Oduvek sam mislio da braća i sestre koji su starešine ili delatnici u crkvi, ili koji obavljaju dužnosti na izradi tekstova, imaju brz životni rast. Naročito kada se obavljaju dužnosti na izradi tekstova, svakodnevno se baviš člancima sa iskustvenim svedočenjima i razgovaraš o temama koje se odnose na život-ulazak, pa sam se očajnički nadao da ću moći da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Verovao sam da ću na taj način postići brz životni rast i da ću imati veću nadu da budem spasen i preživim u budućnosti. Sećam se da sam jednom stupio u kontakt sa bratom koji je nekoliko godina obavljao dužnosti na izradi tekstova. Video sam da je njegova beseda o Božjim rečima prilično pronicljiva i da pokazuje određenu dubinu. Kada bi mu se nešto dogodilo, bio je u stanju da traga za istinom kako bi promislio o sebi i razumeo sebe, i njegov život-ulazak je bio prilično dobar. Ako su druga braća i sestre imali bilo kakvih problema ili poteškoća, on je uglavnom bio u stanju da razgovara u zajedništvu i da ih reši koristeći Božje reči. Tada sam bio veoma zavidan i u sebi sam mislio: „Bilo bi sjajno kada bih mogao da imam takav kov! Tako bi moj životni rast bio brži i imao bih veću nadu da budem spasen i preživim u budućnosti.” Kasnije sam saznao da ovaj brat ne samo da je nekoliko godina obavljao dužnosti na izradi tekstova, već je i pisao scenarije. Rekao je da, pre nego što je obavljao dužnosti na izradi tekstova, nije znao kako da se izrazi kada je govorio ili razgovarao u zajedništvu, i njegov ulazak je bio prilično plitak kada su mu se stvari događale; nakon što je počeo da obavlja dužnosti na izradi tekstova, postigao je određeni napredak. Čuvši ga da to kaže, još čvršće sam poverovao da obavljanje dužnosti na izradi tekstova znači brz životni rast, i da, ako želim da budem spasen, moram da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Od tada sam se još više radovao prilici da obavljam dužnosti na izradi tekstova.

Početkom decembra 2021. godine, obavljao sam dužnost kompjuterskog tehničara, ali kako je za tu dužnost bilo potrebno manje ljudi, nadzornik me je pitao da li želim da obavljam dužnosti na izradi tekstova. U sebi sam se obradovao kada sam to čuo, misleći da konačno imam priliku da obavljam te dužnosti. Prihvatio sam to sa velikim zadovoljstvom. U početku sam bio odgovoran za rad na izradi tekstova jedne crkve, ali kasnije sam želeo da budem odgovoran za još nekoliko crkava kako bih se više obučavao, kako bi moj životni rast bi bio brži i kako bih imao veću nadu da budem spasen i da preživim u budućnosti. Stoga sam podelio svoje misli sa starešinama i oni su se složili. Nedugo zatim, primio sam pismo od starešina, u kojem su tražili da im u roku od dva dana pošaljem spisak kompjuterskih veština koje sam savladao. Mislio sam da je to malo čudno i pitao sam se: „Sada obavljam dužnosti na izradi tekstova. Zašto od mene traže da ovo pišem? Da li žele da mi ponovo dodele dužnost kompjuterskog tehničara?” Setio sam se vremena kada sam obavljao dužnost kompjuterskog tehničara. Svakog dana sam ili istraživao tehnologiju ili tražio informacije na internetu. Stalno sam bio zauzet obavljanjem zadataka i nisam postigao nikakav život-ulazak. Ako bih se vratio obavljanju ove dužnosti, onda bih u budućnosti bio samo neko ko ulaže napor i službuje, i na kraju bi me Bog eliminisao. Nisam želeo da ponovo obavljam ovu dužnost, pa nisam napisao spisak. Nakon nekoliko dana, starešine su mi pisale i pitale me da li sam završio sa pisanjem spiska. Rekao sam da nisam i pitao ih da li žele da mi ponovo dodele dužnost kompjuterskog tehničara. Takođe sam sa njima razgovarao u zajedništvu na osnovu Božjih reči, rekavši da mi je obavljanje dužnosti na izradi tekstova dodeljeno u skladu sa načelima. Nakon što sam ovako odgovorio, starešine nisu više ništa rekle. Međutim, narednih dana sam se osećao nespokojno kad god bih pomislio na to. Da li je ono što sam radio bilo u skladu sa Božjom namerom? Morao sam da se molim i tragam kako ne bih učinio nešto pogrešno i uvredio Boga.

