Finansijska situacija moje porodice bila je prilično prosečna: moji roditelji nisu imali nikakvog smisla za trgovinu, te su mogli da žive samo od poljoprivrede. Pored sela je bila fabrika, gde je moj otac takođe mogao da zaradi nešto novca. Iako su im prihodi bili mali, bili su dovoljni da izdržavaju našu petočlanu porodicu. Međutim, tek što sam napunio dvanaest godina, nisam bio zadovoljan takvom situacijom i posebno sam zavideo bogatim ljudima. Imao sam veoma dobrog druga čija je porodica imala veliki kamion. Njihov životni standard bio je jedan od najboljih od svih porodica u našem selu, i svi su im zavideli. Moji rođaci su se često obraćali toj porodici za savet kada su imali problema. Odlučio sam da, kad porastem, moram da zaradim više novca i da živim kao oni. Ta želja se duboko urezala u moje srce. Škola mi nije baš najbolje išla, pa sam, odmah posle male mature, otišao da radim na gradilištu da bih zaradio novac. Stolarski zanat sam počeo da učim sa sedamnaest godina. Postepeno, pod jakim uticajem društvene sredine, „Novac je najvažniji” i „Svet se vrti oko novca” postale su moje krilatice, i još više su rasplamsale moju žudnju za novcem.

Nekoliko godina sam radio za jednog stolara, ali nisam zaradio mnogo novca. Pomislio sam: „Ako nastavim ovako, kada ću moći da živim život zbog kojeg će mi se ljudi diviti?” Zato sam pronašao drugačiji put i postao svoj gazda, radeći renoviranje enterijera. U početku, da bih imao što više posla, držao sam veoma niske cene i kupovao materijal zajedno sa kupcima, trudeći se da posao bude dobro obavljen. Ako bi isporučeni građevinski materijal bio lošeg kvaliteta, tražio sam od vlasnika stovarišta da ga zameni za kvalitetan materijal. Mušterije su mi bile veoma zahvalne što sam bio tako obziran prema njima. Kvalitet našeg rada bio je dobar i cene su bile niske, što je naišlo na odobravanje kod naših mušterija i postepeno je bilo sve više posla. Kasnije me je vlasnik jednog stovarišta pozvao na večeru ne bih li postao njegov redovni kupac. Pitao me je: „Koliki procenat ti drugi daju kada kupuješ materijal kod njih?” Upitao sam ga zbunjeno: „Kakav procenat? Niko mi ništa ne daje.” Vlasnik prodavnice se začudio i rekao: „Previše si naivan. Koliko zarađuješ kad tako posluješ? U kojem dobu živimo? Moraš da držiš korak s vremenom! Što kaže narod: ’Bez lukavstva nema bogatstva’. Davanje provizije je uobičajeno u bilo kojem poslu kojim se baviš. U principu, kupci troše deset do dvadeset hiljada juana na građevinski materijal kada renoviraju kuću. Od toga hiljadu ili dve mogu tebi da se vrate kao provizija. Zašto bi propustio takvu priliku koja ne zahteva nikakav trud? Treba samo da otvaraš usta. Hajde ovako: ti meni dovodi mušterije, a ja ti obećavam da ću ti pomoći da povećaš godišnju zaradu za nekoliko desetina hiljada.” Kada sam to prvi put čuo, pomislio sam da bi to zaista bio dobar način da zaradim novac, ali onda sam pomislio: „Zar neću tako varati mušterije?” Osetio sam da mi savest neće dati mira, pa sam rekao: „Ne mogu tako da radim. Većina mušterija mi dolazi preko poznanstava. Ako saznaju da ih varam, propašće mi posao!” Vlasnik radnje je samouvereno rekao: „Radim ovo već decenijama i nikada mi se