Početkom prošle godine, pošto su se naše crkve toliko množile, starešina je odlučila da raspodeli moje i obaveze drugih saradnika. U početku o tome nisam puno razmišljala, ali kada sam saznala više o onome šta se dešava, uvidela sam da su one crkve za koje ću ja biti odgovorna problematičnije. Većina članova još nije imala dobru osnovu u svojoj veri i još uvek nisu bili izabrani svi đakoni i sve starešine. No, crkve za koje je sestra Lili bila zadužena bile su u daleko boljem stanju od mojih. Ti novi vernici su bili prilično dobro uhodani i imali su dobar kov, a njihove starešine i đakoni su bili zaista odgovorni. Nisam mogla, a da ne počnem da joj zavidim. Pitala sam se zašto su joj date bolje crkve dok su moje imale tako mnogo problema. To će me koštati toliko truda! Ako ne budem mogla da poguram i pokrenem stvari, šta će starešina pomisliti o meni? Da li bi rekla da nisam kompetentna i da ništa ne umem da uradim? Možda ne bi imala visoko mišljenje o meni. Razmišljajući o tome na taj način bila sam zaista nezadovoljna. Kada sam odlazila na okupljanja tih crkava nakon toga, tu je uvek bila nekolicina problema koje je trebalo rešavati, što je oduzimalo puno vremena. Sve te crkve su imale iste probleme. Nisam mnogo spavala i zaista sam se mučila. Razmišljala sam da je nešto za šta je Lili trebalo sat vremena da uradi meni oduzimalo po dva ili tri sata. Moj kov i moje veštine su bili ograničeni, a crkve su imale toliko problema. Nisam ostvarivala zapažen napredak uprkos svem tom vremenu i trudu, pa kada bi starešina uporedila moje rezultate sa Lilinim, definitivno bi mislila osećaj da sam prosečna, da ne radim stvari kako treba i da ne mogu da pariram Lili. Bila sam u prilično lošem stanju tokom tog perioda i kad god bih naišla na neki problem, baš bih se uznemirila i osetila nepravdu. Bila sam umorna i fizički i emotivno. Zato sam došla pred Boga da se molim i tragam, govoreći: „Bože, znam da si Ti dozvolio ovu raspodelu posla i da treba da se pokorim Tvojim uređenjima, ali i dalje oklevam. Molim Te prosveti me da razumem Tvoju nameru i sopstvenu iskvarenost.”

Potom sam pročitala neke odlomke Božjih reči i jedan od njih je bio savršen za moje stanje u to vreme. Bog kaže: „Ako si mnogo toga naučio i ako ti je Bog više dao, onda i treba da poneseš teže breme – ne zato da bi ti život bio teži, nego zato što ti takvi poslovi savršeno pristaju. To je tvoja dužnost, te stoga nemoj biti previše izbirljiv, nemoj odbijati poslove i ne pokušavaj da se izvlačiš. Zašto misliš da je neki posao težak? Činjenica je da ćeš, ako se svojski potrudiš, biti sasvim dorastao tom poslu. Tvoje mišljenje da se radi o teškom zadatku, da se poslovi dodeljuju pristrasno i da tebi dodeljuju samo one najteže – to je otkrivenje tvoje iskvarene naravi. To je odbijanje dužnosti, a ne njeno prihvatanje od Boga. To nije sprovođenje istine u delo. Ako svoju dužnost izvršavaš izbirljivo, tako što obavljaš samo one lake i jednostavne poslove, samo poslove zbog kojih ćeš se dopasti drugima, ti onda imaš iskvarenu sotonsku narav. To što ne možeš da prihvatiš svoju dužnost i da se potčiniš, dokaz je da si ti i dalje buntovnički nastrojen prema Bogu, da Mu se suprotstavljaš, odbijaš Ga i izbegavaš. Tvoja je narav iskvarena. A šta treba da učiniš kad spoznaš da ti je narav iskvarena? Ako ti se čini da je poslove koji su dodeljeni drugima lako obaviti, a da ćeš oko onih koji su tebi povereni morati dugo da se mučiš i da uložiš mnogo truda u istraživanje, pa si zbog toga nesrećan, da li se s pravom tako osećaš? Naravno da ne. Šta ti je, dakle, činiti kad ti se učini da to nije u redu? Ako se tome usprotiviš i kažeš: ’Prilikom svake raspodele, meni uvek zapadnu teški, prljavi i zahtevni poslovi, dok drugi dobijaju sve one lagane, jednostavne i atraktivne zadatke. Je li to oni misle da sa mnom mogu da otiru pod? Ovakva raspodela posla uopšte nije fer!’ – silno grešiš ako tako razmišljaš. Bez obzira na to da li u raspodeli posla ima ikakvih odstupanja i da li je takva raspodela razumna ili nije, treba da se zapitaš šta je ono što Bog pomno analizira. Ono što On pomno analizira je srce čovekovo. On posmatra da li taj čovek svim srcem pokoran, može li da ponese nešto od bremena Božjeg i da li on Boga voli. Ako se meri prema Božjim zahtevima, tvoja su opravdanja nevažeća, ti svoju dužnost ne obavljaš u skladu sa standardima i nedostaje ti istina-stvarnost. Uopšte nisi pokoran i žališ se kad god treba da obaviš neke iole zahtevnije i prljavije poslove. O kakvom se problemu ovde radi? Pre svega, mentalitet ti je pogrešan. Šta to znači? To znači da imaš pogrešan stav prema svojoj dužnosti. Ako stalno misliš samo na svoj ponos i vlastite interese, a pritom se nimalo ne obazireš na Božje namere i uopšte nisi pokoran, to onda nije ispravan stav sa kojim bi trebalo da pristupaš dužnosti koja ti je poverena. Kad bi se iskreno davao za Boga i kad bi Ga svim srcem voleo, kako bi se odnosio prema poslovima koji su prljavi, zahtevni i teški? Tvoj bi mentalitet bio drugačiji: birao bi samo one najteže poslove i tražio bi da ti pleća opterete najtežim bremenom. Uzimao bi sve one poslove koje drugi nisu voljni da obave i izvršavao bi ih isključivo zarad ljubavi prema Bogu i zato da bi Mu udovoljavao. Pritom bi čak bio ispunjen radošću i ni zbog čega se ne bi ni na trenutak požalio” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Čitajući ovo, razmišljala sam o onome što sam prikazala u poslednjih nekoliko dana. Videvši da članovi crkava koje sam ja preuzela nemaju dobro uporište i da nema mnogo onih koji bi mogli preuzeti dužnost, osećala sam se neodlučno. Nisu sve starešine i đakoni bili izabrani i teško je bilo upravljati raznim projektima, zato ne samo da sam morala da utrošim vreme i energiju da bih se time pozabavila, nego je moglo da se desi da stvari ne ispadnu kako treba, pa ja ne bih ostavila dobar utisak. Jednostavno sam želela da rukovodim crkvama kojima već ide dobro da ne moram da brinem o bilo čemu, da lakše dolazim do rezultata i da drugi imaju bolje mišljenje o meni. Stalno sam mislila da raspodela posla na ovaj način nije bila fer prema meni, da je Lili dobila lak posao zbog kog će ostaviti dobar utisak, a da sam ja dobila težak, zamoran posao. Nisam mogla da se istaknem. Zato sam se tome stvarno opirala i to nisam želela da prihvatim. No, kroz Božje reči sam uvidela da sam razmišljajući o tome na taj način odbacivala tu dužnost, bila probirljiva i da nisam želela da radim bilo šta što mi nije donosilo slavu. Ni najmanje nisam bila poslušna. Oduvek sam mislila da sam savesna i odgovorna u svojoj dužnosti i nikada nisam očekivala da ću se na taj način razotkriti. Videla sam da su moji motivi i vidici u dužnosti bili pogrešni. Umesto da pokušam da udovoljim Bogu, želela sam da mi se drugi dive i hvale me. Kako bih mogla da zadobijem Božje odobravanje skrivajući te namere u svojoj dužnosti?

