Nedavno sam pogledala neke video-snimke sa iskustvenim svedočenjima novopridošlih i bila sam veoma dirnuta. Iako su verovali dve, tri godine, podelili su svoje iskustveno svedočenje. Osetila sam se prilično posramljeno i pitala se zašto ja, nakon toliko godina verovanja, ne mogu da svedočim o Bogu. Jednog dana, naišla sam na odlomak Božjih reči: „Ono što ste iskusili i videli prevazilazi ono što su sveci i proroci iz svih doba iskusili i videli, ali da li ste u stanju da date svedočanstvo veće od reči ovih svetaca i proroka iz prošlosti? Ono što vam sada darujem nadmašuje Mojsija i zasenjuje Davida, pa isto tako tražim da vaše svedočanstvo nadmaši Mojsija i da vaše reči budu veće od Davida. Dajem vam stostruko, pa vas i Ja molim da Mi uzvratite istom merom. Morate znati da sam ja Onaj koji daruje život ljudskom rodu, i da ste vi ti koji primate život od Mene i koji morate svedočiti o Meni. Ovo je vaša dužnost koju vam šaljem i koju treba da izvršite za Mene. Svu slavu Svoju darovao sam vama, darovao sam vam život koji izabrani narod, Izraelci, nikada nisu primili. Po pravdi, vi treba da svedočite o Meni i da Mi posvetite svoju mladost i položite svoj život. Kome god podarim slavu Svoju, svedočiće o Meni i daće život svoj za Mene. Ovo sam odavno predodredio. Vaša je sreća što vam darujem Svoju slavu i vaša je dužnost da svedočite za Moju slavu. Ako biste verovali u Mene samo da biste zadobili blagoslove, onda bi Moje delo imalo mali značaj, a vi ne biste obavili svoju dužnost. (…) Ono što ste primili nije samo Moja istina, Moj put i Moj život, već vizija i otkrivenje veće od Jovanovog. Vi razumete mnogo više tajni i takođe ste ugledali Moje pravo lice; vi ste prihvatili više od Mog suda i znate više o Mojoj pravednoj naravi. Dakle, iako ste rođeni u poslednjim danima, vi imate znanje o onome što je bilo u prošlosti, a takođe ste iskusili današnje stvari, i sve sam to učinio Ja lično. Ono što tražim od vas nije preterano, jer sam vam dao mnogo, a vi ste videli mnogo toga u Meni. Zato vas molim da svedočite o Meni svecima prošlih vekova, i to je jedina želja Moga srca“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“). Nakon čitanja Božjih reči bila sam vrlo uzbuđena, ali sam se osećala i prilično krivom. Bila sam uzbuđena što sam imala dovoljno sreće da iskusim Božje delo i uživam u opskrbi Božjim rečima, ali sam se osećala krivom što sam verovala u Boga tako mnogo godina i uživala u tolikoj Božjoj blagodati, ali nisam svedočila o Bogu. Mislila sam da nam je Bog u poslednjim danima pružio tako puno istina, ali zato što ne stremimo istini i moć razumevanja nam je slaba, Bog do u detalj razgovara sa nama o svim aspektima istine, daje nam primere i poređenja i objašnjava nam sve od početka kako bi bio siguran da razumemo. Bog cilja na naše iskvarene naravi i izražava reči da bi nam sudio i razotkrio nas, ali nas i podseća, podstiče, ohrabruje i teši. Bog je uložio tako mnogo napora i platio takvu cenu za nas, a On to čini kako bismo mi razumeli istinu i upoznali Njega, oslobodili se svoje iskvarene naravi i istinski se pokajali i promenili. To je svedočenje kakvo Bog želi. Ima već 30 godina kako je On započeo Svoje delo. Obavio je tolika dela i izrazio tako mnogo istina i želi da vidi da Mu svedočimo. Čak i ako je svedočenje ne tako dubokoumno, On ga prihvata ako je istinito. Bog se nada da možemo da podelimo svoje iskustvo i znanje o Njegovom delu i da napišemo članak o svedočenju jer je to plod Božjeg dela i otelovljenje Božjih napora. Bog posebno ceni ovakvo svedočenje. Ovakvo svedočenje je najugodnije i najutešnije Bogu. Onda sam pomislila na sebe. Iako sam mnogo toga dobila od Boga, nisam se usudila da razmišljam o tome koje aspekte istine sam razumela i u koju istina-stvarnost sam ušla jer sam Božje reči razumela samo na nivou doktrine, ali nisam ozbiljno razmišljala o njima niti ih iskusila. Zato, kad je došlo do toga da svedočim o Bogu i pišem članke o svedočenju, osetila sam se uplašeno i nesigurno i u tom aspektu se nisam baš potrudila. Kad pomislim kako sam verovala godinama, a ipak nisam mogla da pišem ni o jednom iskustvenom svedočenju, i nisam imala nikakvo svedočenje, to me je duboko potreslo.

