Ne sumnjaj u svoje zaposlene: Da li je to ispravno?
Jula 2020, služio sam kao starešina, nadgledajući rad nekoliko crkvi. Brata Lju Janga upravo su bili odabrali za starešinu u jednoj od njih. Radio sam s njim i pre, pa sam ga prilično dobro poznavao. Bio je zreo, ozbiljan, posmatrao je stvari iz više uglova i osećao je breme svoje dužnosti. Bio je dobar u besedama o Božjim rečima kako bi pomagao drugima. Kad sam pre radio s njim, uvek mi je razgovorom pomagao kad bih naišao na poteškoće. Smatrao sam da je prilično pouzdan, pa nisam morao mnogo da brinem o njegovoj crkvi i mogao sam više energije da uložim u ostale. Zato, kad sam Janga uputio kako da upravlja raznim projektima, nisam se mnogo brinuo za njegov rad. Kasnije sam video da je uhvatio pravac i da postiže rezultate iz tih raznih projekata, pa sam se još više opustio. Smatrao sam da će on uspeti brzo da reši bilo kakve probleme, čak iako ga ne budem proveravao. I tako puna tri meseca nisam detaljno proveravao rad za koji je bio odgovoran i čak sam ga preporučio kao kandidata za poziciju višeg starešine.
Onda mi u decembru starešina pismom saopštava da neka braća i sestre kažu da Lju Jang ne obavlja praktičan posao i moli me da istražim i proverim njegov rad, i da zasad otkažem njegovu kandidaturu za višeg starešinu. Zapanjio sam se kad sam to pročitao. Razmišljao sam: Ne obavlja praktičan posao? Kako je to moguće? Ako je to istina, kako onda njegova crkva postiže rezultate? Sestra Vu Sinming, njegova partnerka, samo je služila kao starešina pa nije mogla to dobro da zna. Zar to ne znači da je Lju Jang preuzimao na sebe sav posao u toj crkvi? Da se nije moja starešina prosto vodila tim procenama i nije imala potpunu sliku? I pre sam radio s Lju Jangom i dobro sam ga poznavao. Nedavno su se tamo desila neka hapšenja. Verovatno je sređivao stvari nakon tih hapšenja i nije imao vremena za ostalo. Čak i ako je izgledalo da nije obavljao stvaran posao, to je bilo razumljivo. Nije moguće da sam grešio u vezi s njim. U čemu je onda bio problem? Brzo sam otvorio procene i video da opisuju načine na koje pre nije obavljao praktična dela. Razmišljao sam: „Šta im je? Prosto se drže Lju Jangovih starih prestupa umesto da provere da li se promenio. Njegovi projekti su svih ovih meseci dobro napredovali. Zna da obavlja praktičan posao.” Objasnio sam starešini celu situaciju i predložio da Jangu dopusti učešće u izborima.
