Doktorovo pokajanje
Kada sam počeo da se bavim medicinom, stalno sam se veoma trudio da budem ljubazan i profesionalan. Štaviše, dobro sam lečio ljude i postavljao sam tačne dijagnoze. Nedugo zatim, zaslužio sam poverenje svih u našem komšiluku. Nekoliko godina kasnije, otkrio sam da su sve moje kolege kupile automobile i da žive u velikim kućama, dok je moja porodica i dalje živela u našem starom bungalovu, a ja sam i dalje vozio bicikl. Moji sinovi, blizanci, brzo su rasli i bilo je mnogo troškova, ali ja još uvek nisam imao mnogo novca. Kada sam razmišljao o našim finansijama, nisam mogao ni da jedem ni da spavam. Pitao sam se: „Zašto ja jedva uspevam da spojim kraj s krajem, a svi drugi doktori zarađuju toliko novca?”
Jednom sam ćaskao sa nekim svojim kolegama, prijateljima. Pitao sam ih kako uspevaju da zarade toliko novca. Doktor Sun je rekao: „Centralne vlasti su rekle: ’Nije bitno da li je mačka bela ili crna, sve dok može da hvata miševe, ona je dobra mačka’. Novac je sve u današnjem društvu. Zarađivanje novca je samo po sebi veština. Ali ako dozvoliš da ti savest smeta, bićeš siromašan ceo život!” Drugi kolega, doktor Li, je rekao: „Ako želiš da zaradiš više, moraš zadržati pacijente. Dok ih lečiš, daj im neke hormone. Brzo ćeš ih izlečiti, a pacijenti će biti zadovoljni. Steći ćeš dobru reputaciju, doći će više pacijenata i dobićeš više novca.” Drugi doktor, doktor Đin, rekao je: „’Postoji još jedan trik: lečenje malih bolesti velikim lekovima.’ Ako neko dođe sa kašljem koji je izazvan prehladom, normalan lek ti neće doneti mnogo novca. Leči ga kao da je upala pluća. Lečenje će uspeti, zaradićeš više novca, a i pacijent će biti zadovoljan. Svi su na dobitku.” Kada sam čuo da su svi imali svoje načine da zarade novac, bio sam prilično uznemiren. Zarađivati novac od pacijenata na taj način, bez savesti, da li je to u skladu sa medicinskom etikom? Da li doktori treba tako da se ponašaju? Zar to ponašanje nije zaista bedno? Ali razmišljao sam i o velikim kućama u kojima su živeli, o lepim automobilima koje su vozili i kako su svi samouvereno govorili, dok sam se ja još uvek vozio biciklom i bio tako siromašan. Kada ne bih uradio onako kako su mi rekli, kako bih onda zarađivao više novca? Kada ću moći da pružim dobar život svojoj porodici? Osim toga, činilo se da su svi takvi. Čak i kad bih nastavio da se etički bavim medicinom, ne bih mogao da promenim društvo. Uz obećanje da ću steći više novca, počeo sam da ignorišem svoju savest i odlučio sam da isprobam metode kojima su me naučile kolege. Prekomerno sam lečio pacijente i prodavao im suvišne lekove da bih zaradio više novca.