Jednom me je jedna sestra pitala da li želim da vežbam da pišem o iskustvenom svedočenju. Pristala sam tog trenutka, ali nikad nisam ništa napisala. Ponekad bih ponešto napisala, a onda to ostavila po strani, ne završivši članak nikada. Zapravo, nikad nisam imala previše zaduženja, ali sam uvek imala osećaj da sam mnogo zauzeta i da nemam vremena za pisanje. I tako, dan za danom, odlagala sam pisanje članaka. Kasnije sam sačinila raspored za pisanje, ali kada bi došlo vreme za to, i dalje sam bila zauzeta i nisam mogla da se umirim da pišem. Pronalazila sam puno razloga i izgovora. Ponekad bih rekla da mi fali obrazovanja ili da imam loš kov i da ne umem lepo da pišem. Drugi put bih rekla da sam zauzeta i da ću to uraditi kasnije. Ponekad sam mislila da pisanje članaka nije posebno važno i da je najvažnije da obavim svoje dnevne poslove jer ako bih kasnila u tome, bila bih orezana ili bi me otpustili ako bi u pitanju bilo nešto ozbiljno. Niko mi nije zamerao što ne pišem. Razmišljajući tako, pisanje sam posmatrala s još manjom ozbiljnošću i nisam smatrala da je pisanje članaka o svedočenju važan deo mojih obaveza. Kad je bilo reči o pisanju svedočenja, zapala bih u stanje tvrdoglavosti i buntovništva.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i moje viđenje se malo izmenilo. Božje reči kažu: „Da li zaista znaš zašto veruješ u Mene? Da li zaista znaš svrhu i značaj Mog dela? Da li zaista znaš svoju dužnost? Da li zaista znaš Moje svedočanstvo? Ako samo veruješ u Mene, a nema ni traga od Moje slave ili svedočenja u tebi, onda sam te odavno eliminisao. Što se tiče onih koji sve znaju, oni su Mi još veći trn u oku, a u Mojoj kući oni nisu ništa drugo do prepreke na Mom putu, oni su kukolj koji će u potpunosti biti provejan u Mom delu, oni su beskorisni, oni su bezvredni i Ja ih odavno prezirem. Moj gnev često pogađa sve one koji su lišeni svedočanstva, i Moj štap ih nikada ne zaboravlja. Odavno sam ih predao u ruke zloga; oni su lišeni Mojih blagoslova. A kad dođe dan, grdnja će njihova biti bolnija od grdnje bezumnih žena. Danas činim samo ono što Mi je dužnost da činim; svu ću pšenicu svezati u snopove, zajedno s onim kukoljem. To je Moje delo danas. Sav će se kukolj provejati u vreme Mog provejavanja, pa će se pšenično zrno skupiti u ambaru, a provejani kukolj će se naći u ognju da sagori u prah. Moje je delo sada samo da sve ljude svežem u snopove; to jest, da ih potpuno osvojim. Onda ću početi da provejavam i razotkrivam kraj svih ljudi. I zato treba da znaš kako bi sada trebalo da Mi udovoljiš i kako da kreneš pravim putem u svojoj veri u Mene. Ono što želim jeste tvoja odanost i pokornost sada, tvoja ljubav i svedočenje sada. Čak i ako u ovom trenutku ne znaš šta je svedočanstvo ili šta je ljubav, treba da mi doneseš sve svoje i da mi predaš jedino blago koje imaš: svoju odanost i pokornost. Ti treba da znaš da svedočanstvo o Mojoj pobedi nad Sotonom leži u odanosti i pokornosti čoveka, kao i svedočanstvo o Mom potpunom osvajanju čoveka. Dužnost tvoje vere u Mene je da svedočiš o Meni, da budeš odan Meni i nikome drugom, i da Mi budeš pokoran do kraja“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Šta znaš o veri?“). Odlomak je jasno govorio o tome da vernici u Boga treba da svedoče o Njemu i da je to dužnost svake osobe. Kad vernici u Boga ne mogu da svedoče, oni postaju predmet Božje mržnje. Posebno ovaj deo reči Božje: „Ako samo veruješ u Mene, a nema ni traga od Moje slave ili svedočenja u tebi, onda sam te odavno eliminisao.“ „Što se tiče onih koji sve znaju, oni su Mi još veći trn u oku, a u Mojoj kući oni nisu ništa drugo do prepreke na Mom putu, oni su kukolj koji će u potpunosti biti provejan u Mom delu.“ „Moj gnev često pogađa sve one koji su lišeni svedočanstva, i Moj štap ih nikada ne zaboravlja. Odavno sam ih predao u ruke zloga; oni su lišeni Mojih blagoslova. A kad dođe dan, grdnja će njihova biti bolnija od grdnje bezumnih žena.