U martu 2023. godine, bila sam odgovorna za rad na jevanđelju u jednoj crkvi. Rezultati rada u toj crkvi su bili prilično slabi. Jedno vreme sam vredno radila, ali i dalje nije bilo nikakvog napretka, pa sam bila zaista uznemirena. Jednog dana, čula sam da će starešine doći na jedno okupljanje da ispitaju rad i bilo mi je veoma nelagodno. Mislila sam: „Poslednji put kada su starešine došle, razgovarali su u zajedništvu sa nama o pitanju negovanja ljudi, ali ja i dalje nisam pronašla odgovarajućeg kandidata. Kada starešine vide da toliko dugo praktično postupam, ali da i dalje ne mogu da obavljam posao dobro, da li će misliti da mi nedostaju radne sposobnosti? Ako se to dogodi, oni neće više uopšte imati dobar utisak o meni!ˮ Dok sam te noći pokušavala da zaspim, kad god bih pomislila na dolazak starešina da ispitaju rad, nisam mogla da smirim srce i bila sam zaista zabrinuta.

Sledećeg dana, kada su starešine došle da ispitaju rad, plašila sam se da će videti loše rezultate i misliti da ne mogu da obavljam stvaran posao, pa sam, pre nego što su bili u prilici da me bilo šta pitaju, brzo objasnila kako sam preraspodelila delatnike jevanđelja i kako sam pratila rad na jevanđelju. Oni su postavili nekoliko pitanja Sijao Lin, mojoj saradnici, i kad god bih čula da Sijao Lin propušta nešto da kaže, smesta bih se ubacivala da je dopunim, želeći da pokažem starešinama da imam izvesne radne sposobnosti i da mogu da obavljam neki stvaran posao. Nakon tog razgovora, starešine nisu ništa rekle i ja sam odahnula. Nešto kasnije, starešine su nas pitale koja smo odstupanja i poteškoće nedavno imali u propovedanju jevanđelja. Pomislila sam: „U poslednje vreme, rad za koji sam odgovorna ne donosi rezultate, pa bi možda bilo dobro da ih upoznam sa situacijom, kako bi mogli da nam pomognu da otkrijemo zbog čega je tako?ˮ Međutim, onda sam pomislila: „Ako spomenem ove probleme i oni otkriju druge probleme u vezi sa mojim dužnostima, zar onda neće biti još jasnije da mi nedostaju radne sposobnosti? Zar ne bih tim rečima samu sebe ponizila?ˮ Imajući to na umu, progutala sam reči koje su mi bile na vrh jezika. Tog popodneva, starešine su me ispravile i orezale, rekavši: „Kažeš da si izvršila ovaj i onaj zadatak i čini se kao da nema nikakvih problema ni nedostataka, ali tvoj rad još uvek nije dao nikakve rezultate. Trebalo bi da promisliš o razlozima zbog kojih je to tako.ˮ Nakon što su starešine otišle, osećala sam izvesnu nelagodu i veliku krivicu jer nisam otkrila kako su se zaista odvijale stvari sa poslom. Pomislila sam na sledeće Božje reči: „Mnogi ljudi bi radije bili osuđeni na pakao nego što bi pošteno govorili i postupali. Stoga nije čudo što prema nepoštenima primenjujem drugačiji tretman” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Bilo je jasno da imam poteškoće u svojoj dužnosti, ali kada su starešine došle na okupljanje, plašila sam se da razotkrijem svoj nedostatak radnih sposobnosti i da izgubim obraz, pa zato nisam progovorila. To je dovelo do toga da poteškoće nisu razrešavane, što je uticalo na rad. Osetila sam da mi je priroda prilično ozbiljna. Lagala sam i ljude i Boga. Mislila sam da mi srce gori od nelagode.