Jednog dana je došao pacijent sa zuboboljom. Bio je to gingivitis, koji se mogao lečiti nekim jeftinim lekom. Ali pomislio sam na ono što je rekao doktor Đin: „Leči male bolesti velikim lekovima”. Tako da sam prepisao i zapadnu i tradicionalnu kinesku medicinu, i neke intramuskularne injekcije. Plašio sam se da će pacijent odbiti toliko lekova, pa sam glumio saosećanje i rekao: „To je mnogo lekova, ali će lečiti koren vaših simptoma”. Pacijent se samo uhvatio za obraz i klimnuo glavom, a zatim platio i otišao bez reči. Gledajući ga kako odlazi, zabrinutost koju sam osećao počela je polako da jenjava. Iako mi je bilo malo nelagodno, zaradio sam mnogo više novca nego inače, i taj osećaj je ubrzo nestao. Drugi put je ušla jedna majka sa svojim petogodišnjim sinom. Prehladio se i kašljao je, pa je samo bilo potrebno da nekoliko dana koristi jeftine lekove. Ali onda sam se setio da mi takav tretman ne bi doneo mnogo novca. Zato sam detetovoj majci rekao: „Vaš sin ima traheitis. Odmah mu je potrebna infuzija ili će se to pretvoriti u upalu pluća.” Bila je šokirana, ali je bez pogovora poverovala u sve što sam joj rekao, a ja sam njenog sina stavio na infuziju četiri dana. Video sam da je novac koji sam zarađivao nekoliko puta veći od onoga što sam do sada zarađivao. Osećao sam se nelagodno, ali, opet, razmišljao sam o onome što su drugi doktori rekli: „Savest ne može da plati račune ili da ti kupi hranu. Ako je slušaš, uvek ćeš biti siromašan.” Kada sam pomislio na to što su mi rekli, osećanje nelagode je nestalo. U ovom društvu morate obmanuti ljude da biste se obogatili. Nisam imao drugog izbora. Kasnije mi je došla pacijentkinja sa hroničnim bronhitisom. Njeno stanje je zahtevalo samo da nastavi da uzima neke jednostavne lekove. Ali, naravno, to mi ne bi donelo mnogo novca. Zato sam joj rekao: „Morate da budete stavljeni na infuziju, inače bi to moglo da se pretvori u emfizem, što u teškim slučajevima može izazvati srčano oboljenje”. Uz moje ohrabrenje, rado je otišla sedam dana na infuziju. Sećam se da me je poslednjeg dana lečenja uzela za ruku i rekla: „Hvala Vam, doktore. Zahvaljujući Vama, ovo je na vreme lečeno. Sada se osećam mnogo bolje. Da se ovo pretvorilo u emfizem ili srčano oboljenje, zaista bih propatila.” Kada sam to čuo, pekla me je savest, a lice mi se zajapurilo. Ali opet sam pomislio: „Ko u ovom društvu ne laže i ne vara? Zarađivanje novca je veština sama po sebi.” Razmišljajući o tome, nelagodnost koju sam osećao počela je da isparava. Na taj način sam se sve dublje i dublje uvlačio u stremljenje ka novcu. Posle nekoliko godina, zaradio sam mnogo novca. Imao sam veću kuću, deca su mi se poženila i život je bio dobar. Ali sam često osećao uznemirenost i krivicu. Bio sam u stalnom stanju anksioznosti. Brinuo sam se da je neko saznao šta sam radio i da svima priča iza mojih leđa. Tu misao je bilo teško podneti.
Jednog dana, sestra u našem selu mi je propovedala jevanđelje o carstvu Svemogućeg Boga i počeo sam često da čitam Božje reči. Jednom smo, na okupljanju, pročitali odlomak Božjih reči o poštenju: „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni. Bog je u suštini veran, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi su postupci bezgrešni i neosporni, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu. Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka. Ovo što zborim veoma je jednostavno, ali vama je to više nego naporno. Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Stoga nije čudo što prema nepoštenima primenjujem drugačiji tretman. (…) Kakva će čovekova sudbina na kraju biti zavisi od toga ima li iskreno i vatreno srce, i da li mu je duša čista. Ako si neko ko je veoma nepošten, neko sa zlobom u srcu, neko nečiste duše, zasigurno ćeš završiti na mestu gde čovek biva kažnjen, kao što ti je i suđeno. Ako tvrdiš da si veoma pošten, a pritom nikada ne postupaš u skladu sa istinom niti zboriš istinu, da li ti i dalje očekuješ da te Bog nagradi? Nadaš li se i dalje da te Bog čuva kao zenicu oka Svog? Zar takvo razmišljanje nije apsurdno? Ako ti u svemu obmanjuješ Boga, kako bi onda Božja kuća mogla da ugosti nekoga kao što si ti, čije su ruke nečiste?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Čitajući Božje reči, shvatio sam da je Božja suština verna i da On voli poštene ljude. Bog traži od nas da prihvatimo Njegovo ispitivanje u našem govoru i delima, a ne da lažemo Boga ili druge. Moramo biti pošteni i pouzdani, jer samo takvi ljudi mogu biti spaseni i uđu u carstvo Božje. Razmišljajući o tome šta Bog zahteva od nas, pomislio sam kako, kao doktor, nisam razmatrao kako da izlečim svoje pacijente ili da im olakšam patnju, već o tome kako bih mogao da zaradim više novca za sebe. Da bih zaradio više novca, čak sam i varao pacijente kada sam ih lečio. Iskoristio sam strahove ljudi, prikazujući trivijalna stanja kao ozbiljna i to iskoristio da prodajem skupe lekove i produžavam lečenje. Naterao sam ih da uzalud troše novac, ali su mi i pored toga zahvaljivali na tome. To je bilo ogavno, sramno ponašanje! Iako sam stvorio udoban život radeći tako, bio sam stalno paranoičan i napet i nisam mogao da se opustim. Ponašao sam potpuno nesavesno. Božje reči su mi pokazale da Bog mrzi ljude koji lažu i obmanjuju druge, i da ti ljudi neće dočekati dobar kraj. Samo pošteni ljudi mogu primiti Božju hvalu i Njegovo spasenje. Od tada sam želeo da budem poštena osoba. Odlučio sam da više nikada neću nikoga prevariti, da ću prestati da varam pacijente za novac. Želeo sam da se bavim medicinom časno i pošteno.