“ Osetila sam Božji gnev u Njegovim rečima. Nakon što sam toliko godina verovala u Boga i sledila Ga do danas, nakon što sam pročitala toliko Božjih reči, čula brojne propovedi i besede, iskusila orezivanje, prepreke i neuspehe, kao i prosvećenje, usmeravanje, disciplinovanje od strane Svetoga Duha, ja i dalje nisam mogla da svedočim o Bogu. Imala sam neko iskustvo i znanje, ali nisam želela da se bavim pisanjem. Čitav dan sam provodila baveći se spoljnim stvarima, ali se nisam fokusirala na traženje istine kako bih se rešila svoje iskvarene naravi i nisam tražila da napredujem u istini. Iz svog uobičajenog iskustva, stekla sam malo znanja i svetlosti ali je ono često bilo jednostrano, raznoliko i nespecifično. Nisam razmišljala niti zadobila jasnoću kako bih mogla da steknem istinsko razumevanje i vremenom sam izgubila ono što sam stekla, što je takođe potisnulo i prosvećenje Svetoga Duha. Prisetila sam se kako sam ranije upražnjavala zalivanje novopridošlih. Nisam mogla da podelim dobro istinu o svedočenju o Božjem delu. Ono što sam delila bilo je relativno površno i nisam uspevala da dokučim ključne stvari. Kasnije kad sam propovedala jevanđelje, takođe nisam uspevala da dokučim ključne stvari kako bih detaljno analizirala jasno i ubedljivo verske predstave ili zablude antihrista. Svaki aspekt istine sam samo napola razumela i nisam mogla jasno da razgovaram o tome. Tokom razgovora o problemima život-ulaska na okupljanjima, većinu vremena sam ubeđivala ljude služeći se klišeima ili nudeći neke prazne teorije i štura shvatanja. Nisam mogla da rešavam probleme u korenu, a moje svedočenje o Bogu nije imalo efekta. Moje razumevanje bilo kog aspekta istine bilo je u suštini isprazno. Većina mojih razgovora sastojala se samo od reči i doktrina, a ne od istina-stvarnosti. Shvatila sam da verujem u Boga, ali da ne mogu da svedočim o Bogu. Ulagala sam malo truda i rada, ali u suštini nisam prihvatila sud i grdnju Božjih reči niti sam imala ikakvo svedočenje o razumevanju istine i promeni moje život-naravi. Razmišljala sam o tome kako je Bog rekao da su Mu takvi ljudi trn u oku, prepreke o koje se sapliće i kukolj koji će On prosejati. Božji gnev prema takvim ljudima nikad ne bledi. Zbog takvih razmišljanja sam se osećala očajno. Verovala sam u Boga tolike godine i nisam naučila ništa. Osećala sam se bezvredno, beskrajno posramljeno i smatrala sam da nisam vredna da budem u prisustvu Boga. Bog posebno mrzi takve ljude, ne toleriše ih i u Njemu izazivaju bes. Iako takvi ljudi obavljaju svoje dužnosti, zbog toga što ne streme istini, ne mogu da prime delo Svetog Duha i na kraju ih Bog ne može spasiti. Videvši Božji stav o takvim ljudima, moje predstave su bile u potpunosti opovrgnute. Nekada sam mislila da ako obavljam posao koji mi je poveren, ako ne činim zlo, ne pravim velike greške u svojim dužnostima, ne činim nikakve ozbiljne prestupe i ako me ne otpuste, onda sam u suštini spasena i imam nadu u spasenje. Sada sam shvatila da to nije u skladu sa Božjim zahtevima. Bile su to samo moje sopstvene predstave i puste želje. Verovati u Boga nije samo marljivo obavljati svoju dužnosti, pridržavati se nekih pravila i ne činiti neko očigledno zlo. Ako verujete u Boga toliko godina i još uvek nemate svedočenje, na kraju ćete biti eliminisani. Pomislila sam na Božje reči: „Ako jednog dana ne budeš bio u stanju da svedočiš o svemu što si danas video, izgubićeš funkciju stvorenih bića i tvoje postojanje neće više imati nikakvog smisla. Bićeš nedostojan da budeš ljudsko biće. Čak bi se moglo reći da nećeš više ni biti ljudsko biće! Na vama sam obavio nemerljivo delo, ali pošto ti trenutno ništa ne učiš, ničega nisi svestan, i nedelotvoran si u svojim poslovima, kada dođe vreme da proširim Svoje delo, ti ćeš samo gledati u prazno, vezanog jezika i potpuno beskoristan. Zar onda nećeš u istoriji biti zabeležen kao grešnik? Kada to vreme dođe, zar nećeš osetiti najdublje žaljenje?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kakvo je tvoje shvatanje Boga?“). Zbog Božjih reči sam se osetila posramljeno i u isto vreme zabrinuto. Shvatila sam da ne mogu da nastavim ovako. Kasnije sam počela da se fokusiram na pisanje članaka o svedočenju.

