Kada sam imala 6 godina, moja mama je saznala da je tata vara i mentalno je obolela zbog emotivnog šoka izazvanog tim saznanjem. Dve godine kasnije, moj otac je preminuo nakon bolesti, a troškovi lečenja i sahrane su nas ostavili bez novca. Ipak, moj stric i strina nisu smatrali da je potrebno da pomognu bratovljevoj udovici i njegovom detetu. Moja majka i ja smo bile izložene velikom maltretiranju i hladnoći i mnogo smo propatile u životu. Moja majka je još pre toga počela da veruje u Boga i često mi je govorila: „Ako ne verujemo u Boga, nećemo još dugo živeti.” Takođe je rekla da je njena mentalna bolest nekako nestala od kada veruje u Boga. Zbog toga sam bila veoma zahvalna Bogu. Kada su me deca u školi prognala i maltretirala, tiho sam se molila Bogu. Na moje iznenađenje, nakon toga, jedna učenica sa kojom se pre toga nisam slagala, počela je da mi aktivno pomaže i nije dozvoljavala drugima da me maltretiraju. Moja mlada duša je u to vreme mislila da je zaista dobro verovati u Boga i da je Bog moj stub kad god mi je potreban. Želela sam da se dam Bogu i da, kada porastem, izvršavam dužnost kao moja mama. Kada sam krenula u srednju školu, počela sam da formalno prisustvujem okupljanjima. Ponekad sam tražila da me puste iz škole kako bih prisustvovala okupljanjima, čak i ako bi to značilo da bih kasnila sa školskim gradivom. Oduvek sam bila bolešljiva i imala sam vrtoglavice, pa su mi često bile potrebne injekcije i lekovi, ali nakon što sam počela da verujem u Boga, moje zdravstveno stanje se poboljšavalo. Tako sam još dublje iskusila Božju blagodat i blagoslove. Tokom jednog okupljanja, kada sam čula da braća i sestre pričaju o tome kako je sada ključno vreme da se izvršavaju dužnosti, pomislila sam: „Zaista sam srećna što sam živela u vreme Božjeg ovaploćenja, izražavanja istine i spasenja ljudskog roda. Moram da iskoristim ovu priliku, da uložim sve u svoju veru i da izvršavam svoju dužnost dobro.” U to vreme, nisam oklevala da donesem odluku da napustim elitnu srednju školu koju sam pohađala i počela sam da izvršavam svoju dužnost sa svojom braćom i sestrama. Mislila sam da dok god primenjujem veru dobro i obavljam svoju dužnost sa entuzijazmom, Bog će mi sigurno podariti blagodat i postaraće se da mi sve ide dobro i glatko. Od tog momenta, prisustvovala sam okupljanjima i obavljala svoju dužnost, bez obzira na okolnosti. Tokom zime, nije bilo direktnih autobusa do mesta gde sam zalivala pridošlice, pa sam satima vozila bicikl kako bih otišla tamo. Moje telo je donekle patilo, ali mislila sam da je ta patnja vredna toga, dok god primam Božju negu i blagoslove.

