Kada sam 2010. komunicirala sa jednom od crkvenih starešina, gđom Li, saznala sam da je ona odabrana da bude crkveni starešina samo nekoliko meseci nakon što je počela da veruje u Boga. Često nam je govorila: „Tokom poslednjih nekoliko godina, Bog je stalno bio milostiv prema meni. Moje starešine me stalno prebacuju u crkve koje imaju poteškoće. Ponekad ne želim da odem, ali znam da je to Božji nalog, pa ne mogu da u obzir uzmem svoje telesne interese. Moram da budem odana Bogu. Zato prihvatim to. U svakoj crkvi u koju odem, obiđem sve što treba i crkva koja je bila u haosu vrati se u normalu, a crkveni život i jevanđeosko delo ponovo postanu delotvorni. Ponekad naiđem na poteškoće, ali molim se Bogu, Bog otvori put napred, i sve protekne glatko. Vidim da je Božje delo tako divno…” U tom trenutku, kada sam čula iskustvo gđe Li, počela sam da joj se divim. Mislila sam da je ona u stanju da nosi breme i da je sposobna delatnica. Sećam se da sam jednom, pre nekog sastanka, neobavezno ćaskala, a gđa Li me je prekinula i rekla: „Ovde je vreme dragoceno, pa hajde da onda ne ćaskamo na sastancima. Iskoristimo ovo vreme da razgovaramo u zajedništvu o Božjim rečima.” Čuvši šta je rekla, pomalo me je bila sramota, ali sam joj se još više divila. Pomislila sam: „Srela sam mnoge starešine tokom ovih godina, ali gđa Li je prva koja je tako ozbiljna, tako pobožna i tako posvećena stremljenju ka istini.” Još više sam se ugledala na nju i divila joj se. Ali nakon što sam jedan duži period komunicirala sa njom, shvatila sam da, iako je njena beseda uvek bila dobro obrazložena, a ona delovala kao neko ko stremi ka istini, veoma retko je besedila o tome kako je razmišljala i kako je spoznala sebe na osnovu Božjih reči ili o svom praktičnom iskustvu sa Božjim rečima. Većina njenih beseda bile su različiti oblici veličanja same sebe i hvalisanja kako bi drugi mislili da ona može biti negovana i može da ima važne uloge u Božjoj kući, da bi se drugi ugledali na nju. Ali još veći problem od toga bila je činjenica da ona ne primenjuje istinu u nekim ključnim pitanjima koja uključuju interese Božje kuće i da je lagala i obmanjivala, a da ne trepne, izbegavala odgovornost i pokušavala da zaštiti sebe. Sećam se da je jednom starešina zadužen za rad gđe Li, gdin Sun, počinio zlodela u crkvi. Proneverio je i prisvojio Božje priloge. Proglašen je za antihrista i izopšten. Gđa Li je bila svesna zlih dela gdina Suna i zapravo je učestvovala u njima. Ali nakon što je gdin Sun izopšten, razgovarali smo o njegovim zlim delima, a gđa Li ne samo da je poricala da je bila uključena u rđavost g. Suna, već nije razmišljala o sebi niti se pokajala pred Bogom, a sebe je predstavila kao potpuno nevinu u toj aferi, kao da ništa ne zna o njoj i da nije deo nje. U tom trenutku, otkrila sam da gđa Li govori jedno, a radi drugo. Bila je licemer. Pošto je gđa Li bila vešta u prerušavanju i navođenju na stranputicu koristeći uzvišene reči, izraz divljenja i obožavanja pojavio bi se na licima neke od braće i sestara na pomen njenog imena. Kada smo moja saradnica i ja videle ponašanje gđe Li i posledice njenog rada i beseda, primenile smo načela raspoznavanja lažnih starešina i antihrista i zaključile da je gđa Li lažni starešina, pa smo napisale pismo u kojem smo prijavile probleme u vezi sa gđom Li našim starešinama.

