Mučio sam se sa visokim pritiskom i lošim zdravljem ovih godina, mnogo vremena sam proveo kod kuće odmarajući i samo sam vršio dužnosti koje sam mogao. U julu prošle godine, naš nadzornik za zalivanje je čuo da sam zalivao pridošlice i dodelio mi je dužnost zalivanja. Bio sam tako uzbuđen da ponovo obavljam ovu dužnost i bio sam rešen da je dobro obavljam. Kada sam video da su ta dva nadzornika imala oko trideset godina, da su dobrog kova i da su brzo naučili načela, a da je sestra Sin Sin, koja ima dvadeset godina, energična i brzo uči, možete da zamislite koliko sam bio srećan. Ja sam imao šezdeset godina, a i dalje sam imao priliku da obavljam svoju dužnost sa ovom mladom braćom i sestrama – osećao sam da to i mene čini mlađim. Dolazio bih biciklom na okupljanja koja sam organizovao za pridošlice i uvek sam pevušio himne dok sam šetao – imao sam stvarno mnogo elana da vršim dužnost. Posle nekog vremena, osećao sam da sam sazreo i u razumevanju načela i u svom životnom napretku. Još više mi se sviđala ova dužnost. Ali moje uzbuđenje su prekinuli neki novi problemi. Moj pritisak je bio veoma visok, bio sam lošeg zdravlja i bio bih premoren posle radnog dana, želeći samo da legnem i odmorim se. Sin Sin i ostali su mogli da nastave da sumiraju odstupanja u svojim dužnostima nakon okupljanja i da prave raspored za naredni dan. Želeo sam da, poput mlađih kolega, budem produktivniji, ali ubrzo posle večere bih, postavši pospan, zadremao, pa bih otišao rano u krevet. U jednom trenutku, tri dana nisam spavao kako treba i moje telo to nije moglo da podnese. Znao sam da ne mogu valjano da vršim dužnost, pa sam pitao Sin Sin da organizuje okupljanje kod mene. Bio sam prilično utučen posle toga – nisam mogao čak ni da vršim redovnu dužnost i morao sam tražim pomoć; delovalo je izvesno da će me otpustiti uskoro. Ponekad kad bi naš nadzornik podelio nešto o načelima zalivanja pridošlica i dobrih pravaca primene, Sin Sin i ostali bi odmah shvatili, mogli bi da primene načela na razne situacije i da ih koriste u praksi tokom svojih dužnosti, dok bih ja morao da lupam glavu oko toga neko vreme i ponekad bi nadzornik morao dodatno da mi objašnjava. Tokom tog perioda sam stalno bio uznemiren i nisam mogao mirno da spavam noću. Brinuo sam se da zbog mojih poodmaklih godina, lošeg zdravlja, sporog shvatanja i zaboravnosti, kad bude došao dan da ne mogu više da vršim dužnost, ne bi li to meni, kao verniku, bio kraj puta? Da li bih i dalje mogao da postignem spasenje? Neprestano sam bio potišten i nisam mogao da se fokusiram na dužnost. Nisam vršio dužnost ni približno dobro kao Sin Sin. Nije mi se dopalo to što sam se osećao starim, smatrao sam se starim i beskorisnim i stalno sam se brinuo da ću biti preraspoređen. Zavideo sam svim tim mladim ljudima i razmišljao sam kako bi bilo super kad bih vratio sat dvadeset godina unazad i povratio malo te mladalačke vitalnosti! Onda bih mogao da se dajem Bogu do kraja i zar ne bi onda bilo nade za mene da uđem u carstvo Božje? Kada sam razmišljao o ovim stvarima, nisam mogao da ne brinem o svom odredištu.

Jednog dana, moj vođa me je posetio gde sam odseo i rekao mi je: „Zbog tvoje poodmakle dobi i visokog pritiska, preraspoređujemo te na opšte poslove, pa tako nećeš morati stalno da jurcaš okolo.“ Bilo mi je teško da prihvatim ove novosti – baš mi se sviđala dužnost zalivanja i nikad je ne bih napustio, ali onda sam odjednom bio preraspoređen. Bio sam sve stariji i stariji i bilo je sve izvesnije da u budućnosti ne bih mogao da vršim zalivanje. Delovalo je kao da mi je neko prosuo kofu hladne vode na glavu, ugasivši tu vatru elana u mom srcu. Moja braća i sestre su mi pročitali Božje reči i podelili Njegovu volju sa mnom, ali ja nisam slušao. Sedeći tamo, osećao sam se paralisano i jedva sam mogao da sedim pravo. Te noći, ležao sam u krevetu i prevrtao se. Razmišljao sam o tome kako su mlađa braća i sestre puni energije i života, kako su brzo razumeli istinu i načela, bili su dostojni oblikovanja – ova mladež je imala čitavu budućnost pred sobom. A starca poput mene, loše zdravlje sprečava da se daje Bogu, nisam mogao da razumem mnogo istine i nisam bio tako dostojan oblikovanja. Povrh toga, bio sam i bolestan i telo je moglo da me izda u svakom trenutku. Bog sigurno nije gledao blagonaklono na starca poput mene i nije bilo jasno da li ću imati dobro odredište. Da sam samo dvadeset godina mlađi, mogao bih se u potpunosti posvetiti davanju za Boga! Što sam više razmišljao, lošije sam se osećao, bio sam baš depresivan. Osećao sam kao da imam težak kamen na grudima, tako me je stezalo u grudima da sam jedva disao. Bio sam tako tužan zbog preraspoređivanja da nisam mogao oka da sklopim cele noći.