Našla sam jedan odlomak od Boga: „Ako želiš da se daš potpuno odano u svim stvarima kako bi udovoljio Božjim namerama, ne možeš to da radiš samo tako što ćeš obavljati jednu dužnost; moraš da prihvatiš svaki nalog koji Bog stavi pred tebe. Bilo da ti je to po ukusu i poklapa se sa tvojim interesovanjima ili je nešto u čemu ne uživaš, što nikad dosad nisi radio ili je nešto što je teško, ipak moraš da prihvatiš i pokoriš se. Ne samo da moraš da prihvatiš, već moraš proaktivno da sarađuješ i da učiš o tome tokom sticanja iskustva i ulaska. Čak i ako trpiš teškoće, umoran si, ponižavan ili progonjen, moraš i dalje da se predaš sa potpunom odanošću. Samo sprovođenjem u delo na taj način moći ćeš da pružiš svu svoju odanost u svemu i da udovoljiš Božjim namerama. Moraš to da posmatraš kao dužnost koju treba da obaviš, a ne kao lični posao. Kako treba da shvataš dužnosti? Kao nešto što Stvoritelj – Bog – da nekome da uradi; tako ljudi dobijaju dužnosti. Nalog koji ti Bog dȃ je tvoja dužnost i savršeno je prirodno i opravdano da obavljaš svoju dužnost kako Bog zahteva. Ako ti je jasno da je ta dužnost Božji nalog i da tako dobijaš Božju ljubav i blagoslov, onda ćeš moći da prihvatiš dužnost bogoljubivim srcem i moći ćeš da vodiš računa o Božjim namerama dok obavljaš svoju dužnost i moći ćeš da prevaziđeš sve teškoće kako bi udovoljio Bogu. Oni koji se istinski daju za Boga nikad ne bi mogli da odbiju Božji nalog; nikad ne bi mogli da odbiju bilo koju dužnost. Koju god dužnost da ti Bog dodeli, bez obzira na teškoće koje ona zahteva, ne bi trebalo da je odbiješ, već da je prihvatiš. To je put primene, a to znači primenu istine i davanje s potpunom odanošću u svemu kako bi se udovoljilo Bogu. Šta je ovde najvažnije? To su reči ’u svemu’. ’U svemu’ ne znači obavezno ono što voliš i ono u čemu si dobar, a još manje ono što ti je poznato. Ponekad će to biti nešto u čemu nisi dobar, nešto što treba da naučiš, nešto što je teško ili nešto u čemu moraš da patiš. Međutim, šta god da je u pitanju, čim ti je to Bog poverio, moraš da prihvatiš; moraš da prihvatiš to i da svoju dužnost dobro obavljaš, da se daješ svom odanošću i da udovoljiš Božjim namerama. To je put primene. Šta god da se desi, uvek moraš da tragaš za istinom i kad utvrdiš kakva je primena u skladu sa Božjim namerama, tako treba to da sprovedeš u delo. Samo ako tako radiš, ti sprovodiš istinu u delo i samo tako možeš da uđeš u istina-stvarnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dužnost dolazi od Boga, ona je Njegov nalog nama i naša odgovornost. Ma koliko to bilo teško ili koliko malo slave donosilo, to je naša obaveza koju moramo da prihvatimo. To je stav koji moramo da imamo i to je razum koji stvoreno biće treba da ima pred Bogom. One crkve kojima sam ja rukovodila nisu bile što sam želela i moja želja za statusom nije bila zadovoljena, ali je to bilo ono što je Bog dopustio. Trebalo je da to od Boga prihvatim i prestanem da svojoj dužnosti prilazim iz pogrešnog ugla. Došla sam pred Boga da se pomolim, želeći da se pokorim Njegovim uređenjima, da učinim sve što mogu u svojoj dužnosti, zalivam nove vernike na ispravan način i pomognem im da se ubrzo utvrde na istinitom putu. Moj stav prema mojoj dužnosti se malo popravio nakon te molitve i nisam bila toliko uznemirena.