Kad sam zapravo počela da pišem, i dalje sam u glavi imala blokadu. Najpre nisam mogla da sredim svoje iskustvo i nisam znala odakle da krenem, a tu su bili i drugi poslovi koji su bili hitniji, pa sam se bavila drugim stvarima. Posle toga sam koristila loš kov kao izgovor. Pomislila sam da drugi mogu da napišu ceo članak o svedočenju za pola dana, a ja ne mogu ako oko sebe nemam mir i tišinu i dovoljno vremena, pa sam ponovo prestala da pišem. Na kraju sam počela da se pitam o čemu se tu radi. Zašto sam bila toliko pasivna u vezi sa pisanjem članaka o svedočenju? Pristala sam da pišem, ali nisam ništa uradila. Jednog dana sam videla odlomak Božjih reči i stekla neko shvatanje o sebi. Bog kaže: „Kako možeš da spoznaš i razabereš sotonsku narav? Na osnovu onoga što Sotona voli da radi, kao i metoda i smicalica pomoću kojih završava stvari, može se videti da nikada ne voli pozitivne stvari, da voli zlo i da uvek misli da je merodavan i sposoban da kontroliše sve. To je Sotonina nadmena priroda. Zato Sotona beskrupulozno poriče Boga, opire Mu se i protivi. Sotona je predstavnik i izvor svega što je negativno i zlo. Ako to jasno uviđaš, onda umeš da razaznaš sotonske naravi. Nije jednostavno ljudima da prihvate i primene istinu, jer svi oni imaju sotonsku narav i svi su ograničeni i vezani svojom sotonskom naravi. Na primer, neki ljudi prepoznaju da je dobro biti poštena osoba i osećaju zavist i ljubomoru kada vide da su drugi pošteni, da govore istinu i da govore na jednostavan i otvoren način, ali ako od njih zatražite da i sami budu pošteni, teško im je da to budu. Oni su neumoljivo nesposobni da budu pošteni u onome što govore i u onome što rade. Zar to nije sotonska narav? Njihove reči prijaju uhu, ali ih oni ne primenjuju. To je narav koja ima odbojnost prema istini. Oni koji imaju odbojnost prema istini teško je prihvataju i nemaju načina da uđu u istina-stvarnosti. Najočiglednije stanje ljudi koji imaju odbojnost prema istini se ogleda u tome da nisu zainteresovani ni za istinu ni za pozitivne stvari, čak ih se gnušaju i odbijaju ih, a posebno vole da prate trendove. Oni u srcu ne prihvataju stvari koje Bog voli i ono što Bog zahteva od ljudi da čine. Umesto toga, oni ih omalovažavaju i ravnodušni su prema njima, a neki čak često preziru merila i načela koja Bog zahteva od čoveka. Odbijaju ih pozitivne stvari i uvek u srcu osećaju otpor, suprotstavljanje i potpuni prezir prema njima. To je primarno ispoljenje odbojnosti prema istini. U crkvenom životu, čitanje Božje reči, molitva, zajedništvo o istini, vršenje dužnosti i rešavanje problema uz pomoć istine su sve pozitivne stvari. One su ugodne Bogu, ali neke ljude te pozitivne stvari odbijaju, ne zanimaju ih i ravnodušni su prema njima. Najgore je što oni zauzimaju prezriv stav prema pozitivnim ljudima kao što su pošteni ljudi, ljudi koji teže istini, oni koji verno obavljaju svoje dužnosti i oni koji čuvaju delo Božje kuće. Stalno pokušavaju da napadnu i isključe te ljude. Ako otkriju da imaju nedostatke ili da pokazuju iskvarenost, uhvate se za to, dignu veliku galamu oko toga i stalno ih zbog toga omalovažavaju. Kakva je to narav? Zašto su toliko neprijateljski nastrojeni prema pozitivnim ljudima? Zašto im je toliko stalo do zlih ljudi, do bezvernika i antihrista, zašto su tako predusretljivi prema njima i zašto često provode vreme s takvim ljudima? Kada se radi o negativnim i zlim stvarima, oni se uzbude i ushite, ali kada je reč o pozitivnim stvarima, u njihovom stavu počinje da se javlja otpor; posebno kada čuju da ljudi u zajedništvu razgovaraju o istini ili rešavaju probleme koristeći istinu, osećaju odbojnost i nezadovoljstvo u srcu i daju oduška svojim zamerkama. Zar takva narav nema odbojnost prema istini? Zar to nije otkrovenje iskvarene naravi? Ima mnogo ljudi koji veruju u Boga, koji vole da delaju za Njega i da za njega trče naokolo puni elana, a kada dođe do toga da treba da koriste svoju nadarenost i ono u čemu su dobri, da udovoljavaju svojim željama i da se razmeću, oni imaju neograničenu energiju. Ali ako ih zamoliš da primenjuju istinu i postupaju u skladu sa istina-načelima, tad više nema vetra u njihovim jedrima i gube elan. Ako im se ne dozvoli da se razmeću, postaju bezvoljni i snuždeni. Zašto imaju energiju da se razmeću? I zašto nemaju energiju da primenjuju istinu? U čemu je tu problem? Svi vole da se ističu; svi žude za ispraznom slavom. Svi imaju neiscrpnu energiju kada je u pitanju verovanje u Boga radi zadobijanja blagoslova i nagrada, pa zašto onda postaju bezvoljni, zašto se snužde kada treba da se primenjuje istina i da se buni protiv tela? Zašto se to dešava? To dokazuje da su ljudska srca nečista. Oni veruju u Boga samo da bi zadobili blagoslove – da se jasno izrazim, oni to čine da bi ušli u