U aprilu 2020, obavljala sam dužnost van svog mesta. Jednog podneva, iznenada sam osetila kako bi srce lupa brzo i divlje, toliko me je stezalo u grudima, da nisam mogla da udahnem, počela sam da drhtim i osetila sam slabost. Jedva sam mogla da držim štapiće kojima sam jela ručak. Bilo mi je neugodno, ali nisam bila toliko zabrinuta. Mislila sam: „Od mladosti stalno imam problema sa srcem. Imam lupanje srca kada sam umorna, ali to nikada nije veliki problem, pa je verovatno to i sada slučaj. Štaviše, Bog je svemoguć i moje telo i zdravlje su u Njegovim rukama. Dok god ostanem postojana u svojoj dužnosti, Bog će me sigurno zaštiti i postaraće se da mi se ništa ne dogodi.” To veče mi je bilo malo bolje. Tokom narednih nekoliko dana, molila sam se Bogu i stavila sam svoju bolest u Njegove ruke. Imala sam lupanje srca i osećala sam zamor ako bih mnogo govorila, ali i dalje sam mogla da jedem i pijem Božje reči redovno i da nastavim da izvršavam svoju dužnost. Mislila sam da me Bog verovatno testira sa ovom situacijom i da, sve dok više obavljam svoju dužnost, Bog će se prema meni odnositi sa blagodati i pomalo će mi biti bolje. Ali, na moje iznenađenje, ubrzo nakon toga, imala sam još jedan napad. Potpuno neočekivano, dobila sam lupanje srca tokom večere, ruke su počele da mi se tresu i nisam mogla da držim hranu svojim štapićima. Ubrzo nakon toga, počela sam da drhtim i srce mi je neprekidno treperilo. Pocrvenela sam u llicu, ruke i stopala su mi se ohladili i utrnuli i nekontrolisano sam se tresla. Počela sam da se borim za vazduh i imala sam osećaj gušenja kao nikada pre. Bila sam prestravljena da neću moći da nastavim da dišem i neprekidno sam se molila Bogu, govoreći: „O, Bože, ne želim još da umrem, molim Te, spasi me.” Jedna sestra je počela da pritiska jednu akupunkturnu tačku koja se koristi u hitnim stanjima i dala mi je neke lekove. Nakon otprilike 10 minuta, grčevi su prestali, ali bila sam neverovatno slaba i bilo mi je veoma naporno da govorim. Ta sestra me je odvela u bolnicu na preglede i doktor mi je rekao da imam urođenu srčanu bolest. Kako sam rasla, u mojoj krvi su se nagomilavale naslage i krvni sudovi su mi bili sve više blokirani, tako da bi se moj minutni volumen srca umanjio i moje stanje bi postajalo sve ozbiljnije. Nije bilo leka za moju bolest i jedino što sam mogla da uradim je da uzmem neke kineske biljke i da se više odmaram. Kada više ne bi bilo napada, bila bih dobro, ali kada bi se vratili, moglo bi da bude veoma loše. Kada bi mi se često ponavljali napadi, bila bih u veoma lošem stanju i, u najgorem slučaju, morala bih na operaciju. Nisam mogla a da ne brinem i razmišljala sam: „Izvršavala sam svoju dužnost bez prekida i sa entuzijazmom, zašto me, onda, Bog ne štiti? Zašto se moje stanje pogoršalo?” U sebi sam se molila Bogu: „O, Bože, Ti si svemoguć i moje zdravlje je u Tvojim rukama. Ne tražim da budem dobro kao normalna, zdrava osoba, i nema veze ako sam malo slabija, samo da nemam više ta pogoršanja i da može polako da mi bude bolje. Moje telo jednostavno ne može da podnese sva ta pogoršanja. Kada bi me zdravlje zaista izdalo, šta bih onda radila?” Nakon toga, iako sam uzimala lekove, stalno sam brinula da ću imati novi napad i molila sam se Bogu svaki dan u vezi sa svojim zdravljem. Međutim, i dalje sam imala česte srčane probleme. Bilo bi mi dobro nekoliko dana i onda bih iznenada imala novi napad, nakon kojeg bih bila prilično slaba. Videvši da sam lošeg zdravlja, crkva me je poslala kući da se odmorim i da izvršavam bilo koju dužnost koju sam bila u stanju da izvršavam.