Nakon što smo poslale pismo, čekale smo da naše starešine potvrde to što smo rekle o gđi Li, ali nakon pola meseca i dalje nismo dobile odgovor. Moja saradnica i ja smo se pitale zbog čega se to dešava, da bi jednog dana gđa Li srećna došla na sastanak sa nama i rekla da starešine nameravaju da je neguju. Nisam mogla da verujem. Pomislila sam: „Umesto da bude otpuštena, ovu lažnu starešinu neguju i daju joj važne uloge? Da li smo je netačno prijavili jer nismo razumele istina-načela i jer nismo znale da raspoznamo?” Nakon nešto više od mesec dana, gđa Li je ponovo došla da kaže da crkva planira da izabere nove starešine i da većina braće i sestara imaju pozitivno mišljenje o njoj i da žele da je izaberu za starešinu. Kada sam to čula, bila sam zaprepašćena. Pomislila sam: „Gđa Li je prepredena i lažljiva. Ona uopšte nije sposobna da bude starešina. Trebalo bi da napišem još jedno pismo i da prijavim gđu Li.” Ali, dok sam se spremala da napišem to pismo, oklevala sam. U tom trenutku, toliko mnogo ljudi nije znalo da raspozna gđu Li i bilo je navedeno na stranputicu njenom lažnom pojavom. Kada bih napisala pismo u kojem bih je opet prijavila, a naše starešine ne bi razumele stvarnu situaciju, da li bi mislili da ja gajim ljutnju prema gđi Li? Osim toga, kada bi gđa Li saznala da sam ja ta koja je napisala to pismo, da li bi me prezirala i potajno pokušala da me sabotira? Povrh toga, knjige Božjih reči, propovedi i besede koje smo dobijali su sve išle preko nje, pa kada bismo je uvredili, ona ne bi morala da nas aktivno potiskuje na bilo koji način; jednostavno bi bilo dovoljno da nas ignoriše kako bi nas dovela u škripac. Razmišljajući o tim stvarima, bila sam veoma neodlučna. Da li bi trebalo da je opet prijavim ili da zaboravim na nju? Pošto sam u obzir uzela sopstvene interese, budućnost i sudbinu, delovalo je kao da me neki nevidljivi, mračni uticaj vezuje i sputava. Kako bih se zaštitila od potiskivanja, nakon kratkog previranja, konačno sam odlučila da načinim kompromis. Odlučila sam da u tom trenutku ostavim sa strane prijavljivanje gđe Li. Utešila sam se tako što sam sebi rekla: „Sada bar možemo da raspoznamo gđu Li i ona nas više neće navoditi na stranputicu, tako da je ovo za sada dovoljno. Možda će jednog dana Bog razotkriti stvari i svi će moći da raspoznaju gđu Li i uvideti kakva je zapravo ona. Kada taj dan dođe, nju će, naravno, smeniti.”

Nešto više od mesec dana kasnije, primili smo pismo od neke dve sestre. U tom pismu, one su rekle da su raspoznale da je gđa Li lažni starešina i želele su da je prijave, pa su pitale šta mi mislimo o tome i da li imamo neki savet. Pomislila sam kako mi nismo dobile povratno pismo od kada smo poslednji put prijavili gđu Li. Kada bismo je ponovo prijavile, da li bi naše starešine rekle da smo oformile kliku kako bismo napale starešinu i da ometamo rad crkve? Kada bi se to dogodilo, pre nego što bi gđa Li bila otpuštena, vrlo verovatno bismo mi, što smo je prijavile, bile smenjene i poslate kući. Imajući to na umu, moja saradnica i ja smo u svom odgovoru napisale sledeće: „Možete da je prijavite same. Mi smo je jednom prijavile, pa je ovog puta nećemo ponovo prijaviti.” Nakon što smo odgovorile, osetila sam veliko kajanje. Shvatila sam da izbegavam odgovornost i da izvodim trikove kako bih zaštitila sebe. To je bio kukavičluk i povlačenje pred mračnim uticajem. Kako bih sebe poštedela svoje unutrašnje osude, koristila sam iste razloge kao i pre da se utešim: „Za sada, previše ljudi još ne može da raspozna gđu Li. Ako budemo insistirali da je prijavimo i zagovarali njeno otpuštanje, braća i sestre to neće dozvoliti. Pokušaće da je zaštite. Trebalo bi da sačekamo dok braća i sestre ne budu mogli da je raspoznaju. Kada bude pravi trenutak, ona će prirodno biti smenjena.” Iako je to bilo ono što sam mislila, svaki put kada bih videla odlomke Božjih reči u vezi sa razotkrivanjem lažnih starešina i antihrista, osećala sam da me moja savest osuđuje. Nisam mogla da ne mislim da kada ne