2021. godine, sestra Sofija i ja smo bili zaduženi za rad na produkciji video-zapisa. Ona je imala više tehničkih veština i iskustva od mene, pa bih tražio da razgovaram sa njom svaki put kada bih naišao na probleme ili poteškoće. Kada smo jednom radili na nekom video-zapisu, napravio sam jednu početničku grešku, a ona je došla da mi pomogne da je otklonim kada je saznala za to. Dok je rešavala problem, pitala me je: „Već izvesno vreme izvršavaš ovu dužnost, kako si mogao da napraviš tako jednostavnu grešku?” Osetio sam neki unutrašnji otpor – kao iz topa me je tako ispitivala, kao da sam zaista nevešt. Da li me je gledala s visine i namerno kritikovala? Ja jesam ispravio problem kasnije, ali sam osećao prkos dok sam to radio. Nekoliko dana kasnije, neka braća i sestre su imali slične probleme. Kada je na jednom okupljanju sumirala probleme na poslu, Sofija je iskoristila moju grešku kao primer za analizu. Tada sam osetio još veći otpor prema njoj, mislivši: „Na kraju krajeva, ja sam jedan od nadzornika, šta će, onda, svi misliti o meni kada ti pričaš o mojoj grešci pred svima? Da li će me i dalje poštovati? Čini mi se da me ti namerno sramotiš.” Nakon toga, više nisam želeo da razgovaram sa njom niti sam želeo da je pitam za probleme koje mi je bilo teško da rešim. Nakon rasprava o poslu, odlazio bih čim bismo završili, ne želeći da prozborim ni reč sa njom. Kada me je tražila da bismo raspravljali o našim stanjima, jednostavno bih se naterao da kažem nekoliko stvari da bih s njom odradio taj razgovor i jedva sam čekao da brzo završi.

Kasnije sam smenjen sa svoje pozicije zbog stremljenja ka slavi i statusu umesto da obavljam stvaran posao. Nakon izvesnog vremena, Sofija se raspitivala za moje stanje i ja sam otvoreno besedio o svojim razmišljanjima i razumevanjima nakon što sam smenjen. Mislio sam da će me ona utešiti i ohrabriti, ali, na moje iznenađenje, rekla je: „U poslednje vreme si aktivniji u svojoj dužnosti, ali tvoje razumevanje je površno. Nisi zapravo razmislio o osnovnom uzroku svojih neuspeha niti si ga razumeo. Razgovarala sam o tome sa jednom od sestara i ona se složila sa mnom.” Bilo me je sramota da čujem kako je tako direktno razotkrila moje probleme. Pomislio sam: „Ti uopšte ne uzimaš u obzir moja osećanja. Zar nisi time što si to rekla pred braćom i sestrama namerno pokušavala da naštetiš mom ugledu?” Bio sam pun otpora i nisam slušao ni reč koju je nakon toga rekla. Kratko sam joj odgovorio, ali sam zadržavao mnogo besa. Pomislio sam, pošto se tako ponaša prema meni, da ću joj prvom prilikom uzvratiti istom merom. Od tog trenutka, osim stvari o kojima smo morali da pričamo u vezi sa poslom, davao sam sve od sebe da ne pričam sa njom. Čak nisam želeo više da joj čujem glas.

