima, već na temelju Božje ljubavi. Nećeš imati gotovo nikakvih telesnih interakcija s drugim ljudima, ali će zato na duhovnom nivou među vama postojati zajedništvo i uzajamna ljubav, uteha i opskrba. Sve se ovo obavlja na temelju želje da se udovolji Bogu – ovi se odnosi ne održavaju kroz čovekove filozofije za ophođenje prema svetu, već se prirodno stvaraju kad neko nosi breme zarad Boga. Oni od tebe ne zahtevaju nikakav veštački, ljudski napor, već je potrebno samo da postupaš u skladu s načelima Božjih reči. (…) Normalni međuljudski odnosi uspostavljaju se na temelju okretanja srca Bogu, a ne kroz ljudski napor. Ako je Bog odsutan iz nečijeg srca, onda su odnosi te osobe s drugim ljudima ništa drugo do telesni odnosi. To nisu normalni odnosi, već samo požudna zadovoljstva, koja Bog mrzi i prezire” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno uspostaviti normalan odnos sa Bogom”). Bog zahteva da se prema ljudima odnosimo u skladu sa istina-načelima, da koristimo Božju ljubav kao osnov za interakciju sa svojom braćom i sestrama, da podržavamo jedni druge i pomažemo jedni drugima u istini i životu i da se ne držimo telesnih filozofija za ovozemaljsko ophođenje. Lesli mi je pomogla u prošlosti i u tome su se ogledali Božja suverenost i uređenje; trebalo je da to prepoznam i prihvatim od Boga. Ali umesto toga, ja sam sve to pripisala Lesli i pokazivala joj zahvalnost u svemu. Videla sam da se moj odnos sa njom zasnivao na telesnosti, da ono što sam radila i kako sam se ponašala uopšte nije bilo u skladu sa Božjim namerama i da nemam načela. Zapravo, kada bi se braća i sestre susretali sa neuspesima ili preprekama i postajali negativni i slabi, u skladu sa Božjim istina-načelima je da se sa njima razgovora o Božjim rečima kako bi im se pomoglo i pružila im se podrška i to je nešto što treba da radimo. Ali one koji su neodgovorni i konstantno se ne snalaze u svojim dužnostima, i čak prekidaju i ometaju rad crkve, treba ograničiti, razotkriti, orezati ili smeniti. Nikada ih zbog osećanja ne treba štititi niti čuvati. Čak i kada smo privrženi, moramo da se ponašamo u skladu sa načelom. Lesli je i dalje bila neodgovornna i nemarna u svojim dužnostima nakon što je smenjena i nije svoje probleme shvatala na pravi način. Kada bih koristila Božje reči da sa njom razgovaram i detaljno analiziram njeno ponašanje i prirodu njenih problema, da bi ona mogla da razmisli o sebi, pokaje se i promeni, to bi zapravo značilo ljubav prema njoj. To bi, takođe, bilo od koristi za crkveni rad. Kada sam to shvatila, odjednom sam osetila olakšanje i više nisam želela da zaštitim svoje telesne odnose.

Nakon toga sam koristila Božje reči da razotkrijem Leslin stav prema njenoj dužnosti i njene različite postupke i dodelila joj drugu dužnost. Nakon razgovora sam se opustila. Lesli mi nije zamerila i prihvatila je to od Boga. Rekla je da nikada ne bi shvatila da je ono što je uradila dovelo do takvih prekida i ometanja da nije smenjena i razotkrivena, kao i da nema pritužbi na to kako se sa njom postupilo. Kada sam čula to što kaže, zaista sam stekla osećaj da ako živimo u skladu sa Božjim rečima, to može biti od istinske koristi ljudima i pomoći im a i mi se možemo osećati veoma rasterećeno. Lično sam iskusila da ove naizgled civilizovane i plemenite stvari iz tradicionalne kulture – bez obzira na to koliko ih ljudi veličali i divili im se – nisu istina. Sve su izopačene i zle i mogu samo da nanesu štetu i nama i drugima. Istina je jedini standard za naše postupke i ponašanje.