bih razrešila problem lažnog starešine koji je preda mnom, zar ja ne bih time tolerisala Sotonu i obezbeđivala mu pokriće, dok on prekida i ometa rad crkve? Pogotovo kada sam videla da se braća i sestre koji su naši domaćini dive gđi Li, tog trenutka kada bismo razotkrile njeno ponašanje kao lažnog starešine, oni ne samo da ne bi mogli da je raspoznaju, već bi nas prezirali i krivili, misleći da namerno napadamo gđu. Li. Kada sam videla da je ta lažna starešina tako duboko navela ljude na stranputicu, a nisam znala koliko braće i sestara u crkvi je navedeno na stranputicu, još više sam verovala da su lažne starešine smetnja i kamen spoticanja život-ulasku Božjeg izabranog naroda. U tom trenutku, najviše sam želela da gđa Li bude smenjena što pre, ali nisam imala hrabrosti da napišem to pismo i da je ponovo prijavim. Čak i samo kako bih izbegla da uvredim braću i sestre koji su nam bili domaćini, nisam se usudila da razotkrijem ponašanje gđe Li. Ali u svom srcu, osuđivala sam i optuživala sebe. Pitala sam se kako mogu da budem takva kukavica i tako beskorisna. Videla sam lažnu starešinu kako ometa rad crkve i nisam se usudila da to prijavim. Čak se nisam usudila da govorim istinu. Zar ja nisam bila obična Sotonina sluškinja? Pomislila sam na odlomak Božjih reči: „Svi vi kažete da ste obzirni prema Božjem bremenu i da ćete braniti svedočanstvo crkve, međutim, ko je među vama zaista bio obziran prema Božjem bremenu? Zapitaj se: Jesi li neko ko je pokazao obzir prema Njegovom bremenu? Možeš li sprovoditi pravednost u Njegovo ime? Možeš li ustati i govoriti u Moje ime? Možeš li istinu nepokolebljivo sprovoditi u delo? Jesi li dovoljno hrabar da se boriš protiv svih Sotoninih dela? Da li bi bio u stanju da svoja osećanja ostaviš po strani i razotkriješ Sotonu zarad Moje istine? Možeš li dozvoliti da se Mojim namerama udovolji u tebi? Jesi li ponudio svoje srce u najodsudnijim trenucima? Jesi li neko ko sledi Moju volju? Postavljaj sebi ova pitanja i često razmišljaj o njima” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 13. poglavlje, „Hristove izjave na početku”). Bila sam posramljena i postiđena time što su Božje reči otkrile. Obično sam bila dobra u uzvikivanju krilatica, govoreći da ću imati obzira prema Božjim namerama, da ću svedočiti o Bogu i često sam se molila, govoreći da želim da volim Boga i da Mu udovoljim, ali tog trenutka kada se nešto zapravo dogodilo i kada sam bila pozvana da se usprotivim i zaštitim interese Božje kuće, ja sam zabila glavu u pesak. Jasno sam znala da je najiskrenija Božja namera da protera lažne starešine i antihriste, i mogla sam da raspoznam gđu Li, ali pošto sam se plašila da ću biti potisnuta i otpuštena, dozvolila sam joj da nastavi da nanosi zlo i navodi na stranputicu našu braću i sestre u crkvi i nisam se usudila da je prijavim. Još je gora činjenica da, kada sam videla da je gđa Li navela na stranputicu braću i sestre koji su mi bili domaćini, nisam razmišljala kako da im pomognem da raspoznaju ovu lažnu starešinu. Umesto toga, pravila sam kompromise. Zbog straha da bi razotkrivanje gđe Li njih učinilo nesrećnim i da više ne bi bili naši domaćini, kako bih osigurala da mojim telesnim interesima ne bude naneta šteta, ostala sam nema u vezi sa ponašanjem gđe Li kao lažne starešine. Razmišljala sam o svom ponašanju i uvidela da sam zaista sebična i ogavna. Kako bih zaštitila sebe, dozvolila sam lažnoj starešini da drži moć u crkvi i da prekida rad crkve, a da ništa nisam uradila po tom pitanju. Uživala sam u svemu što mi je Bog obezbedio i moja braća i sestre su mi pružili gostoprimstvo i brinuli su o meni, ali ja nisam zaštitila rad Božje kuće. Ponašala sam se kao da to nema nikakve veze sa mnom i da to nije moja odgovornost. Kako bih to mogla da nazovem savešću ili razumom? Razmišljala sam o svom stanju i ponašanju i osećala sam veliku krivicu i postiđenost. Videla sam da sam zapravo osoba koja je sebična, ogavna, lukava i lažljiva. Bila sam potpuno nedostojna života pred Bogom!