Nešto kasnije, shvatio sam da je, pošto sam prestao da obmanjujem i da preterano lečim pacijente, moj prihod bio mnogo manji. U to vreme, učinak upravne bolnice bio je vezan za prodaju lekova na našim klinikama. Jednog dana, bolnica je sazvala sastanak za procenu učinka. Direktor me je optužio da sam srozavao ugled bolnice i skinuo je pločicu na kojoj je pisalo da smo „napredna klinika”. Bolnica je počela da daje podsticaje svom osoblju. Na primer, kada bi lekar premašio svoje mesečne kvote prodaje lekova, pedest procenata viška prihoda bilo bi mu isplaćeno kao provizija. Kada bih se vratio prekomernom lečenju pacijenata, svakog meseca bih dobijao preko 4.000 juana više, što je značilo da bih mogao da zaradim dodatnih 50.000 juana svake godine. Međutim, kada ne bih nastavio sa prekomernim lečenjem pacijenata, nikada ne bih dostigao zadate ciljeve i izgubio bih mnogo novca. Što sam više razmišljao o tome, to sam više osećao da je u mom poslu nemoguće biti poštena osoba i da ne bih uspeo ništa da zaradim kad ne bih varao ljude. Posle toga, išao sam protiv onoga što je Bog zahtevao od mene. Ignorisao sam svoju savest i vratio se na staro.
Jednog dana je bračni par doveo svog sina kod mene. Prehladio se, što je dovelo do respiratorne infekcije koja bi se mogla izlečiti nekim lekovima. Glumeći zabrinutost, izvadio sam stetoskop i osluškivao detetove grudi i leđa. Posle ovog simuliranog pregleda, vrlo strogo sam rekao roditeljima: „Vaše dete ima upalu pluća. Već se proširila. Trebalo je da dođete ranije! Da ste došli dan kasnije, bio bi u pravoj nevolji! Srećom, još ima vremena. Stavićemo ga nekoliko dana na infuziju i biće dobro.” I tako sam ponovo počeo da se dodvoravam pacijentima i da im uzimam novac. Namerno sam učinio da bolest deteta izgleda ozbiljno. Kasnije sam sebi zamerio. Uplašio sam se da će ono što sam uradio biti razotkriveno, pa sam svakog dana bio napet. Ponekad bih sebi rekao da je to poslednji put i da ću nakon toga prestati. Ali nisam mogao da odolim iskušenju da dođem do novca i nikako nisam mogao da se obuzdam i prestanem da činim te grehove. Moj život je postao borba. Znao sam da Bog od nas traži da budemo pošteni ljudi, ali nisam mogao da se kontrolišem niti da prestanem da varam svoje pacijente.