nijedna mušterija nije žalila, zato ne brini! Moraš da promeniš pristup, inače nikada nećeš doći do para. Ljudi često kažu: ’Samo budala ne uzme pare kad su mu nadohvat ruke’. Razmisli o tome. Zar nije tako?” Učinilo mi se da njegove reči imaju smisla i mogao bih da zaradim mnogo više novca ako bih radio s njim. Osim toga, ako bih nastavio da radim pošteno, kada bih mogao da dostignem zavidan nivo života kojem sam težio? Uostalom, ljudi koji su se bavili mojim poslom su svi kolima dolazili na posao, što je ostavljalo odličan utisak, a i mušterije su im se divile. S druge strane, ma koliko je moja firma bila mala, ja sam ipak bio gazda, a vozio sam motocikl. To je bilo previše ponižavajuće! Kada sam malo razmislio, prihvatio sam njegov predlog. Posle nekoliko dana, rođak mog prijatelja je došao kod mene jer je hteo da renovira kancelariju i zamolio me je da sâm idem u nabavku materijala. Vlasnik stovarišta mi je rekao: „Ovo je retka prilika. Ako mu prikažeš malo višu cenu, tvoja provizija će biti veća.” Osetio sam da mi savest neće dati mira. Ali, videvši da to ne mogu da podnesem, rekao je: „Previše si pošten; ko danas ozbiljno shvata savest? Čak i ako uštediš mušteriji novac, on te neće zbog toga pohvaliti. Ne brini, on neće uočiti nikakve probleme u narudžbenici.” Ali i dalje sam bio pomalo neodlučan, pa sam se samo složio da uzmem manju proviziju. Kasnije, vlasnik stovarišta je doterao materijal i predao narudžbenicu rođaku mog prijatelja. Strepeo sam se da će posumnjati i srce je htelo da mi iskoči iz grudi. Pomislio sam: „Rođak mog prijatelja je pametan čovek. Ako prozre da se nešto sumnjivo dešava, zar neću skroz izgubiti obraz?” Pošto sam bio nervozan, nisam se usudio da pogledam prijateljevog rođaka u oči. Baš u tom trenutku me je upitao: „Da li si proverio sav materijal?” Pomislio sam: „Da li je uočio da nešto nije u redu?” Malo sam se uplašio, i uz osećaj krivice rekao: „Da, jesam.” Na moje iznenađenje, samo je pogledao cenu i potpisao, rekavši vlasniku koji je doterao materijal da ode u odeljenje za finansije da preuzme novac. Od tada sam se malo opustio. Rekao sam samom sebi: „Bolje je da ovakve stvari koje se kose sa savešću ne radiš često. Ako budeš radio, savest ti neće biti mirna!”

Kasnije mi je vlasnik stovarišta dao proviziju od 2.800 juana i izveo me na ručak. Pogledao sam lako zarađen novac i pomislio: „Ovoliko novca sam zaradio samo pričom, bez ikakvog napora. Izreka ’bez lukavstva nema bogatstva’ zaista ima smisla. Ovo je bio samo mali posao. Ako bih mogao da preuzmem nekoliko velikih poslova, koliko bih još zaradio? Ako nastavim to da radim, zaradiću dobre pare. Za nekoliko godina ću se obogatiti.” Međutim, kada sam razmišljao o tome kako je to novac koji sam zaradio prodajom svog ugleda, i dalje sam se osećao nespokojno. S druge strane, ako bih samo nastavio da radim pošteno kao i ranije, uopšte ne bih zaradio velike pare. Nekoliko dana sam bio u nedoumici, i na kraju, gledajući novac koji mi se sâm nudio, izabrao sam profit. Od tada je izreka „bez lukavstva nema bogatstva” postala moj moto. Da bih zaradio više novca i živeo luksuzno, stalno sam nešto varao mušterije i radio stvari koje su bile protiv moje savesti.

