Jedne večeri u aprilu ove godine, vođa mi je iznenada rekao da jedan stariji sveštenik, vernik više od 50 godina, želi da istraži Božje delo poslednjih dana – bio je to sveštenik Cao iz sela Caođa. Trebalo je da odem do njega i svedočim. Vođa mi je rekao da je pastor Cao propovedao u mnogim zemljama, da nije izdao Gospoda ni kada ga je KPK poslala u zatvor zbog vere i da on istinski veruje u Gospoda. Kada sam čula sve ovo, prisetila sam se mnogih sveštenika i starešina koje sam srela tokom širenja jevanđelja. Većina njih se čvrsto držala reči Biblije i religioznih predstava. Za njih je bilo teško da prepoznaju Božji glas. I veoma su cenili svoj status i prihode. Neki su čuli reči Svemogućeg Boga i priznali da su one istina, ali ipak nisu prihvatili Svemogućeg Boga. Da li bi ovaj stari sveštenik zaista mogao prihvatiti istinu? Ili će se tvrdoglavo držati svojih religijskih predstava poput drugih? Bila sam jako nervozna, služila sam na drugoj dužnosti već par godina i odavno nisam širila jevađelje. A sada je trebalo da se suočim s ovim starim sveštenikom, punim znanja o Bibliji i religijskih predstava. Ako ne podelim istinu jasno i ne ispravim njegove religijske predstave, zar ne bih izneverila svoju dužnost? Onda sam pomislila na Božje reči: „Potrebno je da ljudi imaju veru onda kad nešto ne može da se vidi golim okom, a tvoja je vera potrebna onda kad ne možeš da se oslobodiš sopstvenih predstava. Kad ti nije jasno Božje delo, ono što se od tebe zahteva jeste da imaš veru, da zauzmeš čvrst stav i da snažno stojiš u svom svedočenju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Oni koji treba da budu usavršeni moraju biti podvrgnuti oplemenjivanju”). „Sveti Duh deluje prema ovom načelu: kroz ljudsku saradnju, kad se oni aktivno mole, traže i približavaju Bogu, mogu se ostvariti rezultati i oni mogu biti prosvetljeni i prosvećeni Duhom Svetim. Ne dešava se da Sveti Duh deluje jednostrano, niti da čovek deluje jednostrano. I jedno i drugo je neophodno, i što više ljudi sarađuje, i što više teže dostizanju standarda Božjih zahteva, to je veće delo Svetog Duha” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Kako spoznati stvarnost”). To je tačno. Susret sa ovim potencijalnim primaocem jevanđelja je udesio Bog. Iako u prošlosti nisam uspevala da podelim jevanđelje sa sveštenicima i starešinama, nisam mogla da ih otpišem kao ljude koji ne mogu da prihvate Božje delo poslednjih dana. Morala sam da imam vere u Boga i da istinski platim cenu sarađujući. Ovce Božje čuju Njegov glas – sve dok je žudeo za istinom i bio voljan da istraži istinski put, bila je moja dužnost da mu svedočim Božje delo poslednjih dana. Ako je postojalo imalo nade, nisam smela odustati. Moja odgovornost je bila da se oslonim na Boga i komuniciram sa ljubavlju i strpljenjem – onda ne bih osećala dug ili žaljenje. Ove misli su me na kraju ispunile verom.

Kada sam ugledala sveštenika Caoa, pitala sam ga šta misli o povratku Gospoda. Rekao mi je svečano: „Pre više od 20 godina, neki su mi propovedali jevanđelje. Svedočili su da je Svemogući Bog – Gospod Isus koji se vratio, da izrazi istinu i vrši delo suda. Rekli su da je Biblija sadržavala Božje prošle reči i dela – a da se sada Gospod Isus vratio i da je On izrazio nove reči, i da samo čitajući nove reči Svemogućeg Boga i istinski ih prihvatajući mogu razumeti istinu i Bog me može spasiti. Kada sam to čuo, nisam to mogao prihvatiti – Pavle je jasno rekao: ’Sve Pismo je bogonadahnuto’ (2. Timoteju 3:16). Ovo znači da je Biblija reč Božja, hrišćanski kanon, koji se ne može poreći. Nebo i zemlja će nestati; reči Božje će ostati. Tako da vernici moraju uvek da čitaju Bibliju i da je se pridržavaju. Bio sam ubeđen da nisu u pravu i nisam želeo više njihovog deljenja.” Rekla sam mu: „Pastore Cao, razumem zašto tako mislite. Većina ljudi iz religijskih krugova odluči da su sve reči u Bibliji Božje reči na osnovu onog što je rekao Pavle. Ali da li ta izjava zaista odgovara činjenicama?” Sveštenik Cao je odgovorio: „Naravno da odgovara.” Rekla sam mu: „Da li je Biblija u potpunosti Božja reč, na to su nam reči Svemogućeg Boga davno dale odgovor. Možda da sada pročitamo te reči?” Izgledao je svečan i oklevao je pre nego je klimnuo glavom: „Kad smo već tu, možemo ih pročitati.” Tako smo podelili reči Svemogućeg Boga sa njim.