carstvo nebesko. Ako nema blagoslova ili koristi kojima treba težiti, ljudi postaju bezvoljni i snuždeni i gube elan. Svemu tome je uzrok iskvarena narav koja oseća odbojnost prema istini. Kada ih takva narav kontroliše, ljudi nisu voljni da izaberu put kojim će težiti istini, oni idu svojim putem i biraju pogrešan put – oni dobro znaju da je pogrešno juriti za slavom, dobitkom i statusom, a ipak ne mogu da izdrže bez tih stvari, niti da ih ostave po strani, te i dalje jure za njima, idući Sotoninim putem. U tom slučaju, oni ne slede Boga, već slede Sotonu. Sve što rade je u službi Sotone, i oni su Sotonine sluge“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). Ranije nisam radila marljivo na pisanju članaka i tek sam ponekad pomalo osećala krivicu zbog toga. Nisam pridavala značaj tom problemu. Tek sam kroz otkrivenje Božje reči shvatila da je to bila odbojnost prema istini, neka vrsta sotonske naravi. Za pisanje članaka potrebni su iskustvo i znanje, kao i vreme da se o tome promisli. Moramo biti smireni, promisliti o Božjim rečima, tražiti isinu i razmisliti o sebi. Ali baviti se spoljnim stvarima, u kojima smo inače vešti, je lako. Zbog toga sam, kad bi me pitali da tražim istinu, da promislim o Božjim rečima i pišem članke, odbijala i opirala se u svom srcu. Znam da je Bog mnogo delio o tome kako svedočiti o Njemu i sva moja braća i sestre su upražnjavali pisanje o iskustvenim svedočenjima, ali ja sam bila nezainteresovana i čak izmišljala izgovore da to izbegnem. Uvidela sam da sam posebno tvrdoglava. Odbijala sam i prezirala stvari koje su uključivale istinu i nisam bila voljna da radim naporno. U spoljnim poslovima, u onima koji nisu obuhvatali suštinu istine, pokazivala sam poseban entuzijazam i volju. To je zaista sotonska narav koja ima odbojnost prema istini. Zapravo, proces pisanja članka je proces traganja za istinom. Traganje za istinom kako bi se rešili problemi može najbolje da otkrije stav ljudi prema istini. Iako sam godinama verovala u Boga, davala se i napuštala kako bih obavljala svoju dužnost, kao i izgovarala mnoge reči i doktrine, nisam bila zainteresovana za istinu, nisam žudela za njom, niti sam je cenila niti sam pokazivala istinsku pokornost Bogu. I dalje sam živela prema svojoj sotonskoj naravi i bila neprijateljski raspoložena prema Bogu. Jednom sam razmišljala o ovome i shvatila da je moj problem ozbiljan. Nakon godina verovanja u Boga, moja život-narav se nije nimalo promenila. Nije postojala nikakva stvarna promena u mom stavu prema Bogu i istini. I dalje sam pripadala Sotoni, imala odbojnost prema istini i opirala se Bogu. Kada bi se to nastavilo, ma koliko dugo verovala i ma koliko napora ulagala, nikada ne bih shvatila istinu niti bih se rešila svoje iskvarene naravi. I kada bih verovala do samog kraja, nikada ne bih bila u potpunosti spasena. U tom trenutku, malo sam se uplašila pa sam se pomolila Bogu da se pokajem. Rekla sam: „Bože, ja ne volim istinu. Osećam odbojnost prema njoj. Samo sam uživala u tome da se trudim i ulažem napor u svojoj dužnosti. Sada vidim koliko sam jadna u svom verovanju. Ne želim ovako da nastavim. Želim da se okrenem Tebi i naporno radim kako bih stremila istini.“

Kasnije, kao odgovor na moje žalbe da sam slabo obrazovana i da imam loš kov, jedna sestra mi je poslala odlomak Božjih reči koji mi je puno pomogao. Bog kaže: „Doživljavanje suda i grdnje Božjih reči donosi vam dobitke i stvarna iskustva – zato treba da svedočite o Bogu. Kada svedočite o Bogu, trebalo bi uglavnom da govorite o tome kako Bog sudi i grdi ljude i koje kušnje On koristi da oplemeni ljude i promeni njihovu narav. Osim toga, treba da govorite o tome koliko je iskvarenosti otkriveno u vašem iskustvu, koliko ste propatili, koliko ste toga učinili da se oduprete Bogu i kako vas je na kraju Bog osvojio. Razgovarajte o tome koliko stvarnog znanja o Božjem delu imate i kako treba da svedočite o Bogu i da Mu se odužite za Njegovu ljubav. U takav govor bi trebalo da unesete suštinu, dok ga istovremeno izražavate na jednostavan način. Ne pričajte o praznim teorijama. Govorite prizemnije; govorite iz srca. Tako treba da doživljavate stvari. Nemojte se opremati dubokoumnim, ispraznim teorijama u nastojanju da se razmećete; to vas čini prilično nadmenim i nerazumnim. Trebalo bi da više govorite o pravim stvarima iz ličnog iskustva i da više govorite iz srca; za druge je to najkorisnije i najprikladnije da vide. Nekada ste bili ljudi koji su se najviše protivili Bogu, sa najmanjom sklonošću da mu se pokore, ali sada ste osvojeni – nikada to ne zaboravite. Trebalo bi te stvari duboko da sagledate i o njima razmislite. Kada ih ljudi jasno razumeju, znaće kako da svedoče, u suprotnom će biti podložni da počine sramna i nerazumna dela, čime ne svedoče o Bogu, već