Početkom februara 2024. godine, radila sam na izradi tekstova u crkvi. U početku sam bila prilično motivisana; moj život-ulazak je bio dosta površan i bila sam manjkava u mnogim oblastima, pa sam mislila da bih praktikujući više u radu na izradi tekstova i u razumevanju istine i načela mogla brže da postignem životni rast. Kasnije mi je nadzornik za saradnicu dao sestru Ćin Lan da rukovodimo radom jedne grupe koja se bavila pregledanjem propovedi, kao i studijama njenih članova. Ćin Lan je duže od mene radila na izradi tekstova i shvatala je načela i posedovala profesionalne veštine. Bila sam veoma srećna jer je saradnja sa njom značila da bih mogla da naučim više stvari i brže rastem u svojoj dužnosti. Znajući da sam ja tek počela sa ovom dužnošću. Ćin Lan mi je dala dosta detaljno uputstvo po pitanju našeg posla. Kada bismo pregledali propovedi, prvo bi me pitala za mišljenje o njima i ako nešto ne bih razumela, razgovarala bi sa mnom tačku po tačku. Marljivo sam učila i hvatala beleške, osećajući se prilično opušteno obavljajući svoju dužnost na ovaj način. Kasnije sam, dok sam pregledala to što je rađeno, uvidela da je tu stvarno bilo puno posla. Pored selekcije propovedi, morale smo da budemo u toku sa trenutnom situacijom članova grupe i njihovim napredovanjem u radu, a kada bi rezultati bili u opadanju, da analiziramo sve nepravilnosti i probleme. Isto tako smo morale da se učimo profesionalnim veštinama, negujemo talente, i tako dalje. Pomislila sam u sebi: „Rukovoditi svim ovim različitim projektima je isuviše komplikovano; koliko razmišljanja i energije moram da uložim i koliku cenu da platim da bi sve ovo funkcionisalo kako treba?” Čim su me obuzele ove misli, to mi se učinilo kao prevelika briga i previše zamorno za moje telo. Kada bismo sestre i ja pregledale nepravilnosti u radu, želela sam da učestvujem i budem uključena, ali kada bih pomislila kako sam nova u toj dužnosti i ne razumem stvari, i da je Ćin Lan, štaviše, upoznata sa svim aspektima tog posla, činilo mi se boljim da se više oslanjam na nju i odgovaralo mi je da budem samo slušalac. Kada bih pisala pisma u vezi sa ispravljanjem nepravilnosti, samo bih navela glavne tačke o kojima je Ćin Lan govorila, što me je poštedelo mnogih muka. Kada bi rezultati rada trpeli, sve sestre bi se veoma zabrinule i razmišljale o sebi i rezimirale nepravilnosti u svom radu, a ja bih ostala neopterećena, misleći da rezultati našeg rada nemaju nikakve veze sa mnom. Mislila sam kako sam nova u poslu, da ili nisam razumela ili nisam umela da radim stvari i na probleme sam gledala površno, pa mi je postalo udobno u ulozi tipičnog sluge. Svaki dan bih samo rutinski proverila kako ide posao, ne želeći da o tome previše razmišljam. Ponekad bi mi se prispavalo i pre 9 sati uveče.