Nakon toga sam pročitala sledeće Božje reči: „Antihristi su u suštini rđavi; oni ne poseduju iskreno srce, ljubav prema istini niti ljubav prema pozitivnim stvarima. Oni često žive na mračnim mestima – ne postupaju iskreno, ne govore istinito i u sebi gaje rđavo i lažljivo srce, kako prema drugim ljudima tako i prema Bogu. Oni žele da obmanu druge, a i da obmanu Boga. Neće prihvatiti nadzor drugih, a još manje Božje ispitivanje. Kada su među drugim ljudima, nikada ne žele da iko zna šta oni u dubini duše misle i šta planiraju, kakva su osoba, kakav stav imaju prema istini i tako dalje; ne žele da drugi znaju bilo šta od toga, a takođe žele da se ulizuju Bogu, da Ga drže u mraku. Zbog toga, kada antihristi nemaju status, kada nemaju priliku da manipulišu situacijom u grupi ljudi, onda niko zaista ne može da shvati šta se krije iza njihovih reči i postupaka. Ljudi će se pitati: ’O čemu oni razmišljaju svakog dana? Da li postoje neke namere iza njihovog obavljanja dužnosti? Da li otkrivaju iskvarenost? Da li osećaju ljubomoru ili mržnju prema drugima? Da li imaju predrasude prema drugim ljudima? Kakvi su njihovi stavovi o onome što drugi govore? Šta misle kada se suoče sa određenim stvarima?’ Antihristi nikada ne dopuštaju drugima da saznaju šta se zaista dešava sa njima. Čak i ako izgovore nekoliko reči o svom mišljenju o nečemu, biće nejasni i dvosmisleni, izbegavaće odgovore, pa drugi neće moći da shvate šta oni pokušavaju da prenesu i neće znati šta žele da kažu niti šta pokušavaju da izraze, ostavljajući sve u nedoumici. Nakon što takvi ljudi steknu status, postaju još tajnovitiji u svom ponašanju prema drugim ljudima. Oni žele da zaštite svoje ambicije, svoju reputaciju, svoj imidž i svoje ime, svoj status i dostojanstvo i tako dalje. Zbog toga ne žele da otvoreno govore o tome kako nešto rade niti o svojim motivima za to što rade. Čak i kada naprave grešku, kada otkriju iskvarenu narav ili kada su motivi i namere iza njihovih postupaka pogrešni, oni ne žele da se otvore i dozvole drugima da to saznaju, i često se pretvaraju da su nevini i savršeni kako bi prevarili braću i sestre. A sa Višnjim i sa Bogom, oni govore samo stvari koje lepo zvuče i često koriste taktike obmane i laži kako bi održali svoj odnos sa Višnjim. Kada izveštavaju Višnjem o svom radu i kada razgovaraju sa Višnjim, oni nikada ne govore ništa neprijatno, tako da niko ne može otkriti nijednu njihovu slabu tačku. Nikada neće spomenuti šta su radili dole, neće spomenuti bilo kakve probleme koji su se pojavili u crkvi, neće spomenuti probleme niti greške u svom radu, ni stvari koje ne mogu da razumeju niti da prozru. Nikada ne pitaju Višnjeg o tim stvarima niti traže pomoć od Njega, već umesto toga samo predstavljaju sliku i privid kompetentnosti u svom radu, da su sposobni u potpunosti preuzeti svoj deo posla. Ne prijavljuju Višnjem nikakve probleme koji postoje u crkvi, i bez obzira koliko haotične stvari mogu da budu u crkvi, bez obzira na veličinu grešaka koje su se pojavile u njihovom radu ili bez obzira na to šta su tačno radili dole, oni to stalno prikrivaju, tako što se trude da nikada ne dozvole Višnjem da nasluti ili