Dok sam bila kod kuće, zdravlje mi se nije poboljšalo, iako sam uzimala biljke. I dalje sam imala lupanja srca i utrnule šake, što su pratili grčevi i kratak dah. Toliko me je stezalo u grudima, da sam mislila da ću se ugušiti. Lekovi za prvu pomoć su mogli da olakšaju simptome privremeno, ali su se oni stalno vraćali. Dok sam bila bolesna, čak bi me i okretanje u krevetu toliko iscrpelo da bih dobila lupanje srca. Polovinu dana, ili čak i više, provodila sam u krevetu. Osećala sam se strašno izolovano i bespomoćno. Suze su mi neprekidno tekle, a u glavi su mi se množile pritužbe i pogrešna razumevanja. Nikada pre nisam videla nikoga sa tako čestim srčanim epizodama. Već sam bila tako slaba. Kada bi se ovo nastavilo, zar to ne bi bio moj kraj? Moja porodica nije imala para da plati moju operaciju. Da li je, onda, trebalo da nastavim da trpim? Imala sam tek nešto više od 20 godina. Da li je trebalo da provedem ostatak života uz neprekidna pogoršanja i da budem, u suštini, invalid? Možda ću se jednog dana samo srušiti i umreti. „O, Bože proteklih godina sam napustila školu i žrtvovala svoju mladost kako bih Te sledila. Ništa drugo nisam tražila, samo želim da me održiš živom i zdravom, zašto se, onda, moje stanje pogoršalo? Čak i kada sam se razbolela, nastavila sam da izvršavam svoju dužnost. Zašto me nisi zaštitio? Kada će mi biti bolje?” Što sam više razmišljala, to sam više osećala da mi je načinjena nepravda i bila sam sve tužnija. Često bih ležala u krevetu i plakala. Često sam kupovala lekove za koje sam čula da pomažu kod srčanih bolesti. Koristila sam samo kineske lekove, kako bih izbegla neželjene efekte lekova sa zapada. Ali i nakon što sam duže vreme uzimala biljke, i dalje mi nije bilo ništa bolje. Često sam tonula u negativnost. Neka braća i sestre koji su videli kroz šta prolazim, podelili su sa mnom Božje namere, govoreći mi da bi trebalo da naučim nešto iz ove situacije i da tragam za istinom kako bih razrešila svoju iskvarenu narav. Neki bi takođe pronašli snimke iskustvenih svedočenja u vezi sa prolaskom kroz bolest da podele sa mnom. To je imalo izvestan uticaj na mene: tragala sam za Božjom namerom u svojoj bolesti, a jedino sam imala pritužbe, umesto da zadobijem istinu. Gde je bilo moje svedočenje? Morala sam da prestanem da budem tako pokvarena i da počnem da tragam za istinom kako bih razrešila svoje probleme. Shvativši to, molila sam se Bogu, govorivši: „Svemoćni Bože, razumem, u teoriji, da iza moje bolesti stoje Tvoje dobre namere i da je sve što Ti radiš dobro. Ali, stalna pogoršanja zaista dovode do toga da moje telo mnogo pati. Zaista sam depresivna i loše se osećam. O, Bože, znam da sam u lošem stanju i voljna sam da se okrenem Tebi i da prestanem da budem tako negativna. Molim Te, prosveti me i usmeri me da ispravno razumem sebe i izbavi me iz ovog negativnog stanja.”

Nakon toga, počela sam da tražim odlomke Božjih reči koji se odnose na moje stanje. Jednog dana sam naišla na ovaj odlomak: „’Vera u Boga’ znači verovanje da Bog postoji; to je najjednostavniji koncept kada je reč o verovanju u Boga. Nadalje, verovati u postojanje Boga nije isto što i istinski verovati u Boga, već je to pre neka vrsta proste vere, sa snažnim religijskim prizvukom. Istinska vera u Boga podrazumeva sledeće: na osnovu vere da je Bog suveren nad svim stvarima, čovek doživljava Njegove reči i Njegovo delo, pročišćuje svoju iskvarenu narav, udovoljava Božjim namerama i spoznaje Boga. Samo se takvo putovanje može nazvati ’verom u Boga’. Pa ipak, ljudi na veru u Boga često gledaju kao na jednostavnu i beznačajnu stvar. Ljudi koji na ovaj način veruju u Boga izgubili su značenje vere u Boga i, premda bi mogli verovati do samog kraja, nikada neće dobiti Božje odobravanje jer koračaju pogrešnim putem. Danas još uvek ima onih koji u Boga veruju na osnovu reči i prazne doktrine. Oni ne znaju da im nedostaje suština vere u Boga, te ne mogu da prime Božje odobravanje. Uprkos tome, oni se Bogu i dalje mole da ih blagoslovi sigurnošću i dovoljnom blagodati. Zastanimo, utišajmo svoja srca i zapitajmo se: je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjim namerama?