Svemogući Bog kaže: „Danas ljudi veruju da je Biblija Bog i da je Bog Biblija. Isto tako, oni veruju da su sve reči Biblije bile jedine reči koje je Bog izgovorio, i da ih je sve Bog izgovorio. Oni koji veruju u Boga čak misle da su, iako su svaku od šezdeset šest knjiga Starog i Novog zaveta napisali ljudi, sve one nastale uz Božje nadahnuće i da su zapisi izjava Svetog Duha. To je čovekovo iskrivljeno shvatanje i nije u potpunosti u skladu sa činjenicama. U stvari, ako se izuzmu knjige proročanstava, veći deo Starog zaveta su istorijski zapisi. Neke poslanice Novog zaveta potiču iz iskustava ljudi, a neke potiču od prosvećenja Svetog Duha; Pavlove poslanice, na primer, nastale su kao delo čoveka, sve su bile plod prosvećenja Svetog Duha, napisane su za crkve, i bile su reči podsticaja i ohrabrenja za braću i sestre u crkvama. To nisu bile reči koje je izgovorio Sveti Duh – Pavle nije mogao da govori u ime Svetog Duha, niti je bio prorok, a još manje je imao vizije kao Jovan. Njegove poslanice napisane su za crkve u Efesu, Korintu, Galatiji i za druge crkve. Stoga su Pavlove novozavetne poslanice one koje je Pavle napisao crkvama, a ne nadahnuća Svetog Duha, niti su one neposredne izjave Svetog Duha. To su samo reči podsticaja, utehe i ohrabrenja koje je napisao crkvama tokom svog dela. Tako da su one takođe i zapis velikog segmenta Pavlovog dela u to vreme. One su bile namenjene svima koji su braća i sestre u Gospodu, tako da bi braća i sestre u crkvama u to vreme slušali njegov savet i sledili put pokajanja Gospoda Isusa” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (3)”). „Bog nije lično izgovorio sve reči koje su zapisane u Bibliji. Biblija naprosto beleži prethodne dve etape Božjeg dela, od kojih je jedan deo zapis o predskazanju proroka, a drugi su iskustva i znanje zabeleženi od strane ljudi koje je Bog koristio tokom vekova. Ljudska iskustva ukaljana su ljudskim stavovima i znanjem, i to je nešto što je neizbežno. U mnogim biblijskim knjigama prisutne su ljudske predstave, ljudske predrasude i iskrivljena ljudska shvatanja. Naravno, većina reči posledica su prosvećenja i prosvetljenja Svetog Duha, i one su tačna shvatanja – ali i dalje se ne može reći da su one potpuno tačni izrazi istine. Njihovi pogledi na određene stvari nisu ništa više nego znanje proisteklo iz ličnog iskustva ili prosvećenja Svetog Duha. Predskazanja proroka bila su upućena od Boga lično: proročanstva slična Isaijinim, Danilovim, Jezdrinim, Jeremijinim i Jezekiljevim došla su kao neposredno uputstvo Svetog Duha; ti ljudi su bili vidoviti, primili su Duh proroštva, i svi su bili proroci Starog zaveta. Tokom Doba zakona, ovi ljudi, koje je Jahve nadahnjivao, izrekli su mnoga proročanstva, na koja ih je Jahve neposredno uputio” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „O Bibliji (3)”).