Desilo se da je sutradan bilo okupljanje radnika za zalivanje i video sam nadzornika Džao Ljanga kako prolazi pored moje kuće. Videti ga kako dolazi na okupljanje bio je težak udarac. Da nisam bio preraspoređen, išao bih tamo s njim, ali taj voz je prošao. Zašto sam morao da budem star i bolestan? Razmišljajući o svemu tome, osećao sam se tako prazno i nisam znao šta ću ubuduće raditi. Sedeo sam besposleno na stolici, zureći u nebo kroz prozor. Smatrao sam da mi, kao verniku, izgledi nisu bili dobri i da nije bilo nade da uđem u carstvo Božje. Što sam više razmišljao, lošije sam se osećao i suze su mi potekle niz lice. Zato sam se pomolio Bogu: „O Bože! Ne uspevam istinski da prihvatim ovaj novi zadatak i pokorim mu se. Znam da je to buntovno prema Tebi i da Ti se gadi. O Bože! Molim Te, vodi me da spoznam sebe i da se pokorim.“ Kasnije je Džao Ljang video da sam u lošem stanju i pročitao mi je odlomak Božjih reči. „Treba da naučiš da se pokoriš kada ti menjaju dužnost. Pošto si se neko vreme obučavao za svoju novu dužnost i pošto si njenim obavljanjem postigao rezultate, shvatićeš da si prikladniji za obavljanje baš te dužnosti i da je lični odabir dužnosti prema sopstvenim sklonostima bio greška. Zar se time ne rešava problem? Najvažnije od svega jeste da Božja kuća uređuje da ljudi izvršavaju određene dužnosti ne prema njihovim sklonostima, već prema potrebama rada i tome da li osoba koja tu dužnost obavlja može da ostvari rezultate. Smatrate li da bi Božja kuća trebalo da uređuje dužnosti prema ličnim sklonostima? Da li bi pri izboru dužnosti za ljude trebalo voditi računa o tome da njihove lične sklonosti budu zadovoljene? (Ne.) Šta je od toga u skladu sa načelima Božje kuće za upotrebu ljudi? Šta je u skladu sa istina-načelima? To je odabir ljudi prema potrebama rada u Božjoj kući i rezultatima tih ljudi u obavljanju njihovih dužnosti. Ti imaš neke hobije i interesovanja i određenu želju da obavljaš svoje dužnosti, ali zar bi tvojim željama, interesovanjima i hobijima trebalo dati prednost nad radom u Božjoj kući? Ako tvrdoglavo insistiraš i kažeš: ’Ja moram da obavljam taj posao. Ako mi to ne dozvole, ne želim da živim, ne želim da obavljam svoju dužnost. Ako mi ne dozvole da obavljam taj posao, neću imati elana da radim bilo šta drugo, niti ću u tome davati sve od sebe’, zar to ne pokazuje da u tvom stavu prema obavljanju dužnosti postoji problem? Zar to nije potpuni nedostatak savesti i razuma? Da bi zadovoljio svoje lične želje, interesovanja i hobije ne ustručavaš se da remetiš i usporavaš rad crkve. Zar je to u skladu sa istinom? Kako bi se trebalo odnositi prema stvarima koje nisu u skladu sa istinom? Neki kažu: ’Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog.’ Da li je to ispravno? Da li je to istina? (Nije.) Kakva je to vrsta izjave? (To je sotonska zabluda.) To je pogrešna, obmanjujuća i lažljiva izjava. Ako izraz ’Čovek bi trebalo da žrtvuje svoje lično radi zajedničkog’ primeniš u kontekstu obavljanja svojih dužnosti, onda se opireš Bogu i huliš na Njega. Zašto je to huljenje na Boga? Zato što Bogu namećeš sopstvenu volju, a to je bogohuljenje! Pokušavaš da svoju ličnu žrtvu trampiš za usavršavanje i blagoslove od Boga i nameravaš da se nagodiš sa Bogom. Bogu nije potrebno da ti žrtvuješ bilo šta svoje. Bog zahteva da ljudi primenjuju istinu i odreknu se tela. Ako ne možeš da primenjuješ istinu, u tom slučaju se buniš protiv Boga i opireš Mu se. Loše si obavio svoju dužnost jer su ti namere bile pogrešne, tvoji pogledi na stvari bili su pogrešni i tvoje izjave su bile u potpunoj suprotnosti sa istinom. Ipak, Božja kuća te nije lišila prava da obavljaš dužnost; tvoje dužnosti su jednostavno promenjene, jer nisi bio prikladan za prethodnu dužnost i prebačen si na dužnost koja ti više odgovora. To je potpuno normalno i lako se razume. Ljudi bi prema tom pitanju trebalo da imaju ispravan stav“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „12. stavka: Oni žele da se povuku kada nema nikakvog statusa niti nade za dobijanje blagoslova“). Nakon što je pročitao odlomak, Džao Ljang je podelio ovo: „Kada Božja kuća premesti nekog, ne lišava ga prilike da vrši dužnost i bude spasen, već vrši razumne preraspodele u skladu sa potrebama crkve. Osećaš se loše, u poodmakloj si dobi i imaš visok pritisak. Ako bi ti se nešto desilo dok voziš bicikl da bi obavljao dužnost ili na putu na neko od okupljanja, to ne bi bilo loše samo po crkvu, već i po tebe. Najbolje za tebe je da se vratiš u svoju matičnu crkvu i tamo vršiš dužnost. Pokorimo se prvo, prihvatimo to od Boga i naučimo lekciju.