Par dana kasnije, videvši da problem ne shvatam ozbiljno i da branim Janga, starešina mi je rekla: „Ne možemo nikome potpuno verovati. Svi poseduju iskvarenost i niko nije pouzdan dok ne zadobije istinu i ne usavrši se. Svi obavljamo stvari na svoj način, iz iskvarenosti. Bez nadzora, svako može da čini stvari protiv Boga i da naškodi radu crkve. Treba nam prava kontrola i nadzor da bismo blagovremeno otkrili i rešili probleme. Tako se preuzima odgovornost za rad crkve.” Rekao sam da ću to učiniti, ali razmišljao sam: „Nadzor je opravdan, ali ne bi trebalo da sumnjam u sve. Zar ne bi svako težio istini i svoju dužnost dobro obavljao? Božja kuća nije kao svet nevernika. Braća i sestre treba da veruju jedni drugima, a ne da kao kopci motre na druge. Rekoh vam da postoji razlog zašto Lju Jang ne radi stvaran posao, ali u to ne verujete. Ispitaću stvari da vam pokažem kakva je Lju Jang osoba.” I tako, otišao sam u crkvu za koju je on bio odgovoran i tamo saznao da je Sinming, prethodna starešina, na sebe preuzimala veći deo posla. Pošto je skoro premeštena, projekti su počeli da im popuštaju. Takođe, Lju Jang nije otpustio nepodesnog vođu tima po imenu Čen iako sam to tražio od njega. Nije dobro sarađivao s đakonom za zalivanje niti pratio rad na zalivanju pridošlica. Kad sam video šta je Lju Jang učinio njihovom radu, osetio sam krivicu. Starešina me je podsetila da proveravam i nadzirem njegov rad, ali nisam to činio jer sam imao previše poverenja u njega. Mislio sam da ima pravo da radi slobodno pošto je već bio iskusan. Ni pomislio nisam da bi moglo tako ispasti. Setio sam se naših prethodnih saradnji. Nije mi delovao kao osoba koja samo priča a ne radi stvaran posao. Da li su ga neke posebne okolnosti sprečavale? Baš dok sam se to pitao, Lju Jang je rekao: „Neka naša braća i sestre nedavno su uhapšeni. Usledio je haos, pa nisam imao vremena za sve.” Kad sam čuo šta je Lju Jang rekao, pomislio sam da su stvari bile baš kao što sam i rekao, da on nije osoba koja ne obavlja praktičan posao. Sređivanje svih tih stvari nakon hapšenja oduzimalo mu je mnogo vremena i energije. Neke stvari nije uradio dobro, ali za to su postojali razlozi. Niko svoju dužnost ne obavlja savršeno. Zato sam porazgovarao s njim o posledicama neobavljanja praktičnog posla i rekao mu da smesta otpusti Čena. Rekao je da će to učiniti. Ali, nakon nekog vremena, čuo sam da je Čen i dalje na toj dužnosti. Brzo sam potražio Lju Jangovog saradnika i pitao šta se dešava. Rekao mi je: „Kad god nam dodelite neki zadatak, Lju Jang se potpuno složi, ali onda ne vidim da išta od toga izvrši. Tek sam izabran na ovu poziciju, pa ne znam pojedinosti ovog posla, a on mi nije pomogao. Kad bih naišao na probleme, morao sam da se snađem oslanjajući se na Boga.” Zapanjilo me je to što sam od njega čuo. Kako to da Lju Jang nije obavio nikakav stvaran posao? Pre nije bio takav. Nalazio sam se s njim u to doba, pa kako nisam primetio njegove probleme? Previše sam verovao u njega, pa nisam nadzirao ni proveravao njegov rad, što je značilo da je nepodesan vođa tima predugo ostao na toj poziciji i niko nije nadgledao zalivanje pridošlica. To je usporavalo rad crkve kao i život-ulazak drugih. Učinio sam zlo.
Kad sam potom sreo Lju Janga, rekao je da su ga pre par dana neki ljudi orezali jer nije obavljao stvaran posao i da zaista oseća grižu savesti. Plakao je i govorio da je bio neodgovoran i da se provlačio u dužnosti, da nije u tome bio dobar. Mislio sam da je naučio nešto o sebi, da sad sigurno vidi ozbiljnost svog problema i da će se ubuduće promeniti. Želeo sam da mu dam još jednu priliku da se pokaje, da ga za sad ne otpuštam i da mu pružim više podrške. Zato sam ukazao na njegove probleme i tražio da smesta ispravi greške i da otpusti onog vođu tima. Svašta je obećavao, ali, mada jeste kasnije otpustio Čena, ukupan rad nije davao rezultate. Neka braća i sestre su mi spomenuli da su otkrili da Lju Jang ima nekih ozbiljnih problema. Kad su se desila hapšenja, nije smesta zaštitio crkvenu imovinu niti je proaktivno sarađivao na projektima, što znači da se ništa nije postiglo. A najviše me razbesnelo što nije sprečio zlikovce da prekidaju, već se bavio ličnim problemima, gurajući tako rad crkve u haos. Video sam da Lju Jang ništa praktično ne radi i da se nije istinski pokajao. Osećao sam veliku krivicu. Ni zamišljao nisam da će sve tako ispasti. Imao sam udela u njegovom zlu i počinio sam prestupe pred Bogom. Takođe sam mrzeo sebe što sam mu previše verovao i što nisam ranije proverio njegov rad. To je zaista naškodilo radu crkve. Smesta sam otišao da popričam s Jangom i naveo njegove problematične postupke, pa ga na kraju otpustio.