Nakon nekog vremena osnivalo se sve više crkava, pa je starešina ponovo raspodelila naše odgovornosti. Od crkava koje su bile pod mojom nadležnošću, jedina koja je bila u malo boljem stanju i jedna sestra koja je sprovodila rad na zalivanju kako treba, date su na upravljanje drugim ljudima. Zaista sam bila uznemirena i nesrećna zbog toga. Mislila sam da su dobro razumeli moju situaciju, to da sam preuzela crkve sa najviše problema i da već ionako naporno radim. Nije bilo lako pronaći tu sestru koja je na zalivanju radila kako treba, a odveli su je, pa kako bih onda mogla bilo šta da postignem u svom radu? Ako bih se i dalje mučila da postignem dobre rezultate, šta bi drugi pomislili o meni? Mislili bi da sam nesposobna i da ne umem da obavim posao. To bi bila takva sramota! Kako bih nakon toga mogla da se pojavljujem na sastancima sa saradnicima? Prevrćući to po svojim mislima, rasplakala sam se. Isto tako sam uvidela da sam ponovo postala nezadovoljna i neposlušna. Odmah sam kleknula moleći se i počela da razmišljam o sebi. Potom sam pročitala jedan odlomak Božjih reči: „Bez obzira na to koje poslove preduzimaju, antihristi nikada ne razmišljaju o interesima Božje kuće. Razmišljaju samo o tome da li će njihovi interesi biti ugroženi, razmišljaju samo o maloj količini posla koja je pred njima, a koja će im doneti korist. Za njih je primarni rad crkve samo nešto što rade u slobodno vreme. Uopšte ga ne shvataju ozbiljno. Pokrenu se samo kada ih neko podstakne na akciju, rade samo ono što im se dopada i obavljaju samo onaj posao koji je u službi održavanja njihovog ličnog statusa i moći. Rad koji je uredila Božja kuća, rad na širenju jevanđelja i život-ulazak Božjeg izabranog naroda u njihovim očima nisu važni. (…) Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, antihristi misle samo o tome da li će im to omogućiti da budu u centru pažnje; dok god će im to poboljšati reputaciju, oni naprežu vijuge da smisle način da nauče kako se to radi, kako to da sprovedu; sve o čemu antihristi brinu jeste da li će se zbog toga istaći. Bez obzira na to šta rade ili misle, jedino su zabrinuti za sopstvenu slavu, dobit i status. Bez obzira na to koju dužnost obavljaju, takmiče se samo oko toga ko je na višoj a ko na nižoj poziciji, ko pobeđuje a ko gubi i ko ima veću reputaciju. Zanima ih samo to koliko ih ljudi obožava i ugleda se na njih, koliko ih ljudi sluša i koliko sledbenika imaju. Oni nikada ne razgovaraju o istini u zajedništvu niti rešavaju stvarne probleme. Kada obavljaju svoju dužnost, nikada ne razmišljaju o tome kako da postupaju u skladu sa načelima, niti promišljaju o tome da li su bili odani, da li su ispunili svoje odgovornosti, da li je u njihovom radu bilo odstupanja ili propusta ili da li postoje neki problemi, a još manje razmišljaju o tome šta Bog zahteva i šta su Božje namere. Na sve ove stvari ni najmanje ne obraćaju pažnju. Samo spuste glavu i rade stvari zarad slave, dobiti i statusa, da bi zadovoljili svoje ambicije i želje. Ovo je manifestacija sebičnosti i podlosti, zar ne? Ovim se u potpunosti otkriva kako su njihova srca prepuna ličnih ambicija, želja i besmislenih zahteva; u svemu što rade, antihristi se vode sopstvenim ambicijama i željama. Šta god da rade, motivacija i izvor su njihove lične ambicije, želje i besmisleni zahtevi. Ovo je arhetipska manifestacija sebičnosti i podlosti” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Četvrti ekskurs: Kratak pregled karaktera antihrista i njihove narav-suštine (1. deo)”). Božje reči govore o tome koliko su antihristi sebični i podli, da imaju sopstvene ambicije i želje u svojim dužnostima i da uvek štite sopstvene interese kada nečemu pristupaju. Ma