“ Bilo me je baš sramota kad je Džao Ljang to podelio. Čak i nakon tako dugog verovanja u Boga, još se nisam ni najmanje pokorio. Voleo sam da obavljam dužnost zalivanja i imao sam elana kao ova mladež, ali budući da sam prešao šezdesetu i da sam bolestan, jednostavno nisam imao tu energiju, pamćenje, niti sposobnost da učim nove stvari. Da mi je dozvoljeno da nastavim sa zalivanjem, to bi negativno uticalo na rezultate zalivanja pridošlica. Crkva mi je dodelila dužnost koja mi je više odgovarala na osnovu rezultata mog rada i mog lošeg zdravlja. Postupio sam razumno, te sam prihvatio i pokorio se. Zato sam se pomolio Bogu, rekavši da sam voljan da se pokorim Njegovim uređenjima i da ću dati sve od sebe da sarađujem u novoj dužnosti. Kasnije sam počeo da se pitam, zašto se nisam pokorio kad sam premešten? Zašto sam se tako rastužio? U svom traženju, naišao sam na ovaj odlomak Božjih reči. „Među braćom i sestrama ima i starijih ljudi, starosti od 60 pa sve do 80 ili 90 godina, koji se, zbog svoje pozne dobi, takođe suočavaju sa određenim teškoćama. Uprkos godinama, način njihovog razmišljanja nije nužno tako ispravan niti racionalan, a njihove zamisli i gledišta nisu nužno u skladu sa istinom. I ovi stariji ljudi podjednako imaju probleme i uvek brinu: ’Zdravlje mi više nije tako dobro kao ranije i ne mogu baš svaku dužnost da obavljam. Budem li obavio ovu sitnu dužnost, hoće li me Bog upamtiti? Ponekad se razbolim, pa neko treba da brine o meni. Kada nema nikog da brine o meni, ne mogu da obavljam svoju dužnost i šta onda mogu da učinim? Star sam, ne pamtim Božje reči kad ih čitam i teško mi je da shvatim istinu. Kada u zajedništvu razgovaram o istini, govorim zbrkano i nelogično, i nemam iskustva koja vredi podeliti sa drugima. Star sam i nemam dovoljno energije, vid mi nije baš najbolji i više nisam toliko jak. Sve mi pada teško. Ne samo da ne mogu da obavljam svoju dužnost, već stvari lako zaboravljam i radim ih pogrešno. Ponekad se zbunim, pa crkvi i svojoj braći i sestrama stvaram probleme. Želim da dobijem spasenje i da tragam za istinom, ali mi je to vrlo teško. Šta mogu da uradim?’ Kada razmišljaju o ovim stvarima, uzrujavaju se pri pomisli: ’Kako to da sam tek u ovim godinama počeo da verujem u Boga? Zašto nisam poput onih koji su u svojim dvadesetim ili tridesetim, ili makar poput onih koji su u petoj ili šestoj deceniji života? Kako to da sam na Božje delo naišao tek sada kada sam toliko star? Ne može se reći da imam lošu sudbinu; makar sam se sada susreo sa Božjim delom. Moja sudbina je dobra i Bog je ljubazan prema meni! Samo zbog jedne stvari nisam srećan, a to je moja duboka starost. Pamćenje mi nije najbolje, baš kao ni zdravlje, ali imam nepokolebljivu unutrašnju rešenost. Stvar je u tome da me telo izdaje, pa postajem pospan dok slušam druge tokom okupljanja. Ponekad zatvorim oči da se pomolim i onda zaspim, a misli mi odlutaju dok čitam Božje reči. Nakon kraćeg čitanja postanem pospan i zadremam, a te reči mi ne dopiru do mozga. Šta mogu da učinim? Uz ove stvarne poteškoće, jesam li i dalje u stanju da tragam za istinom i da je shvatim? Ako nisam u stanju i ako ne mogu praktično da postupam u skladu sa istina-načelima, neće li sva moja vera biti uzaludna? Zar neću propustiti da postignem spasenje? Šta mogu da učinim? Toliko sam zabrinut! U ovim godinama, više ništa nije važno. Sada kada verujem u Boga, više nemam nikakvih briga, niti više i zbog čega strepim. Deca su mi odrasla i o njima više ne moram da brinem niti da ih odgajam. Najveća želja u životu mi je da tragam za istinom, da obavljam dužnost stvorenog bića i da konačno dostignem spasenje u godinama koje su mi preostale. Ipak, imajući u vidu u kakvom sam trenutno stanju – obnevideo od starosti, zbunjenog uma i lošeg zdravlja, nesposoban da dobro obavljam svoju dužnost, te ponekad stvaram probleme u pokušaju da učinim najbolje što mogu – čini mi se da dostizanje spasenja za mene neće biti lak zadatak.’ O ovim stvarima iznova razmišljaju, u njima narasta strepnja i zatim misle: ’Čini se da se dobre stvari događaju samo mladim ljudima, a ne i starima. Ma kako stvari bile dobre, čini mi se da ja u njima više neću moći da uživam.’ Što više razmišljaju o ovim stvarima, sve se više uzrujavaju i osećaju sve veću strepnju. I ne samo da su zabrinuti za sebe, već osećaju i povređenost. Ako plaču, osećaju da to zapravo nije vredno plakanja, a ako ne plaču, ta bol, ta povređenost, njihov je stalni pratilac. Šta bi, dakle, trebalo da učine? Konkretno, postoje neki stariji ljudi koji žele da sve svoje vreme provode dajući se za Boga i u obavljanju svoje dužnosti, ali im fizičko stanje nije dobro. Neki imaju visok krvni pritisak, neki povišen šećer u krvi, neki imaju probleme sa organima za varenje i njihova fizička snaga ne može da ide u korak sa zahtevima njihove dužnosti, pa su stoga uzrujani. Posmatraju mlade ljude koji mogu da jedu i piju, da trče i skaču, i prema njima osećaju zavist. I što više viđaju mlade ljude kako rade sve te stvari, osećaju se sve uznemirenije, razmišljajući: ’Želim da dobro obavljam svoju dužnost, da tragam za istinom i da je shvatim. Želim i da primenjujem istinu, pa zašto je to tako teško? Previše sam star i beskoristan! Zar Bog ne želi ljude koji su stari? Jesu li stari ljudi zaista beskorisni? Zar mi ne možemo da dostignemo spasenje?’ Ma koliko da razmišljaju o tome, tužni su i ne mogu da se osećaju srećno. Ne žele da propuste tako divno vreme i tako odličnu priliku, a ipak ne mogu da se, poput mladih ljudi, svim srcem i dušom daju i da obavljaju svoju dužnost. Zbog svoje starosti, ovi stariji ljudi zapadaju u duboku uznemirenost, strepnju i zabrinutost. I svaki put kada naiđu na neku poteškoću, smetnju, nedaću ili prepreku, svaljuju krivicu na svoju starost, čak preziru sebe i prema sebi nemaju nimalo simpatija. Svejedno, stvari ostaju bezuspešne, nema rešenja i za njih nema puta napred. Da li je moguće da za njih zaista nema puta napred? Postoji li ikakvo rešenje? (I stariji ljudi treba da obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima.) Prihvatljivo je da stariji ljudi obavljaju svoje dužnosti u skladu sa svojim mogućnostima, zar ne? Je li moguće da, zbog svojih godina, stariji ljudi više ne mogu da tragaju za istinom? Zar nisu u stanju da shvate istinu?“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Kako stremiti ka istini (3)“). Bog je dao glas unutrašnjim mislima svakog starijeg čoveka. I stariji žele da se daju za Boga sve vreme, ali im njihova tela ne dozvoljavaju. Oni nemaju energije ni memorije da uče kao mladi, tako da mogu samo da vrše dužnosti za koje su sposobni, ali se brinu da rade premalo i da Bog to neće zapamtiti. I zato što su u poodmaklom dobu, slabo vide i stoga nisu u mogućnosti da razumeju mnogo istine, oni postaju utučeni, potišteni i zabrinuti za svoju budućnost i odredište. Bio sam baš u takvom stanju koje je Bog razotkrio. Video sam da su većina ljudi koje Božja kuća neguje mladi, dobrog kova, energični i brzo uče, dok sam ja dosta stariji i iako imam želju da dužnost obavljam valjano, moja energija i pamćenje nisu ni blizu kao kod mladih. Nakon celodnevnog obavljanja dužnosti, mladi su i dalje bili puni energije i mogli su da se osvrnu na probleme i odstupanja u svom radu kao i na svom putu primene, a ja sam morao rano u krevet. Kad god moje telo ne bi moglo da podnese obim posla, morao bih da zamolim druge da zalivaju pridošlice umesto mene. Kada su nadzornici podelili korisna načela i metode, oni mlađi bi odmah shvatili