Zatim me je starešina prekorila: „Zašto si mu toliko verovao? Poverio si mu tako važan posao, a nisi ga nadgledao. Što si ostao skrštenih ruku?” Takođe mi je pročitala neke Božje reči: „Lažne starešine se nikada ne raspituju o nadzornicima koji ne obavljaju stvaran posao ili koji se ne bave svojim pravim poslom. Oni misle da samo treba da izaberu nadzornika i to je sve i da nadzornik kasnije može sȃm sve da rešava. Pa tako lažne starešine samo povremeno drže skupove, ne nadziru posao niti pitaju kako on napreduje i ponašaju se kao nedodirljivi šefovi. Ako neko prijavi neki problem sa nadzornikom, lažni starešina će reći: ’To je samo sitan problem, u redu je. Možete sami da ga rešite. Nemojte mene da pitate.’ Kada čovek koji je prijavio problem kaže: ’Taj nadzornik je lenji proždrljivac. Fokusira se samo na hranu i na zabavu, i pravi je besposličar. U obavljanju svoje dužnosti, ne želi da trpi ni najmanju teškoću, uvek zabušava i smišlja lažne izgovore da izbegne svoj posao i da zanemari svoje odgovornosti. On je nepodoban za funkciju nadzornika.’ Lažni starešina će odgovoriti: ’Bio je odličan kada je izabran za nadzornika. Nije istina to što govoriš, a čak i da jeste, to je tek privremeno ispoljavanje.’ Lažni starešina neće pokušati da sazna nešto više o situaciji tog nadzornika, već će, na osnovu svojih prethodnih utisaka o njemu, doneti sud i presudu o tom pitanju. Ma ko da prijavi probleme sa tim nadzornikom, lažni starešina će tog čoveka ignorisati. (…) Lažne starešine imaju jednu kobnu manu: oni odmah veruju ljudima na osnovu svojih uobrazilja. A razlog tome je što ne razumeju istinu, zar nije tako? Kako Božja reč otkriva suštinu iskvarenog čovečanstva? Zašto bi oni verovali u ljude ako Bog to ne čini? Lažne starešine su suviše nadmene i samopravedne, zar ne? Oni misle: ’Nisam mogao da pogrešim u proceni te osobe, ne bi trebalo da bude bilo kakvih problema s tom osobom za koju sam procenio da je odgovarajuća; ta osoba sigurno nije neko ko se prepušta jelu, piću i zabavi ili ko voli udobnost, a mrzi težak rad. Ta osoba je krajnje pouzdana i dostojna poverenja. Ona se neće promeniti; ako se promeni, to bi značilo da sam ja pogrešio u pogledu te osobe, zar ne?’ Kakva je to logika? Da li su oni nekakvi stručnjaci? Da li imaju rendgenski pogled? Da li imaju tu posebnu veštinu? Možeš da živiš zajedno s nekim godinu ili dve, ali da li bi mogao da vidiš ko je on zapravo bez odgovarajućeg okruženja u kojem bi taj neko u potpunosti ogoleo svoju priroda-suštinu? Ako ga Bog ne otkrije, mogao bi da živiš pored njega tri ili čak pet godina a da se i dalje mučiš da vidiš kakva je njegova priroda-suština. Utoliko više kada ga retko viđaš i kad si retko s njim. Lažne starešine nonšalantno poveruju nekoj osobi na osnovu prolaznog utiska ili nečije pozitivne ocene i usuđuju se da crkveni posao povere takvoj osobi. Zar ovakvim postupanjem ne pokazuju da su potpuno zaslepljeni? Zar se ne ponašaju nesmotreno? I zar lažne starešine nisu krajnje nedogovorne kada tako čine?” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Potom je starešina rekla: „Nikad zaista ne vidimo suštinu čoveka i zato moramo pratiti njegov rad. Tako uočavamo greške i probleme u njegovom radu i blagovremeno menjamo stvari. Lju Jang zamalo da uništi rad crkve nakon tek nekoliko meseci. To su posledice koje slede kada previše verujemo drugima i ne proveravamo njihov rad. Time se čini zlo.” Uz otkrivenja Božjih reči i razgovor sa starešinom, osetio sam neki naknadni strah, uznemirenost i krivicu. Mrzeo sam sebe jer nisam stvari posmatrao na osnovu Božjih reči, već sam slepo nekom verovao što je naškodilo radu crkve. Setivši se problema Lju Janga, shvatio sam da ih ipak jesam video, ali da sam se uporno držao svoje priče. Na osnovu svog prethodnog iskustva s njim, slepo sam utvrdio da je on odgovorna osoba s bremenom dužnosti, te zaslužuje da mu se veruje. I činjenice i Božje reči najzad su mi pokazale da to što se neko trudi i što neko vreme radi stvaran posao ne znači da će uvek biti takav. Niko od nas nije zadobio istinu, život-naravi nam se nisu promenile, još nas kontroliše iskvarena priroda, možda smo i dalje površni i obmanjujemo Boga, i radićemo ponekad kako nam je volja, tako da nismo dostojni poverenja. I ne možeš baš da razumeš nekog, a da nisi proveo mnogo vremena s njim, mada ga ni tada možda nećeš potpuno upoznati. Moraš da znaš istinu da bi imao uvid u suštinu neke osobe. S Lju Jangom sam radio tek nešto kratko, a mislio sam da ga odlično poznajem i da se tu ne bih prevario. Toliko sam mu verovao da nisam pratio njegov rad. Starešina me je neprestano podsećala, a ostali su mi prijavljivali probleme, ali ja sam i dalje slepo verovao svojoj analizi. Video sam da sam zaista nadmen i umišljen, bez odgovornosti prema svom radu. Kao starešina, nisam radio praktičan posao niti podržavao rad crkve. Nisam bio vredan Božjeg naloga. Zaista sam zažalio kad sam to uvideo i nisam hteo da ostanem takav.
Razmišljajući kasnije, pitao sam se što sam mu verovao toliko a da nisam proveravao njegov rad. Šta je bilo u korenu toga? Jednog dana, pročitao sam ovo u Božjim rečima: „Može se reći da većina ljudi izreku: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ smatra istinom, te da ih ona sputava i navodi na stranputicu. Ona ih ometa i utiče na njih u procesu odabira i korišćenja ljudi, pa čak i diktira njihove postupke. Shodno tome, mnoge starešine i delatnici uvek nailaze na poteškoće i bojazni kada proveravaju rad crkve, unapređuju i koriste ljude. Naposletku, sve što mogu jeste da se uteše rečima: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš.’ Kada god pregledaju ili se raspituju o poslovima, oni misle: ’„Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš”. Treba da verujem svojoj braći i sestrama, jer, na kraju krajeva, Sveti Duh proučava ljude, pa ne treba uvek da sumnjam u druge i da ih nadzirem.’ Ova fraza utiče na njih, zar ne? Koje posledice nastaju pod uticajem ove fraze? Pre svega, ako se neko slaže sa idejom: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’, da li će on pregledati i usmeravati tuđi rad? Da li će nadzirati i pratiti tuđi rad? Ako ova osoba veruje svima koje koristi i nikada ne pregleda njihov rad, ne usmerava ih niti nadzire, da li onda ona obavlja svoju dužnost odano? Može li ona da sprovodi rad crkve na kompetentan način i da izvrši Božji nalog? Da li je odana Božjem nalogu? Drugo, ovo nije samo neuspeh u pridržavanju Božjih reči i svojih dužnosti, već prihvatanje da su Sotonine spletke i Njegova filozofija za ovozemaljsko ophođenje istina koju slede i primenjuju. Ti slušaš Sotonu i živiš prema sotonskoj filozofiji, zar ne? Nisi osoba koja se pokorava Bogu, a još si manje osoba koja