koju dužnost da obavljaju, nikada ne razmišljaju o Božjim namerama, na koji način da svoju dužnost vrše kako treba niti o tome kako da se pobrinu da delo Božje kuće ne trpi. Razmišljaju samo o ugledu i statusu, ne obazirući se na crkvu. Što se tiče mog ponašanja, uvidevši da crkve o kojima sam se ja brinula imaju puno problema, prvo što mi je palo na pamet nije bilo kako da se oslonim na Boga da bih dala sve od sebe da ih podržim, već je to bio moj strah da to neću uraditi kako treba i da će me drugi gledati sa visine, što bi bila sramote. Opirala sam se i bila nesrećna zbog raspodele posla i čak zabušavala. Kada sam saznala da će prilično sposobna sestra koja je radila pod mojim nadzorom biti premeštena, moja prva reakcija je bila da gubim dobrog delatnika, pa će moja dostignuća u poslu opasti. Onda bi starešina pomislila da sam nesposobna i da nisam u stanju da razumem crkveni rad. Uvidela sam da sam u svojoj dužnosti razmišljala samo o svojoj reputaciji i svojim interesima, o tome kako mogu da se provlačim bez mnogo truda, a opet da ostavim dobar utisak i steknem divljenje drugih. Nisam sagledavala širu sliku crkvenog rada. Bila sam tako sebična, a to je narav antihrista. Podrobno razmislivši o tome, spoznala sam da je to što sam zadužena za teže crkve bila Božja namera. Te crkve sa više novih vernika koji još nisu bili utvrđeni su od mene zahtevale da se oslonim na Boga i više tragam za istinom kako bih rešila sve te poteškoće. Isto tako sam morala da platim veću cenu da bih ih podržala, kako bi oni saznali istinu o Božjem delu i zadobili osnovu na istinitom putu. Bio je to dobar trening za mene. I što su stvari postajale teže, bivala sam više primorana da tragam za istinom i nalazim rešenja, pa sam na taj način na kraju mogla da spoznam mnoštvo istina. To je bilo dobro za moj život-ulazak. Potom sam shvatila da ta dužnost nije značila da je neko pokušavao da mi oteža stvari, već da ju je Bog odobrio i da mi je ona bila od koristi. Morala sam da je prihvatim i pokorim se i unesem svoje srce u nju. To što sam ovo shvatila pomoglo mi je da promenim svoj stav i više se nisam osećala tako loše.

Nakon toga sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči koji mi je pomogao da svoj problem bolje razumem. Svemogući Bog kaže: „Ako neko kaže da voli istinu i da stremi ka njoj, ali u suštini cilj kojem stremi jeste da se istakne, da se pohvali, da ljudi steknu visoko mišljenje o njemu i da ostvari sopstvene interese, pa svoju dužnost ne obavlja zato da bi se pokorio Bogu i da bi Mu udovoljio, već zato da bi stekao slavu, dobit i status, onda je to stremljenje neopravdano. S obzirom na to, kada je reč o radu crkve, jesu li postupci takvog čoveka prepreka ili doprinose napretku rada crkve? Očigledno je da su prepreka; ne doprinose napretku. Neki će ljudi mahati zastavom crkvenog rada, a istovremeno će stremiti ka vlastitoj slavi, dobiti i statusu, vodiće vlastite poslove, formiraće vlastitu grupicu, svoje malo carstvo – vrše li takvi ljudi svoju dužnost? Sav posao koji oni obavljaju suštinski prekida, ometa i slabi crkveni rad. Koja je posledica njihovog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu? Prvo, ono utiče na to kako Božji izabrani narod normalno jede i pije Božje reči i razume istinu, ometa njegov život-ulazak, sprečava ga da zakorači na pravi put vere u Boga i vodi ga na pogrešan put – što izabranicima škodi, a dotične ljude upropaštava. A kako to na kraju utiče na crkveni rad? Tako što ga ometa, slabi i ruši. To je posledica ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Kada čovek na taj način obavlja svoju dužnost, zar se to ne može definisati kao koračanje putem antihrista? Kada Bog