U decembru 2023. godine obavljao sam svoju dužnost zalivanja i bio sam odgovoran za rad na zalivanju u nekoliko crkava. U to vreme sam bio veoma proaktivan u svojoj dužnosti i imao sam osnovno razumevanje situacija pridošlica. Do marta 2024. godine, broj pridošlica u Crkvi Đijanglin postepeno se povećavao, a nadzornik je uredio da ja budem odgovoran za rad na zalivanju ove crkve. Pošto je ova crkva bila prilično udaljena od drugih crkava za koje sam bio odgovoran, a i opšta situacija nije bila dobra, nadzornik me je podsetio da, ako ne mogu blagovremeno da se sastanem sa pridošlicama, treba češće da pišem zalivačima kako bih saznao kako su pridošlice. Tada sam bez oklevanja pristao.

Nedelju dana kasnije, nadzornik je pisao da se raspita o stvarima kao što su skorašnja stanja i teškoće pridošlica i dužnosti za koje su te pridošlice bile pogodne. Videvši ta pitanja, pomislio sam: „Tek sam preuzeo odgovornost za rad na zalivanju Crkve Đijanglin i samo sam generalno shvatio situacije pridošlica, uz po koji detalj. Obećao sam nadzorniku da ću se usredsrediti na praćenje napretka pridošlica, ali do sada ih zapravo nisam pravilno pratio. Ako odgovorim iskreno, šta će nadzornik misliti o meni? Hoće li misliti da sam površan i da ne obavljam stvaran posao? Hoće li pomisliti da, iako već neko vreme zalivam, još uvek čak ni ne znam kako da pratim rad, i da mi je loš kov? Hoće li me zato gledati s visine?” Razmišljajući o tome, nisam želeo da mu odgovorim. Ali nisam mogao ni da mu ne odgovorim. Zaista sam se našao u dilemi. Ako mu se obratim – nije dobro, ako mu se ne obratim – opet nije dobro. U tom trenutku mi je sinula ideja: „Ako sada napišem pismo zalivačima Crkve Đijanglin i razjasnim stvari pre nego što odgovorim nadzorniku, onda nadzornik neće misliti da imam slabe radne sposobnosti i da sam površan i da ne obavljam stvaran posao.” Zato sam brzo napisao pismo zalivačima Crkve Đijanglin. Kada sam završio pismo, i dalje sam se osećao nelagodno. Pomislio sam: „Ako zalivači sporo odgovore, a ja ne odgovorim nadzorniku odmah jer još uvek čekam, hoće li nadzornik imati loš utisak o meni? U tom slučaju, moglo bi se otkriti da nisam pravilno pratio rad. Na taj način, ne samo da ne bih uspeo da sačuvam svoj ponos i status, već bih se našao i u dilemi, a ako bi me nadzornik kasnije pitao za razlog, ne bih imao dobro objašnjenje. Moram prvo da odgovorim nadzorniku. Ali šta mogu da kažem da bi nadzornik pomislio da postoje opravdani razlozi što tako kasno odgovaram? Nadzornik je postavio toliko pitanja, a ako kažem da sam sve pratio, to ne bi bilo realno, zato ću samo reći da sam prevideo jedno pitanje i da pišem pismo da bih to ispratio, te da ću mu dati povratne informacije o svemu nakon što dobijem odgovore. Na taj način, nadzornik mi neće ništa reći. Na kraju krajeva, ljudi ne razmišljaju sveobuhvatno o svakom pitanju – normalno je da se jedno ili dva propuste.” Zato sam ovako odgovorio nadzorniku. Nekoliko dana kasnije, zalivači Crkve Đijanglin su odgovorili sa detaljima o situaciji pridošlica, a ja sam te stvari tačku po tačku prijavio nadzorniku. Nadzornik nije ništa rekao, i osetio sam olakšanje, misleći: „Hvala Bogu što nisam iskreno prijavio situaciju; inače bi nadzornik sigurno pomislio da ograničeno razmišljam, doveo bi u pitanje moje radne sposobnosti, ili bi verovao da sam površan i da ne obavljam stvaran posao. Kada bi se to desilo, ne bih mogao da sačuvam svoj dobar ugled u njegovim očima.”