Ga sramote. Bez istinskih iskustava i razumevanja istine, nije moguće svedočiti o Bogu. Ljudi koji su u svojoj veri zbrkani i zbunjeni nikada neće moći da svedoče o Bogu“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Samo stremljenjem ka istini može se postići promena naravi“). Pročitavši Božje reči, shvatila sam. Istinsko svedočenje o Bogu podrazumeva da svedočiš o Božjim rečima i Božjem delu, da razgovaraš o iskustvu u vezi sa sudom, grdnjom, kušnjama i oplemenjivanju Božjim rečima, da razgovaraš o iskvarenosti koju pokazuješ i da podeliš znanje koje si stekao o sebi onim što Božja reč otkriva, kao i to kako si našao ulazak kako bi drugi mogli da vide Božju pravednu narav i spoznali Božje delo i Božju ljubav. Da bi neko svedočio o Bogu, nije važno koliko je taj neko vešt u govoru o naprednim teorijama. Važno je samo da si iskren dok o tome govoriš. Kad sam to shvatila, moje srce se malo razvedrilo. Isto to važi i za pisanje svedočanstava. Nivo obrazovanja ili stil pisanja nisu bitni. Ključno je da li si u stanju da uložiš napor da stremiš istini, da li tragaš za istinom da bi se rešio svoje iskvarenosti i problema, da li doživljavaš Božji sud, da li detaljno analiziraš i spoznaješ sebe na osnovu Božje reči, da li jasno uočavaš suštinu problema i istinski se kaješ i menjaš. Kada se snabdeš svim tim stvarima, članci koje napišeš će biti dobri. To nema nikakve veze sa tvojim nivoom obrazovanja. Sve što treba da uradite je da pišete o tim praktičnim stvarima svakodnevnim jezikom. Treba pisati o onome o čemu razmišljate i onome što razumete. Ako pišete o svom istinskom razumevanju i o svojim osećanjima svojim rečima i o svemu što može biti od koristi drugima, tada imate svedočenje. U prošlosti sam uvek mislila da imam slabo obrazovanje i loš kov i to sam koristila kao izgovor da ne pišem članke o svedočenju, kao da je pisanje takvih članaka zahtevalo visok nivo obrazovanja, ali sada vidim da je taj stav bio pogrešan. Nije trebalo da živim u takvom stanju. Trebalo je da stremim istini, da doživljavam i primenjujem reč Božju i da pišem članke o tome šta sam iskusila i stekla kako bih svedočila o Bogu. To je bila moja dužnost.

Kasnije, na okupljanju, videla sam odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da ponesem teret u stremljenju istini i pisanju članaka o svedočenju. Božje reči kažu: „Šta je uzrok za nastanak one kategorije ljudi koji su starešine i delatnici? Kako su oni nastali? U širim razmerama, oni su neophodni za Božje delo; u manjim razmerama, oni su potrebni zbog rada crkve, neophodni su Božjem izabranom narodu. (…) Razlika između starešina i delatnika i ostatka Božjeg izabranog naroda ogleda se samo u jednoj posebnoj odlici, a to su dužnosti koje starešine obavljaju. Ta posebna odlika načelno se ispoljava u njihovoj starešinskoj ulozi. Na primer, ma koliko ljudi da postoji u nekoj crkvi, starešina je njihov rukovodilac. Pa, koju onda ulogu taj starešina obavlja među članovima? On predvodi sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Kakav onda uticaj on ima u celoj crkvi? Ako ovaj starešina krene pogrešnim putem, svi koji su u toj crkvi će ga slediti tim pogrešnim putem, a to će imati ogroman uticaj na sve pripadnike Božjeg izabranog naroda u crkvi. Uzmimo Pavla za primer. On je predvodio mnoge crkve koje je osnovao i Božji izabrani narod. Kad je Pavle zalutao, crkve i Božji izabrani narod koje je predvodio takođe su zalutali. Prema tome, kad starešine pođu svojim putem, to ne utiče isključivo na njih same, već utiče i na crkve i Božji izabrani narod koje oni predvode. Ako je starešina prava osoba, onaj koji ide pravim putem, koji teži istini i primenjuje je, onda će i ljudi koje predvodi pravilno jesti i piti Božje reči i pravilno će težiti istini, a ujedno će životno iskustvo i napredak tog starešine drugima biti vidljivi i na njih će uticati. Dakle, koji je ispravan put kojim starešina treba da ide? Da bude u stanju da predvodi druge da shvate istinu i uđu u istinu, kao i da druge vodi pred Boga. Koji je pogrešan put? Da stremi statusu, slavi i profitu, da se često razmeće i svedoči o samome sebi, a da nikad ne svedoči o Bogu. Kakav uticaj to ima na Božje izabranike? (On ih time dovodi pred sebe samog.) Oni će zalutati daleko od Boga i potpašće pod kontrolu ovog starešine. Ako ljude dovodiš pred sebe samog onda ih predvodiš da dođu pred iskvareni ljudski rod i vodiš ih da dođu pred Sotonu, a ne pred Boga. Jedino se predvođenjem ljudi da dođu pred istinu ti ljudi predvode da dođu pred Boga. Starešine i delatnici, bilo da idu ispravnim ili pogrešnim putem, neposredno utiču na Božji izabrani narod“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „1. stavka: Oni pokušavaju da pridobiju srca ljudi“). Pročitavši Božje reči bilo mi je jasnije šta su