da čuje bilo kakve vesti o tim stvarima; čak idu toliko daleko da prebacuju ljude koji su povezani sa tim stvarima ili koji znaju istinu o njima na udaljena mesta kako bi prikrili ono što se zaista dešava. Kakva su to praktikovanja? Kakvo je to ponašanje? Da li je to vrsta manifestacije koju bi trebalo da ima osoba koja teži istini? Vrlo jasno rečeno, nije. To je ponašanje demona. Antihristi će učiniti sve što je u njihovoj moći da sakriju, da zataškaju sve što bi moglo uticati na njihov status ili reputaciju, dok skrivaju te stvari od drugih ljudi i od Boga. To je obmanjivanje onih koji su iznad i ispod njih” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Jedanaesta stavka”). U Božjim rečima, videla sam da su antihristi po prirodi rđavi i lažljivi. Kako bi zaštitili svoj obraz i status, kad god imaju neke probleme ili poteškoće, ili ma koliki gubitak da nanose svojim dužnostima, oni lažu druge da bi sakrili te stvari i pretvarali se da su stručni u svom poslu. To ponašanje je demonski čin pokušaja da se lažu i nadređeni i podređeni. Promišljajući o sebi, bila sam prilično svesna činjenice da je učinkovitost rada za koji sam odgovorna slaba, da imam poteškoće u negovanju ljudi i kada su starešine došle na okupljanje, trebalo je da to spomenem i da im dozvolim da pomognu da se to razreši. Međutim, plašila sam se da će misliti da mi nedostaju radne sposobnosti i da ću izgubiti dobar ugled u njihovim očima. Nisam čekala da oni ispitaju rad, već sam brzo spomenula kako sam se trudila da pratim rad, želeći da oni vide da imam radne sposobnosti i da mogu da rešavam stvarne probleme, zbog čega bi delovalo da nisam odgovorna za slabe rezultate. Kada su starešine došle da ispitaju kako napreduje rad na jevanđelju, bila sam prilično svesna da je trebalo da spomenem poteškoće i da tragam za rešenjima što je pre moguće, ali sam se plašila da ću razotkriti odstupanja i rupe u svojoj dužnosti i da ću izgubiti obraz i status, pa sam držala jezik za zubima. Moje radne sposobnosti su bile slabe i bilo je mnogo problema u mojim dužnostima, a crkveni rad je već pretrpeo gubitke, ali, kako bih sačuvala svoj obraz i status, pokušala sam da drugima odam utisak da sam stručna u svom poslu. Antihristi, bez obzira na to kakvo loše ili zlo delo počine, neće ustuknuti ni pred čim kako bi prikrivali ili lagali da zaštite svoj ugled i status niti će uzimati u obzir interese Božje kuće. Lagala sam i varala kako bih prikrila istinu da ne mogu da obavljam stvaran posao, pa koja je, onda, bila razlika između mene i nekog antihrista? Razmišljajući o tome, osetila sam snažno kajanje, pa sam brzo pisala starešinama o svom nedavnom stanju i o nedostatku rezultata u svojim dužnostima. Nakon što su starešine to shvatile, iako su me orezale zbog mog laganja, takođe su me usmerile da promislim o sebi i pomogle su mi da otkrijem razloge za taj nedostatak učinkovitosti u mom radu. Otkrili su da sam ja samo izgovarala slogane u svom poslu, da nisam razgovarala o rešenjima koja se tiču poteškoća moje braće i sestara i da nisam uspela da pružim praktičan put napred. Kada sam identifikovala svoje probleme, srce mi je bilo mnogo vedrije.