Dok smo čitali Božje reči, sveštenik Cao je s pažnjom slušao i povremeno klimao glavom. Nakon toga, rekla sam: „Reči Svemogućeg Boga su veoma jasne – Biblija tek beleži prethodne dve etape Božjeg delovanja. Osim reči Boga Jahve i Gospoda Isusa, i Božjih reči koje su preneli proroci, ostalo je istorijski zapis i ljudsko iskustvo. Biblija ne sadrži samo reči Boga, već i reči čoveka, kao i Sotone. Moramo ih međusobno razlikovati i ne smemo ih pomešati. Kao što su u Starom zavetu zabeležena proročanstva proroka poput Isaije, Ilije ili Jezekilja. Njihovim rečima uvek prethodi nešto poput ’Ovako reče Jahve’, ili ’Jahve je govorio’ – što dokazuje da su direktno izražavali Božje reči. A poslanice su ljudsko iskustvo, ljudsko beleženje događaja. Poslanice crkvama kao što je Pavlova, bile su njegovo lično iskustvo i shvatanje. Kada su u davnim vremenima braća i sestre primali Pavlova pisma, govorili su – ’Stiglo je pismo od Pavla’ nikada nisu govorili ’Stigle su Božje reči’ zar ne? Tako da se za poslanice ne može reći da su reči Boga. Ako se reči čoveka i Sotone u Bibliji uzmu i za njih se ustvrdi da su reči Boga, zar to nije svetogrđe? Ovo znači da je uverenje da je ’Biblija potpuno inspirisana Bogom i da u potpunosti sadrži Božje reči’ u svojoj osnovi netačna.”

Kada sam završila, bio je zapanjen. Rekao mi je uzbuđeno: „Sećam se da mi je učitelj teologije rekao da je sve u Bibiliji u potpunosti inspirisano Bogom i predstavlja Božju reč. Pa sam to i govorio sve ove godine. Da li je Pavle možda pogrešio u vezi sa ovim?” Kada sam ga čula kako to kaže, srce mi je zastalo na tren. Videla sam da klima glavom dok govorim i mislila da razume, ali nije uopšte razumeo. Da li je sveštenik Cao bio poput ostalih verskih poglavara, bez sposobnosti da razume Božje reči? Ali onda sam pomislila, „Ovaj stari sveštenik se decenijama držao svojih religijskih predstava – da li ih se može tako lako odreći? Moram mu pričati sa strpljenjem.” Onda sam rekla: „Hajde da za sada ne brinemo o tome da li je Pavle bio u pravu ili ne. Hajde da pogledamo činjenice. Pastore Cao, morate znati kako je Bilija sastavljana. Nakon koliko godina posle Gospoda je Pavle pisao Drugu poslanicu Timoteju?” Spremno je odgovorio, preko 60 godina. „I koliko godina nako Gospoda je sastavljen Novi zavet?” Rekao je – više od 300 godina kasnije. Onda sam rekla: „Hajde da razmislimo, kada je Pavle pisao Drugu poslanicu Timoteju, da li je postojao Novi zavet?” Uplašeno, odgovorio je: „Ne.” Nastavila sam: „Ako nije, da li onda reči Pavla ’Sve Pismo je bogonadahnuto’ uključuju Novi zavet?” Oči su mu se raširile, i rekao je „Razumem. Reči Pavla nisu mogle uključivati Novi zavet. Hvala Gospodu! Kako mi to pre nije palo na pamet? Za sve ove godine vere uvek smo verovali da ’Celo Pismo je inspirisano Bogom i Njegovim rečima.’ Propovedamo ovo svuda. Nikada nismo dovodili u pitanje tu izjavu. Kroz reči koje si podelila, sada razumem – Biblija nije u potpunosti reč Božja i moja predstava o tome koja traje decenijama mora biti ispravljena. Hvala Bogu!” Kada sam videla da je sveštenik Cao promenio pogrešnu predstavu, osetila sam više sigurnosti u sebe da mu propovedam jevanđelje.