Početkom marta sam nekoliko dana za redom osećala težak bol u svojim kolenima uporedo sa bolom u grudima. Jedna sestra me je opomenula, govoreći: „U poslednje vreme nisi mnogo pokazala osećaj bremena u svojoj dužnosti. Sada pošto si se razbolela, možeš malo da se preispitaš.” Isto tako se koristila iskustvom druge sestre da razgovara sa mnom, rekavši kako je ta sestra uvek slušala druge i oslanjala se na njih u svojoj dužnosti, da nije imala sopstvene stavove po pitanju stvari i da je kasnije smenjena jer nije bila efikasna u svojoj dužnosti. Tek pošto je smenjena je žalila zbog toga i shvatila važnost svoje dužnosti. Osećala sam se prilično grozno nakon što sam čula besedu te sestre, misleći: „Nisam li i ja u takvom stanju u poslednje vreme? Nisam želela da se ičim opterećujem i jednostavno sam se ponašala kao sluga.” Pomislila sam na odlomak Božjih reči koji sam pročitala nekoliko dana ranije: „Čini se da su neki ljudi pokorni u izvršavanju svoje dužnosti, radeći sve ono što im Višnji uredi. Ali kad ih upitaju: ’Da li svoju dužnost izvršavaš površno? Izvršavaš li je prema načelima?’, oni ne mogu da daju nikakve konkretne odgovore, već samo kažu: ’Radim kako Višnji naloži i ne usuđujem se da nesmotreno činim zlodela.’ Kad ih upitaju da li su ispunili svoju odgovornost, oni kažu: ’U svakom slučaju radim ono što se od mene očekuje.’ Vidite li? Pri izvršavanju svoje dužnosti, oni stalno imaju ovakav stav – ne žure, stvari izvršavaju polako i nemaju osećaj hitnosti. Ne možeš zapravo da im pronađeš nikakvu zamerku, ali ako njihovo izvršavanje dužnosti odmeravaš prema istina-načelima, ono je neefikasno i manjkavo. Iako je manjkavo, oni ipak mogu nešto da urade – a opet ne preuzimaju inicijativu da to i urade. Zar nisu besramno tvrdoglavi? Uvek imaju ovaj stav: ’Čak i ako me izmlatiš ili izgrdiš, svejedno ću biti takav. Evo me, stojim tu – da vidimo šta možeš da mi uradiš. Takav mi je stav!’ Oni nemaju mnogo zlih dela, ali nemaju ni mnogo dobrih dela. Kojim putem bi ti rekao da idu? Imaju li dobar stav prema svojoj veri u Boga i prema svojoj dužnosti? (Nemaju.) U Bibliji, Bog kaže sledeće: ’Ali pošto si mlak, ni vruć ni hladan, izbljuvaću te iz svojih usta’ (Otkrivenje 3:16). Biti mlak, ni vruć ni hladan – da li je to dobar stav? (Nije.) Neki ljudi razmišljaju: ’Ako činim zlo i izazivam prekide, brzo ću biti osuđen; to nije održivo. Ali ako stvari obavljam pozitivno i preduzimljivo, umoriću se, pa ako dok radim nešto pogrešim, možda će me orezati ili otpustiti, a to bi bilo baš neprijatno! Stoga ostajem mlak, ni vruć ni hladan. Šta god da od mene zatražiš da uradim, ja ću nešto od toga uraditi. Ali ako mi ne kažeš da nešto uradim, neću se u to uplitati. Tako se neću umoriti, a povrh toga, ljudi neće moći da mi nađu zamerku. Ovakav pristup je sjajan!’ Da li je dobro da se neko ovako ponaša? (Nije.)” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči su ostavile dubok utisak na mene. On je razotkrio u kakvom sam stanju bila u svojoj dužnosti. Spolja gledano, radila bih sve što mi je nadzornik rekao da uradim; proveravala bih kako ide posao i odabirala propovedi, radila sve te stvari i nisam činila zlo niti dovodila do ometanja. Međutim, bila sam pasivna u svojoj dužnosti. Radila sam na izradi tekstova više od mesec dana i svaki dan provodila smetena i bez osećaja da nešto hitno treba obaviti. Jednostavno sam se ponašala kao sluga u svojoj dužnosti, podređujući se gledištima Ćin Lan u svojim odgovorima na pisma i ne uključujući se u proveru onoga što se radi. Kada posao ne bi napredovao, ne bih se zabrinula niti uznemirila i samo bih se koristila izgovorima „ja to ne mogu” ili „ja to ne razumem”. Imala sam nemaran stav prema svemu i ni najmanje nisam osećala breme u svojoj dužnosti. Oni koji nose breme u svojoj dužnosti su u stanju da razmotre Božje namere i razmisle o tome kako da brzo preuzmu posao, kao i da tragaju za istinom da bi rešili probleme u poslu i misle o pravim stvarima. Što se mene tiče, ja sam mislila samo o tome kako da sačuvam svoje telo od patnje. Oslonila sam se na sestru sa kojom sam sarađivala u svemu što sam radila i nisam ispunila nijednu obavezu. Tada sam shvatila da je opomena ove sestre sadržala Božju nameru. Da sam nastavila sa ovakvim stavom, to bi bilo veoma opasno i osudila bih sebe na propast. Razumevš ovo, osećala sam se kao da sam u nevolji i pomolila se Bogu kajući se: „Ah, Bože, ja se isuviše oslanjam na druge i naprosto želim da budem sluga. Nikada nemam volje da brinem o nečemu niti patim i nemam ni najmanji osećaj bremena u svojoj dužnosti. Ah, Bože, ne želim da ostanem u tom ’niti hladna nti vruća’ stanju i da me Ti ukloniš. Želim da se promenim – molim te, usmeravaj me.” Nakon toga sam svesno promenila stav u svojoj dužnosti, držeći ozbiljne stvari na umu i ne dremajući više u večernjim satima.