Jednog dana, tokom okupljanja, pročitao sam u najnovijim Božjim rečima da su oni koji pripadaju kategoriji đavola okoreli lažovi. Setio sam se kako sam odgovorio na nadzornikovo pismo. Jasno je da nisam pratio situaciju pridošlica, ali sam tvrdio da sam propustio samo jedno pitanje. I moji postupci su takođe bili laganje i varanje, i želeo sam da se otvorim i razgovaram o svom prevrtljivom stanju. Ali onda sam ponovo razmislio: „Pre toga sam se mnogo trudio da lažem. Zar to nije bilo upravo da bih sačuvao svoj dobar ugled u očima nadzornika? Ako se sada otvorim, zar svi moji prethodni ’napori’ neće biti uzaludni? Da ne govorim o gubitku obraza i statusa, nadzornik će takođe misliti o meni kao o nekome ko je zaista prepreden i prevrtljiv. Zaboravi. Ako ništa ne kažem, niko neće znati.” Tako se nisam otvorio. Posle okupljanja, setio sam se kako je Bog rekao da oni koji po navici lažu veoma cene svoje interese, i da će, čim njihov ponos i status budu dovedeni u pitanje, učiniti sve da lažu i obmanjuju. Zar nisam i ja bio takav? Lagao sam da pratim svoj rad samo da bih sačuvao svoj ponos i status. Zar to nije bilo isto kao ponašanje đavola? Shvativši to, osetio sam se krajnje nelagodno i uplašeno. Zato sam se otvorio nadzorniku u vezi sa tim.

Nakon toga, potražio sam Božje reči u vezi sa svojim stanjem da bih ušao u istinu. Pročitao sam Božje reči: „Namere lažova su mnogo komplikovanije od namera poštenih ljudi. Njihova razmatranja su isuviše višestrana: moraju da uzmu u obzir svoj ugled, reputaciju, profit i položaj; i moraju da zaštite svoje interese – a uz sve to ne smeju da dozvole drugima da uvide bilo kakve nedostatke niti da odaju igru, tako da moraju da razbijaju glavu oko smišljanja laži. Štaviše, lažovi imaju velike, preterane želje, i mnogo zahteva. Moraju da osmisle načine da ostvare svoje ciljeve, pa moraju da nastave da lažu i varaju, i što više laži govore, to više laži moraju da prikrivaju. Zato je život lažova toliko naporniji i bolniji od života poštenog čoveka. Neki ljudi su relativno pošteni. Ako mogu da streme ka istini, da promišljaju sebe bez obzira na to koje laži su izrekli, da prepoznaju podvalu u koju su se upustili, šta god to bilo, da je posmatraju u svetlu Božjih reči da bi je detaljno analizirali i razumeli i pokušali da je promene, onda će za samo nekoliko godina moći da se oslobode velikog dela svojih laži i podvala. Tada će postati osoba koja je u osnovi poštena. Ovakav život ne samo da ih oslobađa od mnogo bola i iscrpljenosti, već im donosi i mir i sreću. U mnogim stvarima, oni će biti oslobođeni ograničenja slave, dobiti, položaja, sujete i ponosa, i prirodno će živeti slobodnim i nesputanim životom. Lažovi, međutim, uvek imaju skrivene motive iza svojih reči i postupaka. Oni izmišljaju svakakve laži da bi druge naveli na pogrešan put i prevarili ih, a čim budu razotkriveni, smišljaju načine da prikriju svoje laži. Mučeći se na ovaj ili onaj način i oni osećaju da im je život naporan. Dovoljno je naporno za njih da izgovore toliko laži u svakoj situaciji u kojoj se nađu, a prikrivanje tih laži još je napornije. Sve što kažu, govore u nameri da postignu neki cilj, tako da troše mnogo mentalne energije na svaku reč koju izgovore. A kada završe s pričom, boje se da si ih prozreo, pa moraju i da razbijaju glavu kako da sakriju svoje laži, uporno ti objašnjavajući stvari, pokušavajući da te ubede da te ne lažu niti obmanjuju, da su dobri ljudi. Lažovi su skloni da rade takve stvari” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam shvatio da ljudi sa prevarantskom naravi razmatraju pitanja na krajnje složen način. Trude se da zaštite svoj ponos i status, a da pritom obezbede da drugi ne vide nijednu njihovu manu. Ako nešto ugrozi njihov ponos i status, razbijaće glavu da lažu i da prikriju svoje laži. Kada je nadzornik pisao da