Jednom sam kupio tovar dasaka lošijeg kvaliteta i rekao radnicima: „Ako mušterija dođe, ne počinjite s radom. Ne dozvolite da vidi materijale koje koristite.” Ali baš kada su radovi bili u toku, mušterija se iznenada pojavila. Srce mi se popelo u grlo i dlanovi su mi se znojili; bio sam se preplašio da će kupac uočiti nedostatke. Da je to otkrio, ne samo da bih izgubio zaradu, već bih izgubio i novac koji sam potrošio na materijal. Srećom, mušterija to tada nije primetila. Kada sam stigao kući posle posla, i dalje sam brinuo: „Da li će kupac noću ići na gradilište? Šta ako primeti da postoji problem sa materijalom?” Stalno mi je bilo neprijatno i nisam uspevao da se opustim sve dok nisam završio taj posao i dok mi nisu platili fakturu. Postepeno sam zarađivao sve više novca i ne samo da sam kupio kuću i nešto uštedeo, već su mi i rođaci i prijatelji zavideli i hvalili me. Ranije, kada nisam imao para, kada bih sreo ljude koje sam poznavao, ja bih im se obratio, ali mi oni ne bi odgovorili. A sada, kada bi me sreli, uvek bi me prvi pozdravili i dočekali sa osmehom. Ponekad sam ih molio za pomoć i većina je spremno prihvatala. Osećao sam da su izreke: „Nije sve u novcu, ali bez njega ne možeš ništa” i „svet se vrti oko novca”, bile sasvim tačne. Ali ponekad bih zastao i razmišljao o tome da, iako sam zaradio novac i kupio automobil idući protiv svoje savesti tokom proteklih nekoliko godina, nisam bio baš srećan. Umesto toga, po ceo dan sam živeo usred briga i strepnje. Kad bi kupci saznali da sam uradio ove neetičke stvari, svakako bi uperili prstom u mene i kritikovali me. Nisam smeo ni da zamislim kako bi ta scena izgledala. Moje mušterije i ja smo bili iz istog grada, pa smo se stalno viđali, ali ponekad kada sam se sretao s njima nisam imao hrabrosti da podignem glavu i pogledam ih u oči. Nisam mogao da se otresem osude i optužbi u svom srcu, a ponekad sam čak i sanjao da mi mušterije dolaze na vrata, što me je, preplašenog, budilo iz sna. Ponekad sam isto mislio: „Prestani da varaš ljude. Bilo bi bolje da se vratim na ono kako sam ranije radio, pošteno i dobro. U redu je i da zaradim samo malo novca.” Ali onda sam razmišljao o tome kako će mojoj deci novac biti potreban za razne stvari kada odrastu, a osim toga, bez novca bi moj materijalni život takođe opao. Osećao sam se pomalo nevoljno i našao sam se u dilemi. Često sam uzdisao: „Zašto je život tako mučan?”

U oktobru 2013. godine, prihvatio sam Božje delo poslednjih dana i počeo da živim crkvenim životom. Na skupovima sam otkrio da su moja braća i sestre svi otvoreno govorili o onome što im je u srcu i diskutovali o iskvarenosti koju su otkrili u svojim životima. To je nešto što nikada ne biste videli u društvu. Jednom, na okupljanju, jedna sestra je razgovarala u zajedništvu o tome kako je to biti poštena osoba. Kada je govorila o tome kako su ona i njen muž lagali i varali ljude da bi prodali robu, rekao sam sa saosećanjem: „Ljudi na ovom svetu su sve gori i gori. Sve se svodi na to da ti mene prevariš, a ja tebe. To je baš moj slučaj, da samo pošteno radim u građevinarstvu, nikada ne bih zaradio novac. Moraš da izvodiš trikove i da varaš da bi zaradio više novca.” Sestra je rekla: „Sve je to rezultat Sotoninog kvarenja ljudi. On nas tera da živimo u grehu, da izgubimo bilo kakve osnovne granice u svom vladanju, i ostavlja nas u stanju da jedva osetimo svoju savest.” Tada smo pročitali odlomak Božjih reči: „Koje aspekte čoveka Sotona kvari koristeći svaki od ovih trendova? Sotona uglavnom kvari čovekovu savest, razum, ljudskost, moral i poglede na život. A zar i ovi društveni trendovi postepeno ne degradiraju i ne kvare ljude? Ove društvene trendove Sotona koristi da bi ljude, korak po korak, namamio u đavolje gnezdo, tako da ljudi nesvesno zagovaraju novac, materijalne