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Predgovor”). Videla sam da Božje reči kažu sledeće: „Je li moguće da je verovanje u Boga zaista najlakša stvar na svetu? Je li moguće da verovanje u Boga ne znači ništa više od primanja obilja blagodati od Boga? Jesu li ljudi koji u Boga veruju, a da Ga pritom ni ne poznaju, ili pak veruju u Boga, a ipak Mu se protive, zaista sposobni da udovolje Božjim namerama?” Svako Božje pitanje me je tako posramilo. Iako sam verovala u Boga toliko dugo, nisam imala pojma šta je prava vera. Bog kaže da prava vera zahteva da doživimo Božje delo i reči, da se pokorimo svakoj situaciji koju Bog pred nas postavi i da tragamo za istinom i Njegovim namerama unutar njih samih, da razmišljamo o čovekovoj iskvarenoj naravi i nečistoćama u njegovoj veri kako bismo dostigli razumevanje istine i poznavanje Boga i kako bismo ušli u istina-stvarnost. Jedino takva vrsta vere može da zasluži Božje pohvale. Ako ljudi jedino žele da zadobiju blagodat i blagoslove od Boga, ali ne tragaju za Božjim namerama kada se suoče sa nepoželjnim situacijama i ne doživljavaju Božje reči i delo, onda je to vera koja nije prava. Bog ne prihvata takvu veru. Bog obavlja posao suđenja, grdnje, kušnje i oplemenjivanja u poslednjim danima. Jedino ako čovek doživi da mu Božje reči sude, da ga razna okruženja koja Bog uredi kušaju, ako traga za istinom i spozna sebe i Boga kroz te stvari, njegov život može da napreduje. Pomislila sam na to kako su neka braća i sestre bili bolesniji od mene i čak su doktori rekli da im nema leka, ali oni su i dalje tragali za istinom kroz svoje bolesti, zadobijali spoznaju o svojoj iskvarenosti, ispravljali svoje pogrešne poglede na veru u Boga i napredovali su. Iako sam tih godina tvrdila da verujem u Boga i često razgovarala u zajedništvu sa drugima o potrebi da se dožive Božje reči i delo u veri, kada sam se razbolela, nisam tragala za Božjom namerom, već sam živela u negativnom stanju iz kojeg nisam mogla da pobegnem. Tako da, nakon što sam se razbolela, uopšte nisam zadobila nimalo istine. Shvatila sam da nisam patila zbog okruženja koje je Bog orkestrirao, već zato što nisam tragala za istinom. Pošto sam verovala u Boga, trebalo je da se pokorim, da tragam za istinom kroz svoju bolest i da budem postojana u svom svedočenju kako bih udovoljila Bogu. To je bio razlog koji bi trebalo da imam. Shvativši to sve, molila sam se Bogu i rekla: „Bez obzira šta se dogodi sa mojom bolešću, voljna sam da se pokorim i fokusiram na traganje za istinom kako bih razrešila svoje probleme.”

Kasnije sam naišla na ovaj odlomak Božjih reči: „Od vremena kad je prvi put počeo da veruje u Boga, čovek je na Njega gledao kao na vreću bez dna i univerzalnu alatku, dok je sebe smatrao najvećim Božjim poveriocem, koji je samim rođenjem stekao pravo i obavezu da od Njega dobija blagoslove i obećanja, te da Bog ima obavezu da brine o čoveku, da ga štiti i opskrbljuje. Takvo bazično shvatanje ’vere u Boga’ imaju svi oni koji u Njega veruju, i takvo je njihovo najdublje razumevanje koncepta vere u Boga. Od čovekove priroda-suštine, pa sve do njegove subjektivne težnje, ne postoji ništa što bi se odnosilo na strah od Boga. Cilj čovekove vere u Boga ne može imati nikakve