No, budući da prethodno nisam obavljala pravi posao niti nosila breme u svojoj dužnosti, ubrzo sam se suočila sa posledicama toga. Posao koji sam ja nadgledala nije dao nikakve rezultate i neka braća i sestre su postali negativni i pasivni u svojim dužnostima. Kao što se kaže: „Vod je dobar koliko je dobar njegov komandant.” Nekoliko dana kasnije, pošto niko nije napredovao u grupnoj studiji profesionalnih veština kojom sam ja rukovodila, nadzornik je postavio Ćin Lan na čelo te grupne studije. Osećala sam se stvarno grozno nakon što sam to čula i uvidela sam da nisam uredila termine za učenje već sam samo svaki put pasivno čekala na Ćin Lan da se pozabavi uređenjima. Naravno, Ćin Lan je posedovala profesionalne veštine, ali ja nisam ispunila ni svoju obavezu koja se ticala osnovnog nadzora i davanja podsetnika grupi. Da sam bila malo pažljivija, ponela malo više tereta i blagovremeno nadzirala studije, ne bih bila premeštena. Bog me je otkrivao kroz ovo i bila sam uznemirena i sebe prekorevala, misleći: „Kako sam mogla da obavljam svoju dužnost na ovaj način? Nisam li nepouzdana? Gde su mi integritet i dostojanstvo?” Kasnije sam videla ova dva odlomka Božjih reči: „Kako ljudi treba da postupaju, odnosno iz kog stanja i iz kojih prilika treba da čine ispravna dela, da bi se smatralo da pripremaju dobra dela? Oni makar moraju da imaju pozitivan i preduzimljiv stav, da budu odani dok izvršavaju svoju dužnost, da budu u stanju da postupaju prema istina-načelima i da štite interese Božje kuće. Ključno je biti pozitivan i preduzimljiv; ako si uvek pasivan, to je već problem. To je kao da nisi pripadnik Božje kuće i ne izvršavaš svoju dužnost, kao da umesto toga nemaš nikakav drugi izbor, već je izvršavaš kako bi zaradio platu po nalogu poslodavca – nije dobrovoljno, već veoma pasivno. Da nisu u pitanju tvoji interesi, ti to ne bi ni radio. Odnosno, ako niko od tebe nije tražio da to uradiš, ti to nipošto ne bi ni uradio. U tom slučaju, obavljanje stvari uz ovakav stav ne predstavlja izvršavanje dobrih dela. Prema tome, ljudi koji usvoje ovakav stav veoma su glupi; u svemu što rade su pasivni. Oni ne rade ono što mogu da smisle da urade, niti rade ono što uz vreme i trud mogu da postignu. Oni samo čekaju i posmatraju. To je zabrinjavajuće i vrlo žalosno. (…) Bog ti je dao kov i mnoge vrhunske uslove, omogućavajući ti da ovu stvar sagledaš i budeš podoban za ovaj posao. Međutim, ti nemaš ispravan stav, nedostaju ti odanost i iskrenost i ne želiš da daš sve od sebe da ga dobro uradiš. To je za Boga veliko razočaranje! Pa, ako si, kad se suočiš sa brojnim situacijama, lenj, stalno osećaš da te gnjave i nisi voljan da izvršavaš stvari, i u sebi gunđaš: ’Zašto od mene traže da to uradim, a ne od nekog drugog?’, onda je to glupa misao. Kad ti neka dužnost zapadne, to nije nesrećan događaj; to predstavlja čast i treba rado da je prihvatiš. Taj posao te neće izmoriti niti ćeš zbog njega biti nasmrt iscrpljen. Naprotiv, ako pravilno obaviš ovaj posao i daš sve od sebe da ga dobro uradiš, u svom srcu ćeš imati spokoj i stabilnost. Boga nećeš razočarati, pa kad pred Boga dođeš, možeš da budeš samouveren i da stojiš uzdignute glave. Ali ako taj zadatak ne uradiš ili ga ne uradiš dobro, birajući umesto toga da sačuvaš svoju energiju i snagu, tada, čak i ako drugi mogu da obave ovaj zadatak, a to što ga ti nećeš uraditi neće izazvati nikakvu štetu, za tebe lično to će predstavljati