Jednog jutra tokom svojih duhovnih posvećenosti, pročitao sam Božje reči: „Kako neko ko stremi ka istini treba da posmatra ljude? Treba da posmatra ljude i stvari, da se vlada i postupa isključivo u skladu s Božjim rečima, uzimajući istinu kao kriterijum. Kako, onda, da posmatraš svakog čoveka u skladu s Božjim rečima? Gledaj da li čovek poseduje savest i razum i da li je dobar ili zao. U kontaktu sa njim ćeš možda videti da je, iako ima svoje sitne mane i nedostatke, njegova ljudskost sasvim solidna. Možda je tolerantan i strpljiv u odnosima sa ljudima, a kada je neko negativan ili slab, ponaša se prema njemu s ljubavlju i u stanju je da se za njega pobrine i da mu pomogne. To je njegov stav prema drugima. A kakav mu je stav prema Bogu? Na osnovu njegovog stava prema Bogu još je lakše proceniti da li ima ljudskost. Možda je, u vezi sa svim Božjim delima, pokoran, traga i čezne, a kada vrši dužnost i komunicira sa drugima – kada dela – ima bogobojažljivo srce. Nije pustolov, nije da čini nepromišljeno zla dela i nije da se usuđuje da uradi ili kaže bilo šta. Kada se desi nešto što ima veze sa Bogom ili sa Njegovim delom, veoma je oprezan. Kada utvrdiš da su to manifestacije koje ispoljava, kako da, na osnovu stvari koje se otkrivaju iz njegove ljudskosti, odmeriš da li je taj čovek dobar ili loš? Odmeri to na osnovu Božjih reči i na osnovu toga da li ima savesti i razuma, kao i na osnovu njegovog stava prema istini i Bogu. Kada ga proceniš na osnovu ta dva kriterijuma, videćeš da taj čovek, iako u njegovom ponašanju ima problema i mana, ipak ima savesti i razuma, da mu je srce pokorno i bogobojazno i da voli i prihvata istinu. Ako je tako, onda je, u Božjim očima, on neko ko može biti spasen, koga Bog voli” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (3)”). Dok sam promišljao o Božjim rečima, shvatio sam da, kako bi se procenilo da li osoba ima ljudskost i da li stremi ka istini, treba gledati da li se oprezno odnosi prema stvarima koje se tiču Boga i rada Božje kuće, i da li ima bogobojažljivo srce i srce koje traži Boga. Nasuprot tome, gledajući sebe, kada su me starešine zamolile da zapišem koje sam kompjuterske veštine savladao, pretpostavio sam da bi mogli da mi dodele dužnost kompjuterskog tehničara i stoga nisam bio voljan to da uradim. Verovao sam da nisam postigao nikakav život-ulazak kada sam ranije obavljao tu dužnost i da je obavljanje te dužnosti samo ulaganje napora i službovanje bez prilike za spasenje u budućnosti. Zato jednostavno nisam želeo da obavljam dužnost kompjuterskog tehničara. S druge strane, verovao sam da bih, obavljajući dužnosti na izradi tekstova, svakodnevno dolazio u dodir sa stvarima koje se odnose na život-ulazak, moj životni rast bi bio brz i imao bih više nade da budem spasen u budućnosti. Zato sam želeo da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Kada je u pitanju bio rad crkve, razmatrao sam samo da li mogu da dobijem blagoslove u budućnosti i nisam uopšte imao stav traganja niti bogobojažljivo srce. Crkva uvek raspoređuje dužnosti prema potrebama rada i u skladu sa jačim stranama i kovom svakog pojedinca. Ne mogu imati lične sklonosti i izbore, već bi trebalo da dam prednost interesima crkve. Kada sam to shvatio, srce mi se razvedrilo i znao sam da, po pitanju ove stvari, više ne mogu da pravim izbore po svom nahođenju. Napisao sam pismo okružnim starešinama izražavajući svoju spremnost da se pokorim uređenjima crkve. Dva dana kasnije, okružne starešine su pisale da su hitno potrebni ljudi za obavljanje dužnosti kompjuterskog tehničara i želeli su da urede da ja to obavljam. Prihvatio sam.