veze sa obožavanjem Boga. To praktično znači da čovek nikada nije razmatrao, niti je shvatio da vera u Boga zahteva strah i obožavanje Boga. U svetlu takvih uslova, čovekova suština je očigledna. Kakva je ta suština? Ona se sastoji u tome da je čovekovo srce zlonamerno, da u sebi gaji izdaju i obmanu, da ne voli lepotu, pravednost i sve ono što je pozitivno, te da je prezrivo i pohlepno. Čovekovo srce je za Boga zatvoreno da zatvorenije ne može biti; on ga uopšte nije predao Bogu. Bog nikada nije video čovekovo pravo srce, niti je čovek Boga ikada obožavao. Ma koliko da je velika cena koju Bog plaća, ma koliko posla da On obavlja i ma koliko da čoveku pruža, čovek na sve to ostaje slep i potpuno ravnodušan. Čovek nikada nije svoje srce predao Bogu, već samo želi da upravlja vlastitim srcem, da sȃm donosi svoje odluke – a pozadina svega toga je da čovek ne želi da sledi put straha od Boga i izbegavanja zla, ne želi da se pokorava Božjoj suverenosti i uređenjima, niti želi da Boga obožava kao Boga. U takvom se stanju čovek danas nalazi. Vratimo se sada još jednom na Jova. Pre svega, da li je on sa Bogom sklopio pogodbu? Da li se zbog nekih svojih skrivenih motiva čvrsto držao puta straha od Boga i izbegavanja zla? Da li je Bog, u to vreme, ikome saopštavao kakav će mu biti kraj? U to vreme, Bog nikome nije obećavao kakav će mu biti kraj, i Jov je u tom kontekstu mogao da se plaši Boga i da izbegava zlo. Da li današnji ljudi mogu da se porede sa Jovom? Među njima ima previše razlika; oni pripadaju potuno različitim ligama. Mada Jov o Bogu nije znao mnogo, on je svoje srce predao Bogu i ono je Bogu pripadalo. Nikada se nije pogađao sa Bogom, i nije prema Njemu imao preteranih želja ni zahteva; umesto toga, verovao je u reči ’Jahve dao – Jahve i uzeo’. To je ono što je Jov, tokom dugih godina svog života, video i što je dobio verno se držeći puta bogobojažljivosti i izbegavanja zla. Isto tako, postigao je ishod koji se može predstaviti sledećim rečima: ’Prihvatili smo dobro od Boga, pa zar da zlo ne prihvatimo?’ Pomenute dve rečenice opisuju ono što je Jov, tokom svog životnog iskustva, video i saznao zahvaljujući svojoj pokornosti prema Bogu, a one su ujedno bile i njegovo najmoćnije oružje, kojim je odneo pobedu nad Sotoninim iskušenjima, kao i temelj njegovog snažnog svedočenja o Bogu” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog II”). Bog je u potpunosti razotkrio poglede ljudi u vezi sa verom. Ljudi se prema Bogu ne odnose kao prema Bogu, već više kao prema rogu izobilja, kao prema švajcarskom vojnom nožiću, sebe vide kao Božje najveće poverioce i pokušavaju da pohlepno izvuku blagodat od Njega. Takva vrsta vere je nečista i transakciona i u njoj nema nimalo iskrenosti. Bog se direktno obratio mom trenutnom stanju. Kada je moja porodila prolazila kroz teškoće i nije imala kome da se obrati, ja sam doživela Božji blagoslove i zaštitu, pa sam mislila da će se Bog postarati da moja majka i ja živimo miran i spokojan život. Mislila sam da će mi vera u Boga dati potpuni imunitet od teškoća tokom celog mog života. Kada bi se nešto i dogodilo, Bog bi me zaštitio i bio bi odgovoran za moje blagostanje. Tokom tih godina, imao sam te puste želje u svom stremljenju, a dostizanje Božje blagodati i blagoslova služilo mi je kao motivacija da ostavim sve kako bih izvršavala svoju dužnost. Kada sam se razbolela, a Bog me nije izlečio, odmah sam se promenila. Bilo je to kao da je neko slomio moju dugogodišnju nadu. Počela sam da se svađam sa Bogom na osnovu onoga što sam ostavila i toga što sam se tokom proteklih godina davala. Ispitivala sam Boga o tome zašto se tako odnosi prema meni, i čak nisam bila voljna da se molim niti