Nakon toga, svesno sam praktikovala ponašanje iskrene osobe, ali ponekad bi me i dalje ograničavala moja iskvarena narav. Jednom prilikom, kada su starešine došle na okupljanje, prisetila sam se da postoji jedan delatnik jevanđelja koji ima prilično dobar kov, ali da radi u skladu sa sopstvenim idejama i da ne obraća pažnju na ulazak u načela. Razgovarala sam s njim nekoliko puta, ali nisam primetila nikakav napredak, pa sam mislila da bi trebalo to da spomenem starešinama i da tragam za rešenjem tog problema. Međutim, onda sam pomislila: „Ako starešine otkriju moje nedostatke, da li će reći da nemam radne sposobnosti? To bi bilo ponižavajuće! Možda bi trebalo da ćutim.ˮ Međutim, onda sam se setila lekcije koju sam naučila iz svog poslednjeg neuspeha i pomislila sam na jedan odlomak Božjih reči: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i greške u vašem radu i orezati vas? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Osma stavka (2. deo)”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da sam previše važnosti pridavala svom obrazu i statusu i da je to dovelo do toga da se ponašam lažljivo i da radim stvari koje su naudile Božjoj kući. Time sam hodala putem antihrista. Onda sam progovorila o problemima za koje sam želela da tražim pomoć. Starešine su otkrile da nisam razgovarala o istini da bih razrešila probleme, već da sam, umesto toga, koristila svoju poziciju da pridikujem drugima. Ljudi su se tako osećali sputano i nisu imali put u svojim dužnostima. Kada su starešine ukazale na te probleme, osetila sam kako mi obrazi gore i pomislila sam: „Šta će sada misliti o meni? Da li će misliti da mi nedostaje ljudskost? Ovo je krajnje ponižavajuće!ˮ Zažalila sam što sam govorila istinu. Međutim, onda sam pomislila: „Zar nam nije cilj da govorimo istinu kako bismo identifikovali te razloge i razrešavali probleme? Ako me moj obraz sputava i ako nisam voljna da prihvatim te stvari, kako, onda, problemi mogu biti rešeni?ˮ Zato sam se pomolila Bogu da mi pomogne da se pobunim protiv sebe, da prihvatim i da se pokorim. Takođe sam se prisetila da sam pokazala takvo ponašanje ne samo prema tom delatniku jevanđelja, već i prema drugima. Kada sam videla da je učinkovitost u njihovim dužnostima slaba, nisam promišljala o tome koji od mojih zadataka nije dobro obavljen niti sam ispitivala njihove poteškoće, već sam, umesto toga, mislila da su moj obraz i status oštećeni, pa sam ih ukorila. To ne samo da im nije pomoglo, već ih je i sputavalo. Kasnije sam se brzo izvinila braći i sestrama i otvorila sam svoje srce kako bih besedila o svom stanju. Stanje delatnika jevanđelja se malo popravilo, a oni su prepoznali svoje mane i postali su voljni da streme ka poboljšanju. Kada sam kasnije pratila rad, obratila sam više pažnje na to da besedim o načelima i da pružim više dobrih puteva primene. Iako je tada bilo pomalo sramotno upražnjavati da budem iskrena osoba i otvorim se starešinama, to mi je omogućilo da prepoznam svoje probleme i da napravim blagovremene promene, što je bilo korisno za moj život-ulazak i moje dužnosti.

Nakon toga sam takođe pomislila: „Jasno znam da Bog zahteva da upražnjavamo da budemo iskrene osobe, ali zašto se stalno plašim da će gledati na mene s visine i da neću biti voljna da praktično postupam kao iskrena osoba?ˮ Molila sam se Bogu da me usmeri i prisetila sam se Božje besede u kojoj raščlanjuje izreku koju su naše porodice urezale u nas: „Čovek bez ponosa, kao drvo bez koreˮ. Zato sam je potražila kako bih je pročitala. Svemogući Bog kaže: „Ako ti stariji članovi porodice često govore: ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’, oni to čine zato da bi te naterali da pridaješ važnost svom dobrom ugledu, ponosnom življenju i uzdržavanju od svega što bi moglo da te osramoti. Da li, dakle, ta izreka ljude usmerava na pozitivan ili negativan način? Može li te ona dovesti do istine? Može li te dovesti do razumevanja istine? (Ne može.) Sa sigurnošću možete reći: ’Ne može!’ Razmislite o tome – Bog kaže da treba da se ponašate kao pošteni ljudi. Kad napraviš neki prestup, kad uradiš nešto pogrešno ili nešto što predstavlja pobunu protiv Boga i što je protivno istini, treba da priznaš grešku, da spoznaš sebe i nastaviš sa detaljnom analizom samoga sebe kako bi dostigao istinsko pokajanje, a nakon toga treba da deluješ u skladu s Božjim rečima. Ako se, dakle, ponašate kao pošteni ljudi, da li je to onda u sukobu sa izrekom ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’? (Jeste.) O kakvom se sukobu radi? Izreka ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ ima za cilj da ljude natera da pridaju važnost životu u kojem će pokazivati svoju vedru i živopisnu stranu i raditi ono zbog čega će izgledati dobro – umesto da rade nešto loše i nečasno, čime bi razotkrili svoju ružnu stranu – kao i da ljudima ne dozvoli da žive bez ponosa i dostojanstva. Zarad vlastitog ugleda, zarad časti i ponosa, čovek ne sme da kritikuje ništa u vezi sa sobom, a pogotovo ne sme drugima da otkriva svoju tamnu i sramotnu stranu, zato što mora da živi ponosno i dostojanstveno. Da bi živeo dostojanstveno, čovek mora da ima dobar ugled, a da bi imao dobar ugled, mora da se pretvara i da sebe predstavlja u najboljem svetlu. Zar to nije u sukobu sa načinom na koji bi trebalo da se ponaša svaki pošten čovek? (Jeste.) Kad se ponašaš kao pošten čovek, sve što radiš je potpuno suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Ako želiš da se ponašaš kao pošten čovek, nemoj pridavati važnost ponosu, jer čovekov ponos ne vredi ni prebijene pare. Kad se suoči sa istinom, čovek treba da razotkrije sebe, a ne da se pretvara, niti da pravi lažnu sliku o sebi. On mora Bogu da otkrije svoje prave misli, greške koje je počinio, aspekte kojima je prekršio istina-načela i tako dalje, a ujedno mora sve to otvoreno da saopšti svojoj braći i sestrama. Ovde se ne radi o životu zarad vlastitog ugleda, već o tome da čovek treba da živi pošteno, da živi zarad stremljenja ka istini, zarad toga da bude pravo stvoreno biće, zarad toga da Bogu udovolji i da bude spasen. Ali, ako ti ovu istinu ne razumeš i ako ne razumeš Božje namere, onda će u tebi obično prevladati ono čime te je porodica uslovila. Stoga ti, kad god učiniš nešto pogrešno, nastojiš da to zataškaš i da se pretvaraš, misleći: ’Ne smem o ovome da pričam, niti ću ikome ko zna za to dozvoliti da o tome išta kaže. Ako bilo ko od vas išta zucne o tome, neće se dobro provesti. Moj ugled je na prvom mestu. Ako čovek ne živi zarad vlastitog ugleda, njegov život je uzaludan, zato što je ugled važniji od svega. Kad čovek izgubi ugled, on time gubi i svoje dostojanstvo. Stoga ne smete reći kako jeste, morate se pretvarati, morate zataškavati stvari, jer ćete u suprotnom izgubiti ugled i dostojanstvo, a život će vam postati bezvredan. Ako te niko ne poštuje, onda nisi ništa drugo do bezvredno, jeftino smeće.’ Da li je moguće biti pošten čovek ako se ovako postupa? Da li je moguće biti do kraja otvoren i temeljno analizirati sebe? (Nije moguće.) Očigledno je da, ako ovako postupaš, ti zapravo poštuješ izreku ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’ kojom te je porodica uslovila. Ukoliko, međutim, otpustiš tu izreku da bi stremio ka istini i da bi istinu sprovodio u delo, ona će prestati da utiče na tebe i neće više biti tvoj moto ni načelo po kojem radiš, već će sve što budeš radio biti upravo suprotno izreci ’Čovek bez ponosa, kao drvo bez kore’. Nećeš više živeti zarad vlastitog ugleda i dostojanstva, nego ćeš živeti zato da bi stremio ka istini, da bi se ponašao kao pošten čovek, da bi težio ka tome da udovoljiš Bogu i da živiš kao pravo stvoreno biće. Ako se budeš držao ovog načela, otpustićeš sve te uslovljavajuće