Mesec dana kasnije, video sam da svakodnevno samo odgovaram na pisma ili sprovodim i pratim neki tehnički posao. Osećao sam se kao da samo obavljam zadatke i da moj život-ulazak uopšte ne napreduje. Ako bi se ovo nastavilo, zaista bih postao neko ko samo ulaže napor i službuje, i ne bih imao nimalo nade da budem spasen u budućnosti. Kada sam to pomislio, jednostavno nisam mogao da prikupim nimalo motivacije u srcu. Iako sam radio sve što su od mene tražili, nisam nosio nikakav teret u svojoj dužnosti i nisam razmišljao kako da dobro obavim ovu dužnost; takođe sam bio veoma pasivan u učenju veština. Počeli su da mi nedostaju dani kada sam obavljao dužnosti na izradi tekstova i mislio sam da bi bilo mnogo bolje da obavljam dužnosti na izradi tekstova. Tada bih, nakon što bih se neko vreme obučavao, postigao životni rast i naučio da tragam za istinom kako bih rešio svoje probleme kada se neke stvari dogode. Ne bih živeo okružen beskrajnim zadacima, bez mogućnosti da iskusim Božje delo i ne postižući mnogo životnog rasta. Što sam više ovako razmišljao, to sam se slabije osećao. Čak sam zažalio što sam pristao kada su me starešine zamolile da obavljam dužnost kompjuterskog tehničara. Međutim, sada se nisam mogao vratiti. Mogao sam samo da nastavim, osećajući se bespomoćno. Ipak, jednostavno nisam mogao da prikupim nikakvu motivaciju niti da se potpuno pokorim. Često sam se u srcu molio Bogu kako bih tragao: „Dragi Bože, ne razumem koja je Tvoja namera u ovom okruženju koje me je snašlo. Koje lekcije želiš da naučim u ovom okruženju? Koje aspekte moje iskvarene naravi treba očistiti i preobraziti? Neka me Ti prosvetiš i vodiš.”

Kasnije sam pročitao Božje reči: „Antihristi nikada ne slušaju uređenja Božje kuće i oni uvek usko povezuju svoju dužnost, slavu, dobit i status sa svojom nadom da će dobiti blagoslove, povezuju i sa svojim budućim odredištem, kao da kad jednom izgube svoj ugled i status, nemaju nade da će dobiti blagoslove i nagrade, što im se čini kao da time gube svoj život. Oni misle: ’Moram da budem oprezan, ne smem da budem nemaran! Ne mogu se osloniti na božju kuću, braću i sestre, starešine i delatnike, pa čak ni na boga. Ne mogu da verujem nikome od njih. Osoba na koju se najviše možeš osloniti i koja je najviše vredna poverenja si ti sam. Ako ne praviš planove za sebe, ko će brinuti o tebi? Ko će razmatrati tvoju budućnost? Ko će razmotriti da li ćeš primiti blagoslove ili ne? Zbog toga moram pažljivo da pravim planove i proračune radi sebe. Ne smem da pogrešim niti da budem čak i malo nemaran, inače, šta ću ako neko pokuša da me iskoristi?’ Zato se oni čuvaju starešina i delatnika Božje kuće, bojeći se da će ih neko raspoznati ili prozreti, i da će tada biti smenjeni, da će im san o blagoslovima biti pokvaren. Oni misle da moraju da zadrže svoj ugled i status da bi imali nadu da će dobiti blagoslove. Za antihrista je biti blagosloven veće od nebesa, veće od života, važnije od traganja za istinom, od promene naravi ili ličnog spasenja, i važnije od toga da dobro obavljaju svoju dužnost i da budu stvoreno biće koje je u skladu sa merilom. Oni misle da biti stvoreno biće koje je u skladu sa merilom, dobro obavljati svoju dužnost i biti spasen, jesu beznačajne stvari koje gotovo da nisu vredne ni pomena niti opažanja, dok je sticanje blagoslova jedina stvar u njihovom životu koja se nikada ne zaboravlja. Na šta god da naiđu, ma koliko veliko ili malo, oni to vezuju za blagoslov, neverovatno su oprezni i pažljivi i uvek sebi ostavljaju izlaz” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Dvanaesta stavka”). „Nije slučajno što su antihristi u stanju da obavljaju svoju dužnost – oni to nesumnjivo rade zbog sopstvenih namera, ciljeva i želje za sticanjem blagoslova. Ma koju dužnost da obavljaju, njihov cilj i stav su, naravno, neodvojivi od sticanja blagoslova, dobrog odredišta, dobrih izgleda i sudbine, na