razlog za doživotno kajanje! To će postati crna rupa zbog koje ćeš celog života osećati bol i nelagodu. Kad god se pomene da čovek u izvršavanju svoje dužnosti treba da bude odan i iskren i da treba da dȃ sve od sebe, osećaćeš se kao da ti se u srce zabijaju igle. Povodom ove stvari nećeš se osećati srećno, ponosno ni počašćeno. Naprotiv, ta će te agonija pratiti do kraja života. Ako ima iole savesti, čovek će osećati ovakvu tugu. A kako stoje stvari iz Božje perspektive? Bog koristi istina-načela da definiše ovo pitanje, čija je priroda daleko ozbiljnija od onoga što ti osećaš. Pretpostavljam da to razumeš. Dakle, Bog će opsežno razmatrati tvoje svakodnevno ponašanje, tvoj stav prema istini i tvoj stav prema sopstvenoj dužnosti kako bi procenio put kojim ideš. Pretpostavimo da je tvoj stav prema istini i prema tvojoj dužnosti takav da si uvek površan i sklon vrdanju po tom pitanju i da, spolja posmatrano, pristaješ da obavljaš stvari, ali si, kad niko ne gleda, previše lenj da ih radiš, kolebljiv si i nedostaju ti osećaj hitnosti i pozitivan stav da vodiš računa o Božjim namerama. Čak i ako ne izazivaš prekide i ometanja, ne činiš zlo niti se ponašaš svojeglavo i ne činiš bezobzirna nedela, i naizgled si bezazlena osoba koja se lepo ponaša, ti nisi u stanju da pozitivno i preduzimljivo radiš ono što Bog od tebe traži, već umesto toga lažljivo izvrdavaš odgovornost i izbegavaš da izvršavaš pravi posao. U tom slučaju, kojim putem zaista ideš? Čak i ako to nije put antihristȃ, u najmanju ruku jeste put lažnog starešine” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (11)”). „Niko ne želi da bude uništen i poslat u pakao, ali mnogi ljudi, uprkos svojoj volji, svaki put iznova idu putem koji vodi uništenju. Neki ljudi se uporno ne obaziru na prilike da obavljaju dužnost koje im daje Božja kuća, zanemaruju dodir i prekor Svetoga Duha i ignorišu Božja očekivanja. Istrajavaju u tome da budu površni, da čine bezobzirna zlodela, da se ponašaju razuzdano, prekidaju i ometaju, ljigavi su, lukavi i čine zlo. Niko ih ne prisiljava da rade ove stvari, niti Bog to od njih očekuje, a još manje je to Njegov zahtev prema njima. Jasno je da je to njihov lični izbor; to je ono što su oni spremni da urade, ono što vole da rade i za šta imaju elan. Kad se kaže da put kojim idu vodi u pakao i uništenje, osećaju se povređeno i negativno. Šta od toga ih čini da se osećaju negativno? Nije li to njihova greška? Nisu li je sami izazvali? Zar nisu to zaslužili? Neki ljudi kažu: ’Kad činim zlo, to je zato što ne mogu da se suzdržim. Želim da u svakoj prilici postupim dobro, ali kad nešto uradim, shvatam da to što sam uradio nije bilo baš najbolje.’ Učinio si zlo i izazvao si prekide i ometanja, koji su doveli do gubitaka u crkvenom poslu. Možda za svoje prestupe nećeš biti pozvan na odgovornost, ali tvoji prestupi stvaraju skrivene rizike i na kraju bi moglo da se dogodi da svoje prestupe ponoviš u budućnosti; to je veoma opasno. Nalik koračanju stazom – iza svakog koraka ostaje trag. Prepoznaješ li prestupe koje si učinio? Žališ li zbog njih? Da li se osećaš tužno i kao da nešto duguješ? Da li zbog njih liješ gorke suze? Da li si ispravio pravac u kom ideš? Da li iskreno mrziš svoja zla dela? Da li si stavio tačku na svoje zlo i iskreno se pokajao Bogu? (…) Ako ne možeš iskreno da se pokaješ i nastavljaš da svojim zakletvama obmanjuješ Boga, onda je put kojim ideš onaj koji vodi ka