i sve bi primenjivali u svojim dužnostima, dok bi meni trebalo mnogo više vremena da išta razumem. U poređenju sa mlađom braćom i sestrama, obavljanje dužnosti je za mene bio mnogo veći napor. Ova situacija me je činila nesrećnim i krivio sam sebe što sam star i što ne mogu da postignem mnogo u svojoj dužnosti. Čak i ako sam tragao za istinom, nisam mnogo razumeo i Bog je sigurno bio nezadovoljan. Živeo sam u nerazumevanju Boga i nisam mogao da ne brinem o svom budućem odredištu. Sada sam shvatio da stari i mladi mogu imati različite količine energije i memorije, ali kada je reč o iskvarenim naravima, tu nema razlike. I mladi i stari su arogantni. I mladi i stari su sebični. Kada naiđemo na situaciju koja nam se ne sviđa, a koju je Bog orkestrirao, svi otkrivamo svoje buntovne naravi. Nismo u stanju da se pokorimo Božjoj suverenosti i uređenjima. Uvek prvo gledamo sebe po pitanju stvari koje se tiču našeg ličnog interesa i otkrivamo svoju sebičnu, užasnu, iskvarenu narav. I stare i mlade je isto duboko iskvario Sotona. Svi moramo često da razmišljamo o sebi, da prihvatimo sud i grdnju Božjih reči i da tražimo istinu kako bismo otkrili svoju iskvarenost. Mislio sam da su moje godine i obim posla koji obavim tokom dužnosti kriterijum kojim Bog odlučuje da li će da me pohvali. Mislio sam da Bog jednostavno ne voli stare i da imam slabe šanse za spasenje. Moja viđenja i predstave su bili tako izobličeni! Sada, znam da moram da se pokorim suverenosti i uređenju Boga, da se trudim da ispunim dužnost i da razmišljam o sebi, samospoznaji i traganju za preobražajem naravi u svojoj dužnosti, jer to je u skladu sa Božjom voljom. Shvativši to, zadobio sam osećaj trezvenosti.

Jednog jutra tokom posvećenosti, naišao sam na odlomak Božjih reči koje su imale snažan uticaj na mene i pomogle su mi da dodatno razumem Božju volju. „U Božjoj kući i kada je u pitanju istina, da li stariji ljudi čine neku posebnu grupu? Ne, ne čine je. Kada je u pitanju traganje za istinom, godine starosti su nebitne, baš kao i u slučaju vaše iskvarene naravi, dubine vaše iskvarenosti, činjenice da li ste podobni da tragate za istinom, da li možete postići spasenje, kao i verovatnoće da ćete biti spaseni. Zar nije tako? (Tako je.) Tolike godine u zajedništvu razgovaramo o istini, ali nikada nismo razgovarali o različitim vrstama istine shodno različitoj životnoj dobi ljudi. O istini nikada nismo razgovarali niti smo iskvarenu narav otkrivali isključivo iz ugla mladih ili starijih ljudi, niti je ikada bilo reči o tome da se, zbog njihove starosti, krutog razmišljanja i nesposobnosti da prihvataju nove stvari, iskvarena narav starijih ljudi prirodno smanjuje i menja – takve stvari nikada nisu bile rečene. U zajedništvu nismo razgovarali ni o jednoj istini specifičnoj za određenu životnu dob niti smo izostavljali starije ljude. Stariji ljudi ne predstavljaju posebnu grupu u crkvi, u Božjoj kući, kao ni pred Bogom, već su isti kao i svaka druga starosna grupa. U vezi sa njima nema ničeg posebnog, već je reč samo o tome da su proživeli nešto duže od ostalih, da su u ovaj svet stigli koju godinu ranije nego drugi, da u kosi imaju nešto više sedih nego drugi i da im je telo ostarilo nešto ranije nego drugima; osim toga, nema nikakve druge razlike“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Kako stremiti ka istini (3)“). Kroz Božje reči sam naučio da su, u Božjoj kući, stariji grupa koju ne treba izdvajati. Oni su samo malo stariji i malo više istrošeni. Možda nisu energični i živahni poput mladih ljudi i možda pate od određenih bolesti, ali pred istinom, nema razlike u godinama. Dok Bog izražava Svoje reči i obavlja delo suda u poslednjim danima, On ne pravi razliku između mladih i starih. I stare i mlade, sve je Sotona duboko iskvario i svima treba Božji spas. Da li neko može da bude spasen ne zavisi od njegovih godina ili dužnosti koju obavlja; ključno je da li je ta osoba na putu traganja za istinom. O tome odlučuje Božja pravedna narav. U sekularnom svetu, stariji radnici su često u