Nakon toga, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Božja porodica ne dozvoljava da u njoj ostanu oni koji ne primenjuju istinu, niti dozvoljava da ostanu oni koji namerno rasturaju crkvu. Međutim, sada nije vreme da se obavi delo izbacivanja; takvi ljudi će jednostavno biti razotkriveni i na kraju eliminisani. Na ove ljude se više neće nepotrebno gubiti vreme; oni koji pripadaju Sotoni ne mogu stajati na strani istine, dok to mogu oni koji traže istinu. Ljudi koji ne primenjuju istinu nisu dostojni da čuju put istine niti su dostojni da svedoče o istini. Istina jednostavno nije za njihove uši; umesto toga, usmerena je ka onima koji je primenjuju. Pre nego što se otkrije kraj svakog pojedinca, oni koji ometaju crkvu i prekidaju Božje delo za sada će najpre biti ostavljeni po strani da bi kasnije bili podvrgnuti obračunavanju. Kada se delo završi, ti ljudi će biti razotkriveni, a zatim će biti eliminisani. Za sada, dok traje opskrbljivanje istinom, biće zanemareni. Kada se ljudskom rodu otkrije cela istina, ti ljudi treba da budu eliminisani; biće to doba kada će svi ljudi biti razvrstani prema svojoj vrsti. Sitni trikovi onih bez pronicljivosti dovešće do toga da budu uništeni od strane zlih ljudi, koji će ih zavesti da se više nikad ne vrate. Upravo takav tretman i zaslužuju jer ne vole istinu, jer nisu u stanju da se priklone istini, jer slede zle ljude i njima se priklanjaju. I zato što sarađuju sa zlim ljudima i Bogu prkose. Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi zrače zlom, a ipak stežu svoja srca i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari? Iako među njima ima onih koji se predstavljaju kao kraljevi, kao i onih koji ih slede, zar ne prkose Bogu na potpuno isti način? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da ih Bog ne spasava? Kakav izgovor mogu imati kad tvrde da Bog nije pravedan? Zar ih ne uništava njihovo sopstveno zlo? Zar ih sopstveno buntovništvo ne odvlači u pakao? Ljudi koji primenjuju istinu na kraju će biti spaseni i usavršeni zahvaljujući istini. Oni koji istinu ne primenjuju na kraju će zahvaljujući istini sami sebi doneti uništenje. Takav kraj čeka one koji primenjuju istinu i one koji to ne čine” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Upozorenje onima koji ne primenjuju istinu”). Nakon što sam pročitala Božje reči, videla sam da sam onaj tip osobe koja ne primenjuje istinu koju otkrivaju Božje reči. Bila sam neko koga Bog prezire. U svakoj situaciji sam pokušavala da sačuvam i zaštitim sebe. Kada sam se suočila sa lažnom starešinom, nisam se usudila da primenim istinu i prijavim je. Zar ja nisam samo klečala pred Sotonom i kovala sa njim plan kako bih se opirala Bogu? Spolja nije delovalo da stojim uz gđu Li i da je štitim, ali videla sam lažnu starešinu i nisam je prijavila niti razotkrila. Dozvolila sam joj da navede na stranputicu i obmane braću i sestre u crkvi i da ometa i prekida rad crkve. Postupajući tako, ja sam stajala na strani Sotone i pomagala sam Sotoninim silama zla. Božje reči kažu: „Oni savršeno dobro znaju da takvi zli ljudi zrače zlom, a ipak stežu svoja srca i okreću leđa istini da bi njih sledili. Zar ne čine zlo svi ovi ljudi koji ne primenjuju istinu, već čine razorne i gnusne stvari?” Božje reči su otkrile tačno ono što sam sam uradila. Pomislila sam kako je Gospod Isus rekao: „Ko nije sa mnom, protiv mene je, i ko sa mnom ne sakuplja, taj rasipa” (Matej 12:30). U borbi između Boga i Sotone, ako nisi na strani Boga, onda si na strani Sotone. Nema sredine. Ali ja sam pokušavala da budem pametna, da budem neutralna, da zaštitim sebe. Kako je to na bilo koji način drugačije od odabiranja Sotonine strane i izdaje Boga? U prošlosti sam mislila da mnogi ljudi ne mogu da raspoznaju gđu Li, ali da će ona biti prirodno smenjena jednom kada je Bog potpuno razotkrije u pravom trenutku. Spolja je delovalo da je to veoma razumna ideja, ali ja sam zapravo izbegavala svoju odgovornost. To je bio ništa drugo nego izgovor da izbegnem da primenjujem istinu. Suština onoga što sam uradila bila je opraštanje zla i prekidanja koje je počinila lažna starešina u crkvi. U tom trenutku, videla sam da lažne starešine i antihristi mogu da navedu moju braću i sestre na stranputicu