se pridržava Božjih reči. Ti si pravi nitkov. Kada zanemaruješ Božje reči i umesto njih prihvataš i primenjuješ sotonske fraze kao istinu, ti izdaješ istinu i Boga! Ti radiš u Božjoj kući, a ipak se u svojim postupcima vodiš načelima sotonske logike i filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, pa kakva si ti to osoba? Ti si neko ko izdaje Boga i ko Ga ozbiljno sramoti. Koja je suština takvog postupanja? Otvoreno proklinjanje Boga i otvoreno poricanje istine. Da li je to suština? (Jeste.) Osim što ne slediš Božju volju, ti dozvoljavaš da se jedna od Sotoninih đavolskih izreka i sotonskih filozofija o ovozemaljskom ophođenju neobuzdano širi u crkvi. Takvim postupanjem postaješ Sotonin saučesnik, pomažeš Sotoni da sprovodi svoje aktivnosti u crkvi i ometaš i prekidaš rad crkve. Suština ovog problema je veoma ozbiljna, zar ne?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). Božje reči su razotkrile moje stanje. Živeo sam po sotonskoj filozofiji „ne sumnjaj u svoje zaposlene”, misleći da, ako osećam da je neko u redu i još uvek na svom mestu, treba da mu verujem. Zato sam imao toliko poverenja u Lju Janga i nisam pratio njegov rad. I kad su njegovi problemi obelodanjeni, i starešina me podsetila da pratim njegov rad, i dalje to nisam ozbiljno shvatao. Smatrao sam da provera rada znači da mu ne verujem, i mada sam saznao da ne radi praktičan posao, kad sam video da plače, da priča o svojim stvarnim mukama i da se kaje, odlučio sam da mu verujem i da ga ne otpustim tada, dozvoljavajući mu da mnogo naškodi radu crkve i život-ulasku braće i sestara. Kao crkveni starešina, ne samo da nisam uspeo da zaštitim rad crkve, već sam se ponašao kao štit za lažnog vođu; postao sam prepreka unutar crkve. To su bile posledice mog ophođenja s ljudima na osnovu sotonske ideje da ne sumnjam u svoje zaposlene. Gledajući to na osnovu Božjih reči, uvideo sam besmislenost svoje perspektive. Bila je skroz suprotna Božjim rečima i onome što On zahteva. Božji zahtev da starešine paze na rad zasnovan je na iskvarenoj suštini ljudskog roda. Svi imamo iskvarenu narav, pa pre nego što zadobijemo istinu ili promenimo svoju život-narav, nismo pouzdani i ne može nam se sasvim verovati. Čak i ljudi s dobrom ljudskošću mogu poći svojim putem i prekinuti rad crkve jer ne znaju istinu, ne postupaju prema načelima i imaju iskvarene naravi. To niko ne može da porekne. Božja kuća zahteva da starešine nadgledaju rad jer Bog razume našu suštinu. Proveravanje rada pomaže nam u našim dužnostima i doprinosi radu crkve. Ali nas sotonska ideja „ne sumnjaj u svoje zaposlene” vodi ka slepoj veri u druge. Mislimo da, predajom posla drugoj osobi, mi njoj dopuštamo da radi šta hoće, te da provera njenog rada ukazuje na nedostatak poverenja. Držati se tog gledišta, bez blagovremene provere rada, samo usporava rad crkve i škodi mu. Obavljati dužnost, ali ne prema Božjim rečima i zahtevima, već prema sotonskoj filozofiji, podržavajući Sotonine laži kao da su istina bilo je poricanje istine i izdaja Boga. Tako postupa Sotonin pomoćnik i prekida se rad crkve. Što sam više mislio na to, više sam se plašio. Video sam da su mi u vršenju dužnosti falila načela i da nisam sledio Božje reči i zahteve. Nesvesno sam stupio na put opiranja Bogu dok sam Mu služio. Kad se dužnost ne vrši prema istina-načelima, posledice su zaista zastrašujuće!