od ljudi traži da ostave po strani slavu, dobit i status, ne radi se o tome da ih On lišava prava na izbor; naprotiv, on to čini zato što ljudi, stremeći ka slavi, dobiti i statusu, prekidaju i ometaju rad crkve i život-ulazak Božjeg izabranog naroda, pa mogu čak i da utiču na to kako veći broj ljudi jede i pije Božje reči, razume istinu i, konačno, zadobija Božje spasenje. To je neosporna činjenica. Kada ljudi streme ka sopstvenoj slavi, dobiti i statusu, sigurno je da neće stremiti ka istini i da neće odano vršiti svoju dužnost. Govoriće i postupati isključivo u cilju sticanja slave, dobiti i statusa i sav njihov rad, bez najmanjeg izuzetka, biće posvećen tom cilju. Ponašati se i delovati na taj način bez ikakve sumnje znači koračati putem antihristȃ; to je prekidanje i ometanje Božjeg dela, a sve raznorazne posledice takvog delovanja ometaju širenje jevanđelja carstva i sprovođenje Božje volje u crkvi. Stoga se može sa izvesnošću reći da je put kojim koračaju oni koji streme ka slavi, dobiti i statusu – put otpora Bogu. To je svesni otpor Bogu, poricanje Boga – to je saradnja sa Sotonom u opiranju i protivljenju Bogu. Takva je priroda ljudskog stremljenja ka slavi, dobiti i statusu. Problem sa stremljenjem ka ljudskim interesima je taj što su ciljevi kojima ljudi streme – Sotonini ciljevi, rđavi i nepravedni ciljevi. Kada ljudi streme ka ličnim interesima kao što su slava, dobit i status, oni i ne znajući postaju oruđe u Sotoninim rukama, Sotonino sredstvo i, štaviše, njegovo otelotvorenje. Oni u crkvi igraju negativnu ulogu; uticaj koji imaju na rad crkve, na normalan crkveni život i normalno stremljenje Božjeg izabranog naroda je taj da ih ometaju i slabe; imaju štetan i negativan uticaj. Kada neko stremi ka istini, on je kadar da bude obziran prema Božjim namerama i Njegovom bremenu. Kada takav čovek obavlja svoju dužnost, on na sve načine podržava rad crkve. U stanju je da uzdiže Boga i da svedoči o Njemu, donosi korist braći i sestrama, podržava ih i snabdeva, a Bog stiče slavu i svedočanstvo, što posramljuje Sotonu. Usled njegovog stremljenja, Bog stiče jedno stvoreno biće koje je istinski kadro da se boji Boga i da se kloni zla, kao i da obožava Boga. Zahvaljujući, između ostalog, i njegovom stremljenju, sprovodi se Božja volja, a Božje delo napreduje. U Božjim očima, takvo je stremljenje pozitivno i iskreno. Takvo je stremljenje od ogromne koristi Božjim izabranicima i u celosti blagotvorno za rad crkve, doprinosi napretku stvari, pa ga Bog odobrava” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (1. deo)”). Ovo mi je pružilo bolje razumevanje svog stremljenja ka sopstvenim interesima. Uvidela sam da kada ljudi to rade, postupaju u ime Sotone, postaju njegovo sredstvo za ometanje crkvenog rada. Ranije sam mislila da samo očigledno činiti zlo, evidentno ometati crkveni rad i crkveni život, znači ponašati se kao Sotonin sluga. Ali sam onda uvidela da ćemo, ako stremimo samo ka sebičnim interesima u svojoj dužnosti i zanemarujemo crkvene interese, naprosto imati negativan uticaj na crkveni rad i prekidati ga. Razmišljala sam o onome što sam ja prikazala u svojoj dužnosti i iako se činilo da nikada nisam bila besposlena, da sam umela da se bavim teškim poslom i radim do kasno i da nikada nisam očigledno izazivala prekide, nisam imala prave motive u svojoj dužnosti. To nije bilo zarad toga da udovoljim Bogu, već je to bio pokušaj da se istaknem i zadobijem divljenje drugih. Kada mi se nije dopao način na koji je posao podeljen, bila sam zaista nezadovoljna i nisam želela da ga obavljam. Nisam mogla da se samo pokorim i mislim na to kako da tu dužnost obavljam kako treba ili kako da odmah pružim podršku braći