i da ih kontrolišu i da se ne mogu osloboditi kada žive pod Sotoninim mračnim uticajem. To zlo koje čine lažne starešine i antihristi je takođe izazvano od strane onih među nama koji mogu da raspoznaju lažne starešine i antihriste, ali koji ih ne prijave niti razotkriju. Ne bi bilo preterano nazvati me saučesnikom lažnog starešine. Osećala sam se jadno razmišljajući o svemu tome. Mrzela sam sebe jer sam bila tako sebična, ogavna, slaba i nesposobna. Bila sam beskorisna, bezvredna robinja! Nisam imala nikakvo svedočenje u ratu protiv zla. Postala sam ono što Bog mrzi! Došla sam pred Boga i molila sam se kako bih se pokajala. Tražila sam da mi Bog dȃ snage da se probijem kroz mračne sile lažnih starešina i antihrista, da iskreno stojim na strani Boga i da kažem „ne” Sotoninim silama. U tom trenutku sam želela da napišem pismo i prijavim gđu Li nakon što nađem još dokaza. Ali pre nego što sam mogla to da uradim, crkva je sprovela istragu i utvrdila da je gđa Li lažna starešina koja je pošla putem antihrista i smenila je sa njenih dužnosti. Tek tada sam saznala da je jedan drugi lažni starešina presreo i zadržao naše prvo pismo prijave. Taj lažni starešina je takođe smenjen jer nije radio praktičan posao. Bili smo veoma srećni kada smo čuli tu vest tada, ali ja sam takođe osećala krivicu, kao da sam nekome dužna, jer nisam uspela da zaštitim rad Božje kuće niti da svedočim u ovom okruženju.

Nakon što je gđa Li smenjena, novi crkveni starešina je preuzeo rad crkve i ja sam mislila da je to kraj te priče, ali ispostavilo se da nisam bila u pravu. Jednog dana, nakon nešto više od mesec dana, sestra sa kojom sam radila vratila se sa terena i rekla mi je da je gđa Li i dalje tvdoglava nakon smene. I dalje je širila predstave među braćom i sestrama kako bi ih navela na stranputicu i zadobila njihovu naklonost i da je formirala kliku oko sebe kako bi novi starešina bio opozvan i kako bi ona mogla da ponovo zauzme poziciju starešine. Kada sam to čula, zanemela sam. Šta sam mogla da uradim? Morala sam da pronađem način da što pre kažem našim starešinama za zlo ponašanje gđe Li. Na sreću, imali smo priliku da se sretnemo sa novim starešinama crkve, a oni su takođe razmatrali opciju da pišu svojim starešinama i prijave situaciju sa gđom Li i pokušavali su da odluče kako da jasno objasne situaciju. Rekla sam im da će nama biti lako da napišemo to pismo i predložila sam da nam dopuste da ga mi napišemo, a oni su to sa zadovoljstvom prihvatili. Sledećeg dana, nakon što smo moja saradnica i ja završile pisanje pisma prijave i dok smo se spremale da ga pošaljemo starešinama da ga pregledaju i odobre, moja saradnica je iznenada rekla: „Potpiši i nas na pismu.” Bila sam zapanjena kada sam to čula. Ja sam jedino razmišljala da im pomognem da napišu pismo. Nisam razmišljala o tome da potpišem i sebe. Kada je moja saradnica to rekla, moja želja da se zaštitim je ponovo isplivala na površinu. Pomislila sam: „Gđa Li i njena klika su tako zlobni, podmukli i znaju kako da navedu druge na stranputicu. Kada ih sada ne bismo proterali, i kada bi Li nekako uspela da povrati moć i da postane crkveni starešina ponovo, šta bi se desilo sa nama? Imajući u vidu istoriju zloupotrebe moći od strane gđe Li, koja je izopštavala one koje je prezirala, kada bi povratila moć, sigurno bi nas smenila u našim dužnostima, poslala kući ili, čak, izopštila. Kada bi se to dogodilo, zar ne bi moja vera u Boga do tada bila uzaludna? Da li bih ikada zadobila spasenje? Ali kada ne bih potpisala pismo, ono ne bi bilo verodostojno, jer smo ga napisale umesto nekog drugog.” Razmislila sam na trenutak i rekla svojoj saradnici: „Hajde da potpišemo pismo kao posrednice.” Istina je da sam želela da zadržim određenu distancu po tom pitanju kako bih, ako bi se zaista desilo ono čega se plašim, bila u stanju da zaštitim sebe. Čak i kada bih bila potisnuta, to ne bi bilo tako ozbiljno. Tada me je moja saradnica orezala: „Zašto ti je tako teško da potpišeš ovo pismo? Ponašaš se tako lažljivo!” Ta opaska me je pogodila duboko u srce. Shvatila sam da Bog koristi moju saradnicu da me oreže i da me podseti da ne pokušavam da zaštitim sebe niti da više budem lažljiva, da moram da primenjujem istinu i da budem iskrena osoba.