Tako sam podelila sa njim: „Bog se ovlapotio kako bi vršio Svoje delo suda u poslednjim danima, izražavajući milione reči istine – otkrivajući ne samo tajne Biblije, već i sve misterije Svog plana upravljanja od 6.000 godina kao što je tajna tri etape Njegovog rada ili Njegovih imena i Njegovog ovlapoćenja. Svemogući Bog je takođe otkrio istinu o iskvarenosti čoveka Sotonom, čovekovoj sotonskoj prirodi otpora Bogu i različitim sotonskim nastrojenostima, i ukazao nam je put da pobegnemo od greha i da nas On spase. Ove istine koje je izrazio Svemogući Bog su reči Svetog Duha crkvama, put večnog života koji je Bog dao čovečanstvu u poslednjim danima i jedini put spasenja i ulaska u Božje carstvo.” Prihvatio je to, ali je i dalje imao predstave o tome kako će se Bog ovlapotiti u poslednjim danima kao žena. Rekao mi je: „Sestro, sada mogu prihvatiti delo suda Svemogućeg Boga i pročišćenje, ali kako možeš svedočiti da se Gospod Isus ovlapotio kao žena? Poslednji put kada je On došao, došao je kao muško – i Biblija Ga često pominje kao ’Sina’ – tako da bi On morao biti muško kada se vrati. Kako bi On mogao biti žensko? To mi je nezamislivo. Možeš li to podeliti sa mnom?” Rekla sam: „Hiljadama godina, svi vernici su mislili da pošto se Gospod Isus pojavio kao muško, zasigurno će se vratiti kao muško, a ne kao žena. Ipak, Svemogući Bog se ovlapotio kao žena u poslednjim danima – mnogima je teško da to prihvate. Ali moramo razumeti da što više predstava ljudi imaju o nečemu, više istine imaju da pronađu. U Bibliji, kada je prorečen povratak Gospoda Isusa, uvek se pominje ’Sin Čovečiji’, ’dolazak Sina Čovečijeg’, ’Sin Čovečiji je došao’, i ’Sin Čovečji dođe u svoj dan’. Šta ovde znači ’Sin čovečiji’? Ovo prosto označava osobu rođenu kao čoveka, sa običnom ljudskošću, bez obzira da li je muškog ili ženskog pola. Zašto je onda Gospod Isus ponavljao ’Sin čovečji’? Govorio nam je da u poslednjim danima Bog će se vratiti ovlapoćen, kao Sin čovečji, da deluje i radi. Ali Gospod nikad nije rekao da li će Sin čovečiji u poslednjim danima biti muško ili žensko. Kako onda ljudi mogu o tome odlučiti? Svi znamo Knjigu Postanja, poglavlje 1, stih 27: ’Tako stvori Bog čoveka po svom liku, po Božijem liku ga stvori, stvori ih – muško i žensko.’ Tu možemo videti da je u početku Bog stvorio čoveka i ženu po svom liku. Ako ustvrdimo da je Bog muško, kako možemo objasniti da je Bog takođe stvorio ženu po Svom liku? Ne možemo ograničavati Boga na osnovu sopstvenih predstava ili zamišljanja.” Onda sam pročitala pastoru Caou neke pasuse reči Svemogućeg Boga.

Svemogući Bog kaže: „Svaka etapa dela koju Bog obavi ima svoj praktičan značaj. U ono vreme, kada je Isus došao, došao je u muškom obličju, a kada je Bog ovoga puta došao, Njegovo je obličje žensko. Iz ovoga se može videti da Božje stvaranje kako muškaraca tako i žena može biti od koristi u Njegovom delu i da kod Njega nema razlike između polova. Kada Njegov Duh dođe, On može da uzme telo koje god želi, i to telo može da Ga predstavlja; bilo da je muško ili žensko, ono može da predstavlja Boga dokle god je Njegovo ovaploćenje. Da se Isus, kada je došao, pojavio u ženskom obličju, drugim rečima, da je Sveti Duh začeo devojčicu, a ne dečaka, ta etapa dela bi ipak bila dovršena. Da je tako bilo, današnju etapu dela bi morao da dovrši muškarac, ali delo bi svejedno bilo dovršeno. Delo obavljeno u svakoj pojedinačnoj etapi ima svoj značaj; nijedna etapa dela se ne ponavlja, niti je u sukobu sa drugom” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”). „Jedno je telo muškog, a drugo ženskog pola, čime se upotpunjuje značaj Božjeg ovaploćenja i ujedno raspršuju čovekove predstave o Bogu: Bog se može pretvoriti bilo u muško ili u žensko biće, tako da je ovaploćeni Bog, u suštini, bespolan. On je stvorio i muškarca i ženu, te za Njega ne postoji podela polova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Suština tela nastanjenog Bogom”). „Kad bi se Bog ovaploćivao isključivo kao muškarac, ljudi bi ga definisali kao muškarca, kao Boga muškaraca, i nikad Mu ne bi poverovali da je On ujedno i Bog žena. Muškarci bi tada smatrali da je Bog istog pola kao i oni, da je Bog poglavar muškaraca – ali, šta je onda sa ženama? To je nepošteno; nije li u pitanju povlašćen odnos? U tom slučaju bi svi od Boga spaseni bili muškoga roda, kao i On, dok ni jedna jedina žena ne bi bila spasena. Kad je Bog stvarao ljudski rod, On je stvorio Adama i stvorio je Evu. On je ne samo Adama, već i muškarca i ženu, stvorio prema Svom liku. Bog nije samo Bog muškaraca – On je takođe i Bog žena” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Vizija Božjeg dela (3)”).