uništenju. Svakim svojim zlim delom ti kucaš na vrata pakla; teško je reći posle kog kucanja će se vrata konačno otvoriti, ali kad se budu otvorila, tvoj kraj je stigao. Može se reći da neki ljudi, otkako su počeli da veruju u Boga pa sve do sada, svim svojim postupcima i ponašanjima neprekidno sakupljaju zla dela i kucaju na vrata pakla, dok istovremeno nakupljaju Božji bes; oni čekaju da se Božja kazna sruči na njih” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osećala sam se veoma uznemireno. Bog je rekao da su oni koji su pasivni u svojoj dužnosti, koji ne izvrše ono što mogu da urade i ponašaju se nemarno i neodgovorno u svojoj dužnosti ljudi koji ne rade stvaran posao, koji hodaju putem antihrista i Bog ih je osudio. Razmišljala sam o tome: iako sam vršila dužnost, nisam o sebi razmišljala kao o članu Božje kuće. Ne samo da nisam bila odana svojoj dužnosti, nisam ispunjavala čak ni najosnovnije odgovornosti. Sestra koja mi je bila saradnica je rezimirala rad s ciljem da ispravi nepravilnosti i unapredi dužnosti koje smo obavljale, ali što se mene tiče, nisam učestvovala niti raspitivala o tome. Nisam marljivo odgovarala na pisma i pisala sam samo na osnovu onoga što je sestra rekla, kao bezumni robot. Isto tako nisam studije profesionalnih veština svih njih shvatala ozbiljno i odlagala sam njihov napredak. Sve je to bilo zbog mog straha da se potrudim u svojoj dužnosti i zato što nisam nosila breme. To što sam obavljala svoju dužnost na ovaj način bilo je nešto što je Bog mrzeo i ljudima je bilo odbojno i zasigurno nisam bila vredna njihovog poverenja. U svemu što sam radila sam u obzir uzimala samo svoje telo; nisam želela da se potrudim u svojoj dužnosti niti da platim cenu, već samo da budem sluga i da mi se sve uredi, uopšte ne razmatrajući crkveni rad niti mareći za Božju nameru. Taj stav koji sam imala prema svojoj dužnosti je Boga tako razočarao. U svemu sam se oslanjala na sestru koja mi je bila saradnica. Dok je moje telo možda bilo opušteno, ja sam priliku da pripremim dobra dela, koju mi je Bog pružio, izgubila i nikada je ne bih mogla vratiti. Osećala sam se dužnom i kajala se. Stih Božjih reči koji je rekao sledeće: „Svakim svojim zlim delom ti kucaš na vrata pakla”, za mene je bio posebno dirljiv. Nekada sam mislila da bi samo Jude i drugi koji su činili zlo mogli da probiju vrata ka paklu, ali se ispostavilo da je Bog beležio svaki trenutak kada bih ja priželjkivala komfor, kada ne bih ponela breme u svojoj dužnosti i odbila da se pokajem i svaka beleška koju je Bog zapisao je vrata ka paklu otvarala malo šire. Vrata ka paklu se probijaju kada neko konstantno ne primenjuje istinu. Posledica toga je zaista zastrašujuća! Razmišljajući o tome, konačno sam uvidela da sam zaista u opasnosti i osetila sam se pomalo pokajnički, misleći: „Bog mi i dalje daje priliku da se pokajem. Moram da cenim priliku koja mi je data da obavljam svoju dužnost i nadoknadim štetu nanetu svojim prestupima.” Pomolila sam se Bogu: „Ah, Bože, nemam ni najmanje ljudskosti niti razuma. Samo žudim za komforom za svoje telo i nisam obavila baš nijednu od dužnosti koju je trebalo da obavim kako treba. Veoma sam Te rastužila! Ah, Bože, znam da će me obavljanje dužnosti na ovaj način uništiti i naneti štetu crkvenom radu. Voljna sam da se pokajem i prihvatim da me Ti ispitaš. Molim Te, dovedi me u red i dozvoli mi da spoznam sebe i oslobodim se svoje iskvarene naravi.”