Kasnije sam pročitao reči Svemogućeg Boga: „Budući da je rođen na tako prljavoj zemlji, društvo je čoveka ozbiljno zarazilo; bio je pod uticajem feudalnog morala i učio je u ’ustanovama visokog obrazovanja’. Zaostalo razmišljanje, iskvareni moral, niski pogled na život, ogavna filozofija za ovozemaljsko ophođenje potpuno bezvredno postojanje i razvratni životni stil i običaji – sve je to čoveku prodrelo u srce i teško potkopalo i napalo njegovu savest. Posledično, čovek je sve dalje od Boga i sve Mu se više protivi. Čovekova narav iz dana u dan postaje sve zlobnija, te nema osobe koja će se dobrovoljno odreći bilo čega zarad Boga, ni osobe koja će se svojevoljno pokoriti Bogu, a ponajmanje nekoga ko će rado tražiti Božju pojavu. Umesto toga, pod Sotoninom vlašću, čovek ne radi ništa sem što traga za zadovoljstvima, prepuštajući se iskvarenosti tela u mulju zemlje. Čak i kada čuju istinu, oni koji žive u tami ni ne pomišljaju da je sprovedu u delo, niti su skloni da traže Boga čak ni kada su videli Njegovu pojavu. Kako bi tako iskvaren ljudski rod uopšte mogao imati priliku za spasenje? Kako bi tako dekadentan ljudski rod mogao živeti u svetlosti?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). „Nakon nekoliko hiljada godina iskvarenosti, čovek je bezosećajan i tupav; postao je zao duh koji se Bogu suprotstavlja do te mere da je ljudsko buntovništvo prema Bogu zabeleženo u istorijskim knjigama, a čak ni sam čovek nije u stanju da sasvim objasni svoje buntovničko ponašanje – jer je Sotona čoveka duboko iskvario i poveo ga stranputicom, tako da ovaj ne zna gde da se okrene. Čak i danas čovek izneverava Boga: kada vidi Boga, on Ga izneveri, a i kada ne može da vidi Boga, opet Ga izneveri. Ima i onih koji Ga, nakon što su posvedočili Božjim kletvama i Božjem gnevu, svejedno iznevere. I zato Ja kažem da je čovekov razum izgubio svoju prvobitnu funkciju, i da je čovekova savest takođe izgubila svoju prvobitnu funkciju” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”). Božje reči su mi otkrile da je Sotona iskvario društvo u kojem živimo. „Nema bogatstva bez lukavstva”, „Novac je najvažniji”, i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi” – sve te filozofije za ovozemaljsko ophođenje, koje su popularne u društvu, potiču od Sotone. Pod uticajem tih gledišta i zatrovani njima, naši stavovi i vrednosti života postaju izobličeni. Novac stavljamo ispred svega. Napuštamo savest i moral kako bismo maksimalno povećali sopstvene koristi. Lažemo i varamo, postajući sve više sebični, lažljivi, pohlepni i zlobni, gubeći sve više od svoje ljudskosti. Dužnost doktora je da leči svoje pacijente i da se pridržava medicinske etike, i on ne sme da izgubi suštinu ljudske savesti. Ali, pod čarima novca, većina doktora prekomerno leči pacijente i prepisuje previše lekova, čak ih i obmanjuje da uzimaju hormone. Iako pacijenti u početku ne mogu da uvide opasnost, preterano korišćenje lekova i hormonska terapija će vremenom ozbiljno oštetiti njihova tela. Toksini iz lekova će se nakupiti u njihovim telima i često izazivati hronične bolesti. To je oblik sporog ubistva. Što sam više razmišljao o tome, sve sam se više plašio. Kada sam studirao medicinu, prvobitno sam želeo da pomognem običnim ljudima. Ali pod kontrolom sotonskih gledišta: „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Novac je najvažniji”, i „Nije bitno da li je mačka bela ili crna, sve dok može da hvata miševe, ona je dobra mačka”, počeo sam očajnički da težim novcu. Pretvorio sam trodnevne bolesti u petodnevne, samo da bih zaradio. Pacijentima bih prepisao skuplje lekove nego što je potrebno. Sotona me je zaista iskvario do te mere da sam izgubio svu svoju savest i razum. Nakon što sam prihvatio Božje delo u poslednjim danima, znao sam da Bog zahteva da budemo pošteni ljudi. Međutim, i dalje nisam mogao da odolim privlačnosti novca i lične koristi, tako da sam opet nastavio da varam svoje pacijente. Sotonini otrovi su postali deo moje prirode. Da nisam pročitao Božje reči i video mržnju i opasnost mojih laži, nastavio bih da živim kao prevarant. Bio bih uznemiren i kajao bih se ceo život, i otišao bih u pakao i bio kažnjen za svoje zlo ponašanje. Konačno sam shvatio koliko je važno to što Bog traži od nas da budemo pošteni. Biti pošten i činiti poštena dela nam daje integritet i dostojanstvo. Biti pošten bio je jedini način da primimo Božju hvalu i umirimo svoja srca. Kada sam shvatio Božju nameru, molio sam Mu se. Bio sam spreman da počnem iznova, da se pobunim protiv sebe, da primenjujem istinu i budem poštena osoba.