Kasnije sam razmišljala o sebi. Pitala sam se, zašto svaki put kada se desi nešto što uključuje interese Božje kuće i kada sam dužna da izrazim svoje mišljenje, ja se uplašim, povučem i pokušam da zaštitim sebe? Koja je to priroda imala kontrolu nada mnom kada sam to radila? Svemogući Bog kaže: „Sotona kvari ljude kroz obrazovanje i uticaj državnih vlasti, kao i onih slavnih i velikih. Njihove đavolske reči postale su čovekov život i priroda. ’Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi’ dobro je poznata sotonska izreka koja je usađena u svakoga i postala je čovekov život. Postoje i druge izreke iz filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje prenose istu poruku. Sotona koristi tradicionalnu kulturu svakog naroda da obrazuje, navede na stranputicu i kvari ljude, zbog čega ljudski rod tone i biva progutan u beskrajnom ponoru uništenja, a na kraju ljude uništava Bog jer služe Sotoni i opiru se Bogu. Neki ljudi su decenijama služili društvu kao javni službenici. Zamislite da ih upitamo sledeće: ’Bili ste veoma uspešni na svom položaju, koje su najvažnije poznate izreke kojima se rukovodite u životu?’ Možda će reći: ’Jedino što ja razumem jeste sledeće: „Službenici ne otežavaju onima koji ih časte, a ko ne zna da laska ništa ne završi.”’ Ovo je sotonska filozofija na kojoj se zasniva njihova karijera. Zar ove reči ne predstavljaju prirodu takvih ljudi? Beskrupulozno korišćenje svih raspoloživih sredstava da dođu na položaj ušlo im je u prirodu, a službovanje i uspeh u karijeri njihovi su ciljevi. Još uvek postoje brojni sotonski otrovi u ljudskim životima, ophođenju i ponašanju. Na primer, njihove filozofije za ovozemaljsko ophođenje, način na koji rade stvari i njihova načela ispunjeni su otrovima velike crvene aždaje i sve to potiče od Sotone. Dakle, sve što prožima kosti i krv ljudsku potiče od Sotone. (…) Sotona je duboko iskvario ljudski rod. Sotonin otrov teče kroz svačiju krv i može se reći da je čovekova priroda iskvarena, rđava, neprijateljska i u suprotnosti sa Bogom, ispunjena Sotoninim filozofijama i otrovima i u njima utopljena. Ona je u potpunosti postala priroda i suština Sotone. Zbog toga se ljudi opiru Bogu i protive Mu se” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Kako spoznati čovekovu prirodu”). Dok sam čitala Božje reči, videla sam da se ne usuđujem da se suprotstavim lažnim starešinama i antihristima jer je moja priroda puna sotonske logike, zakona i filozofija za ovozemaljsko ophođenje, poput „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „što manje nevolja, to bolje”, i „razumni ljudi dobro štite sebe, tragajući samo za tim da izbegnu da naprave grešku”. Tu je, takođe, i „svaki čovek čisti sneg sa sopstvenog kućnog praga; njega ne interesuje mraz na komšijskom krovu”. Pošto sam živela u skladu sa tim sotonskim otrovima, bila sam veoma sebična, ogavna, lažljiva kukavica. U svakoj situaciji, prvo na šta sam mislila bilo je šta mogu da dobijem i izgubim. Sećam se, kada sam prvi put želela da prijavim gđu Li, kako se nisam usudila to da uradim jer sam želela da zaštitim sebe. Sada je gđa Li formirala kliku u crkvi kako bi se borila za vlast i prekidala i ometala rad crkve, a ja i dalje nisam imala hrabrosti da se suprotstavim i primenjujem istinu. Zabila sam glavu u pesak poput noja, prestravljena da ću, onog momenta kada promolim glavu, biti kažnjena ako me ta lažna starešina i antihrist otkrije. Božja namera je bila da ti sotonski demoni i antihristi koji se nadmeću za slavu i bogatstvo i prekidaju rad crkve budu izopšteni iz crkve kako bi Božji izabrani narod bio zaštićen od toga da bude naveden