Kasnije sam pomislila: „Zašto se uvek plašim da se potrudim i napregnem svoj um? Šta je koren ovog problema?” Pročitao sam dva odlomka Božjih reči: „Lenji ljudi ne mogu ništa da urade. Rezimirano u dve reči, to su beskorisni ljudi; imaju invaliditet drugog stepena. Ma koliko da su lenji ljudi dobrog kova, on je poput dekorisanog izloga u prodavnici; iako su dobrog kova, on nije ni od kakve koristi. Previše su lenji – znaju šta bi trebalo da urade, ali to ne rade; a čak i kad znaju u čemu je problem, ne traže istinu da bi ga rešili; i mada znaju kakve muke treba da istrpe ne bi li rad bio efikasan, nisu spremni da istrpe teškoće koje bi bile vredne truda. Prema tome, oni ne zadobijaju nikakve istine niti mogu da obave ikakav stvaran posao. Ne žele da podnose patnje koje bi ljudi trebalo da podnose; znaju samo da se odaju udobnosti, da uživaju u trenucima radosti i dokolice, i da uživaju u slobodnom i lagodnom životu. Zar nisu beskorisni? Ljudi koji ne mogu da podnesu teškoće ne zaslužuju da žive. Oni koji uvek žele da žive parazitskim životom ljudi su bez savesti i razuma; to su zveri, a takvi ljudi nisu sposobni ni za službovanje. Pošto ne mogu da istrpe patnju, čak i kad službuju, nisu kadri da to dobro rade, a ako požele da zadobiju istinu, još je beznadežnije. Neko ko ne može da pati i ko ne voli istinu je beskoristan; nije stručan čak ni da službuje. On je zver bez trunke ljudskosti. Takvi ljudi moraju biti isključeni, samo je to u skladu sa Božjim namerama” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). „Koja vrsta ljudi je ološ? Smetenjaci, ljudi koji dangube. Takav soj ljudi nije odgovoran ni za šta što radi, niti išta shvataju ozbiljno; od svega naprave haos. Ne obraćaju pažnju na tvoje reči bez obzira na to kako sa njima u zajedništvu razgovaraš o istini. Oni misle: ’Dangubiću ovako ako to želim. Šta ima veze? U svakom slučaju, trenutno obavljam svoju dužnost i imam šta da jedem, to je dovoljno. Barem ne moram da prosim. Ako jednog dana ne budem imao šta da jedem, razmišljaću o tome tada. Vrata raja će uvek biti otvorena. Ti kažeš da nemam savesti ni razuma i da sam smeten – pa šta? Nisam prekršio zakon. U krajnjoj liniji, možda mi samo malo nedostaje karaktera, ali to nije na moju štetu. Sve dok imam šta da jedem, u redu je.’ Šta misliš o ovom stavu? Kažem ti, smeteni ljudi poput ovih, koji dangube po cele dane, svi su osuđeni na isključenje i nema šanse da mogu da dostignu spasenje” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (8)”). Božje stroge reči su uzburkale moje otupelo srce i razotkrile suštinu lenjih ljudi. Lenji ljudi nemaju volje da pate i plate cenu i stalno priželjkuju da žive bezbrižnim načinom života. Ti ljudi nisu sposobni da išta postignu, pa bi im dosezanje istine i spasenje bilo još manje moguće. Bog kaže da su lenji ljudi beskorisne zveri koje treba ukloniti, a ja sam se ponašala baš kao takva beskorisna osoba. Nisam želela da se potrudim u svojoj dužnosti i platim cenu i živela sam kao parazit, u svemu se oslanjajući na druge i naprosto sam bila nošena strujom. Kada sam isprva počela sa radom na izradi tekstova, nisam imala na koga da se oslonim i bila sam u stanju da se oslonim na Boga, marljivo učim i nešto postižem. Kada sam počela da sarađujem sa svojom sestrom, nisam više bila tako marljiva; postala sam mlaka u svojoj dužnosti i nisam želela da se potrudim u poslu niti da platim cenu, težeći samo da svoje dane proživim u opuštenosti i dokolici. Budući da nisam nosila teret u svojoj dužnosti, nisam se latila