Jednog popodneva, jedna sestra je poslala poruku u našoj grupi da mora hitno da razgovara sa mnom. Radio sam na jednom video-zapisu i nisam video poruku na vreme, što je dovelo do zastoja u radu. Sofija je saznala za to i zvala me je da pita zašto nisam odmah odgovorio, a zatim je rekla: „Vidim da i dalje imaš isti, stari problem. Ne odgovaraš brzo na poruke i ponekad ne možemo da te nađemo. Ovaj projekat za koji si zadužen je zaista važan – nemoj ga više odlagati…” Međutim, ja sam osećao veliki otpor, mislivši: „U prošlosti sam bio neodgovoran u svojoj dužnosti, bio sam fokusiran samo na svoj rad, ali nakon što sam smenjen, svu svoju pažnju sam usmerio na to da preokrenem stvari. Zar to što si rekla jednostavno ne negira sav moj nedavni vredan rad? Da li ti na mene gledaš s visine i misliš da ne stremim ka istini?” Moje predrasude prema njoj su rasle. Ponekad, kada bih video da mi je poslala poruku u vezi sa poslom, čak nisam želeo ni da odgovorim. Nedugo zatim, starešina je od nas tražio da napišemo procenu Sofije. Mislio sam da je to moja prilika. Ona me je stalno razotkrivala, ali ovog puta sam ja mogao da razotkrijem njene probleme i da joj stavim do znanja kako je to kada izgubiš obraz. Zato sam detaljno naveo njene probleme i fokusirao sam se na to kako je odbacivala moja osećanja u svojim rečima i postupcima, kao i na načine na koje nije obavljala stvaran posao. Nakon što je pročitao naše procene, starešina je Sofiji ukazao na njene probleme i Sofija je svesno uložila napor da se promeni. Ali, ja i dalje nisam mogao da odbacim svoje predrasude prema njoj. Tako sam jednom iskoristio priliku da besedim o Božjim rečima na jednom okupljanju kako bih izbacio svoje predrasude i mišljenja koja sam imao u vezi sa njom. Tokom tog okupljanja, razgovarali smo o ponašanjima koja se tiču sputavanja drugih i pomislio sam na to kako Sofija ni u jednoj svojoj reči nikada ne uzima u obzir moja osećanja, pa sam želeo da je prozovem, kako bi svi videli da i ona ima mnogo problema i da nije ništa bolja od mene. Suptilno sam je razotkrio, rekavši: „Može neko da bude nadzornik i da ima tehničke veštine, ali da i dalje ne pokazuje poštovanje kada govori i kada ukazuje na probleme drugih. Taj neko može ponekad, čak, i da ima osuđivački ton, da kaže da je kod nekog loše ovo ili ono, što može da dovede do toga da se ta osoba oseća sputano u svojoj dužnosti. I to je sputavanje ljudi i indirektno ometa crkveni život. Potrebno nam je i raspoznavanje takve osobe.” Mislio sam da sam izbacio to iz sebe, ali je vladala tišina nekoliko minuta – niko više nije besedio. Bilo mi je pomalo nelagodno – brinuo sam da moja beseda možda nije bila prikladna. Ali, onda sam pomislio da je sve što sam rekao istina, tako da u tome nije moglo biti ničega neprikladnog. Nisam više razmišljao o tome.

Na moje iznenađenje, nekoliko dana kasnije, starešina me je pozvao i rekao mi je da sam na tom okupljanju bio izokola osuđivački nastrojen prema Sofiji i da je to napad na nju i osuda nje. To bi moglo da joj nanese bol i moglo je da navede neku braću i sestre da stanu na moju stranu, da razviju predrasude prema Sofiji i da ne budu u stanju da sarađuju sa njom na poslu. To je bilo podrivanje i remećenje. Bio sam zaista nervozan i uplašen dok sam slušao kako starešina raščlanjuje to. Znao sam da Božje reči kažu da ležerno osuđivanje i raščlanjivanje nekoga na okupljanju prekida i ometa crkveni život i da je to činjenje zla. Znao sam da je priroda ovog problema ozbiljna. Kada se naš razgovor završio, odmah sam