bi ispratio situaciju pridošlica, trebalo je samo da odgovorim koji aspekti su praćeni, a koji nisu. Bila je to vrlo jednostavna stvar. Ali ja sam je previše zakomplikovao. Brinuo sam da će, ako odgovorim iskreno, to otkriti moje nedostatke u dužnosti, i da bi nadzornik mogao da posumnja u moje radne sposobnosti i da me gleda s visine. Zato sam pomislio da prvo razjasnim situaciju pridošlica, pa da onda odgovorim. Na taj način bih mogao da prikrijem činjenicu da je posao praćenja koji sam obavljao bio neadekvatan. Ali brinuo sam i da će, ako budem čekao da jasno razumem situaciju pre nego što odgovorim, nadzornik pomisliti da odugovlačim s odgovorom, a u tom slučaju bi se moglo otkriti da nisam adekvatno pratio pridošlice, i moj ugled kao savesne, odgovorne osobe bi bio narušen. Zato sam slagao nadzornika, rekavši da postoji samo jedno pitanje koje nisam pratio. Istovremeno sam brzo napisao pismo zalivačima da dobijem informacije o pridošlicama, a zatim sam informacije koje sam prikupio prijavio nadzorniku, stvarajući fasadu da zapravo obavljam stvaran posao. Zaista sam se toliko trudio da zaštitim svoj ponos i status, pribegavajući trikovima i spletkama. Bio sam krajnje lažljiv! Zapravo, Bog ispituje dubine ljudskog srca. Znao je sve što sam radio. Mogao sam da lažem ljude, ali nisam mogao da lažem Boga, jer On sve vidi. Ako se sada ne pokajem i ne promenim, Bog će me sigurno isključiti. Morao sam hitno da tragam za istinom i promenim svoju prevrtljivu narav.

Kasnije sam odgledao video-zapis iskustvenog svedočenja pod nazivom „Iskusio sam radost poštenog ponašanja”. U njemu je bio odlomak Božjih reči koji mi je donekle pomogao da razumem put kojim sam išao. Svemogući Bog kaže: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i devijacije u vašem radu i da će vas orezati? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti okarakterisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Iz Božjih reči sam shvatio da neodvažnost da se stvari istinito prijave kada starešine i delatnici ispituju i nadgledaju rad, pa čak i prikrivanje istine zarad ugleda i statusa, znači da si neko sa naravi antihrista, i ko hoda putem antihrista. Poredeći ovo sa svojim stanjem, kada je nadzornik pitao za pridošlice za koje sam bio odgovoran, bilo je mnogo pitanja o kojima nisam imao jasno razumevanje, ali sam se plašio da će, ako prijavim istinito i nadzornik vidi da nisam pravilno pratio stvari, pomisliti da sam površan, ili čak dovesti u pitanje moju radnu sposobnost, što bi uticalo na moj ugled i status. Zato sam lagao i pribegao obmani. Zar ovo nije bila ista narav kao narav antihrista? Zapravo, to što je nadzornik pratio rad je s jedne strane trebalo da me podseti da li je rad na zalivanju pravilno praćen i sproveden, kako bih, ako nije bio pravilno sproveden, mogao to odmah da uradim, čime bih izbegao kašnjenja u napretku rada na zalivanju zbog trenutnog propusta. To je služilo da me podseti i pomogne mi. Štaviše, u nadzornikovom ispitivanju situacije pridošlica, da je bilo odstupanja u radu na zalivanju, o tome se moglo odmah razgovarati u zajedništvu i rešiti. Time je nadzornik štitio interese crkve. Trebalo je da prijavim iskreno, govoreći onoliko koliko sam znao, a što se tiče onoga što nisam pravilno pratio, bilo bi u redu da sam samo požurio da to sprovedem i pratim. Ali ja sam toliko cenio svoj ugled i status, i suočen sa nadzornikovim nadgledanjem, nisam se usuđivao da priznam da nisam dobro obavio svoj posao. Umesto toga, lagao sam i varao nadzornika. To je moglo dovesti do toga da se odstupanja ne isprave na vreme, što bi odložilo život-ulazak pridošlica. Zaista sam stavljao ugled i status iznad svega ostalog. U svojoj dužnosti, uvek sam pokušavao da zaštitim svoj ugled i status, spletkareći i manevrišući. Na koji način sam imao imalo iskrenosti ili odanosti?