na stranputicu i kako rad crkve ne bi bio ometan. Ali ja sam neprekidno previše brinula o stvarima. Nijedna od mojih briga nije uzimala u obzir Božju nameru. Mislila sam samo na to kako da sprečim da se mojim interesima nanese šteta. Bila sam tako sebična i ogavna! Na papiru, verovala sam u Boga i sledila sam Ga, ali u mom srcu uopšte nije bilo mesta za Boga. Čak sam na Božju kuću gledala kao na udruženje, kao mesto gde ne postoje pravičnost i pravednost, gde sam neprestano morala da budem oprezna i da naučim da zaštitim sebe, inače bih rizikovala da budem potisnuta i kažnjena, zbog čega sam odabrala da koristim Sotonine filozofije kako bih zaštitila sebe. Ali to gledište nije bilo ništa drugo nego bogohuljenje! Božja kuća nije spoljni svet. Rđavi vladaju svetom, zlo je podivljalo, dok dobri samo mogu da budu maltretirani i potlačeni, ali Božjom kućom vladaju Hristos, istina i pravednost. Lažne starešine i antihristi nemaju mesta u Božjoj kući, a kako Božji izabrani narod zadobija bolje razumevanje istine i rasuđivanja, oni bivaju otkriveni, prijavljeni, razotkriveni, prognani i isključeni. To je Božja pravednost. Božje reči kažu: „Zlikovci će zasigurno biti kažnjeni” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”). Božje reči su istina i praktičan dokaz Božjeg dela. Razmišljajući o tome više od pola godine, ja sam takođe videla prave primere lažnih starešina i antihrista koji su smenjeni i izopšteni. Zar to nije bila Božja pravednost? Ali u tom trenutku, ja sam bila potpuno slepa. U obzir sam jedino uzimala sopstvene interese. Verovala sam u Boga, ali nisam verovala u Božje reči, Njegovu vernost ili Njegovu pravednost. Čak sam Boga posmatrala sa gledišta nevernika. Videla sam da sam ništa drugo do bezvernik, a ono što sam uradila je uvredilo Božju narav. Kada bih nastavila da živim u skladu sa tim sotonskim filozofijama i zakonima, kada ne bih stremila ka promeni naravi i ne bih primenjivala istinu, Bog bi me, na kraju, osudio i isključio. Dok sam razmišljala o tim stvarima, shvatila sam da bi trebalo da ispunjavam svoje dužnosti i obaveze do krajnih granica, a čak i ako bih jednog dana bila potisnuta ili izopštena od strane lažnih starešina i antihrista, mogla bih da naučim neke lekcije i u tome bi bilo Božjih dobrih namera. Jednom kada sam to shvatila, u duhu iskrenosti, stavila sam svoj potpis na to pismo prijave. U tom trenutku, bila sam sigurna i spokojna, kao i pomalo ponosna. Osećala sam kao da sam se konačno suprotstavila i postala pristojna osoba.

Nakon otprilike mesec dana, konačno nam je stigla dobra vest koju smo čekali. Gđa Li je počinila toliko rđavih dela i odbijala da se promeni, tako da je proglašena za antihrista i potpuno izopštena iz crkve. Oni zlikovci koji su sledili gđu Li u njenim zlim delima i prekidali rad crvke su takođe izopšteni. Neki koji su izrazili pokajanje nisu proglašeni za zlikovce, dozvoljeno im je da ostanu u crkvi i pružena im je šansa da se pokaju. Haos koji je trajao nekoliko meseci je konačno došao do kraja i crkveni život se vratio u normalu. Bila sam veoma srećna da vidim taj ishod, ali sam takođe osećala kajanje i žaljenje, jer po pitanju prijavljivanja lažnog starešine i antihrista, nisam uspela da iskreno svedočim. Jedino što se u meni razotkrilo bile su lažljive sotonske naravi, sebičnost i ogavnost, kao i moja želja da zaštitim sebe. Čak sam sumnjala u Božju pravednost i vladavinu istine u Božjoj kući. Velikim delom sam i dalje bila nevernica. Videla sam da sam duboko iskvarena i da tako mnogo dugujem Bogu. Tako da sam se zaklela da ću, kada se sledeći put tako nešto dogodi, stati na stranu Boga.