koje misle i oko kojih brinu danonoćno. Oni su poput poslovnih ljudi koji ne razgovaraju ni o čemu osim o poslu. Sve što antihristi rade povezano je sa slavom, dobiti i statusom – sve je povezano sa sticanjem blagoslova, izgleda i sudbine. U dubini duše, srca su im puna tih stvari; to je priroda-suština antihrista. Upravo zbog te priroda-suštine, drugi su u stanju jasno da vide da će antihristi završiti tako što će na kraju biti uklonjeni” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka (7. deo)”). Bog razotkriva da antihristi unose lične namere i ciljeve u svoju veru u Boga i obavljanje svoje dužnosti. Da bi dobili blagoslove, u svemu što rade ponašaju se oprezno i pažljivo, praveći lukave proračune. Kada dođe do promene u njihovoj dužnosti koja utiče na njihovu želju da dobiju blagoslove, to im izgleda kao da gube život. To je priroda-suština antihristâ. Kada sam promislio o sebi u svetlu Božjih reči, video sam da je moje ponašanje identično ponašanju antihrista. Obavljajući svoju dužnost, na svakom koraku sam razmišljao o sticanju blagoslova. Oduvek sam verovao da će obavljanje dužnosti na izradi tekstova omogućiti brz životni rast i dati mi veću nadu da budem spasen u budućnosti. S druge strane, verovao sam da će obavljanje drugih dužnosti značiti spor životni rast i slabu nadu u preživljavanje. Kada sam imao priliku da obavljam dužnosti na izradi tekstova, naizgled sam aktivno pratio rad na izradi tekstova; čak sam želeo da starešine urede da budem zadužen za još nekoliko crkava. Međutim, moja namera i cilj u tome nisu bili da ponesem istinski teret u svojoj dužnosti; još manje da dobro obavljam svoju dužnost i pokažem razumevanje prema Božjim namerama. Umesto toga, bilo je to da bih dobio blagoslove. Kada su mi starešine pisale i tražile da napišem spisak kompjuterskih veština koje sam savladao, pretpostavio sam da žele da mi dodele dužnost kompjuterskog tehničara i osetio sam veliki otpor. Osećao sam da je obavljanje dužnosti kompjuterskog tehničara samo ulaganje napora i obavljanje zadataka, da ne bih postigao život-ulazak, da je to samo službovanje i da je verovatnoća da budem spasen i preživim u budućnosti veoma mala. Emocije otkrivene u mom srcu su se sve svodile na odbojnost i otpor, ali sam se čak pozivao na načela dok sam samopravedno razgovarao u zajedništvu sa starešinama o tome kako sam ja pogodan za obavljanje dužnosti na izradi tekstova. Kasnije, iako sam pristao da obavljam dužnost tehničara, nakon što sam je neko vreme obavljao, osećao sam se kao da samo obavljam zadatke svaki dan i ne postižem nikakav život-ulazak. Brinuo sam se da, ako se ovo nastavi, za mene neće biti nade u spasenje, pa sam živeo usred žalbi i negativnosti. Izgubio sam svako interesovanje za obavljanje svojih dužnosti ili učenje veština, i bio sam veoma pasivan. Čak sam zažalio što sam obavljao ovu dužnost. Zapravo, crkva uvek dodeljuje dužnosti na osnovu potreba posla. Crkvi su hitno bili potrebni ljudi za obavljanje dužnosti u vezi sa kompjuterskom tehnologijom, a to je dužnost u kojoj sam ja vešt. Svako ko poseduje savest, razum i ljudskost, ostavio bi po strani svoje lične interese i uzeo u obzir celokupni rad crkve kako on ne bi bio pogođen. Međutim, na svakom koraku sam razmatrao kako da dobijem blagoslove i kako da budem spasen i preživim. Lukavo sam računao kako da dobijem blagoslove, bio sam nezadovoljan onim što su starešine uredile, pružao sam otpor prema tome i bio sam negativan i zabušavao sam u obavljanju svoje dužnosti. Naizgled, činilo se da sam nezadovoljan starešinama, ali suština toga bila je otpor prema okruženju koje je Bog postavio. To je bilo opiranje Bogu i pobuna protiv Boga! Pomislio sam na Pavla, iz Doba blagodati. Naizgled, on je u svojoj veri u Boga ostavio sve, davao se, patio i plaćao cenu. Međutim, on je sve vreme pokušavao da se pogađa s Bogom; pokušavao je da prevari Boga i iskoristi Ga da