Jednog dana, pročitao sam odlomak Božjih reči: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati. Ranije su se ljudi, živeći sa drugima, uvek oslanjali na laži, pretvaranja i prevare i koristili sotonske filozofije kao osnovu svog postojanja, kao svoje živote i kao osnovu svog vladanja. To je bilo nešto što je Bog prezirao. Ako ste među nevernicima iskreni, ako govorite istinu i ako ste poštena osoba, onda ćete biti klevetani, osuđivani i napušteni. Stoga slediš ovozemaljske trendove i živiš po sotonskim filozofijama; postaješ sve veštiji u laganju i sve više lažljiv. Takođe naučiš da koristiš podmukla sredstva kako bi postigao svoje ciljeve i zaštitio se. Postaješ sve uspešniji u Sotoninom svetu i samim tim padaš sve dublje i dublje u greh sve dok ne dođe do toga da više ne možeš da se izvučeš. U Božjoj kući stvari funkcionišu upravo suprotno. Što više lažeš i igraš se varljivih igara, to ćeš se više Božjem izabranom narodu smučiti i odreći će te se. Ako odbiješ da se pokaješ i još uvek se držiš sotonskih filozofija i logike, ako koristiš lukavstva i razrađene smicalice da se prerušiš i lažno predstavljaš, onda je vrlo verovatno da ćeš biti otkriven i eliminisan. To je zato što Bog prezire lažljive ljude. Samo pošteni ljudi mogu da napreduju u Božjoj kući, a oni lažljivi će na kraju biti napušteni i eliminisani. Sve je to predodređeno od Boga. Samo pošteni ljudi mogu da imaju udeo u nebeskom carstvu. Ako ne pokušaš da budeš poštena osoba, ako ne doživiš i ne primenjuješ u pravcu stremljenja ka istini, ako ne razotkriješ svoju rugobu i ako se ne ogoliš, tada nikada nećeš moći da primiš delo Svetog Duha i da dobiješ Božje odobravanje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Iz Božjih reči sam shvatio da Bog voli poštene ljude i prezire lažljive ljude, jer lažljivi ljudi uvek lažu i varaju bez obzira na situaciju sa kojom se suočavaju, i uzimaju sotonske filozofije kao temelj svog opstanka i uopšte ne praktikuju istinu. Razmišljajući o korenu svoje prevrtljive prirode, video sam da živim po izrekama: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Čovek bez ponosa kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje za guskom u letu”. Živeo sam po tim sotonskim otrovima, pridajući veliki značaj svom ponosu, statusu i ličnim interesima. Bez obzira na šta sam nailazio, čim bi moj ponos i status bili uključeni, lomio bih glavu i činio sve što je potrebno da prikrijem istinu. Nakon toga, čak bih pomislio da tako postupaju pametni ljudi, da samo budale i glupi ljudi govore istinu. Sećam se kada sam išao u školu, jednom prilikom sam pomešao domaći zadatak i jedan deo ostavio nedovršen. Brinuo sam da ne pokvarim svoju sliku dobrog učenika u očima nastavnika, pa sam slagao nastavnika, rekavši da sam domaći ostavio kod kuće i da ću se vratiti po njega u podne. Zatim sam na brzinu završio zadatak i predao ga tog popodneva. Sada kada sam pronašao Boga, i dalje sam živeo po sotonskim mislima i stavovima. Da bih održao svoju sliku u očima nadzornika i sakrio svoje probleme i nedostatke, pribegavao sam lukavstvu i laganju da prikrijem istinu. Čak i kada sam kasnije shvatio da treba da budem poštena osoba i da otvoreno razgovaram u zajedništvu, brinuo sam da će, ako se otvorim, sav moj prethodni trud biti uzaludan, i da će nadzornik misliti o meni kao o nekome ko je krajnje prepreden i lažljiv. Zato nisam želeo da govorim iskreno. Bog voli poštene ljude, jer pošteni ljudi imaju hrabrosti da preuzmu odgovornost kada se suoče sa problemima, i imaju hrabrosti da se suoče sa svojim nedostacima kada se oni razotkriju, a posle toga mogu da traže istinu i reše te stvari. Što više takvi ljudi obavljaju svoje dužnosti, to više shvataju načela i bolji su im rezultati. Ali ja nisam pokazivao nijedno od tih ponašanja. Uvek sam pokušavao da prerušim i prikrijem svoje mane, pa čak sam pokušavao da lažem svoju braću i sestre. Na koji način sam imao imalo obličja poštene osobe? Ono što sam proživljavao bila je pokvarena i prevrtljiva sotonska slika. Ako se ne pokajem, Bog će me se sigurno gnušati, odbaciti me i izgubiću priliku za spasenje.