Jednog dana došao mi je pacijent iz drugog sela. Nakon pažljivog pregleda utvrdio sam da ima venski čir na nozi. Ovo se obično naziva „trulež nogu”. Uporan je i teško se leči, ali znao sam tajni tretman koji bi to odmah rešio po niskoj ceni, za samo nekoliko novčića. Pacijent mi je rekao da je bio kod seoskih lekara, kao i kod nekoliko nadrilekara i da je potrošio hiljade juana, ali bezuspešno. Kada sam to čuo, počeo sam da razmišljam: „Već je potrošio hiljade juana, a nije izlečen, pa kad bih mu naplatio nekoliko stotina za lek, to ne bi bilo tako strašno, zar ne? Bila bi šteta pustiti da taj novac propadne.” Srce mi je poskočilo kad sam to pomislio. „Prevariću samo još ovu poslednju osobu i odsad ću biti pošten.” Međutim, dok sam se spremao da mu napišem recept, setio sam se odluke koju sam doneo pred Bogom. Počeo sam da se molim Bogu: „Dragi Bože, još uvek imam potrebu da lažem. Znam da ne mogu stalno da kršim svoje obećanje i da Te uvek iznova razočaram. O Bože, molim Te, pomozi mi da ostavim svoje lične interese po strani i da budem poštena osoba.” Tada mi je na pamet pao odlomak Božjih reči: „Ljudi koji istinski veruju u Boga uvek Ga nose u svom srcu i u svojim nedrima uvek nose bogobojažljivo srce, bogoljubivo srce. Oni koji veruju u Boga treba da postupaju pažljivo i mudro, a sve što čine trebalo bi da bude u skladu sa Božjim zahtevima i da zadovolji Njegovo srce. Ne smeju da budu tvrdoglavi, da rade šta im je volja; to ne priliči svetosti” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Ovaj odlomak Božjih reči mi je pokazao da pravi vernici imaju bogobojažljiva srca, pošteni su i pouzdani. Oni stvari rade otvoreno, prihvatajući Božje ispitivanje i ne obmanjuju druge. Oni sve rade sa pristojnošću svetaca i ponašaju se u skladu sa Božjim zahtevima. Oni ne rade stvari koje bi osramotile Boga. Bio sam tako zahvalan na Božjem vođstvu i prosvećenju i u sebi sam se još jednom pomolio Bogu: „O Bože! Ranije sam lagao i varao zarad novca, i proživeo obličje Sotone. Ali od danas, želim da budem poštena osoba i da ponizim Sotonu.” Posle molitve, iskreno sam rekao pacijentu: „Iako je ovu bolest teško lečiti, imam recept za lek, za koji garantujem da će te izlečiti. I jedva da nešto košta.” Da se to desilo ranije, ovakav recept bi koštao nekoliko puta više. Ali sada su mi Božje reči dale samopouzdanje da primenjujem istinu, da budem poštena i časna osoba. Nisam više hteo da varam ljude za novac. Kada je pacijent otišao sa svojim lekom, bio sam tako neverovatno srećan i osećao sam unutrašnji mir. Deset dana kasnije, pacijent se vratio i sa zahvalnošću rekao: „Svuda sam tražio način da izlečim ovu bolest, ali nisam imao sreće. Nisam čak ni upotrebio ceo lek koji ste mi dali, a rana mi je zarasla! To je čudotvorni lek! Hvala Vam puno! Reći ću svima koje znam za Vas. Ne samo da ste veoma stručni, nego ste i povoljni.” Kad sam čuo te reči osećao sam veliku zahvalnost prema Bogu, i znao sam da je ova mala promena u meni bila zato što sam bio vođen Božjim rečima.
Setio sam se kako sam nekada mislio: „Novac je najvažniji”, „Nema bogatstva bez lukavstva”, i „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”. Robujući tim otrovima, izgubio sam svoju savest, integritet i moral. Postao sam bezdušan. Reči i spasenje Božje su mi vratili savest i razum, i pomogli mi da pronađem načela ponašanja. Od tada sam savesno lečio svakog pacijenta koji je došao kod mene. Davao sam im samo ono što im je trebalo, i bio sam iskren u pogledu njihovog stanja. Ostao sam dosledan u odluci da budem pošten. Nakon nekog vremena praktikovanja na ovaj način, osećao sam se zaista uravnoteženo, smireno i oslobođeno od anksioznosti. Takođe, mnogi, sada zdravi pacijenti, koje sam lečio ispričali su drugima o svom iskustvu sa mnom. Ljudi iz svih okolnih sela su želeli da ih lečim. Shvatio sam da jedino govoriti istinu i biti pošten čini čoveka osobom sa pravim ljudskim obličjem. Odbaciti laži i govoriti istinu bio je prvi korak ka tome da postanem poštena osoba, i znam da i dalje moram naporno da radim u skladu sa Božjim zahtevima i da tragam za tim da budem istinski poštena osoba.
Bog može naše patnje da pretvori u blagoslove. Ako verujete u to, da li biste želeli da se pridružite našoj grupi da naučite Božje reči i tako primite Njegove blagoslove?