bi u budućnosti dobio venac pravednosti. Sva njegova dela smatrana su zlim delima u Božjim očima, i na kraju ga je Bog eliminisao i kaznio. Moje ponašanje je bilo isto kao Pavlovo. Ostavljao sam sve, davao se, patio i plaćao cenu u obavljanju svoje dužnosti samo da bih dobio blagoslove. Pokušavao sam da se pogađam s Bogom i da iskoristim Boga da bih zauzvrat dobio divno odredište. Unosio sam ove nečistoće u svoju veru u Boga i svoju dužnost; u Božjim očima, ovo je bilo zlo. Ako se ne bih pokajao, Bog bi me eliminisao. Razmišljao sam o tome da Bog danas dolazi da dela i izražava Svoje reči da bi spasao ljude, tražeći od ljudi da obavljaju dužnosti u Njegovoj kući. U ovome se On nada da ćemo stremiti ka istini u obavljanju svojih dužnosti, prihvatiti sud i grdnju Njegovih reči i na kraju dobiti istinu i postići promenu u naravi, proživljavajući istinsko ljudsko obličje. On se nada da ćemo na kraju postati ljudi koji se istinski pokoravaju Bogu i obožavaju Ga. Božja narav je pravedna i sveta; nečistim ljudima nije dozvoljen ulazak u carstvo. Još manje bi bio dozvoljen ulazak bilo kome ko pokušava da se pogađa sa Bogom, da Ga vara i koristi, i čija se narav nimalo nije promenila. Obavljajući svoju dužnost, neprestano sam težio blagoslovima, a ne istini ili promeni u svojoj naravi. Kako bi neko kao ja, ispunjen sotonskim iskvarenim naravima, mogao ući u carstvo Božje? Ako bih nastavio da težim na ovaj način, onda, čak i kad bi mi bilo dozvoljeno da obavljam dužnosti na izradi tekstova, na kraju bi me Bog eliminisao jer se moja narav nije promenila. Kada sam to shvatio, osetio sam strah u srcu i shvatio da više ne mogu ovako da težim.

Kasnije sam takođe razmišljao: oduvek sam mislio da se samo obavljanjem dužnosti na izradi tekstova može imati brz životni rast, dok bi životni rast bio spor pri obavljanju dužnosti kompjuterskog tehničara. Da li je to gledište bilo ispravno? Tragao sam za relevantnim istinama u vezi sa ovim pitanjem. Pročitao sam Božje reči: „Svaka dužnost koju obaviš uključuje život-ulazak. Bez obzira na to da li je tvoja dužnost donekle redovna ili nepredvidiva, dosadna ili uzbudljiva, ti uvek moraš da dostigneš ulazak u život” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Život-ulazak započinje vršenjem dužnosti”). „Da li vi sada razumete od čega zavise sticanje istine i ulazak u istinu-realnost? Oni zavise od traženja istine i od primene istine – samo od te dve stvari, vrlo jednostavno. Iako je istina koju Bog izražava zabeležena u pisanom obliku, stvarnost istine nije zapisana, a čoveku je još teže da je kroz pisanu reč razume i shvati. Dakle, šta moramo da uradimo da bismo razumeli istinu? Da bismo razumeli i zadobili istinu, moramo pre svega da primenjujemo i doživimo Božje reči, da doživimo Njegovo delo, kao i da tražimo istinu i prosvećenje Svetog Duha. Stvarnost istine se ostvaruje tako što ljudi primenjuju istinu i podvrgavaju se njoj; to je nešto što proizlazi iz iskustva, što čovek proživljava. Istina nije prazna teorija, niti jednostavna, ugodna fraza. Ona je jezik bogat životnom snagom; nju čine večne životne pouke; ona je najpraktičnija, najvrednija životna pratilja čoveka tokom celog životnog veka. Šta je istina? Istina je osnova postojanja ljudskog života, načela primene u vlastitom ponašanju i ophođenju prema stvarima. Istina daje čoveku jedan pravac i svrhu u životu; ona omogućava čoveku da proživi obličje prave osobe i da živi pred Bogom, da Mu bude pokoran i da Ga obožava. Zbog toga ljudi ne mogu da žive bez istine. Dakle, na šta se ti sada oslanjaš u životu? Koje su tvoje misli i gledišta? Koji su tvoji pravac i svrha kad radiš nešto? Ako imaš istina-stvarnost, tvoj život ima načela, pravac i svrhu. Ako ih, pak, nemaš, u tvom životu ne postoje načela, pravac ili svrha. Ti bez sumnje živiš u skladu sa Sotoninom filozofijom, sa onim stvarima iz tradicionalne kulture. Tako žive