Nastavila sam da govorim: „Svi znamo da je u početku Bog stvorio muškarca i ženu po Svom liku. Stoga, prirodno, Bog se može ovaplotiti kao muškarac, ali isto tako i kao žena. Ako bi se Bog dva puta ovaplotio kao muškarac, onda ga ljudi mogu ograničiti i verovati da se On može ovaplotiti samo kao muškarac, a ne kao žena – da je On samo Bog muškaraca, a ne Bog žena – zar to nije jedno veliko nerazumevanje Boga? Ovo bi značilo večnu diskriminaciju žena. Bilo bi zaista nepošteno prema ženama. Bog je pravedan. Stoga se On prvo ovlapotio kao muškarac, a u poslednjim danima, kao žena. Ovo je veoma značajno. To savršeno pokazuje Božju pravednu narav i da On tretira muškarce i žene podjednako. Ovo upotpunjuje značenje Njegovog stvaranja muškarca i žene. U svari, nije važno da li će se Bog ovlapotiti kao muško ili žensko. Sve dok ta osoba može izražavati istinu i obavljati delo spasavanja čovečanstva, može predstavljati Boga i biti ovlapoćeni Bog. Svemogući Bog je stigao. On izražava istine koje pročišćavaju i spasavaju čoveka, vrši Svoje delo suda, donosi Doba Carstva i završava Doba Blagodati. Ovo konačno dokazuje da je Svemogući Bog ovlapoćeni Bog i da se Gospod Isus vratio.”

Onda je sveštenik Cao, ozbiljnog lica, rekao: „Sestro, sve to ima smisla. Ne poričem. Ali ima još nešto što ne shvatam. U Postanju 3:16, Bog kaže: ’Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!’ A Prva poslanica Korinćanima 11:3 kaže: ’Muž je glava ženi.’ Iz ovih tekstova vidimo da je žena izvor iskvarenosti i da je podređena muškarcu. Kako bi se onda Gospod mogao vratiti kao žena?” Čuvši reči pastora Caoa, pomislila sam: „Pročitala sam ti mnogo Božjih reči i toliko toga podelila, ali ipak ograničavaš Boga kao muškarca i ne možeš prihvatiti činjenicu Njegovog ovaploćenja kao žene. Izgleda da se ne možeš tako lako odreći svojih predstava.” Ali onda sam pomislila: „Njegove predstave su rezultat odstupanja u njegovom razumevanju Pisma. Ako on shvati istinu, ove predstave će se eliminisati.” Rekla sam mu: „Pastore Cao, Svemogući Bog je govorio o ovome veoma jasno. Hajde da pogledamo šta On kaže.”