pronašao neke relevantne Božje reči. Božje reči kažu: „U svakoj crkvi česti su slučajevi da nekoga samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju. Na primer, u pogledu određenog starešine ili delatnika neki ljudi imaju predrasudu, pa, kako bi mu se osvetili, komentarišu ga iza njegovih leđa, razotkrivaju ga i detaljno analiziraju pod maskom razgovora u zajedništvu o istini. Namera i ciljevi u pozadini takvih postupaka su pogrešni. Ako neko u zajedništvu razgovara o istini da bi zaista svedočio o Bogu i drugima bio od koristi, on sa drugima treba da podeli sopstvena istinita iskustva i bude im od koristi kroz sopstvenu detaljnu analizu i spoznaju. Takav postupak daje bolje rezultate i naići će na odobravanje pripadnika Božjeg izabranog naroda. Ako nečiji razgovor u zajedništvu razotkriva, napada i omalovažava drugu osobu u pokušaju da se na tu osobu nasrne ili joj se osveti, onda je namera tog razgovora pogrešna, neopravdana je, Bog je se gnuša i za braću i sestre ona nije poučna. Ako je nečija namera da druge osuđuje ili ih maltretira, onda je ta osoba zla i čini zlo. Kad su u pitanju zli ljudi, svi pripadnici Božjeg izabranog naroda treba da budu pronicljivi. Ako neko samovoljno nasrće na ljude, razotkriva ih ili omalovažava, onda njemu treba pomoći s ljubavlju, s njim razgovarati u zajedništvu i detaljno ga analizirati ili orezati. Ako taj nije u stanju da prihvati istinu i tvrdoglavo odbija da se popravi, onda je posredi sasvim druga stvar. Kad je reč o zlim ljudima koji druge često samovoljno osuđuju, etiketiraju i maltretiraju, njih treba temeljno razotkriti kako bi svi mogli da nauče da ih razaznaju, a zatim treba da budu ograničeni ili izbačeni iz crkve. Ovo je krajnje neophodno budući da takvi ljudi ometaju crkveni život i crkveni posao i verovatno će ljude zaluđivati i izazivati haos u crkvi” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (15)”). „Napad i odmazda su jedna vrsta postupanja i otkrivenja koja proističe iz zlonamerne sotonske prirode. To je, takođe, i jedna vrsta iskvarene naravi. Ljudi misle na sledeći način: ’Budeš li neljubazan prema meni, vratiću ti istom merom! Ako ti prema meni nemaš poštovanja, zašto bih ga ja imao prema tebi?’ Kakvo je ovo razmišljanje? Zar to nije osvetnički način razmišljanja? Prema pogledima obične osobe, zar to nije opravdana perspektiva? Zar ne drži vodu? ’Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti’, kao i ’Sam kusaj šta si zakuvao’ – nevernici često govore takve stvari; njima su to sve opravdanja koja drže vodu i potpuno su u skladu sa ljudskim predstavama. Međutim, kako bi oni koji veruju u Boga i streme ka istini trebalo da posmatraju ove reči? Da li su te ideje tačne? (Nisu.) Zašto nisu tačne? Kako bi ih trebalo razabrati? Odakle potiču te stvari? (Od Sotone.) Potiču od Sotone, u to nema sumnje. Iz koje Sotonine naravi proizlaze? Proizlaze iz zlonamerne prirode Sotonine; u sebi sadrže otrov i sadrže Sotonino pravo lice u svoj njegovoj zlonamernosti i ružnoći. Sadrže takvu vrstu priroda-suštine. Koji je karakter perspektiva, misli, otkrivenja, govora, pa čak i postupaka koji sadrže takvu vrstu priroda-suštine? Bez ikakve sumnje, to je čovekova iskvarena narav – narav Sotone. Da li su te sotonske stvari u skladu s Božjim rečima? Da li su u skladu s istinom? Da li imaju osnove u Božjim rečima? (Ne.) Da li takvi treba da budu postupci Božjih sledbenika? Da li takve misli i gledišta oni treba da poseduju? Da li su te misli i pravci delovanja u skladu s istinom? (Nisu.) Pošto te stvari nisu u skladu s istinom, da li su u skladu sa savešću i razumom normalne ljudskosti? (Nisu.)” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino se razrešenjem sopstvene iskvarene naravi može postići pravi preobražaj”). Kada sam uporedio kako sam se ponašao sa onim što Božje reči razotkrivaju, zaista sam se uplašio. U svojoj interakciji sa Sofijom, kada je koristila grešku u mom radu kao primer i analizirala je pred svima, osećao sam se kao da me je ponizila, mrzeo sam je i nisam želeo da razgovaram sa njom. U raspravama o poslu bih joj samo odbrusio nešto. Kada je videla moje probleme i tako otvoreno ukazala na moje nedostatke i kada je čak razgovarala sa jednim drugim nadzornikom o mojim problemima, ja sam bio tako besan. Osećao sam se kao da mi je u trenutku uništila dobar ugled, koji sam tako vredno gradio, i osećao sam takav otpor, da čak nisam želeo ni da čujem njen glas. Kada je spomenula da nisam odgovarao na poruke na vreme i upozorila me da ne zadržavam rad kao pre, osećao sam se kao da mi je postavljala granice, da je poricala da sam se promenio i da mi je namerno otežavala stvari. Zato sam davao oduška svojoj frustraciji kroz svoju dužnost, namerno joj ne odgovarajući. Moje predrasude prema Sofiji su postajale sve jače; bio sam pun prezira prema njoj. Kada je starešina zatražio da napišemo procenu Sofije, zloupotrebio sam tu priliku kako bih izneo ličnu pritužbu, ističući Sofijine mane, kako bi je starešina orezao ili čak smenio, i tako sam dao oduška svojoj frustraciji. Želeći da joj se osvetim, iskoristio sam priliku tokom razgovora o Božjim rečima da iznesem sud da ona ima slabu ljudskost, podstičući druge da je raspoznaju i izoluju kako bih ja mogao da dam oduška svom gnevu. Video sam da sam otkrio zlobnu narav. Znao sam da je to što je Sofija ukazala na moje probleme zapravo značilo da je ona odgovorna za rad crkve i da mi pomaže da spoznam sebe, ali ja to ni izbliza nisam prihvatao niti sam se pokorio tome. Imao sam izliv besa i koristio sam svoju dužnost kako bih dao oduška svojoj frustraciji, a čak sam koristio i svoju besedu o Božjim rečima da je napadnem i potisnem. Time što sam to uradio, pokušavao sam da oformim kliku i prekidao sam i ometao crkveni život. Samo zato što je nekoliko Sofijinih reči povredilo moj ponos, napao sam je iz osvete, trudeći se da je kaznim. Bio sam tako zastrašujući! Božje reči kažu: „Ako se vernici jednako neobuzdano i opušteno ponašaju i govore kao i nevernici, onda su još rđaviji od nevernika; oni su arhetipski demoni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Pojeo sam i popio toliko Božjih reči, ali čak nisam mogao ni da prihvatim nekoliko ispravnih predloga. Da li sam zaista bio vernik? Stalno sam sledio ove sotonske filozofije: „Kako ti prema meni, tako ja prema tebi” i „Neću napasti sve dok me ne napadnu; ako me napadnu, sigurno ću uzvratiti”. Jednostavno sam davao oduška svom nezadovoljstvu i uopšte nisam imao bogobojažljivo srce. Ono što sam ja proživljavao bila je sotonska iskvarena narav, bez trunke ljudskog obličja. Zaista sam osećao krivicu i bio sam uznemiren, pa sam se pomolio Bogu, želeći da se pokajem i da otpustim svoje predrasude prema Sofiji. Tokom narednih nekoliko dana, kada sam imao vremena, razmišljao sam o tome zašto smo se u početku dobro slagali, ali me je sada tako nervirala. Znao sam da govori istinu dok me orezuje – možda joj je ton bio oštar, ali to nije bilo ništa strašno. Zašto nisam mogao da prihvatim to i zašto sam čak mogao da je napadnem kako bih se osvetio?