Gledao sam snimak čitanja Božje reči: „Da li smatrate da je stav: ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ tačan? Da li je ova fraza istina? Zašto bi on koristio ovu frazu u delu Božje kuće i u obavljanju svoje dužnosti? O kakvom se problemu ovde radi? ’Ne sumnjaj u one koje zapošljavaš i ne zapošljavaj one u koje sumnjaš’ su očito reči nevernika, reči koje dolaze od Sotone – pa zašto ih on smatra istinom? Zašto ne može da uvidi da li su ove reči ispravne ili pogrešne? Ovo su očigledno ljudske reči, reči iskvarenog ljudskog roda; one jednostavno nisu istina, u potpunosti su suprotne Božjim rečima i ne treba da služe kao kriterijum za ljudsko delanje, ponašanje i obožavanje Boga. Kako, dakle, treba pristupiti ovoj frazi? Ako zaista imaš sposobnost rasuđivanja, koju vrstu istina-načela treba da koristiš umesto nje koje bi služilo kao tvoje načelo primene? Trebalo bi da ’obavljaš svoju dužnost svim srcem, svom dušom i umom’. Kada postupaš svim srcem, svom dušom i umom, onda te niko ne ograničava; to podrazumeva potpuno jedinstvo srca i uma i ništa više. To je tvoja odgovornost i tvoja dužnost i treba da je obavljaš dobro jer je to sasvim prirodno i opravdano. Bez obzira na probleme na koje naiđeš, treba da postupaš u skladu sa načelima. Reši te probleme kako god misliš da treba; ako je potrebno orezivanje, onda učini tako, a ako je potrebno otpuštanje, neka tako bude. Ukratko, postupaj prema Božjim rečima i istini. Zar to nije načelo?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Prvi ekskurs: Šta istina jeste”). „Bez obzira na to koji važan posao starešina ili delatnik obavlja i kakva je priroda tog posla, njihov glavni prioritet je da budu u potpunosti upoznati sa time kako posao napreduje. Oni lično moraju da budu prisutni da bi pratili kako se stvari odvijaju, da bi postavljali pitanja i dobili informacije iz prve ruke. Ne smeju da se oslanjaju samo na glasine niti na izveštaje drugih ljudi; umesto toga, moraju lično da nadgledaju situaciju sa osobljem, kako posao napreduje i da saznaju koje sve poteškoće postoje, da li postoji neka oblast koja je u suprotnosti sa zahtevima Višnjeg, da li se krše načela, da li postoje ometanja ili prekidanja, da li nedostaje neophodna oprema ili odgovarajući materijali za profesionalni rad – moraju da nadziru sve to. Bez obzira na to koliko izveštaja čuli ili koliko informacija sakupili putem glasina, ništa od toga ne može da bude važnije od njihovog ličnog prisustva; mnogo je preciznije i pouzdanije kada stvari vide svojim očima. Kada se upoznaju sa svim aspektima situacije, imaće jasnu sliku o tome šta se dešava. Pogotovo moraju da imaju jasan i tačan uvid u to ko je dobrog kova i koga vredi usavršavati, jer samo im to omogućava da na odgovarajući način usavršavaju i koriste ljude, što je ključno da bi starešine i delatnici dobro obavljali svoj posao. Starešine i delatnici treba da imaju put i načela prema kojima usavršavaju i obučavaju ljude dobrog kova. Pored toga, treba da umeju da dokuče i razumeju različite vrste problema i poteškoća koje postoje u radu crkve i treba da znaju kako da ih razreše. Takođe, treba da imaju sopstvene ideje i predloge o tome kako posao treba da napreduje ili da vide njegov uspeh u budućnosti. Biće mnogo lakše obaviti posao ako su u stanju da i u pola noći, bez