Svemogući Bog kaže: „U prošlim vremenima, kada se govorilo da je muškarac glava žene, to je bilo rečeno za Adama i Evu, koje je zmija prevarila – ne za muškarca i ženu kakve ih je Jahve stvorio u početku. Naravno, žena mora da sluša i voli svog muža, a muž mora da nauči da hrani i izdržava svoju porodicu. To su zakoni i uredbe koje je Jahve izneo i kojih ljudski rod mora da se pridržava u svom životu na zemlji. I reče Jahve ženi: ’Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!’ Govorio je tako samo da bi ljudski rod (to jest i muškarac i žena) mogao da živi normalnim životom pod Jahveovom vlašću, i da bi životi ljudi mogli da imaju nekakvu strukturu i da ne ispadnu iz valjanog poretka. Stoga je Jahve sačinio odgovarajuća pravila ponašanja za muškarce i žene, mada se to odnosilo samo na sva stvorena bića koja žive na zemlji, i nije imalo nikakve veze sa Božjim ovaploćenjem. Kako bi Bog mogao da bude isto što i Njegova stvorena bića? Njegove reči bile su usmerene samo na ljudski rod Njegovog stvaranja; upravo da bi ljudi živeli normalnim životom, On je uspostavio pravila za muškarca i ženu. U početku, kada je Jahve stvorio ljudski rod, napravio je dve vrste ljudskog bića, i muško i žensko; tako postoji i podela na muško i žensko u Njegovim ovaploćenjima. On nije odlučio o Svom delu na osnovu reči koje je uputio Adamu i Evi. Oba puta kada se On ovaplotio utvrđena su u potpunosti u skladu sa Njegovim razmišljanjem u doba kada je stvorio ljudski rod; to jest, On je završio delo Svoja dva ovaploćenja na osnovu muškog i ženskog pre nego što su se iskvarili. (…) Kada se Jahve dvaput ovaplotio, pol Njegovog tela bio je povezan sa muškarcem i ženom koje zmija nije prevarila; On se oba ova puta ovaplotio u skladu sa muškarcem i ženom koje zmija nije prevarila. Nemoj misliti da je Isusova muškost bila ista kao Adamova, koga je zmija prevarila. Između njih dvojice ne postoji nikakva veza, oni su muškarci dve različite prirode. Svakako se ne može smatrati da Isusova muškost dokazuje da je On glava svim ženama a ne i svim muškarcima? Zar On nije car svih Jevreja (uključujući i muškarce i žene)? On je Sȃm Bog, ne samo da je glava ženi, već je glava i muškarcu. On je Gospod svih stvorenih bića i glava svim stvorenim bićima. Kako si mogao da zaključiš da je Isusova muškost simbol glave žene? Zar to ne bi bilo bogohuljenje? Isus je muškarac koji nije bio iskvaren. On je Bog; On je Hristos; On je Gospod. Kako On može da bude muškarac kao Adam, koji je bio iskvaren? Isus je telo koje je na sebe odenuo najsvetiji Duh Božji. Kako bi mogao da kažeš da je On Bog koji poseduje Adamovu muškost? Zar u tom slučaju ne bi sve Božje delo bilo pogrešno? Da li bi Jahve u Isusu otelotvorio muškost Adama, koga je prevarila zmija? Zar sadašnje ovaploćenje nije još jedan primer dela ovaploćenog Boga, koji je u pogledu pola različit od Isusa ali Mu je po prirodi isti? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da ovaploćeni Bog ne može biti žensko zato što je žena bila prva koju je zmija prevarila? Da li se još uvek usuđuješ da kažeš da Bog nikako ne bi mogao da se ovaploti kao žensko zato što je žena najnečistija i izvor iskvarenosti ljudskog roda? Da li se usuđuješ da i dalje tvrdiš da ’žena treba uvek da bude pokorna muškarcu i ne sme nikada da ispoljava ili direktno predstavlja Boga’?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dva ovaploćenja upotpunjuju značaj ovaploćenja”).

Nastavila sam: „Iz reči Svemogućeg Boga možemo videti kada je Bog rekao ženi: ’Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!’ ovo je bio Njegov zahtev i ograničenje za iskvareno čovečanstvo, kako bi iskvareno čovečanstvo moglo živeti pod vlašću Boga Jahve na uređen način. Ovaj zahtev nema nikakve veze sa ovaploćenjem Boga. Baš kao u Starom zavetu, kada je Bog Jahve zahtevao od čoveka da svetkuje Šabat. Ovo je Bog tražio od čoveka – čovek to nije mogao tražiti od Gospoda Isusa. Baš kao što Gospod Isus kaže: ’Čovek nije stvoren da bi služio suboti, već je subota ustanovljena da bi služila čoveku. Dakle, Sin Čovečiji je Gospodar i subote’ (Marko 2:27-28). Tako da, iako Biblija kaže: ’Žudećeš za svojim mužem, ali on će vladati nad tobom!’ (1. Mojsijeva 3:16), ’Muž je glava ženi’ (1. Korinćanima 11:3), ove stvari nemaju ničeg zajedničkog sa ovlapoćenjem Boga. Bez obzira na to da li se Bog ovlapoti kao muško ili žensko, to je uvek meso u koje se zaodene Njegov Duh, i to je uvek sam Bog. Ako čovek upotrebi te reči da ograniči Boga kao muškarca, kao da ne može postati žena, i porekne ovlapoćenje Boga u poslednjim danima, zar to ne stavlja ovlapoćenog Boga u istu kategoriju kao iskvarenog čoveka? Zar to nije svetogrđe protiv Boga?” Nakon toga, on je bio zapanjen. Sveštenik je rekao s ozbiljnošću: „Sestro, pošto se Gospod ovlapotio, On bi bio u ljudskom obliku, određenog pola. Prosto ne mogu odmah prihvatiti da se On ovlapotio ovog puta kao žena. Moram se pomoliti i tražiti od Gospoda da me prosvetli.” Kada je sveštenik to rekao, bila sam malo zabrinuta i zbunjena. Toliko toga sam podelila – zašto još uvek nije mogao da se odrekne svojih predstava? Šta se to dešavalo? Zar nije mogao razumeti Božje reči? Zar on nije jedna od Božjih ovaca? Trebam li da nastavim da pričam sa njim? Koje lekcije bih mogla izvući iz ovoga? U svom srcu, molila sam se Bogu.