da čitam Njegove reči. Živela sam u negativnom i buntovnom stanju. Tih godina me je Bog štitio i brinuo o meni, dao mi je materijalnu blagodat i blagoslove, iz sažaljenja zbog mog slabog rasta, ali ja uopšte nisam bila zahvalna i čak sam postala pohlepnija. Nakon što sam se samo malo davala, zahtevala sam od Boga da me štiti celog mog života i kada to nije uradio, naljutila sam se na Njega. Kako sam samo bila besramna i nerazumna! Jov nikada nije zahtevao ništa od Boga, bojao se Boga i klonio se zla, bez obzira na situaciju ili okruženje. Kada ga je Bog blagosiljao, on se zahvalio Bogu, ali kada se njegova situacija promenila i kada je izgubio imovinu, kada su mu deca umrla i kada su po njegovom telu izbili bolni čirevi, on je nastavio da ima veru u Boga, bojao se Njega i nikada nije rekao ni reč pritužbe prema Njemu. Čak je hvalio ime Božje. Bez obzira kako se njegova situacija promenila, bio je u stanju da ostane na svom mestu kao stvoreno biće i da se pokori Bogu. Jov je bio pravi vernik u Boga. Njegova ljudskost i razum su me posramili. Ja nisam imala pravu veru u Boga, i odnosila sam se prema njemu kao prema švajcarskom vojnom nožiću. Želela sam da me Božja blagodat i blagoslovi stalno prate. Nisam mogla da verujem koliko sam postala sebična! Pomislila sam na gomilu ljudi koje je Gospod Isus nahranio sa pet vekni hleba i dve ribe tokom Doba blagodati. Njih nije interesovala Njegova propoved, već su samo želeli da od Njega dobiju blagodat, blagoslove i povlastice. Oni su bili obični oportunisti i nevernici. Videla sam da je moja pohlepa drugačija od te gomile ljudi koji su samo želeli da budu nahranjeni i da im stomaci budu puni. Bila sam izuzetno pokvarena i Bog me se sigurno gadio i gnušao. Kada bih nastavila da verujem na osnovu takvih pogleda, nikada ne bih dostigla istinu i spasenje, čak i ako bih verovala celog svog života. Videla sam da je moja bolest veća blagodat koju mi je Bog dao. Da nisam bila razotkrivena kroz svoju bolest, ne bih prepoznala koliko je jaka moja želja za blagoslovima i koliko sam pohlepna i ogavna. Onda ne bi bilo šanse za moju promenu. Bog se prema meni nije odnosio na osnovu mojih postupaka, čak mi je pomogao preko braće i sestara, prosvetio me je i usmerio da bih razumela Njegove namere kroz Njegove reči. Bila sam posramljena, osećala sam krivicu i da sam nedostojna Božje ljubavi i spasenja. U suzama sam se molila Bogu, rekavši: „O, Bože, iz toga što sam razotkrivena kroz bolest, naučila sam da sam samo zahtevala blagodat od Tebe ovih godina i da sam se žalila kada je nisam dobila. Toliko mnogo ti dugujem, a nisam dostojna da budem vernica. Znam da sam mnogo iskvarena i potrebno mi je da me ova bolest oplemeni i pročisti. Čak i ako moram da živim sa ovom bolešću do kraja života, pokoriću joj se i nikada Ti se više neću žalliti.” Na moje iznenađenje, kada se moj stav promenio, moje telo je počelo postepeno da zaceljuje. Napadi nisu bili tako učestali i postepeno sam postala sposobna da izvršavam svoju dužnost.

Jednog dana, naišla sam na odlomak Božjih reči koje su mi pomogle da bolje razumem svoje stanje. Svemogući Bog kaže: „Ma koliko mu se stvari dešavalo, tip čoveka koji je antihrist nikada ne pokušava da se njima bavi tragajući za istinom u Božjim rečima, a kamoli da stvari nastoji da posmatra kroz Božje reči – a to je u potpunosti zbog toga što ne veruje da je svaka Božja reč istina. Ma koliko se u Božjoj kući razgovaralo o istini, antihristi za to ostaju sasvim neprijemčivi i, samim tim, imaju pogrešan stav sa kakvom god situacijom da se suoče. Oni tvrdoglavo odbijaju da sopstvene predstave ostave po strani naročito kada je reč o tome na koji način pristupaju Bogu i istini. Bog u