nevernici” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Ljudi ne počinju da poseduju istina-stvarnost čim počnu da obavljaju svoju dužnost. Obavljanje dužnosti nije ništa više do jedan metod i jedan kanal. U obavljanju svojih dužnosti, ljudi koriste stremljenje ka istini da bi doživeli Božje delo, postepeno shvatali i prihvatili istinu, a zatim primenjivali istinu. Tada oni dostižu stanje u kojem odbacuju svoju iskvarenu narav, oslobađaju se okova i kontrolišu Sotoninu iskvarenu narav, i tako postaju neko ko poseduje istina-stvarnost i neko ko ima normalnu ljudskost. Tek kada budeš imao normalnu ljudskost, tvoje obavljanje dužnosti i tvoji postupci će ljudima biti poučni i Bogu ugodni. A tek kada Bog odobri ljudima da obavljaju svoje dužnosti, oni mogu da budu prihvatljiva stvorena bića. Dakle, što se tiče obavljanja vaše dužnosti, iako ono što sada iz posvećenosti dajete i iznosite jesu različite veštine, učenja i znanje koje ste stekli, upravo kroz kanal obavljanja svoje dužnosti možete da shvatite istinu i da saznate šta znači obavljati dužnost, šta znači stati pred Boga, šta znači svesrdno se dati za Boga. Kroz taj kanal saznaćete kako da odbacite svoju iskvarenu narav i kako da se pobunite protiv sebe, da ne budete nadmeni i samopravedni i da se pokorite istini i Bogu. Samo tako možete postići spasenje” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi zadobio istinu, čovek mora da uči od ljudi, događaja i stvari iz svog okruženja”). Dok sam promišljao o Božjim rečima, shvatio sam da, ako ljudi žele da dobiju istinu i uđu u istina-stvarnost, to uglavnom zavisi od toga da li tragaju za istinom i primenjuju istinu. To nema nikakve veze sa tim koje dužnosti osoba obavlja. Dužnost je samo platforma za ljude da se obučavaju; to je put za njih da dobiju istinu. Da li osoba na kraju može da dobije istinu i bude spasena zavisi od njenog ličnog stremljenja. Ako osoba ne stremi ka istini, onda neće stremiti ka njoj bez obzira na to koja joj je dužnost dodeljena; suprotno tome, ako osoba stremi ka istini, onda će stremiti ka njoj bez obzira na to koja joj je dužnost dodeljena ili u kom se okruženju nalazi. Ranije sam uvek mislio da obavljanje dužnosti na izradi tekstova znači brz životni rast, a obavljanje dužnosti kompjuterskog tehničara podrazumeva spor životni rast. Ovo gledište je potpuno pogrešno i apsolutno neodrživo. Bog ni prema kome ne postupa nepravedno. Svako ko traga za istinom i primenjuje je na kraju će moći da dobije istinu; ko god ne traga za istinom i ne primenjuje je neće dobiti istinu. To je Božja pravednost. Pomislio sam na nekoga ko je u prošlosti obavljao dužnosti na izradi tekstova. Ona je svoje dužnosti obavljala oslanjajući se na svoje darove i kov. Kada su joj se stvari događale, nije tragala za istinom niti učila lekcije, i nije se fokusirala na svoj život-ulazak. Na kraju je uklonjena sa svoje dužnosti jer nije stremila ka istini. Kasnije je počela da teži zlim trendovima sveta i nije bila voljna čak ni da prisustvuje okupljanjima, pa je razotkrivena i eliminisana. Neka braća i sestre koji obavljaju opšte dužnosti tragaju za istinom, mole se Bogu i usredsređuju se na primenu istine kada im se stvari dogode. Posle nekog vremena, možeš videti da su postigli životni rast i da mogu da razumeju određene istine. Razmišljao sam o vremenu kada sam obavljao dužnost kompjuterskog tehničara. Obično, kada sam sprovodio i pratio tehnički rad, postupao sam prema tim stvarima kao da se tiču spoljnih pitanja. Nisam u njima tražio istina-načela i samo sam obavljao svoju dužnost oslanjajući se na svoje darove i kov. Kako sam mogao tako da postignem život-ulazak? Razlog zašto nisam postigao nikakav život-ulazak kada sam obavljao dužnost kompjuterskog tehničara bio je u potpunosti taj što nisam stremio ka istini. Dajući ljudima priliku da obavljaju dužnost, Božja namera je da oni ispune svoje odgovornosti u svakoj