U svom traganju sam video jedan odlomak Božjih reči: „Kad se suoče sa orezivanjem, antihristi često iskazuju ogroman otpor, a zatim počinju da daju sve od sebe da iznesu argumente u svoju odbranu i posežu za lažnom argumentacijom i rečitošću kako bi ljude naveli na pogrešan put. To je prilično uobičajeno. Ispoljavanjem antihrista koji odbijaju da prihvate istinu u potpunosti se razotkriva njihova sotonska priroda mržnje i odbojnosti prema istini. Oni u potpunosti pripadaju Sotoninoj sorti. Šta god da antihristi rade, njihova narav i suština bivaju ogoljeni. Naročito u kući Božjoj, sve što oni rade protivno je istini, osuđeno je od Boga i predstavlja zlo delo koje se opire Bogu, a sve te stvari koje rade u potpunosti potvrđuju da su antihristi Sotone i demoni. Prema tome, kad je reč o prihvatanju orezivanja, oni sasvim sigurno time nisu zadovoljni i tome naklonjeni, ali osim otpora i protivljenja, oni takođe mrze orezivanje, mrze one koji ih orezuju i mrze one koji razotkrivaju njihovu priroda-suštinu i koji razotkrivaju njihova zla dela. Antihristi smatraju da im svako ko ih razotkriva naprosto zadaje glavobolje, pa se zato nadmeću sa svakim ko ih razotkriva i protiv takve osobe se bore. S obzirom na takvu vrstu prirode, antihristi neće nikada biti ljubazni prema ikome ko ih orezuje, neće tolerisati niti trpeti osobu koja to čini, a još manje će joj biti zahvalni ili je pohvaliti. Naprotiv, ako ih neko orezuje, pa zbog toga izgube dostojanstvo i obraz, antihristi će tu osobu zamrzeti iz dna duše i poželeće da joj se prvom prilikom osvete. Kakvu samo mržnju gaje prema drugima! Tako razmišljaju i otvoreno će reći pred drugima: ’Pošto si me danas orezivao, naša je zavada sada uklesana u kamenu. Pođi svojim putem, a ja ću svojim, ali ti se kunem da ću ti se osvetiti! Oprostiću ti ako priznaš svoju grešku, pogneš glavu ili klekneš i moliš. U suprotnom, nikada ti ovo neću zaboraviti!’ Šta god da govore i čine, dobronamerno orezivanje i iskrenu pomoć od drugih ljudi antihristi ne posmatraju kao dolazak Božje ljubavi i spasenja. Naprotiv, to smatraju znakom poniženja i trenutkom kada su se najviše osramotili. To pokazuje da antihristi uopšte ne prihvataju istinu i da je njihova narav ona koja oseća odbojnost prema istini i mrzi je” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (8. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da je stav antihrista prema orezivanju takav da ga odmah odbijaju, da pokušavaju da ga izbegnu tako što se svađaju, da su prkosni i da čak osobu koja ih orezuje vide kao neprijatelja, pa zato tragaju za prilikama da je napadnu i da se osvete. Osećaju odbojnost prema istini i mrze je po prirodi; nikada je neće prihvatiti. Sve što je Sofija rekla u vezi sa mojim problemima i odstupanjima u mom poslu bilo je istina, tako da, bez obzira na njen ton ili na način koji je primenila, to je bilo zato da bi mi pomogla da spoznam sebe, a ne da bi me namerno napadala. Bilo je jasno da nisam savestan niti praktičan u svojoj dužnosti, kao i da ne preuzimam odgovornost u praćenju rada, što je dovelo do izvesnih problema u našim video-zapisima. Sofija je te probleme analizirala i raščlanila, kako ne bismo ponovili te greške i sprečavali napredak celog posla. Takođe je primetila da je moje razumevanje sebe nakon moje smene bilo prilično površno i na to mi je ukazala iz ljubaznosti. To je bilo zato da bi mi pomogla da bolje spoznam sebe i da se istinski pokajem. Ali, dok je ona ukazivala na moje probleme i pomagala mi iznova i iznova, ja ne samo da sam bio nezahvalan, već sam mislio da me namerno posramljuje i da povređuje moje dostojanstvo. Zaista sam je prezirao i počeo sam da se prema njoj odnosim kao prema neprijatelju, svesrdno se trudeći da pronađem prilike za osvetu. Čak sam podsticao druge da je izoluju i odbace. Moja dela su bila dela jednog antihrista. Antihristi progutaju svaku vrstu laskanja i obožavaju svakoga ko o njima peva hvalospeve. Ali, što je čovek iskreniji, to ga više potiskuju i kažnjavaju ga. Ko god ih uvredi ili naškodi njihovim interesima će podneti teret i oni se neće smiriti dok ta osoba ne bude molila za oproštaj. To ometa i šteti radu crkve i život-ulasku drugih. Njih Bog zauvek isključi jer su počinili svo to zlo i jer su uvredili Božju narav. To što je Sofija rekla je povredilo moj osećaj za ugled i status, pa sam želeo da se osvetim. Delovalo mi je da je jedini način da se smirim taj da je kaznim dok ne prizna svoju grešku i ne prestane da me „provocira”. Zaista sam bio zlonameran! Imao sam odbojnost prema istini i bio sam na putu antihrista. Kada ne bih promenio svoju narav antihrista, kada bih stekao neku poziciju, znao sam da bih počinio još više zla, kažnjavao i potiskivao još više ljudi i završio bih tako što bi me Bog prokleo i kaznio. Mogao sam da vidim da su posledice zaista zastrašujuće. Zato sam se pomolio Bogu, tragajući za putem primene i za ulaskom.