koga veruju je bog koji izvodi znamenja i čuda, natprirodni bog. Svakog koji je u stanju da izvodi znamenja i čuda – bilo da je reč o Bodisatvi Guanjin, Budi ili Mazu – oni nazivaju bogovima. Oni veruju da su samo oni koji mogu da izvode znamenja i čuda bogovi koji poseduju identitet bogova, a da oni koji ne mogu, ma koliko istina izražavali, nisu nužno bogovi. Oni ne razumeju da je izražavanje istine Božja velika moć i svemogućnost; naprotiv, oni misle da je samo izvođenje znamenja i čuda velika moć i svemoć bogova. Dakle, što se tiče praktičnog dela ovaploćenog Boga, izražavanja istine da osvoji i spasi ljude, zalivanja, pastirskog čuvanja i vođenja Božjeg izabranog naroda, omogućavajući im da zaista iskuse Božji sud, grdnju, kušnju i oplemenjivanje i da dođu do razumevanja istine, da odbace svoje iskvarene naravi i postanu ljudi koji se pokoravaju Bogu i obožavaju Ga i tako dalje – za antihriste je sve to delo čoveka, a ne Boga. Prema razmišljanju antihrista, bogovi treba da se kriju iza oltara i da navedu ljude da im prinose darove, da jedu hranu koju su im ljudi prineli, da udišu dim tamjana koji im pale i da im pruže pomoć kada su u nevolji, pokazujući da su vrlo moćni; da im bez odlaganja pruže pomoć u granicama onoga što je njima razumljivo i da zadovolje njihove potrebe onda kada ljudi traže pomoć i kada su ozbiljni u svojim molbama. Za antihriste je samo takav bog istinski bog. Dok s druge strane, sve što Bog danas radi nailazi na njihov prezir. Šta je razlog tome? Sudeći po priroda-suštini antihrista, ono što je njima potrebno nije delo zalivanja, pastirskog čuvanja i spasenja koje Stvoritelj vrši nad stvorenim bićima, već blagostanje i ispunjenje njihovih težnji u svemu, da ne budu kažnjavani u ovom životu i da odu u raj u svetu koji dolazi. Njihovo gledište i potrebe potvrđuju suštinu njihove mržnje prema istini” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Petnaesta stavka: Ne veruju u postojanje Božje i poriču suštinu Hristovu (1. deo)”). Kada sam prvi put pročitala ovaj odlomak, bila sam pomalo zatečena: zar ovo nije tačan opis mog trenutnog stanja? Pre sam samo znala da je moj pogled na stremljenje u mojoj veri pogrešan, ali nakon što sam pročitala ovaj odlomak, shvatila sam da sam sve ovo vreme verovala u Boga iz mojih predstava i uobrazilja. U prošlosti sam uživala u velikoj Božjoj blagodati i svedočila sam nekim od Njegovih postupaka. To je bila Božja milost i zaštita nas i On nam je otvorio put u skladu sa našim problemima, dozvolio nam da vodimo normalan život i da imamo odgovarajuću situaciju da bismo Ga sledili. Kada sam postepeno počela da razumem neke istine, Bog bi orkestrirao odgovarajuće situacije kako bi me pročistio i promenio na osnovu toga što mi je bilo potrebno u životu i dozvolio bi mi da zadobijem spoznaju Njega. To je jedan od načina na koji Bog spasava ljudski rod. Ipak, nakon što sam uživala u toliko Božje blagodati, ja sam Mu postavila granice u svojim predstavama, verujući da je On Bog darovanja blagodati i blagoslova. Kada se Božji postupci nisu podudarali sa mojim očekivanjima, sudila sam Mu na osnovu svojih predstava, verujući da On treba da me štiti i da ne dozvoli da se razbolim. U rečima sam priznavala Božje ime, ali sam verovala u nejasnog Boga iz svojih predstava i uobrazilja. To je bogohuljenje. Shvativši to, bila sam užasnuta i još bolje sam videla kako je ova bolest bila neka vrsta blagodati za mene i kako mi je pomogla da ispravim svoje predstave o Bogu. Sve to je bila Božja ljubav i spasenje. Odmah sam se pomolila Bogu kako bih se pokajala. Moja bolest nije bila nešto što se jednom desi, bila je hronična i nepredvidiva, pa je trebalo da tragam za putem ulaska.