nemilosti. Ljudi misle da oni sporo shvataju, da su slabi i da će teško moći da ostvare dobit, tako da većina šefova preferira mlade naspram starih. Ograničio sam Boga na osnovu predstava nevernika, misleći da zato što su mlade sestre i braća mogli da obave toliko dužnosti i da doprinesu toliko, imali su bolju šansu za spasenje, dok su stariji ljudi vršili nevažne dužnosti i nisu mnogo postizali, pa nisu bili u Božjoj milosti i imali su male šanse da ih Bog spase. Nisam razumeo Božju pravednu narav i sudio sam Mu na osnovu sopstvenih predstava i zamišljanja. To je bilo bogohulno! Božjom kućom vlada istina, Bog procenjuje svačije postupke na osnovu istine. Podseća me na sestru koju sam poznavao, bila je mlada i pametna i služila je kao vođa, ali je prekršila planove rada i prekidala i ometala rad crkve, a takođe se i svetila onima koji su iznosili predloge i ugnjetavala ih. Na kraju je proglašena zlom osobom i izbačena je iz crkve. A s druge strane sam znao i jednu mnogo stariju sestru, koja nije bila obrazovana i bila je prosečnog kova, ali je istrajavala u svojoj dužnosti – iskreno je verovala u Boga i bila verna u svojoj dužnosti. Tu stariju braću i sestre možda pamćenje i snaga ne služe tako dobro. Ali vrše dužnost najbolje što mogu i koncentrišu se na samospoznaju i tragaju za preobražajima naravi u svojoj dužnosti. Možda će ih i Bog pohvaliti i imaće šansu za spasenje. Takođe sam shvatio da je starenje prirodan i neizbežan proces koji je Bog unapred odredio i treba da mu se pokorim i obavljam one dužnosti koje mogu s obzirom na godine. Zapravo, sve dok sam imao ispravan stav i koncentrisao se na traženje istine u novoj dužnosti, nisam li mogao da zadobijem Božje prosvećenje i usmerenje? Nisam li spoznao i svoju iskvarenost i mane? Nisam li mogao i dalje da tragam za istinom? Bog me nije lišio prava da vršim svoju dužnost i dostignem spasenje, a pogotovo me nije drugačije tretirao zbog godina. Ali bio sam nezahvalan prema Bogu i čak sam pogrešno mislio da On ne voli stare, prkoseći Njegovim uređenjima i orkestracijama. Ponašao sam se skroz nerazumno! Kada sam shvatio sve ovo, osetio sam kajanje. Nisam mogao i dalje da budem buntovan i nerazuman prema Bogu, morao sam da ostavim po strani strepnje i brige i da dobro sarađujem u novoj dužnosti kako ne bih usporavao rad crkve.

Nakon toga, počeo sam da se pitam zašto, uprkos tome što znam da čovekova dužnost nema veze sa blagoslovima ili nedaćama, nisam i dalje mogao da obuzdam brigu oko svog odredišta nakon što sam premešten na novu dužnost koja mi se ne sviđa. Šta je bio uzrok mog problema? Tokom jednog okupljanja, braća i sestre su mi pročitali dva pasusa Božjih reči u kojima sam, kroz Njegove reči, prepoznao izvor svog problema. „Sva iskvarena ljudska bića žive samo za sebe. Spasavaj se ko može, a poslednjeg đavo neka nosi – to je sažeti opis ljudske prirode. Ljudi u Boga veruju zarad sopstvene koristi; ako se nečega odriču i daju se Bogu, oni to čine samo zato da bi dobili blagoslov, a odani su Mu samo zato da bi ih On nagradio. Jednom rečju, oni sve to čine samo zato da bi ih Bog blagoslovio i nagradio, i da bi zakoračili u carstvo nebesko. Unutar društva, ljudi rade zarad vlastite koristi, dok u kući Božjoj svoju dužnost obavljaju zato da bi bili blagosiljani. Upravo radi sticanja blagoslova oni se odriču svega i u stanju su da istrpe velika stradanja: nema boljeg dokaza da je čovekova priroda sotonska“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, treći deo). „Pre nego što odluče da obavljaju svoje dužnosti, antihristi duboko u svojim srcima kipte od očekivanja u vezi sa svojim izgledima, blagoslovima, dobrim odredištem, pa čak i krunom. Puni su samopouzdanja. Sa takvim namerama i ambicijama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoje dužnosti. Da li, dakle, oni obavljaju dužnost iskreno, uz stvarnu veru i odanost koju Bog zahteva? U ovom trenutku se ne vidi njihova prava odanost, vera ili iskrenost, jer o preuzimanju svoje dužnosti u potpunosti razmišljaju na nivou transakcije. Odlučuju da obavljaju svoje dužnosti vođeni interesima, ali i uz preduslov da njihove izdašne ambicije i želje budu ispunjene. S kojom namerom antihristi obavljaju svoje dužnosti? Namera im je da se nagode i obave razmenu. Moglo bi se reći da su to uslovi koje postavljaju da bi obavljali dužnost: ’Ako ispunim svoju dužnost, onda moram da dobijem blagoslove i da imam dobro odredište. Moram da dobijem sve blagoslove i pogodnosti za koje je Bog rekao da su pripremljeni za ljudski rod. Ne budem li mogao da ih dobijem, onda neću obavljati ovu dužnost.’ Sa takvim namerama, ambicijama i željama dolaze u Božju kuću da obavljaju svoje dužnosti. Čini se da imaju nešto iskrenosti i naravno, kod onih koji su novi vernici i tek počinju sa obavljanjem dužnosti, to se može nazvati i elanom. Nema, međutim, u tome stvarne vere i odanosti, već postoji samo taj stepen entuzijazma. To se ne može nazvati iskrenošću. Sudeći prema ponašanju antihrista u takvom obavljanju njihovih dužnosti, motivi su im isključivo transakcijske prirode i vođeni su njihovim željama za pogodnostima, poput dobijanja blagoslova, ulaska u carstvo nebesko, dobijanja krune i primanja nagrada“ („Reč“, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista“, „9. stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne razmatraju, već ih izdaju u zamenu za ličnu slavu (7. deo)“). Kroz otkrivenje Božjih reči, video sam da nisam ništa bolji od antihrista i verovao sam i obavljao dužnost samo da bih zadobio blagoslove i ušao u carstvo Božje. Pre nego što sam počeo da verujem u Boga, živeo sam prema sotonskim otrovima poput „Svako za sebe, a đavolu poslednji“, „Nikad ne radi ništa za džabe“. Mislio sam da je ispravno i umesno da gledam sopstveni interes. Dokle god je nešto u moju korist, uradio bih to bez obzira na količinu patnje i na cenu koju bih morao da platim. Kad sam prihvatio Božje delo u poslednjim danima, čuo sam da mogu da zadobijem večni život i uđem u carstvo Božje ako se dam za Boga i obavim dužnost. Videvši da ovaj veliki blagoslov ne može da se kupi za novac ili dragocenosti, napustio sam svoju porodicu, dao otkaz i počeo da sledim Boga i obavljam dužnost. Kad mi je Božja kuća dodelila dužnost zalivanja, pomislio sam: tokom dužnosti zalivanja mogu da čitam mnogo Božjih reči i imam mnogo prilika da podelim istinu, a sve to bi mi pružilo dobru priliku zadobijanja istine i dostizanja spasenja. Zato sam bio motivisan da dobro vršim dužnost u nadi da ću dostići spasenje i ući carstvo Božje. Imao sam isti stav prema dužnosti kao antihrist. Cilj mi je bio dobijanje blagoslova i cenjkao sam se sa Bogom. Bog je sigurno bio zgrožen! Bio sam veoma motivisan u svojoj dužnosti, ali sam bio lošeg zdravlja i bivao sam sve stariji. Jednostavno nisam imao energije, snage, niti pamćenje kao mladi i čak mi je trebala pomoć drugih da vršim dužnost. Samo bih usporavao rad da sam ostao na dužnosti zalivanja i to bi uticalo na rezultate zalivanja. Da sam bio iole samosvestan i razuman, odustao bih od želje za blagoslovima i napravio bih mesta mlađoj braći i sestrama. To bi povoljno uticalo na rad crkve. Ali mislio sam samo na to da dobijem blagoslove. Koristio sam dužnost datu od Boga da zadovoljim želju za blagoslovima. Kada nisam video nadu za dobijanje blagoslova u novoj dužnosti, nisam se pokorio, nisam razumeo Boga i čak sam Ga krivio. Kako može da se kaže da sam neko ko se istinski pokorava i ima vere u Boga? Duboko sam bio zatrovan ovim sotonskim otrovom „Svako za sebe i đavolova je poslednja“. U kojoj god situaciji da sam se našao, prvo bih gledao da li mogu da zaradim ili dobijem blagoslove, stavljajući sopstvene interese ispred istine. Uopšte nisam uzimao u obzir rad crkve, misleći samo na sopstvene interese. Činjenica da me je Bog izabrao, da sam toliko uživao u zalivanju i snabdevanju Njegovim rečima od kad sam vernik, da sam razumeo malo istine i bio u stanju da obavim dužnost stvorenog bića, sve je ovo ogromna Božja blagodat. A opet se nisam zahvalio Bogu ili smislio kako da Mu uzvratim ljubav. Ako mi