Bila sam iznenađena kada se, četiri godine kasnije, nešto slično ponovo dogodilo. Starešine u mojoj crkvi, gdin Vang i još dvojica, pošto su govorili o rečima i doktrinama i nisu obavljali praktičan rad, bili su osuđeni kao lažne starešine i otpušteni, a Božja kuća je privremeno poslala dve starešine da preuzmu upravljanje našom crkvom. Kada su te dve sestre došle, gdin Vang je rekao da naša crkva ne prima „dobrotvorne priloge”. To znači da on nije prihvatao te dve sestre koje su poslate spolja da budu naše starešine i da je on želeo da povrati vlast. On i nekoliko crkvenih đakona počeli su da traže izgovore da napadnu dve nove starešine, i namamljivali su drugu braću i sestre da stanu na njihovu stranu i da napišu pisma prijave protiv novih starešina. Nešto kasnije, i od mene su tražili pomoć da prijave nove starešine. U tom trenutku, dok sam čitala pismo prijave koje su napisali, videla sam da su neki od takozvanih dokaza o rđavim delima koje su oni pružili zapravo bili samo normalni primeri razotkrivanja iskvarenosti, a nikako rđava dela, u drugim slučajevima se radilo isključivo o preterivanju, dok su neki bili jasne lažne optužbe i laži koje su izvrtale činjenice. Njihove optužbe u pismu bile su prenaduvane, bezobzirne i zlobne. Tada sam shvatila da prava svrha njihovog pisma prijave nije da zaštite rad Božje kuće, da prognaju lažne starešine ili da zaštite Božji izabrani narod, već da preuzmu vlast, da ponovo zauzmu pozicije crkvenih starešina, da kontrolišu crkvu i da kontrolišu Božji izabrani narod. Nakon toga, na osnovu načela za raspoznavanje antihrista, odredila sam da su oni antihristi. U početku nisam želela da se mešam, jer osim starešina koji su smenjeni, drugi koji su bili uključeni u pismo prijave su tada služili kao đakoni i starešine grupa, dok sam ja bila običan vernik, bez ikakvog posebnog statusa, tako da to baš nisu bili ljudi koje sam mogla da uvredim. Ali dok sam razmišljala o tome kako je nekoliko godina ranije gđa Li bila prijavljena i prognana, i kako ja nisam imala bilo kakvo stvarno svedočenje, odlučila sam da se ne krijem niti ponovo povučem. Tako da sam razgovarala u zajedništvu sa braćom i sestrama oko sebe kako bi oni jasno razumelli stvarne ciljeve i namere ljudi koji su napisali to pismo prijave i kako bi mogli da ih raspoznaju. Nakon toga, razotkrila sam zla dela koja su počinili u borbi za vlast i prijavila sam ih Božjoj kući. Nakon toga, Božja kuća je sprovela istragu i proverila situaciju, odlučila je da su ti ljudi antihristi i prognala ih iz crkve. Kada sam videla da obaveštenje o izopštavanju ove grupe antihrista sadrži neke dokaze koje sam ja pružila, bila sam veoma srećna i doživela sam utehu. Bila mi je čast što sam ispunila svoje obaveze u vezi sa tim pitanjem.

To što sam iskusila te stvari, omogućilo mi je da steknem uvid u veličanstvenu mudrost Božjeg dela! Bog uređuje lažne starešine i antihriste kako bismo naučili da raspoznajemo. Jednom kada jasno razumemo kako lažne starešine i antihristi navode druge na stranputicu kako bi se borili za vlast, kako prekidaju i uništavaju rad Božje kuće, i kako, korak po korak, bivaju razotkriveni i izopšteni, mi zadobijamo neko poznavanje Božje pravedne naravi, uviđamo kako Božjom kućom vladaju Hristos i istina, uviđamo kako Božja pravednost i svetost ne trpe nikakvu uvredu, i naša srca postaju pomalo bogobojažljiva. Iskustvo njihovog neuspeha takođe služi kao upozorenje nama da ne sledimo put antihrista, ali još važnije, kada se pojave lažne starešine i antihristi, da bi trebalo da primenimo istinu i da zaštitimo rad Božje kuće.