želje, zlo i nasilje u društvenim trendovima. Kad ove stvari jednom prodru u čovekovo srce, u šta se onda čovek pretvara? Čovek postaje đavo i Sotona! Zašto? Jer kakva psihološka sklonost postoji u čovekovom srcu? Čemu se čovek divi? Čovek počinje da uživa u zlu i nasilju, ne pokazujući ljubav prema lepoti ili dobroti, a još manje prema miru. Ljudi nisu voljni da žive jednostavnim životom u normalnoj ljudskosti, već bi radije da uživaju u visokom statusu i ogromnom bogatstvu, da se prepuste telesnom uživanju, ne štedeći napor da udovolje svom telu, bez ikakvih ograničenja ili spona; drugim rečima, oni bi da rade šta im se prohte. (…) Među ljudima više nema nikakve naklonosti, nema više ljubavi među članovima porodice, nema razumevanja među rođacima i prijateljima; odnose između ljudi je počelo da odlikuje nasilje. Svi do jednog, ljudi posežu za nasilnim metodama da bi živeli među svojim bližnjima; oni koriste nasilje da grabe svoj hleb nasušni; osvajaju pozicije i stiču profit koristeći nasilje, te uz pomoć nasilja i rđavih načina čine šta im je volja. Zar nije užasan ovaj ljudski rod?” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni VI”). Iz Božjih reči sam shvatio da Sotona koristi slavu, dobitak i novac da nas iskuša i učini da cenimo novac iznad svega. Da bismo dobili novac i da bi nam se drugi divili, beskrupulozni smo i varamo druge protiv sopstvene savesti. Sva porodična privrženost i prijateljstvo nestaju i sva savest i razum nestaju. Setio sam se kako sam, kada sam tek počeo da poslujem, i dalje mogao pošteno da zarađujem novac, ali kada sam video da drugi ljudi varaju i tako zarađuju velike količine novca, da uživaju u dobrom materijalnom životu i da im se drugi dive, pustio sam da me matica nosi i izdao sam svoju savest, koristeći različite metode da prevarim svoje mušterije. Ne samo da sam uzimao mito, već sam i manipulisao građevinskim materijalom. Iako sam uspeo da zaradim nešto novca, sav taj novac je stečen varanjem i obmanama i u srcu uopšte nisam bio srećan. Umesto toga, bio sam na ivici nerava po ceo dan. Ispostavilo se da je sve to posledica Sotoninog kvarenja ljudskog roda.

Kasnije sam pročitao još Božjih reči: „Treba da znate da Bog voli one koji su pošteni. Bog je u suštini veran, i stoga se Njegovim rečima uvek može verovati; uz to, Njegovi su postupci bez grešaka i neosporni, zbog čega Bog voli one koji su potpuno iskreni prema Njemu. Poštenje znači da svoje srce poklanjate Bogu, tako što ste u svemu iskreni prema Njemu, u svemu otvoreni prema Njemu, što nikada ne krijete činjenice, ne pokušavate da obmanete one iznad i ispod vas i što ne radite stvari samo zato da biste iskamčili Božju naklonost. Ukratko, biti pošten znači biti čist u svojim postupcima i rečima, i ne obmanjivati ni Boga ni čoveka” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Tri opomene”). Iz Božjih reči sam shvatio da je Bog veran i svet. Bog govori sa potpunom iskrenošću, Njegove reči su čiste i On voli poštene ljude. Bog se nada da ćemo uvek govoriti i postupati u skladu s Njegovim rečima, da ćemo biti iskreni i neposredni, da nećemo pokušavati da varamo ni Boga ni ljude. Samo na taj način možemo da proživimo ljudsko obličje i samo tako će nas Bog odobriti. Nakon što sam shvatio Božju nameru, znao sam da moram da prihvatim Božje ispitivanje kada se bavim građevinskim poslom i da budem iskren sa svim svojim mušterijama. Razmišljao sam o tome kako sam u poslednjih nekoliko godina po ceo dan lagao i varao da bih zaradio novac i vladao se na način koji se kosio sa mojom savešću. To je izazvalo Božje gađenjei mržnju. Stoga sam prvo počeo da u praksi budem poštena osoba na malim projektima, tako što nisam pumpao cene, niti fušerio. Zahvaljujući tome sam se osećao mnogo opuštenije i malo smirenije i spokojnije.