i sestrama. Ne uviđajući to, ja sam već ometala naš rad na zalivanju. Istina je bila da sam ja imala više iskustva od mojih saradnika. Neke od sestara su bile nove u poslu i nisu bile upoznate sa crkvenim radom, pa je to što su im dodeljene bolje crkve i zalivači bilo dobro za naš sveobuhvatni rad. Ali ja sam bila sebična i želela sam da zadržim bolje crkve i zalivače pod svojom nadležnošću. No, da su stvari krenule putem kojim sam ja želela i da su novi saradnici preuzeli crkve sa više problema, posao bi trpeo i ne bi bio efikasan što ne bi bilo dobro za crkvu. U mojim crkvama je bilo više problema, ali je to zapravo bio dobar trening za mene. Naprosto sam mogla da uložim samo malo više truda u to i uradim nešto od toga, a naša bi sveukupna efikasnost tada uznapredovala. Nije li to bilo najbolje uređenje? Potom sam uvidela kako je ova dužnost iznela na videlo moje sebično, grozno i nerazumno razmišljanje. Isto tako sam uvidela da bi, ako u svojoj dužnosti budem imala sebične interese, to moglo samo da naškodi crkvenom radu. U prošlosti sam išla samo za ugledom i statusom i ličnim interesima u svojoj dužnosti i činila sam prestupe. Da se ovog puta nisam promenila, već da sam nastavila da tvrdoglavo štitim sopstvene interese, znala sam da bih crkvi ponovo nanela štetu i da bi me se Bog gnušao i odbacio me. Ova je pomisao za mene bila zastrašujuća. Došla sam Bogu da se pomolim i pokajem. Rekla sam: „Bože, u svojoj dužnosti nisam radila ništa drugo do štitila sopstvene interese ne misleći iole na crkveni rad niti Tvoje namere. Sa ljudskošću koju imam, nisam dostojna da preuzmem neku dužnost. Bože, želim da se istinski pokajem.”

Nakon toga sam pročitala odlomak Božjih reči koji mi je zaista ukazao na put za ulazak: „Za sve koji obavljaju dužnost, bez obzira na to koliko je duboko ili plitko njihovo razumevanje istine, najjednostavniji način da se primeni ulazak u istina-stvarnost jeste da se razmišlja o interesima doma Božjeg u svemu i da se odustane od svojih sebičnih želja, ličnih namera, motiva, gordosti i statusa. Stavite interese doma Božjeg na prvo mesto – to je najmanje što neko treba da uradi. Ako osoba koja obavlja dužnost ne može ni toliko da učini, kako se onda može reći da obavlja svoju dužnost? To nije obavljanje dužnosti. Prvo treba da misliš na interese doma Božjeg, da budeš obziran prema Božjim namerama i uzmeš u obzir delo crkve. Stavi to na prvo mesto; tek posle možeš da razmišljaš o stabilnosti svog statusa ili o tome kako te drugi vide. Zar ne osećate da ovo postaje malo lakše kada ga podelite na dva koraka i napravite neke kompromise? Ako neko vreme budeš tako primenjivao, osetićeš da nije mnogo teško udovoljiti Bogu. Pored toga, trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi. Tvoja želja da zadovoljiš sopstvene interese postepeno će se smanjivati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči koje sam pročitala su me naučile da Božja kuća treba da je na prvom mestu šta god da se događa, a ne moja lična korist. Ugled i status su prolazni i stremiti ka tome je besmisleno. Jedini način da se zadobije Božje odobravanje je ne živeti u iskvarenosti, primenjivati istinu i udovoljiti Božjim namerama. Razumeti ovo je bilo prosvećujuće za mene. Bez obzira na to kako je posao bio podeljen, nisam mogla da nastavim da štitim lične interese i svoj ugled i status, već sam morala da se povinujem i svoju dužnost obavljam kako treba. I da nisam dobijala dobre rezultate, morala sam da se usredsredim na život pred Bogom i prihvatim da me On proverava. Bez obzira na to šta drugi mislili o meni, jedini način da budem u skladu sa Božjom namerom je bio da unesem svoje srce u dužnost i budem odgovorna.