vrsti dužnosti, da steknu obuku, postignu život-ulazak i obavljaju svoje dužnosti u skladu sa Njegovim rečima i zahtevima. On ne želi da ljudi samo teško rade i obavljaju zadatke. Posle sam takođe razmišljao: U Božjoj kući, svaka dužnost uključuje mnoge aspekte istine i zahteva od ljudi da postignu život-ulazak. Pa koje su istine uključene u obavljanje dužnosti kompjuterskog tehničara? Razmišljajući, shvatio sam da postoje istine u vezi sa odanim obavljanjem dužnosti i skladnom saradnjom sa drugima, a proučavanje tehnika i učenje profesionalnih veština takođe uključuje istine o oslanjanju na Boga i ugledanju na Boga. Postoje mnoge tehnike koje bez Božjeg prosvećenja i vođstva nikada ne bih mogao sam da shvatim. Otkrio sam da postoji mnogo istina u koje treba ući. Ove istine su zapravo uključene u obavljanje svake dužnosti i sve su međusobno povezane. Ideja da „možeš postići život-ulazak obavljanjem dužnosti na izradi tekstova, ali ne i obavljanjem tehničkih dužnosti” je potpuno neodrživa. Svaka dužnost uključuje život-ulazak. Nakon što sam ovo shvatio, srce mi se oslobodilo i mogao sam da prihvatim dužnost kompjuterskog tehničara koju sam sada obavljao iz dubine srca i da se prema njoj ispravno odnosim.

Nedugo zatim, primio sam pismo od starešina koje su uredile da odem na drugo mesto da obavljam dužnost kompjuterskog tehničara. Bio sam malo potresen i pomislio sam: „Posle ovoga, možda više nikada neću imati priliku da obavljam dužnosti na izradi tekstova!” Nisam mogao a da se ne osetim malo potišteno. Međutim, znao sam da Bog ispituje moje srce i nisam mogao da se ponašam kao prošli put. Morao sam da primenim istinu i da otpustim ova pogrešna gledišta i nameru da dobijem blagoslove, pa sam se molio Bogu, spreman da se pokorim uređenjima crkve.

Kasnije sam takođe tražio rešenje za pitanje kako da obratim pažnju na život-ulazak u obavljanju dužnosti, i našao sam put primene nakon čitanja Božjih reči. Bog kaže: „Šta, dakle, znači stremiti ka istini? Stremiti ka istini znači posmatrati ljude i stvari, vladati se i postupati isključivo na osnovu Božjih reči, u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). „Pročitajte još jedanput šta znači stremiti ka istini. (Šta znači stremiti ka istini? Posmatrati ljude i stvari, vladati se i postupati isključivo u skladu s Božjim rečima i uzimajući istinu kao kriterijum.) Te reči morate urezati u svoja srca i koristiti ih kao svoj životni moto. Često ih naglas izgovarajte, kako biste mogli da o njima razmišljate i da ih imate na umu; upoređujte s njima svoje ponašanje, svoj stav prema životu, svoje poglede na stvari, svoje namere i ciljeve. Na taj ćeš način moći jasno da osetiš kakvo je tvoje stvarno stanje i kakva je narav-suština koju otkrivaš. Upoređuj ih s ovim rečima i uzimaj te reči kao načela vlastitog postupanja, kao put i smer svog praktičnog delovanja. Ako budeš na taj način stremio, ako u te reči budeš mogao u potpunosti da uđeš i da ih proživiš, razumećeš šta znači stremiti ka istini. Naravno, kad budeš zakoračio u stvarnost tih reči, to će značiti da si se već otisnuo na put stremljenja ka istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini”, „Šta znači stremiti ka istini (2)”). „Kako bi trebalo upražnjavati stremljenje ka istini? Da li vi doživljavate Božje delo u svakodnevnom obavljanju svoje dužnosti? Da li ste se molili Bogu kada ste naišli na probleme i da li možete da ih razrešite tragajući za istinom? To je povezano sa pitanjem život-ulaska. Kada razotkrijete svoju iskvarenost prilikom obavljanja svoje dužnosti, da li ste u stanju da razmislite o sebi i rešite problem svoje iskvarene naravi u skladu sa Božjim rečima? Ako ne možete da ih upražnjavate i doživite na ovaj način, onda to nema veze sa verovanjem u Boga. Kakvu god dužnost da obavljaš, šta god da radiš, moraš da pronikneš u to koji aspekti Božjih reči su uključeni, kao i u svoje