efekte porodice na tebe” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (12)”). U Božjim rečima pronašla sam razlog zašto me stalno sputava briga o mom obrazu i zašto nisam u stanju da budem iskrena osoba. To je sve bio rezultat toga što sam od detinjstva bila pod uticajem sotonskih otrova, poput „Čovek bez ponosa, kao drvo bez koreˮ. Zbog toga sam stavljala svoj obraz i status iznad svega drugog, verujući da je imati obraz i status među drugima ono što donosi slavan život dostojanstva i integriteta. Kada bih razotkrila svoje mane, osećala bih se obezvređeno, kao da me drugi gledaju s visine, zbog čega bih se osećala kao da gubim svoj život, a to je bilo izuzetno bolno. Međutim, u stvarnosti, ako iznosim svoje probleme u dužnostima kako bih tragala za usmeravanjem, to bi mi omogućilo da prepoznam svoje nedostatke i da pronađem načine da ih razrešim, što bi mi omogućilo da izvršavam svoje dužnosti dobro. Međutim, kada su se pojavili problemi u mojim dužnostima, nisam tragala kako bih ih razrešila, već sam se ponašala lažljivo da bih zaštitila svoj obraz i status. Čak i kada su moji postupci zaista štetili radu, ja sam prikrivala te probleme u svojim dužnostima, dok sam u isto vreme neprekidno pričala o poslu koji sam obavila, čime sam navela starešine da veruju da nemam poteškoća u svojim dužnostima, što je onemogućilo pravovremeno razrešenje problema. Lagala sam kako bih sačuvala obraz i pokušavala sam da lažem i starešine i Boga, a da pri tom uopšte nisam razmišljala o interesima crkve. Gde su u tome bili moje dostojanstvo i integritet? Proživljavala sam život u obličju demona. Dostojanstvo i integritet se ne održavaju tako što se neko pretvara ili štiti svoj obraz. Tek kada je čovek u stanju da upražnjava da bude poštena osoba, kada ima hrabrost da prizna bilo kakve nedostatke i greške, kada prihvati istinu i primenjuje je stavljajući interese Božje kuće na prvo mesto, može se smatrati da on ima integritet i dostojanstvo. Život u skladu sa sotonskim otrovima samo čini ljude još rđavijima i lažljivijima, kao sklonim zlim delima, da bi ih se Bog na kraju gnušao i isključio ih.

Onda sam pomislila na sledeći odlomak Božjih reči: „A šta je glavni razlog težnji ka ostvarenju ličnog interesa? Razlog je u tome što ljudi svoje interese smatraju važnijim od bilo čega drugog. Upuštaju se u laži ne bi li izvukli korist i time se otkriva njihova lažljiva narav. Kako ovaj problem treba rešavati? Prvo moraš da raspoznaš interese i saznaš koji su, šta oni ljudima zapravo donose i kakve su posledice stremljenja ka njima. Ako to ne uspeš da shvatiš, neće biti tako lako napustiti ih. Ako ljudi ne razumeju istinu, onda im najteže od svega pada odricanje od sopstvenih interesa. To je stoga što su im životne filozofije: ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ i ’Ptica za hranu gine, a čovek za bogatstvo’. Očigledno je da žive samo za sopstvene interese. Ljudi misle da bez ličnog interesa – kad bi ga izgubili – ne bi mogli da prežive. To je kao da im je opstanak neodvojiv od sopstvenih interesa, pa većina ljudi ne vidi dalje od njih. Lični interes stavljaju iznad svega drugog, za njega žive, pa bi tražiti od njih da od tog interesa odustanu bilo isto kao tražiti da odustanu od vlastitog života. Šta bi onda trebalo raditi pod takvim uslovima? Ljudi moraju da prihvate istinu. Samo kada shvate istinu, mogu da sagledaju suštinu svojih interesa; samo tada mogu da počnu da ih odbacuju, da se bune protiv njih i da uspeju da izdrže bol otpuštanja onoga što toliko vole. A kad to uspeš da uradiš, kad uspeš da napustiš sopstvene interese, u srcu ćeš se osećati opuštenije i smirenije i time nadvladati telesnost. Ako se čvrsto držiš svojih interesa i odbijaš da od njih odustaneš i ako ni najmanje ne prihvataš istinu, u srcu ćeš možda reći: ’Šta je pogrešno u tome što pokušavam da ostvarim dobit i što odbijam da trpim gubitke? Bog me nije kaznio, a šta mi ljudi mogu?’ Niko ti ništa ne može, ali s takvom verom u Boga nikada nećeš zadobiti istinu i život. Biće to za tebe ogroman gubitak – nećeš uspeti da stekneš spasenje. Postoji li nešto žalosnije od toga? To se na kraju desi ako stremiš samo svojim interesima. Ako ljudi streme samo slavi, bogatstvu i statusu – ako teže samo ostvarenju ličnog interesa – onda nikada neće zadobiti istinu i život, i naposletku će oni sami pretrpeti gubitak” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Poznavanje sopstvene naravi osnova je njene promene”). Božje reči su me podsetile da jedino ako odbacim svoje interese i upražnjavam da budem iskrena osoba, mogu da dostignem istinu i primim Božje spasenje. Sticanje ugleda i statusa može da zadovolji trenutnu taštinu, ali ne može da vodi do spasenja. Pomislila sam na to kako sam u dva navrata progovorila istinu. Iako je bilo pomalo sramotno u tom trenutku, kroz usmeravanje i pomoć starešina, prepoznala sam da sam krenula pogrešnim putem time što sam radila zarad svog obraza i statusa, videla sam odstupanja u svojim dužnostima i pronašla sam načela i puteve kojim se ti problemi mogu rešiti. U poređenju s tim, šta ako malo izgubim ugled? Starešine su bile svesne mojih slabih radnih sposobnosti i trebalo bi da se hrabro suočim s tim i da se ispravno odnosim prema tome, da istinito izrazim bilo koji problem ili poteškoću i da tragam za istinom kako bih došla do razrešenja. Jedino ako tako izvršavam svoju dužnost, biću u stanju da napredujem. S druge strane, kada bih pokušala da se zaštitim lažljivim ponašanjem, ne samo da ne bih uspela da razumem sopstvene probleme, već bi to takođe uticalo na učinkovitost mojih dužnosti i iza sebe bih ostavila prestupe. Zar to ne bi bilo glupo s moje strane? Prepoznavši to, odlučila sam da upražnjavam da budem iskrena osoba i da hodam putem spasenja.

Nakon toga, nastavila sam da tragam i shvatila sam da sam se uvek plašila da će starešine nadzirati i ispitivati moj rad, uglavnom zato što nisam razumela značaj nadzora rada od strane starešina. Sotona me je duboko iskvario i mogla sam da postupam na osnovu svoje iskvarene naravi u svojim dužnostima u bilo kom trenutku. Zato mi je bilo potrebno da starešine i delatnici često nadziru rad i da se raspituju o njemu, kako bi, kada bi se problemi otkrili, mogli odmah da razgovaraju i pomognu da se oni isprave. To bi mi takođe pomoglo da izbegnem da počinim bilo kakvo zlo koje bi prekinulo i omelo crkveni rad. To je bila moja zaštita! Štaviše, pridavala sam veliku važnost svom ugledu i statusu, često sam tragala za brzim rezultatima i kršila sam načela u svojim dužnostima, mislivši da imam snažan osećaj bremena za svoje dužnosti. Čak i kada su rezultati rada bili slabi, nisam promišljala o sebi niti spoznala sebe i nisam identifikovala razloge zbog kojih se to desilo. Nakon što su starešine to ispitale, iako su me razotkrili i orezali, kroz njihovo usmeravanje i razgovor, bila sam u stanju da prepoznam svoje probleme i shvatila sam da je neophodno da prihvatim nadzor starešina. Nakon toga, svesno sam upražnjavala da budem iskrena osoba i, bez obzira da li sam bila u kontaktu sa starešinama ili sa braćom i sestrama, upražnjavala sam da govorim iskreno. Ponekad, kada bih imala probleme u svojim dužnostima i ne bih znala kako da ih rešim, čak i ako bih poželela da se otvorim, i dalje bih se plašila da će na mene gledati s visine, pa bih se brzo pobunila protiv sebe, a time što bih se otvorila i tragala za razgovorom, nesvesno bih pronašla način da razrešim probleme pred sobom. Shvatila sam da je to što sam iskrena osoba od velike pomoći mojim dužnostima i mom život-ulasku. Kroz to iskustvo, shvatila sam značaj toga što sam iskrena osoba i donekle sam razumela svoju lažljivu narav. Te dobitke mogu da pripišem usmeravanju Božjih reči. Hvala Bogu!