Kasnije sam pročitao sledeće u Božjim rečima: „Ako si neko ko se boji Boga i kloni se zla, osetićeš da ti je potreban nadzor Božjih izabranika i da ti je, još više od toga, potrebna njihova pomoć. Ako si zla osoba i nemaš čistu savest, biće te strah da te neko nadgleda i pokušaćeš to da izbegneš; to je neizbežno. Prema tome, nema sumnje da svi koji se odupiru i osećaju odbojnost prema nadgledanju Božjih izabranika imaju nešto da kriju i svakako nisu pošteni ljudi; niko se ne plaši nadgledanja više od lažljivaca. Kakav, dakle, stav treba da zauzmu starešine i delatnici prema nadzoru Božjih izabranika? Da li to treba da bude negativnost, obazrivost, otpor i ogorčenost ili poslušnost prema Božjim orkestracijama i uređenjima i ponizno prihvatanje? (Ponizno prihvatanje.) Na šta se odnosi ponizno prihvatanje? To znači prihvatanje svega od Boga, traženje istine, usvajanje pravog stava i ne biti plahovit. Ako neko zaista otkrije problem kod tebe i ukaže ti na njega, pomažući ti da ga prepoznaš i shvatiš, pomažući ti u rešavanju tog pitanja, to znači da se odgovorno ponaša prema tebi i da je odgovoran prema radu Božje kuće i život-ulasku Božjih izabranika; to je ispravna stvar i savršeno je prirodna i opravdana. Ako ima onih koji smatraju da nadzor crkve potiče od Sotone i od zlih namera, onda su oni đavoli i Sotone. Sa takvom đavolskom prirodom, sigurno ne bi prihvatili Božje ispitivanje. Ako neko zaista voli istinu, na ispravan način će shvatiti nadzor Božjih izabranika, biće u stanju da shvati da je to učinjeno iz ljubavi, da dolazi od Boga, i moći će da ga prihvati od Boga. Svakako neće biti plahovit, niti će delovati impulsivno, a još manje će se u njegovom srcu pojaviti otpor, obazrivost ili sumnja. Najispravniji stav sa kojim treba pristupiti nadzoru koji sprovode Božji izabranici jeste sledeći: sve reči, dela, nadzor, posmatranje ili ispravljanje – čak i orezivanje – koji su ti od pomoći, treba da prihvatiš kao da su od Boga; ne budi plahovit. Plahovitost dolazi od zla, od Sotone, ona ne dolazi od Boga i to nije stav koji ljudi treba da imaju prema istini” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Iz Božjih reči sam naučio da nema pakosti u tome kada braća i sestre ukažu na moje probleme i odstupanja. Oni me ne ismevaju, već preuzimaju odgovornost za rad crkve i moj život-ulazak. Bez obzira koliko dobro ili slabo razumem probleme koje oni razotkrivaju, trebalo bi da to prihvatim od Boga, da prvo prihvatim i da se pokorim, da ne razmišljam o stvarima niti da se ponašam temperamentno i osvetoljubivo. Čak i ako ne mogu u potpunosti da razumem šta mi govore, trebalo bi da se pomolim Bogu i da nastavim da razmišljam ili da pronađem iskusnu braću i sestre koji bi sa mnom razgovarali. To je stav prihvatanja istine. Setio sam se kako sam indirektno razotkrio Sofiju na okupljanju – neka braća i sestre koji tada nisu poznavali stvarnost su mogli da razviju predrasude prema njoj, što bi uticalo na njihovu saradnju sa njom u njihovim dužnostima. Zato sam na jednom okupljanju ogolio sebe i raščlanio svoje postupke na osnovu Božjih reči, kako bi drugi prepoznali šta sam uradio. Sofija je posle tražila da pričamo o poslu, i ja sam joj se otvorio u vezi sa svojim predrasudama, svojom naravi koja je imala odbojnost prema istini, kao i o svojim zlonamernim motivima. Video sam da deluje kao da me uopšte ne krivi niti mrzi. Bio sam tako posramljen. Sofija i ja smo se mnogo bolje slagali nakon toga. Kada bi spomenula moje probleme, više mi nije bio važan ton njenog glasa – znao sam da, ako je to dobro za moju dužnost, moram pre svega to da prihvatim. Ponekad ne bih imao spoznaju u tom trenutku, ali bih se molio Bogu i oslobodio bih se, nisam brinuo o svom obrazu niti bih argumentovao svoj stav, i postepeno bih stekao razumevanje. Radeći sa njom na taj način, vremenom sam postao mnogo opušteniji.