Kasnije sam pročitao dva odlomka Božjih reči i pronašao put prakse. Svemogući Bog kaže: „Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. To je kao da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, pa većina ljudi ne vidi dalje od njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). „Da bi bio poštena osoba, prvo moraš da ogoliš svoje srce da bi svi mogli da u njega pogledaju, da vide sve o čemu razmišljaš i da ugledaju tvoje pravo lice. Ne smeš da pokušaš da se maskiraš ili prikrivaš. Tek tada će ti drugi verovati i smatrati te poštenom osobom. Ovo je najosnovnija primena i preduslov da budeš poštena osoba. (…) Ako želiš da budeš poštena osoba, onda bez obzira da li si pred Bogom ili pred drugim ljudima, trebalo bi da budeš u stanju da pružiš čist i otvoren prikaz svog unutrašnjeg stanja i reči koje su ti u srcu. Da li je to lako postići? Zahteva period vežbe, kao i čestu molitvu i oslanjanje na Boga. Moraš da uvežbaš sebe da izgovaraš reči u svom srcu jednostavno i otvoreno o svim pitanjima. Sa takvom vrstom vežbe možeš da napreduješ” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Božje reči su jasno pokazale put prakse. Da bi razrešio prevrtljivo stanje, čovek se mora odreći ličnih interesa, ne uzimati u obzir lični ponos ili status, i otvoriti se Bogu u svim stvarima. U svojim dužnostima, trebalo bi da odmah prijavim svoje probleme ili lične nedostatke, ne uzimajući u obzir svoj ponos ili status, i trebalo bi da dam prioritet interesima Božje kuće. Čak i ako, kada govorim istinu, braća i sestre vide moje probleme i nedostatke u mojim dužnostima i onda me gledaju s visine, i dalje moram tome pravilno pristupiti. Samo praktikovanjem otvorenosti i govorenjem iz srca mogu postati poštena osoba. Zato sam doneo čvrstu odluku da ubuduće, kada ponovo naiđem na teškoće i probleme u svojim dužnostima, bez obzira na to kako će me moja braća i sestre gledati, moram da im se otvorim i ogolim svoje misli i postupke, i da budem poštena osoba u Božjim očima.

Tokom jednog okupljanja, pridošlica za koju sam bio odgovoran, Sijao Ja, postavila mi je pitanje o propovedanju jevanđelja, i u tom trenutku sam ukratko malo razgovarao u zajedništvu, ali kasnije sam otkrio da je moje razumevanje bilo pogrešno, i da uopšte nije moglo da reši problem Sijao Je. Kasnije me je nadzornik pitao o mom okupljanju sa Sijao Ja, a ja sam pomislio u sebi: „Ako istinito napišem svoj razgovor u zajedništvu sa Sijao Ja, nadzornik će sigurno pomisliti da kao zalivač ne mogu čak ni tda besedim jasno o tako malom problemu, i da ne mogu da obavljam stvaran posao. Možda ću samo preći preko toga i neću napisati šta se stvarno dogodilo.” Dok sam o tome razmišljao, osećao sam da je to pogrešno. Zar to nije bilo prevrtljivo? Iako drugi možda ne bi znali šta sam uradio, Bog je ispitivao moje srce. Bog voli poštene ljude, a ja bi trebalo da budem poštena osoba i da govorim istinu. Na kraju sam to napisao istinito. I kada sam to uradio, teret sa mog srca je konačno spao, i osetio sam veliko olakšanje. Posle toga sam blagovremeno razgovarao u zajedništvu sa Sijao Ja i ispravio svoja odstupanja. Kasnije, dok sam u životu komunicirao sa braćom i sestrama i obavljao svoje dužnosti, praktično sam postupao kao poštena osoba, i iako sam ponekad, kada su moji interesi bili uključeni, bio u iskušenju da postupam prevrtljivo, pod usmeravanjem Božjim rečima, izabrao sam da govorim istinu svojoj braći i sestrama. Kad god bih istinito izvestio braću i sestre sa kojima sam sarađivao ili nadzornika, nikada me nisu kritikovali zbog lošeg rada. Naprotiv, podsećali su me i pomagali mi, i razgovarali su sa mnom u zajedništvu o istina-načelima. U srcu sam se osećao spokojno i oslobođeno, i nisam više bio tako iscrpljen kao pre. Božje reči su mi pomogle da prepoznam svoju prevrtljivu narav i shvatim da pratktično postupanje prema Božjim rečima i usuđivanje da se govori istina i otvori nije sramotna stvar. Zapravo, što se više otvaram, to se postojanije i oslobođenije osećam. Hvala Bogu što mi je omogućio da ostvarim ove dobitke!