ikakvih sumnji i nedoumica, jasno govore o takvim stvarima. Radeći na takav način, starešina ispunjava svoje dužnosti, zar ne? Oni moraju da budu dobro upoznati sa tim kako da razreše gore pomenute probleme u radu i često moraju da promišljaju o tim stvarima. Kada naiđu na poteškoće, tragajući za istinom, oni treba da razgovaraju u zajedništvu i sa svima prodiskutuju o tim stvarima kako bi rešili probleme. Ako obavljaju konkretan posao, stojeći s obe noge čvrsto na zemlji, neće biti poteškoća koje ne mogu da se razreše” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (4)”). Božje reči pružile su mi put primene u praktičnom radu. Obaveze moraš da ispunjavaš celim srcem, celim umom. Bez obzira na to ko je u pitanju, da li ga poznaješ ili ne, starešina sa istinskim osećajem odgovornosti neprestano će pratiti napredak u radu i rešavati probleme čim se otkriju. Ako neko nije pogodan, smesta će ga premestiti. Sarađuje sa svima u rešavanju problema i zajedno s njima traga za istinom. To crkvenim projektima obezbeđuje postojan, pravi napredak. Razmišljajući o Božjim rečima, uvideo sam zašto moram biti odgovoran u svojoj dužnosti, ali sam se i dalje držao te sotonske zablude: „ne sumnjaj u svoje zaposlene”. Držao sam se besmislene ideje, misleći da je nadziranje nečijeg rada nedostatak poverenja, da se time čovek ograničava, kao da ima nadzornika u spoljnom svetu. Onda sam uvideo da Božja kuća zahteva da starešine nadziru rad ne da bi nekog sputale ili zato što mu ne veruju, već da bi probleme uočile i brzo ih rešile. Time se braći i sestrama pomaže da ispune svoju dužnost i štiti se rad crkve. Jedan od zadataka starešine jeste da nadgleda i prati rad, da odmah shvati kako svaka osoba pristupa radu, da brzo uoči probleme i da im celishodno pristupi. To može da smanji gubitke usled grešaka počinjenih zbog neodgovornosti u obavljanju dužnosti. Time se preuzima odgovornost za život-ulazak drugih i za rad crkve.
Nakon toga, počeo sam detaljno da pazim na rad svakog starešine, i koliko god da sam ih dobro poznavao, revnosno sam pratio napredak projekata koje su oni sprovodili. Zahvaljujući toj stvarnoj proveri, našao sam da starešina po imenu Sja nije obavljao praktičan posao niti rešavao stvarne probleme. Takođe je bio i zloban i kudio je druge, što je suštinski veoma podmuklo, pa smo ga smesta otpustili. Kasnije smo iz izveštaja drugih saznali za mnoge druge zle stvari koje je radio, a nije želeo da se pokaje ni posle brojnih razgovora. Na kraju smo zaključili da je antihrist i izopštili ga iz crkve. To me je uplašilo. Da nisam iskusio slučaj Lju Janga, i promenio pogrešnu predstavu, ne bih se setio da proverim šta Sja radi. Taj antihrist bi nastavio da povređuje braću i sestre u crkvi. Posledice toga bile bi nezamislive. Praktična primena ovoga mi je pokazala značaj nadziranja rada. Konačno sam osetio taj mir koji donosi obavljanje praktičnog posla.
Ovo iskustvo pokazalo mi je da je obavljanje dužnosti bez praćenja Božjih reči i bez primene istine, već podržavanjem sotonske logike i ideja, zapravo opiranje Bogu i prekidanje rada crkve. Moramo da sledimo Božje zahteve o nadgledanju rada da bismo dobro obavljali dužnost i štitili rad crkve. Sud i otkrivenje Božjih reči promenili su moju zabludu. Hvala Bogu!
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?