Nakon toga, setila sam se Božjih reči: „Prilikom širenja jevanđelja, ljudi moraju da ispune svoju odgovornost i da se ozbiljno pozabave svakim mogućim primaocem jevanđelja. Bog spasava čoveka u najvećoj mogućoj meri i ljudi moraju da budu obzirni prema Božjim namerama, ne smeju da zanemare bilo koga ko traži i istražuje istiniti put. (…) Među onima koji istražuju istiniti put ima ljudi koji poseduju moć razumevanja i odličnog su kova, ali su nadmeni i samopravedni. Čvrsto se drže verskih predstava, tako da sa njima o istini treba u zajedništvu da razgovarate s velikom ljubavlju i strpljenjem, kako biste im pomogli da to reše. Treba da odustanete samo ukoliko oni ne prihvataju istinu bez obzira na to kako u zajedništvu razgovarate s njima – to će značiti da ste učinili sve što je bilo u vašoj moći” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Božje reči su umirile moje zabrinuto srce. Moramo biti brižni i strpljivi sa primaocima jevanđelja. Bez obzira na to da li prihvate jevanđelje na kraju ili ne, moramo uraditi sve što je u našoj moći. Videla sam da nisam još uvek učinila sve što mogu da podelim jevanđelje sa njim. Nisam ispunila Božje zahteve. Kada sam ga videla kako se grčevito drži Biblije, još uvek ne mogavši da promeni svoje mišljenje, mislila sam da nikada neće shvatiti istinu. Imao je predstave o ženskom ovaploćenju Boga i nije odmah razumeo moje reči, pa sam opet izgubila strpljenje. Imala sam predrasude prema svešteniku Caou, misleći da sveštenici ne mogu lako prepoznati glas Boga. Kada je jednom pokazao predstavu koju ne može prevazići, ograničila sam ga, čak sam htela da odustanem od njega. Mislila sam kako se Bog do srži trudio da spase iskvareno čovečanstvo i kako je On izrazio tako mnogo reči da nas hrane. Da nam pomognu da shvatimo istinu, On je delio sa nama, objašnjavao svaku istinu izvana i iznutra. On priča u pripovestima i metaforama, iz svih uglova, da pruži dovoljno detalja i jasnoće. Videla sam kolika je ljubav Boga prema čovečanstvu i koliko se On potrudio oko nas, to se ne može opisati rečima. Ali u svojoj dužnosti širenja jevanđelja, ja sam se uklanjala od poteškoća i htela sam da odustanem. Gde je bilo moje brižno srce? Kako sam mogla tako ispuniti svoju dužnost? Iako se pastor Cao nije odmah preobratio, nisam smela biti nestrpljiva. Morala sam ga tretirati s ljubavlju. Bez obzira na sve, morala sam provesti više vremena u deljenju, molitvi, i osloniti se na Boga, i moliti ga da prosveti sveštenika.

Uz ove misli, nastavila sam da delim učenje. „Vera u Svemogućeg Boga je vera u istinu koju On deli. Bez obzira na to da li je ovaploćenje Boga muško ili žensko, sve dok On izražava istinu i može pročistiti i spasiti čovečanstvo, On je sam Bog, i moramo verovati u Njega i prihvatiti Ga. Svemogući Bog je radio preko trideset godina, izražavajući milione reči. On je izrazio sve istine koje će osloboditi čovečanstvo greha i dovesti nas do Božjeg spasenja. U čitavom svetu, mnogi su žudeli da se Bog pojavi. Oni su prepoznali Božji glas u rečima Svemogućeg Boga i okrenuli se Njemu. Ovi ljudi su svi mudre device. Oni su iskusili sud i prekor Božjih reči i videli su istinu sopstvene iskvarenosti, osetili pokajanje i prezir prema sebi. Shvatajući da Božja pravedna narav ne toleriše uvrede, imali su bogobojažljivo srce, istinski se pokajali, i njihova iskvarena narav se postepeno izmenila. Svemogući Bog je sačinio grupu onih koji pobeđuju katastrofe – oni su prvi plodovi koje je prorekla Knjiga Otkrivenja. Reči Svemogućeg Boga i svedočanstva odabranih Božjih ljudi, objavljeni su davno, svedočeći čovečanstvu da se Spasilac vratio. Sve više ljudi iz raznih naroda sada istražuju istinski put. Delo Svemogućeg Boga poslednjih dana završava plan upravljanja Boga od 6.000 godina za spas čovečanstva, potpuno nas spasavajući od vlasti Sotone. Sve što je postignuto delom Svemogućeg Boga pokazuje da je Svemogući Bog ovlapoćeni Bog, to jest, da je Gospod Isus koji se vratio. Ovo znači da se utvrđivanje da li je Svemogući Bog – Gospod koji se vratio, ne može zasnivati na polu. Može li on izraziti istinu i delovati da spase čovečanstvo? U tome je ključ.” U tom trenu, pastor Cao je svečano izjavio: „Sestro, razumem tvoje deljenje. Ako neko može izraziti istinu i vršiti delo spasenja, onda bez obzira na to da li je muško ili žensko, to je ovlapoćeni Bog. Sada je moje srce radosno!”