misli, mišljenja ili netačne namere, koji su svi deo čovekovog stanja. Od čega se sastoji čovekovo stanje? Ono uključuje ljudska stanovišta, stavove, namere i poglede, kao i neke sotonske filozofije, logiku i znanje – i sve ove stvari, ukratko, u vezi su sa ljudskim uobičajenim načinima i metodama postupanja i ophođenja prema drugima. Kada naiđe na neki problem, čovek prvo mora da preispita svoje poglede – to je prvi korak. Drugi korak je da ispita da li su ti pogledi ispravni. Kako bi, onda, neko trebalo da odredi da li su njegovi pogledi ispravni ili ne? To se odredi prvo u skladu sa Božjim rečima i ponovo u skladu sa načelima situacije o kojoj je reč. Na primer, radni aranžmani, interesi i pravila Božje kuće, kao i eksplicitne reči Božje – koristi se ovim stvarima kako bi odredio da li su ti pogledi ispravni. To su etaloni merenja” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Stav koji čovek treba da ima prema Bogu”). Dok sam promišljao o Božjim rečima, shvatio sam da je u stremljenju ka istini najvažnije to da ljude i stvari posmatraš, da se vladaš i postupaš na osnovu Božjih reči i da ti istina bude kriterijum. Bilo u obavljanju svoje dužnosti ili u svakodnevnom životu, tvoje ponašanje, tvoje vladanje i tvoj pogled na stvari moraju biti zasnovani na Božjim rečima moraš postupati u skladu sa Božjim zahtevima; moraš se moliti Bogu kada ti se stvari dogode; i moraš odmeriti prema istina-načelima da li su gledišta i namere u tvojim postupcima ispravni i u skladu sa Božjim namerama i sa Božjim zahtevima. Ako obavljaš svoju dužnost na ovaj način, postići ćeš život-ulazak. Pomislio sam na to kako Bog zahteva da ljudi moraju ispuniti svoju dužnost „svim svojim srcem, dušom i umom?” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo onaj ko svoju dužnost obavlja dobro, svim srcem, umom i dušom onaj je koji voli Boga”). Uneo sam ove Božje reči u obavljanje svoje dužnosti. Kada bih se suočio sa pitanjima svoje braće i sestara, pažljivo sam o njima razmišljao, a kada bi se pojavile neke teškoće sa kojima nisam znao kako da se nosim ili ih nisam razumeo, molio sam se Bogu da bih tragao. Praktično postupajući na ovaj način, osećao sam Božje vođstvo i usmeravanje u svojoj dužnosti i postepeno sam postao sposoban da donekle proniknem u određene probleme, nalazeći neke puteve za njihovo rešavanje. Takođe sam često dolazio pred Boga u molitvi, ispitujući koji problemi još uvek postoje u mom obavljanju dužnosti i koje stvari ne radim kako treba. Ponekad bih u svojim posvećenostima pročitao odlomak Božjih reči koji bi mi pomogao da jasnije vidim probleme u svom obavljanju dužnosti. Takođe sam se usredsredio na rešavanje sopstvene iskvarene naravi u svakodnevnom životu i ispitivao šta otkrivaju moje reči i postupci u mojim odnosima sa braćom i sestrama. Otkrio sam da je moja nadmena narav prilično ozbiljna. Naročito, kada sam mislio da sam u pravu, zaista sam želeo da se drugi ljudi slože sa mnom i bio sam nesrećan ako to ne bi učinili. Nakon perioda traganja i samorefleksije, donekle sam shvatio sopstvenu nadmenu narav i svesno sam se pobunio protiv sebe da bih prihvatio predloge svoje braće i sestara. Nakon što sam neko vreme praktično postupao na ovaj način, osećao sam da sam postigao određeni život-ulazak u obavljanju svoje dužnosti.

Kroz ovo iskustvo, našao sam određene puteve ka postizanju život-ulaska u obavljanju svoje dužnosti. Prisetio sam se kada sam se plašio da obavljam dužnost tehničara i stalno sam osećao da sam, obavljajući tu vrstu dužnosti, sklon da me ponese obavljanje zadataka, a da ne postignem nikakav život-ulazak. Sada kada to pogledam, vidim da je sve to bilo uzrokovano time što nisam stremio ka istini niti sam tragao za istinom. Postizanje život-ulaska nema nikakve veze sa dužnošću koju obavljaš. To što sam uspeo da steknem ovo malo razumevanja i ulaska je rezultat postignut vođstvom Božjih reči. Hvala Bogu!