Kasnije sam videla ove odlomke Božjih reči: „Ti možda misliš da vera u Boga podrazumeva patnju ili obavljanje najrazličitijih stvari zarad Njega; možda smatraš da je svrha vere u Boga da ti telo bude spokojno, da ti u životu sve ide glatko ili da se u svemu osećaš udobno i opušteno. Ništa od toga, međutim, nije svrha koju bi ljudi trebalo da povezuju sa svojom verom u Boga. Ako smatraš da se svrha vere u Boga odnosi na ove stvari, onda tvoje gledište nije ispravno i naprosto je nemoguće da budeš usavršen. Božji postupci, pravedna Božja narav, Njegova mudrost, Njegove reči i Njegova čudesnost i nedokučivost, sve su to stvari koje ljudi treba da razumeju. Kad stekneš ovo razumevanje, treba da ga iskoristiš kako bi svoje srce oslobodio svih ličnih zahteva, nadanja i predstava. Jedino ukidanjem ovih stvari možeš ispuniti uslove koje Bog postavlja i jedino tako možeš imati život i udovoljiti Bogu. Svrha vere u Boga leži u udovoljavanju Bogu i proživljavanju naravi koju On zahteva, kako bi Njegovi postupci i slava mogli da se ispolje kroz ovu grupu nedostojnih ljudi. Ovo je ispravno gledište na veru u Boga, a to je ujedno i cilj koji treba da tražiš. Tvoj stav prema veri u Boga treba da bude ispravan stav i ti treba da tražiš da zadobiješ Božje reči. Treba da jedeš i piješ Božje reči i moraš biti u stanju da proživiš istinu, a naročito moraš biti u stanju da vidiš Njegove praktične postupke, Njegove divne postupke širom vaseljene, kao i praktično delo koje On obavlja u telu. Kroz svoja praktična iskustva, ljudi mogu da shvate kako to Bog obavlja Svoje delo na njima i koje su Njegove namere prema njima. Svrha svega ovoga jeste da se iz ljudi iskoreni iskvarena sotonska narav. (…) U Boga zaista veruju jedino ljudi koji iskreno tragaju za istinom, koji traže bogopoznanje i tragaju za životom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Ti veruješ u Boga i slediš Ga, što znači da moraš imati bogoljubivo srce. Moraš odbaciti svoju iskvarenu narav, moraš tražiti način da udovoljiš Božjim namerama i moraš ispunjavati dužnost stvorenog bića. Pošto veruješ u Boga i slediš Ga, treba sve da Mu daš, a ne da odlučuješ ili zahtevaš u svoje ime, te ćeš tako uspeti da udovoljiš Božjim namerama. Pošto si stvoren, treba da se pokoriš Gospodu koji te je stvorio, jer ti sȃm po sebi nemaš vlast nad sobom i nisi sposoban da upravljaš svojom sopstvenom sudbinom. Pošto si ti osoba koja veruje u Boga, ti treba da tražiš svetost i promenu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača”). Kroz Božje reči sam usvojila izvesno razumevanje Njegovih zahteva. U našoj veri, mi ne bi trebalo da tragamo za blagoslovima i mirom, već da ostanemo na svom mestu kao stvorena bića kako bismo doživeli Božje delo, zadobili razumevanje Božjih namera i Njegove naravi kroz razne situacije, razmislili o sebi, spoznali sebe i ostavili naše želje za blagoslovima i naše nečistoće kroz takve situacije. Jedino ako to uradimo možemo da dostignemo promenu naravi i postignemo spasenje. U prošlosti, moja vera je bila zasnovana na postizanju blagodati. Tako da, iako sam toliko dugo bila bolesna, ja nikada nisam tragala za istinom, pa je moj život pretrpeo gubitke. Kada sam se pokorila, tragala za istinom i počela da doživljavam Božje reči i delo, počela sam da shvatam Božje dobre namere. Moje telo jeste patilo u izvesnoj meri, ali ova situacija je ispravila moje pogrešne poglede u vezi sa verom i omogućila mi je da prepoznam prezrive namere u svojoj veri i da ih blagovremeno ispravim. To je bio još veći primer Božje milosti i ljubavi, veći čak i od blagodati i blagoslova koje je On pružio mom telu. Još uvek se nisam bila potpuno oporavila i imala sam napade. Nisam mogla da budem zadovoljna samo time da se pokorim i da se na žalim na Boga, već sam morala da nastavim da tragam za Njegovim namerama, da razmišljam o tome kakvu iskvarenost sam oktrila, koje aspekte mene se Bog još uvek gnuša, kao i da prihvatim sud i grdnju Božjih reči kako bih razrešila svoju iskvarenu narav. To je bio put kojim sam morala da putujem. Nakon što sam to shvatila, osećala sam se manje otuđeno od Boga, postala sam aktivnija u svojoj dužnosti, počela sam da se fokusiram na analiziranje problema u svom radu, proučavala sam načela koja se odnose na oblasti u kojima sam bila manjkava, i počela sam da primećujem izvesno poboljšanje u svojim profesionalnim veštinama. Moje zdravlje je postepeno počelo da se popravlja i napadi su se proredili. Hvala Bogu što me je usmerio da dostignem ovo razumevanje i promenu.