nešto nije baš išlo na ruku, ne bih razumeo i krivio bih Boga. Ponašao sam se skroz nerazumno! Hvala Bogu što me je razotkrio na vreme, inače, da sam zadržao ovaj pragmatičan stav prema dužnosti, ne samo da ne bih zadobio istinu i dostigao spasenje, Bog bi me prezreo i izgnao. Shvativši sve ovo, osetio sam kajanje i prekorio sam sebe, pa sam se pomolio Bogu rečima: „O Bože! Sledim te već mnogo godina, ali nisam Ti se ni malo pokorio i nisam razumeo Tvoju volju. Dužnost koju je trebalo da obavim kao stvoreno biće sam koristio kao pregovaračku monetu za dobijanje blagoslova. Sigurno Ti je to izazvalo prezir! O Bože! Spreman sam da Ti se pokajem, molim Te pokaži mi kako da živim u skladu sa Tvojim rečima.“

Tokom posvećenja sam naišao na odlomak Božjih reči koje su mi pokazale put primene. „Tokom svog života, stariji ljudi bi trebalo još i više da streme tome da tragaju za istinom, da teže život-ulasku i da sa braćom i sestrama složno sarađuju u obavljanju svoje dužnosti; jedino tako mogu povećati svoj rast. Stariji ljudi nipošto ne smeju da polaze od pretpostavke da su nadređeni u odnosu na druge ni da se razmeću svojim poznim godinama. Kod mladih ljudi se mogu otkriti sve vrste iskvarene naravi, a isto važi i za tebe; mladi ljudi mogu da učine razne gluposti, a isto važi i za tebe; mladi ljudi gaje predstave, a isto to rade i stariji ljudi; mladi ljudi mogu da budu buntovni, a isti takvi mogu da budu i stariji; kod mladih ljudi se može otkriti narav antihrista, a isti je slučaj i kod starijih; mladi ljudi imaju divlje ambicije i želje i isto to, bez i najmanje razlike, važi i za one starije; mladi ljudi mogu da izazovu prekide i ometanja i da budu izbačeni iz crkve, a isto će biti i sa starijima. Prema tome, osim svoje sposobnosti da dobro obavljaju svoju dužnost shodno svojim mogućnostima, ima mnogo stvari koje mogu da rade. Ako nisi glup, ako nisi dementan i ako ne možeš da shvatiš istinu, i ukoliko nisi nesposoban da brineš o sebi, ima mnogo stvari koje treba da radiš. Baš kao i mladi ljudi, možeš da tragaš za istinom, možeš da tražiš istinu i treba često da dolaziš pred Boga da se moliš, da tražiš istina-načela, da se trudiš da na ljude i stvari gledaš i da se ponašaš i postupaš u potpunosti prema Božjim rečima, uzimajući istinu kao svoj kriterijum. Ovo je put koji treba da slediš i ne treba da osećaš uznemirenost, strepnju i zabrinutost zato što si star, zato što imaš brojne boljke ili zato što ti telo stari. Nije ispravno osećati uznemirenost, strepnju i zabrinutost – to su nerazumna ispoljavanja“ („Reč“, 6. tom, „O stremljenju ka istini“ I, „Kako stremiti ka istini (3)“). Pomoću Božjih reči sam uvideo da bez obzira na dužnost koju mi crkva dodeli, Božja je volja da, kroz svoju dužnost, tražim istinu, da koristim istinu da rešim svoju iskvarenu narav, da, prema načelima, praktikujem bavljenje poslovima u dužnosti i na kraju zakoračim na stazu spasenja. Sad, osim svega toga u mojoj dužnosti, razmišljam kad god mogu o bilo kakvim ispoljenjima iskvarenosti i pišem članke o iskustvenim svedočenjima. Kada se nađem sa braćom i sestrama, raspravljamo o predstavama pridošlica i ja podelim koliko god toga razumem. Osećam se veoma smireno i opušteno kad tako radim. Najveća pouka iz ovog iskustva mi je da se Bog prema svima ophodi pošteno. Bog procenjuje sve koristeći istinu, On ne mari za tvoje godine ni za to koju dužnost vršiš. Njega samo zanima da li hodaš putem traganja za istinom. Dokle god tražiš istinu i hodaš ispravnim putem, imaš šansu da postigneš spasenje. Bog ni najmanje ne potcenjuje starije. Kad god se setim kako sam pogrešno razumeo Boga shvatim koliko Mu dugujem. I zasuze mi oči. U ovim godinama i dalje imam priliku da dočekam Stvoritelja i imao sam dovoljno sreće da čujem Božji glas, da primim sud i grdnju Njegovih reči i da se dajem za Njega u svojim dužnostima. Kakav divan blagoslov! Bez obzira na to da li dostignem blagoslove ili kakav će mi ishod biti, marljivo ću tragati za istinom i davaću sve od sebe u dužnosti da uzvratim Božju ljubav.