nijednog od poslova koji mi je bio dodeljen. Druge sestre bi brinule za mene i morale da preuzmu moj posao. Iako je bilo tako, bila sam bez savesti. Naravno, zavisila sam od svoje sestre. Čak sam nakon što sam radila na izradi tekstova više od mesec dana, i dalje tražila izgovor da sam tek došla i da nisam znala za određene stvari ili da nisam bila u stanju da ih obavljam, pa nisam proveravala kako ide posao. Kako sramno s moje strane! Živela sam vodeći se Sotoninim filozofijama poput „Život je kratak, pa uživaj dok možeš” i „Lumpovaćemo, jer život je kratak ali bome i sladak”. Ova raskalašna i razvratna gledišta i ideje su me pretvorili u izroda. Razmišljala sam samo o tome kako da sačuvam svoje telo od patnji i briga, a nimalo se nisam potrudila da svoju dužnost obavljam kako treba. Dovela sam do toga da jedan izuzetno važan posao kasni i u suštini sam prekidala crkveni rad i ponašala se poput Sotoninog sluge. Bog kaže da oni koji olako uzimaju svoje dužnosti su patetičniji i od Juda i On ih se gnuša i mrzi ih. Priroda takvih prestupa je veoma ozbiljna. Prilično sam se uplašila kada sam pomislila na posledice svega ovoga. Neko poput mene nije bio pouzdan i da sam nastavila da budem nehajna kakva sam bila, osudila bih sebe na propast. Pomislila sam kako svinje svakog dana čekaju u svom svinjcu da ih vlasnik nahrani, spavaju dubokim snom nakon što se najedu ne brinući ni o čemu, samo da bi ih na kraju njihov vlasnik zaklao. Da sam nastavila da živim kao pre, da uživam u udobnostima svog tela, ne bih se razlikovala od svinje i bilo bi samo pitanje vremena kada će me Bog ukloniti! Nisam želela da i dalje budem lenja i beskorisna, pa sam se pomolila Bogu: „Ah, Bože, ne želim više da budem kao muva bez glave. To je razvratni način života i nema nikakvu vrednost. Molim te usmeravaj me da bih postala marljivija i sposobnija da svoju dužnost ispunjavam kako treba.”

Kasnije, pronašla sam put primene kroz Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Izvršavati svoju dužnost i ne činiti zlo nešto je što treba da postigneš kao normalna osoba. Međutim, pripremiti dobra dela znači da moraš preduzimljivo i pozitivno da primenjuješ istinu i da ispunjavaš svoju dužnost shodno Božjim zahtevima i istina-načelima. Moraš da imaš odanost, da budeš voljan da podnosiš muke i platiš cenu, da budeš spreman da preuzmeš odgovornost i budeš u stanju da postupaš pozitivno i preduzimljivo. Postupci učinjeni u skladu sa ovim načelima svi su u osnovi dobra dela. Bez obzira na to jesu li posredi velike ili male stvari, da li su ili nisu vredne pamćenja, da li ih ljudi cene ili ih smatraju beznačajnim, ili pak misle da su vredne pažnje, sve su te stvari u Božjim očima dobra dela. Ako pripremaš dobra dela, to će ti na kraju doneti blagoslove, a ne nesreće. Pretpostavimo da ne pripremaš nikakva dobra dela, naprosto si zadovoljan i imaš ovakav stav: ’Radim sve što mi kažu da radim, idem gde god mi kažu da idem. Nikada ne govorim i ne postupam ishitreno i svojim nestašlucima nikada ne izazivam nevolje niti dovodim do prekida i ometanja. Poslušan sam i lepo se ponašam.’ Ako stalno imaš ovaj stav bez preduzimljivog traganja za istinom i poštovanja načela u izvršavanju svoje dužnosti, bez pravovremenog ispravljanja ili menjanja svojih odstupanja i grešaka nakon što ih otkriješ, i ako nikad pozitivno, preduzimljivo ne tragaš za istinom da bi rešio probleme svog buntovništva ili iskvarene naravi kad primetiš da te stvari otkrivaš, već radije samo radiš ono što ti se prohte, u tom slučaju, čak i ako možda nisi izazvao nikakve gubitke interesima Božje kuće niti si ugrozio crkveni posao, to što radiš je u najboljem slučaju samo službovanje. Po svojoj prirodi, službovanje ne spada u dobra dela. Pa, kako se naposletku definišu dobra dela? Kad je ono što radiš makar korisno za tvoj sopstveni život-ulazak i život-ulazak braće i sestara, kao i kad je to od koristi za posao Božje kuće. Ako su tvoji postupci korisni tebi samome, drugima i Božjoj kući, onda je tvoje izvršavanje dužnosti delotvorno pred Bogom i Bog ga odobrava. Bog će ti dati ocenu. Pa, proceni koliko si tokom godina pripremio dobrih dela. Mogu li ta dobra dela da ponište tvoje prestupe? Nakon što ih ponište, koliko je dobrih dela preostalo? Moraš da oceniš sebe i da u svom srcu u to budeš siguran; povodom te stvari ne smeš da budeš zbunjen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (11)”). Božje reči sadrže Njegovu nameru i zahteve a On nam isto tako govori koji je put primene. Od presudne je važnosti ispunjavati dužnost kao stvoreno biće. Vršiti dužnost prema načelu, biti marljiv, plaćati cenu i nositi breme – samo kroz preduzimljivo vršenje dužnosti na ovaj način čovek može pripremiti dobra dela i uskladiti se sa Božjom namerom. Ako si naprosto površan u svojoj dužnosti i radiš samo ono što se od tebe traži, možda to ne liči na prekidanje ili ometanje, ali ti svoju dužnost ne obavljaš srcem, pa ti Bog ne upućuje pohvalu. Razmišljala sam o tome kako nisam bila ni hladna ni vruća u svojoj dužnosti, kako nisam uspela da obavljam posao koji mi je dodeljen i kako sam prekidala i ometala svoju dužnost. Ne samo da nisam pripremila dobra dela, ja sam načinila prestupe. Moja dužnost je bila da odaberem dobre jevanđeoske propovedi, da pomognem oko širenja jevanđelja, svedočim o Bogu i dovodem još više ljudi pred Boga da bi dosegli spasenje. To je bila veoma važna odgovornost i ni najmanje zabušavanje nije bilo prihvatljivo. Ja sam tek počela sa praktikovanjem i još uvek sam imala mnogo nedostataka. Morala sam da uložim vreme i trud u učenje i razmišljanje i vršim svoju dužnost u skladu sa Božjim zahtevima i načelima. Isto tako sam morala da naučim da pokazujem brigu za posao i raspitujem se za njega, odnosim se prema svojoj dužnosti odgovorno i marljivo i da ponesem breme svog posla. Samo bi to bilo u skladu sa Božjim namerama!

Nakon toga sam se često molila Bogu, bunila se protiv svog tela, prestala da se ponašam tako samozadovoljno i nepromišljeno i bila sam u stanju da preuzmem svoje odgovornosti na preduzimljiv način. Isto tako sam shvatila da me crkva nije povezala sa mojom sestrom da bih ja mogla da uživam u udobnostima tela, već pre da bismo mogle da nadopunjujemo jedna drugu gde smo slabe i udružimo svoje korisne ideje. Vršenje dužnosti na ovaj način bi smanjilo broj nepravilnosti u našem radu, bilo od koristi za našu dužnost i od pomoći za naš život-ulazak. Isto tako sam počela da svesno učestvujem u radu naše grupe, predano bih pregledala to što smo uradili i izražavala određene ideje, a moje sestre bi me nadopunjavale gde sam bila manjkava. Sarađujući zajedno na taj način, naše zajedništvo je postalo oplemenjenije i usmerenije a i sama sam stekla određene stvari iz toga. Prestala sam da budem tako nepromišljena i naučila da se trudim u svojoj dužnosti i da ono što znam sprovedem u delo. Sada se osećam opuštenije. Nakon nekog vremena se nisam osećala tako smeteno kao ranije, zadobijala sam istinu i sticala profesionalne veštine i mogla da osetim Božje prosvećenje i vođstvo! Hvala Bogu!