Kasnije sam u žurbi radio na jednom video-zapisu, kako bih ispoštovao rok, i nisam tragao za načelima, što je značilo da postoje problemi zbog kojih se posao morao ponovo uraditi. Kao nadzorik, sestra Nora mi je poslala privatnu poruku i tražila da popravim to, nakon čega sam mislio da će se sve završiti na tome. Ali, iznenadio sam se kada sam video da su moje greške ponovo spomenute zbog analize na jednom rezimeu rada. Pomislio sam da me time što govori o mojim greškama pred svima ona sramoti! Počeo sam da osećam pristrasnost prema Nori, kao da je pravila veliki problem ni iz čega i da ne uzima u obzir moje dostojanstvo. Želeo sam da pronađem razlog da se branim, da sačuvam obraz pred svima. Ali, onda sam shvatio da je moje stanje pogrešno i odmah sam se pomolio Bogu kako bih se pobunio protiv sebe. Nakon molitve sam se malo smirio. Pomislio sam: Posao se mora ponovo uraditi, jer sam ga radio na brzinu. Nora je o tome besedila kako bi me podsetila na to i kako bih mogao da razmislim o sopstvenom stavu prema svojoj dužnosti. U isto vreme, braća i sestre su mogli da to iskoriste kao upozorenje, kako ne bi napravili istu grešku. Ona je štitila interese crkve. Kada bih izmišljao izgovore i opravdavao sebe da bih sačuvao obraz i kada bih bio pristrasan prema Nori, zar ne bih imao odbojnost prema istini i zar ne bih odbijao da je prihvatim? Znao sam da ne mogu da nastavim da postupam na osnovu iskvarene naravi. Zato sam otvoreno besedio pred svima u vezi sa detaljima grešaka koje sam napravio. Kada sam završio, oni su sa mnom podelili neke korisne načine pristupa tim vrstama problema i kasnije sam u produkciji video-zapisa poslušao njihove predloge i izbegao sam da napravim iste greške. Zaista sam iskusio da prihvatanje predloga braće i sestara može da spreči neke nepotrebne pogrešne korake i da poboljša efikasnost rada. Takođe, to može da mi pomogne da spoznam sebe i korisno je za moj sopstveni život-ulazak.

Kroz ovo sam iskreno iskusio da je važno imati pokoran stav kada te neko oreže. Ako je to što drugi kažu tačno i u skladu sa istinom, trebalo bi da ostavim svoj ponos sa strane, da prihvatim to i da se bezuslovno pokorim. Ali, ako samo tvrdoglavo odbijam orezivanje i opirem mu se i ako razvijem predrasude ili čak napadam druge iz osvete, to je ponašanje zle osobe i antihrista, a mene će Bog prokleti i isključiti ako se ne pokajem. U prošlosti mi je retko ko tako direktno ukazivao na moje probleme i ja nisam poznavao sebe. Mislio sam da imam dobru ljudskost i da mogu da prihvatim istinu. Sada vidim da imam odbojnost prema istini i da nemam dobru ljudskost. To što sam danas zadobio i naučio je sve zahvaljujući sudu i razotkrivanju od strane Božjih reči. Hvala Bogu!