moje obaveze i dužnosti. U isto vreme, osetila sam veliku odgovornost na svojim plećima. Bog nam govori da put, kojim starešine i delatnici kreću i ono za čim tragaju, ne utiče samo na njih same, već i na braću i sestre koje vode. Kada starešine i delatnici teže istini i kada su pravi ljudi, onda će oni neprestano napredovati u istini, u svakodnevnom životu će razmišljati o svojim pogrešnim viđenjima ili po kakvim iskvarenim naravima žive, razumeće suštinu problema na osnovu Božjih reči a onda će saznati u koja načela da zakorače. Kada starešine i delatnici idu pravim putem, oni će podneti teret život-ulaska svoje braće i sestara i fokusiraće se na traganje za istinom kako bi rešili probleme da bi ljudi koje vode takođe zakoračili u tom pravcu. Ako su starešine i delatnici nemarni, ne teže istini, provode sve vreme u radu na sticanju slave i statusa i ne interesuje ih da teže istini, niti mogu da razgovaraju o istini kako bi rešili probleme, onda je njihova dužnost samo spoljašnja stvar, ili kada se izražavaju putem reči i doktrina kako bi uzvisili i istakli sebe, što ne može da rezultira svedočenjem o Bogu. Oni onda idu putem protivljenja Bogu, a takođe i druge vode u pogrešnom smeru. Ti ljudi nesvesno idu svojim putem i vode druge putem službovanja, što je Pavlov put protivljenja Bogu. To je protivno Božjoj nameri da deluje i spasava ljude. Kad sam to prepoznala, uvidela sam da mi je crkva pružila priliku da budem starešina, ne da bih obavljala spoljni posao, ne da bih mogla da se trudim i obavljam službu i ne zato da bih mogla da težim statusu i ugledu. Ja treba da obavljam dužnost starešine, dužnost nekoga ko može da vodi ljude da jedu i piju Božje reči i ko može da traži istinu kako bi rešila probleme u svojoj dužnosti i postepeno razumela istinu i ušla u stvarnost Božje reči. To je bila moja dužnost. Zato sam uvidela da je presudno da težim istini i fokusiram se na rešavanje svoje iskvarene naravi. U tom trenutku sam tek površno razumevala istinu i nisam posedovala istina-stvarnosti, pa sam samo mogla da učim kroz iskustvo. Dokle god su ti srce i put ispravni, Bog će te voditi i blagosloviti.

U narednom periodu, počela sam da razmišljam o svom stanju, o tome koje sam probleme rešila tragajući za istinom tokom svih mojih godina verovanja u Boga i kojih sam se iskvarenih naravi rešila. Kad sam počela da razmišljam i promišljam o tome, zaključila sam da sam zbunjena i da sam tek napola razumela mnoga pitanja. Nisam istinski shvatala istinu niti sam uočavala suštinu problema. Nisam uviđala načela primene niti sam ikada efikasno rešavala probleme. Nakon toga, pokušala sam da pišem o iskustvima koja sam relativno dobro razumela i dok sam pisala, razmišljala sam. Razmišljala sam kad god sam imala vremena. Kad sam konačno završila pisanje članka, osećala sam se ispunjeno, sigurno i spokojno jer sam tokom pisanja, kroz traganje za istinom, naravno počela mnogo jasnije da uviđam svoje stanje i suštinu svojih problema, moje znanje o istini postalo je praktičnije i konkretnije i moj put primene postao je jasniji. Shvatila sam da mi je pisanje članaka o svedočenju ključno za dokučivanje sopstvenog stanja i za traganje za istinom radi rešavanja problema. Bio je to put ka život-ulasku, a i najbolji način traganja za istinom i razumevanja istine.

Kasnije sam čula da se mnogi, uključujući starešine i delatnike, ne fokusiraju na pisanje članaka niti ulažu bilo kakve napore u tom smislu. Neki su uvek govorili da su zauzeti i da nemaju vremena. Pomislila sam: „Zar nije moje stanje bilo isto takvo?“ I ja sam imala isti takav pogrešan stav i izmišljala izgovore da ne pišem. Pomislila sam: „Ako bih se osvrnula na to kako sam ja saznala za svoje stanje i kako sam promenila gledište i ako bih napisala članak o tome, zar to ne bi rešilo neke probleme koje moja braće i sestre imaju?“ Shvativši to, uvidela sam da imam teret koji treba da podnesem i počela sam pripreme za pisanje. Iako sam razumela površno i u delovima, znala sam da mi je dužnost da napišem ovaj članak pa sam morala da pišem onoliko koliko sam razumela. S tim ciljem na umu, kad bih se srela sa braćom i sestrama ili razgovarala sa njima, diskutovali bismo o ovoj temi, a i ja sam o tome razmišljala kad sam imala slobodnog vremena. Tokom jutarnje predanosti, ponekad sam jela i pila Božje reči na ovu temu. Nakon nekog vremena, stvar mi je postala malo jasnija i kad sam počela da pišem, bilo je mnogo lakše. Kad sam osmislila koncept, izrazila sam svaki sloj značenja onako kako sam ja to razumela i opisala svoja razmišljanja i iskustva svojim rečima. To mi se više nije činilo toliko komplikovano i kako sam razmišljala o tome dok sam pisala, osetila sam da sam u stanju da jasnije sagledam problem kao i aspekte istine u vezi s njim. Iskreno sam mislila