Međutim, nakon nekog vremena sam shvatio da tako naprosto ne mogu ništa da zaradim. Razmišljao sam o činjenici da ljudi u svakom poslu izvode neke smicalice i varaju i to me je veoma zbunjivalo. Nisam znao šta da radim. Posle izvesnog oklevanja, ponovo sam izabrao svoje lične interese. Pomislio sam: „Biti poštena osoba zahteva vreme. Nikada nije kasno da u budućnosti praktikujem da budem pošten.” Prilikom renoviranja jednog prostora, da bih uštedeo, koristio sam obične materijale i imitacije visokokvalitetnih materijala. Nedugo zatim, mušterija je slučajno poplavila renovirani prostor, te su problemi sa kvalitetom materijala postali jasni. Mušterija je primetila da materijali koje sam koristio nisu dobrog kvaliteta, pa je insistirao da odbije 10.000 juana od konačnog plaćanja. Ali to nije bilo dovoljno da se trgnem. Nešto kasnije, vlasnica prodavnice odeće me je angažovala da joj sredim fasadu. Iz iskustva znam da se fasade prodavnica odeće prilično često sređuju. Pomislio sam: „Čak i ako ne budem koristio kvalitetan materijal, ona neće primetiti razliku, a ja na tome mogu da zaradim više para. Ovaj projekat mogu da iskoristim i da povratim onih deset hiljada juana koje sam ranije izgubio.” Zato sam na tom projektu koristio obične materijale. Tokom radova jedan radnik je rekao: „Gazda, ti stvarno umeš da napraviš dobar posao. Ovi paneli koje koristiš nisu samo kompozitni alubond paneli, već su i sirovina za izradu drugih elemenata. Mora da ćeš dobre pare da uzmeš na ovom poslu, zar ne?” Ljutito sam rekao: „Ako ne budem tako radio, hoćeš ti da mi nadoknadiš onu štetu od prošlog puta?” U to vreme sam samo mislio na pare i srce mi je bilo otupelo. Posao je brzo završen, ali pre nego što je račun plaćen, mušterija me je pozvala i rekla da je jedna ploča pala i zamalo udarila nekoga. Kada sam stigao tamo, vlasnica prodavnice odeće je ljutito rekla: „Koristio si loš materijal za moju fasadu. Kako ćeš to da mi nadoknadiš?” Nisam imao drugog izbora nego da priznam krivicu i izvinim se: „Odmah ću to da vam sredim. Naplatiću vam samo materijal, ne i ruke.” Složila se. Nakon toga, nisam mogao da se zbunjeno ne zapitam: „Zašto mi sve ide naopako ovih dana? Želeo sam da iskoristim ovu priliku da nadoknadim deo gubitaka, ali gubici su sada sve veći i veći. Srećom, ovog puta niko nije povređen, inače bih bio u velikoj nevolji.” Tada sam počeo malo dublje da razmišljam: „Vrlo sam svestan da Bog voli poštene ljude, ali kada radim ja uporno varam ljude. Šta bi mogao da bude uzrok tome?”

Kasnije sam pročitao Božje reči i u srcu mi se malo razvedrilo. Svemogući Bog kaže: „Sve dok ljudi ne dožive Božje delo i ne shvate istinu, obuzima ih Sotonina priroda i prevladava njima iznutra. Šta ta priroda konkretno podrazumeva? Na primer, zašto si sebičan? Zašto štitiš sopstveni položaj? Zašto imaš tako snažna osećanja? Zašto uživaš u nepravednim stvarima? Zašto voliš ta zla? Na čemu se zasniva tvoja naklonost tim stvarima? Odakle te stvari dolaze i zašto ih tako rado prihvataš? Do sada ste svi razumeli da je glavni uzrok svih tih stvari Sotonin otrov koji je u čoveku. Šta je, dakle, Sotonin otrov? Kako se može iskazati? Na primer, ako pitaš, ’Kako bi ljudi trebalo da žive? Za šta bi ljudi trebalo da žive?’ ljudi će odgovoriti, ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’. Ta jedna rečenica iskazuje sam koren problema. Sotonina filozofija i logika postale su čovekov život. Ma čemu stremili, ljudi to rade za sebe – i tako žive samo za sebe. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ – to je životna filozofija čoveka i to ujedno predstavlja ljudsku prirodu. Te reči su već postale priroda iskvarenog ljudskog roda i jesu istinski portret sotonske prirode iskvarenog ljudskog roda. Ta sotonska priroda već je postala temelj postojanja iskvarenog ljudskog roda. Nekoliko hiljada godina iskvareni ljudski rod živeo je od tog Sotoninog otrova, sve do dana današnjeg” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako hodati Petrovim putem”). Iz razotkrivanja u Božjim rečima, shvatio sam da Sotona koristi razne otrove kao što su „spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „novac je najvažniji” i „bez lukavstva nema bogatstva” da iskušava i kvari ljude. Kada se ljudi drže tih pravila, postaju sve sebičniji i ogavniji i smatraju da je zarada na prvom mestu. Od zemalja i naroda do porodica i pojedinaca, svako je spreman da plati bilo koju cenu za sopstvene interese. Izvode trikove, varaju i udovoljavaju svojim željama čak i na uštrb tuđih interesa. Njihova savest je uništena i njihova ljudskost je izgubljena. U početku sam uspevao da radim prema svojoj savesti i bio sam spreman da se potrudim da dobro obavim posao za svoje mušterije. Iako je bilo pomalo naporno, srce mi je bilo mirno i spokojno. Kasnije sam video ljude koji se takođe bave mojim poslom kako voze automobile i zarađuju preko sto hiljada juana godišnje i postao sam veoma zavidan. Da bih zadobio divljenje drugih i imao visok životni standard, varao sam i primao mito protiv svoje savesti. Koristio sam imitacije visokokvalitetnih materijala i proturao ih kao dobre i nisam se zaustavio čak ni nakon što su moje mušterije to prozrele; nisam odustao od jurnjave za novcem iako je to bilo protiv moje savesti. Video sam da me je talas zla potpuno preplavio. Prekoračio sam osnovne granice sopstvenog vladanja zbog lične koristi, beskrupulozno sam varao svoje mušterije i postajao sve sebičniji i pohlepniji, gubeći svoj integritet i dostojanstvo. Tokom tih godina, iako sam zaradio nešto novca varajući, dani mi nisu proticali u sreći. Čim bih pomislio kako varam ljude, osetio bih neku muku u srcu i nisam se usudio da se suočim sa svojim prijateljima. Stalno sam osećao bol u srcu i grižu savesti. Ni noću nisam mogao dobro da spavam, a ponekad su me budile noćne more. Kada sam počeo da verujem u Boga, postao sam vrlo svestan da Bog voli poštene ljude i da samo pošteni ljudi mogu da budu spaseni i da uđu u Božje carstvo. Međutim, izgledalo je kao da je neki demon zaposeo moje srce, a ja sam bio spreman da varam za profit, živeći usred greha i nesposoban da se otrgnem. Da nije bilo razotkrivanja Božjih reči, ne bih razumeo ozbiljnost laganja i varanja. Nastavio bih da tonem sve dublje i dublje u talas zla, nepošteno zarađujući novac, prkoseći svojoj savesti. Na kraju bi mi Sotona samo naneo štetu i sišao bih u pakao zajedno sa njim da bih bio kažnjen. Zahvalio sam se Bogu iz dubine duše za Njegovo spasenje i tajno sam odlučio da više ne obmanjujem niti varam svoje mušterije. Morao sam da govorim iskreno, da radim pošteno i da budem čovek od integriteta i dostojanstva.