Nakon toga, sveštenik Cao je pročitao još mnogo reči Svemogućeg Boga, njegove predstave su bile razrešene i on je prihvatio Božje delo poslednjih dana.

Kroz ovo iskustvo deljenja jevanđelja videla sam da svo Božje delo vrši Bog sam. Bez obzira da li je to sveštenik ili starešina, bez obzira na njihovo biblijsko znanje, teološko učenje ili religijska predubeđenja, svi su bespomoćni pred istinom. Sve dok razumeju Božje reči, imaju moć razumevanja i voljni su da traže istinu, mogu pronaći odgovore u Božjim rečima. One će ih pokoriti. Kada sam podelila jevanđelje sa pastorom Caom, mislila sam da će pastorima i starešinama biti teško da prihvate istinu, tako da sam imala predrasude prema pastoru Caou. Dok sam delila jevanđelje sa njim, videla sam da se drži svojih predstava i zaključila sam da ne može shvatiti Božji glas, i skoro da sam odustala od njega. Srećom, Božje reči su me vodile i uspela sam da razumem sebe i ispunim svoju dužnost.

Kasnije, pročitala sam pasus Božjih reči koji je razjasnio kako raditi sa potencijalnim primaocima jevanđelja koji imaju predstave: „Ako osoba koja istražuje istiniti put neprestano ponavlja isto pitanje, kako treba da odgovoriš? Treba da uložiš sav svoj trud i strpljenje da joj odgovoriš, i treba da nađeš način da joj kroz razgovor razjasniš njenu nedoumicu, sve dok ne uspe da razume i ne prestane da pita. Tada ćeš ispuniti svoju odgovornost i u srcu nećeš osećati krivicu. Što je najvažnije, po tom pitanju nećeš osećati krivicu prema Bogu, jer ti je tu dužnost, tu odgovornost, poverio Bog. Kada sve što činiš pred Bogom budeš činio i licem u lice s Njim, kada sve budeš upoređivao s Božjom rečju i kada budeš postupao u skladu sa istina-načelima, onda će tvoja primena biti u potpunosti u skladu sa istinom i Božjim zahtevima. Tako će sve što uradiš i izgovoriš biti od koristi ljudima, a oni će se s tim složiti i lako prihvatiti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Širenje jevanđelja je dužnost na koju su svi vernici čašću obavezani”). Iz Božjih reči, razumela sam da bez obzira na njihove probleme ili religijske predstave, ako oni koji istražuju istiniti put imaju čovečnost, žude za istinom i mogu razumeti Božje reči, onda ne treba da imamo predrasuda niti da ih ograničavamo, a sigurno ne da odustanemo od njih. Umesto toga, treba da primenimo Božje reči, „Treba da uložiš sav svoj trud i strpljenje da joj odgovoriš, i treba da nađeš način da joj kroz razgovor razjasniš njenu nedoumicu”, da delimo istinu koju razumemo sa njima, najbolje kako umemo, dok ne budemo čiste savesti. Ovo je takođe moja odgovornost kao stvorenog bića. Ubuduće, bez obzira kakve potecijalne primaoce jevanđelja sretnem, ako imaju dobru čovečnost i razumeju Božje reči, spremna sam učiniti sve što mogu da podelim istinu i svedočim za Boga, kako bi oni koji iskreno žude za dolaskom Boga mogli da se vrate Njemu što je pre moguće i dočekaju povratak Gospoda. Hvala Bogu!