Narednih nekoliko dana obavljala sam svoju dužnost sa entuzijazmom, ne misleći na sopstvene interese. To čineći, imala sam osećaj da me moja iskvarenost toliko ne kontroliše. Jedna sestra je u razgovoru o poslu nekoliko dana kasnije rekla da ne govori najbolje engleski i da joj je bio potreban prevodilac kada je proveravala crkvu novih vernika. Imala je poteškoća i nije puno toga postizala u svojoj dužnosti. Kada je to rekla, pomislila sam da je moj engleski dobar, pa bih se možda mogla zameniti sa njom i mogla bih pratiti rad te crkve. No, onda mi je palo na pamet da je ta crkva imala mnoštvo problema, pa bi preuzimanje toga na sebe verovatno zahtevalo puno truda, a možda ne dođe do većeg napretka. Brinula sam se da bi to moglo da utiče na mišljenje drugih o meni, pa onda nisam želela da se zamenim sa njom. Ali na tu pomisao, shvatila sam da ponovo razmatram samo sopstvenu korist, da štitim svoj ugled i status, pa sam brzo došla pred Boga moleći se, spremna da se pobunim protiv sebe i primenjujem istinu. Nakon što sam se pomolila, uvidela sam da je ova situacija bila test za mene i da mi je data šansa da primenjujem istinu. Nisam mogla da nastavim da živim u iskvarenosti, štiteći sopstvene interese kao ranije. Ukoliko bi ova promena donela korist crkvi, morala sam to da uradim. Zato sam malo razmislila o odgovornostima koje su naši drugi saradnici imali i imala osećaj da je za mene stvarno najbolje da se zamenim sa tom sestrom. Podelila sam svoja razmišljanja sa starešinom i ona i drugi saradnici su se sa tim složili. Zaista sam se osećala opušteno kada smo se zamenile i ne mogu da opišem koliko sam to cenila. Imala sam osećaj kao da napokon primenjujem istinu i da sam prava osoba. Baš kao što Bog kaže: „Trebalo bi da budeš u stanju da ispunjavaš svoje odgovornosti, da izvršavaš svoje obaveze i dužnost i da ostaviš po strani svoje sebične želje, namere i motive; treba da vodiš računa o Božjim namerama i da interese doma Božjeg, delo crkve i dužnost koju treba da obavljaš staviš na prvo mesto. Kada tako budeš radio neko vreme, osetićeš da je dobro da se tako ponašaš. To je neposredan i pošten život, a ne život ništavne, podle osobe; to je pravedan i častan život, za razliku od onog koji je dostojan prezira, ništavan i bezvredan. Osetićeš da je to način na koji čovek treba da se ponaša i lik koji treba da proživi” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”).

Nakon toga sam prestala da budem negativna po pitanju crkava za koje sam bila zadužena i dala sam sve od sebe da se postaram za rad svake od njih. Kada su se neki zalivači žalili na svoje poslovne muke, besedila bih o Božjim rečima da ispravim njihove pogrešne vidike i oslanjala se na Boga i sa njima tragala za istinom da bismo te probleme rešili. Kada bih videla da pojedini novi vernici imaju mnoštvo problema i da ne prisustvuju okupljanjima, prestala bih da ih krivim što su teški i sa braćom i sestrama bih vodila stvarne razgovore da shvatim o kakvim se to njihovim mukama radi i sa njima besedila o Božjim rečima. Pošto nisam imala dovoljan broj starešina i đakona gde treba, više sam radila na obuci talenata. Razgovarala sam sa braćom i sestrama boljeg kova, koji su bili podobniji za te uloge, o značaju i načelima vršenja dužnosti i provela neko vreme radeći sa njima rame uz rame. Kada bih primetila da postoji neki stvarno komplikovan posao u crkvama i niko ga ne prati, potrudila bih se da ga preuzmem. U početku ne bih znala da li ću moći da ga obavim kako treba, ali bih bez sumnje znala da ne mogu da nastavim da se od toga distanciram, da ne mogu da sebično obraćam pažnju samo na svoj mali domen posla, već da moram da razmotrim Božje namere i podržim sveukupni crkveni rad. Nakon nekog vremena došlo je do napretka u mom radu; sve starešine i đakoni u crkvama kojima sam rukovodila su bili izabrani. U nekim od crkava, udvostručio se broj ljudi koji su preuzimali dužnost, a neki od novih vernika su mogli samostalno da obavljaju posao. U crkvama koje ranije nisu bile u naročito dobrom stanju, svaki deo njihovog posla je napredovao. Zaista sam mogla da vidim Božja dela u tome. Isto tako sam uistinu iskusila da su ono što Bog želi ljudska srca i pokornost, i da ako možemo da razmatramo Njegove namere i mislimo samo na rad Božje kuće, a ne na naše interese, možemo da steknemo Božje vođstvo i blagoslove. Ova spoznaja je ojačala moju veru u Boga. Hvala Bogu!