Posle izvesnog vremena, našao sam se u iskušenju. Preko preporuke sam preuzeo projekat vredan 70.000 juana. Mušterija je imala dvadeset i nešto godina i nije znala ništa o dekoraciji. Dogovorio sam se sa njom da neće plaćati prema zvaničnom budžetu kompanije, već će cena biti zasnovana na količini materijala iskorišćenog u radu. Pošto smo se dogovorili, počeli smo sa radom. Mušterija je retko dolazila na gradilište, pa sam pomislio: „Ovo je sjajna prilika. Ako isfušerim, mogao bih da uštedim hiljade juana i da ih stavim u džep.” Ali onda sam pomislio: „Moram da budem poštena osoba i da prestanem da lažem i varam.” Međutim, u srcu još uvek nisam mogao da propustim ovu dobru priliku da zaradim. „Ako na delu budem poštena osoba, izgubiću ovaj novac koji mi se sâm nudi. Pored toga, takve prilike su retke, a ako mi ova izmakne, ne znam kada ću imati sledeću.” Baš kada nisam znao šta da odlučim, pročitao sam Božje reči i dobio snagu u srcu. Bog kaže: „To što Bog traži da ljudi budu pošteni dokazuje da On zaista prezire i ne voli lažljive ljude. Božja odbojnost prema lažljivim ljudima je odbojnost prema njihovom načinu obavljanja stvari, prema njihovim naravima, njihovim namerama i njihovim metodama prevare; Bog ne voli ništa od toga. Ako su lažljivi ljudi u stanju da prihvate istinu, da priznaju svoje varljive naravi i spremni su da prihvate Božje spasenje, onda i za njih ima nade da će biti spaseni – jer se Bog prema svima odnosi jednako, kao i istina. Dakle, ako želimo da postanemo ljudi koji ugađaju Bogu, prvo što moramo da učinimo jeste da promenimo naša načela ponašanja. Ne možemo više da živimo po sotonskim filozofijama, ne može život više da nam se rukovodi lažima i prevarama. Moramo da odbacimo sve svoje laži i da postanemo pošteni ljudi. Tada će Bog na nas drugačije gledati” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Najosnovnija praksa da se bude poštena osoba”). Bog se najviše gadi toga što ljudi lažu i varaju. Božji zahtev za ljude je da budu pošteni. On zahteva da ljudi budu iskreni i otvoreni u svemu što govore i rade, bez obmane ili varanja. Morao sam da naučim sebe da budem poštena osoba, i morao sam da prestanem da lažem i varam. Zato sam pošteno izračunao količine materijala. Kada je projekat bio skoro završen, izračunao sam da je koštao samo 57.000 juana, i da je ostalo preko 10.000. S tim parama sam mogao da isplatim dve radničke mesečne plate. Pokušavao sam da odlučim da li da zadržim preostali novac ili da kažem istinu mušteriji, ili da ga možda podelimo – to bi bilo razumno. Zato što su materijali koje sam kupio bili jeftini, u radu nije bilo otpada, te sam mu time pomogao da uštedi novac. Ali kada sam izdao fakturu, u srcu mi je bilo nelagodno. Shvatio sam da ponovo pokušavam da varam, i setio sam se Božjih reči: „Bog je tu, tik pored tebe, motri na svaku tvoju reč i postupak, motri na sve što radiš i na promene koje se odigravaju u tvojoj glavi – to je Božje delo” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Kako spoznati Božju narav i rezultate koje Njegovo delo treba da ostvari”). Nisam mogao da ne budem malo uplašen, kao da je Bog stajao pored mene i gledao me. Božje reči su me još jednom podsetile da budem poštena osoba i da ne lažem i ne varam zbog novca. Zato sam mušteriji brže-bolje naplatio stvarni iznos. On mi je zahvalno rekao: „Mnogo ti hvala na ovome! Uštedeo si mi novac. Ovog puta sam se obratio pravoj osobi. Da sam angažovao nekog nepoštenog, morao bih da potrošim više novca.” Kada sam ga čuo kako to govori, u srcu sam osetio iskrenu sreću i spokoj.

Posle toga, ponekad kada su građevinski projekti uključivali velike potencijalne zarade, i dalje sam razmišljao o tome da budem prevarant i da izvodim trikove da bih zaradio više novca, ali sam se molio Bogu i primenjivao u skladu sa Božjim rečima, učeći sebe da budem poštena osoba. Takva primena je doprinela da mi srce postane veoma spokojno i da imam više posla nego ranije. Osamdeset odsto njih je bilo rezultat preporuke starih mušterija. Sve naše mušterije su nas hvalile što smo bili pošteni, što smo dobro obavljali posao i koristili kvalitetne materijale. Nisu morali stalno da nas nadgledaju kada smo radili i imali su veliko poverenje u kvalitet našeg rada. Zahvalan sam Bogu što mi je pružio ruku spasenja i spasao me iz blatišta greha. Zahvaljujem Bogu iz dna duše!