da što se više trudimo da težimo istini i što više članaka pišemo da bismo rešili probleme, to nas Bog više prosvećuje, usmerava i blagosilja. Pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Što više vodiš računa o Božjim namerama, veće je i breme koje nosiš, a što je breme koje nosiš veće, biće i bogatije tvoje iskustvo. Kada vodiš računa o Božjim namerama, Bog će na tebe položiti breme, a zatim te prosvetiti u pogledu zadataka koje ti je poverio. Kada Bog stavi na tebe ovo breme, obratićeš pažnju na sve povezane istine dok jedeš i piješ Božje reči. Ako nosiš breme koje je u vezi sa stanjem života tvoje braće i sestara, onda je to breme koje ti je Bog poverio i to breme ćeš u svojim svakodnevnim molitvama uvek nositi sa sobom. Ono što Bog čini natovareno je na tebe, a ti si spreman da učiniš to što Bog želi da uradi; to znači biti spreman da preuzmeš Božje breme kao svoje. U ovom trenutku, dok jedeš i piješ Božje reči, bićeš usredsređen na ovu vrstu pitanja i zapitaćeš se: ’Kako ću da rešim ove probleme? Kako da svojoj braći i sestrama omogućim da se oslobode i pronađu duhovno uživanje?’ Na rešavanje ovih problema ćeš se usredsrediti i dok komuniciraš, a dok jedeš i piješ Božje reči, bićeš usredsređen na jedenje i pijenje onih reči koje se odnose na ove probleme. Breme ćeš nositi i dok jedeš i piješ Njegove reči. Nakon što shvatiš Božje zahteve, steći ćeš jasniji uvid u to kojim putem da kreneš. Ovo su prosvećenje i prosvetljenje Duha Svetoga koje je donelo tvoje breme, a to je takođe Božje usmerenje koje ti je darovano. Zašto ovo govorim? Ako nemaš nikakvo breme, tada nećeš biti pažljiv dok jedeš i piješ reči Božje; kada jedeš i piješ reči Božje dok nosiš breme, možeš da dokučiš njihovu suštinu, da pronađeš svoj put i vodiš računa o Božjim namerama. Prema tome, u svojim molitvama treba da poželiš da Bog stavi na tebe što veće breme i da ti poveri čak i veće zadatke, kako bi pred sobom još više imao put na kome ćeš vežbati; kako bi tvoje jedenje i pijenje reči Božjih imalo veći učinak; kako bi se osposobio da dokučiš suštinu Njegovih reči; i kako bi stekao sposobnost da te pokreće Sveti Duh“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Vodi računa o Božjim namerama kako bi postigao savršenstvo“). Nakon što sam pročitala ove Božje reči shvatila sam da kad nosimo teret vlastitog život-ulaska i problema u crkvi, u stanju smo da uložimo više napora u traganju za istinom kako bismo rešili probleme svesno jedući, pijući i primenjujući Božje reči, a potom razgovaramo i pišemo o tome kako mi shvatamo Božje reči. Tek tada možemo postepeno da uđemo u istina-stvarnost. Tokom tog procesa, dok nosimo teret, žudimo i tragamo, možemo da dobijemo Božje prosvećenje i usmeravanje, da postepeno produbljujemo svoje razumevanje istine, da uviđamo određene stvari jasnije i temeljnije i da steknemo konkretnije i praktičnije poimanje istine. Ako se ne trudimo da težimo istini i ne vežbamo da pišemo članke, čak i ako steknemo jasniju sliku u vezi sa Božjim rečima, reč je o površnom, opažajnom razumevanju koje će uvek biti nedovoljno jasno, kao oblici u magli, a to pokazuje da uopšte ne posedujemo istinsko znanje. Tek kad napišemo tekst o svom stvarnom znanju i iskustvu, detaljno promislimo o problemima koji se odnose na Božje reči i razumemo ih i konačno podignemo svoje opažajno znanje na nivo eksplicitnog, racionalnog znanja naše razumevanje će konačno procvetati i uroditi plodom. To je naša žetva, naša misao će se iskristalisati. Tokom tog perioda takođe sam iskusila kako je pisanje članaka proces sticanja jasnog viđenja stvari, razumevanja istine i rešavanja problema. Što više pišemo, to više stičemo.

Sada se više ne opirem pisanju članaka. To je nešto u čemu uživam jer tokom pisanja jasnije uviđam svoju iskvarenu narav a i moji stavovi i ideologija se takođe menjaju sa razumevanjem Božje reči. To je istinska korist i nešto što je vredno i smisleno. Ranije sam uvek mislila da je pisanje članaka mučno i posebno teško i radije sam radila spoljne poslove nego pokušavala da pišem. Bila sam vrlo buntovna. Čak sam smatrala da bi mi pisanje članaka omelo u mojim poslovima, ali je takvo gledište zapravo bilo pogrešno i apsurdno. Pisanje članaka uopšte ne utiče na posao. Zapravo, ono vas navodi da tragate za istinom da biste rešili probleme i čini vas efikasnijim u vašim dužnostima. Sada, kad god imam vremena, pokušavam da se smirim i sagledam svoje stanje. Osećam da treba da razmišljam o problemima koje ne mogu jasno da sagledam i rešim. Postepeno sam počela da nosim teret u stremljenju istini. Takođe uviđam da imam mnoga stanja koja moram da rešim u skladu sa Božjom rečju i polako sam razvila žudnju za Božjim rečima. Sve je to zahvaljujući Božjoj blagodati i blagoslovima i posebno sam zahvalna Bogu.