U junu 2021, dvoje starešina je smenjeno jer nisu obavljali stvaran posao. Dok sam besedila detaljno analizirajući njihovo ponašanje, jedna sestra je potegla sledeće pitanje: „Pre nego što je ovo dvoje lažnih starešina smenjeno, mi smo donekle bili svesni problema koje imaju. Isto tako, nedavno je crkva besedila o istini u vezi sa raspoznavanjem lažnih starešina, pa su svi ponešto razumeli o njihovom ponašanju. Zašto onda niko nije prijavio probleme koje su ovo dvoje starešina imali pre nego što su smenjeni?” Duboko me je dotaklo ono što je rekla. Razmišljala sam o sebi. Bez obzira što sam čula toliko mnogo istina-načela o raspoznavanju lažnih starešina, i dalje u stvarnom životu oko sebe nisam umela da ih raspoznam. Ponekad bih, i kada bih primetila neke probleme kod starešina, prema tome bila ravnodušna. Uvidela sam da takav stav nije bio u skladu sa Božjim namerama, pa sam želela da se promenim. Morala sam da znam da raspoznajem ljude, događaje i stvari oko sebe, nadzirem rad starešina u skladu sa Božjim zahtevaima i nudim smernice i pomoć ukoliko primetim da starešine obavljaju posao nasuprot načelima. Ako bih identifikovala nekog kao lažnog starešinu ili antihrista, trebalo je da to prijavim višim starešinama kako bih zaštitila interese crkve.

Kasnije sam živela sa sestrom Vendi, starešinom druge crkve. U početku sam mislila da je ljubazna, da nije nadmena zbog toga što je starešina i da je lako slagati se sa njom. Međutim, nakon nekog vremena, uočila sam da proživljava lošu ljudskost. Činilo se kao da se dosta usredsređuje na jelo i da je prilično lenja. Kada bi videla da je nešto prljavo, ne bi preuzela inicijativu da to očisti, već bi to samo spomenula. Ponekad bi od drugih tražila da obave zadatke koje je mogla sama da obavi. Sestre oko nje su donekle bile nezadovoljne njenim ponašanjem. U početku sam mislila da Vendi ima problem samo sa proživljavanjem svoje ljudskosti, što nije imalo veze sa načelima, pa to nisam primala k srcu. Kasnije sam primetila da u svojoj sobi često prisustvuje onlajn besedama, ponekad čak noseći svoj laptop za trpezarijski sto i jedući dok besedi a ponekad bi besedila do kasno u noć, no braća i sestre su govorili da je retko kad rešavala njihove probleme i poteškoće s kojima su se susretali u svojim dužnostima. U početku sam imala osećaj da je kao crkveni starešina morala da se bavi različitim aspektima posla, što nije bilo lako. Nisam mislila da je toliko bitno ako je u njenom radu bilo nekih nedostataka. Zato nisam obraćala pažnju na te stvari. No, kasnije sam osetila da nešto nije u redu. Kao crkvenom starešini, njoj je primarna dužnost bila da besedi o istini i rešava probleme i poteškoće braće i sestara. Često je držala onlajn okupljanja sa braćom i sestrama, izgledala veoma zauzeto, ali stvarne probleme nije rešavala. Nije li to bilo samo puko propovedanje ispraznih doktrina bez stvarnog rada? Prisetila sam se Božje besede koja je razotkrivala da neke lažne starešine provode po čitav dan na onlajn okupljanjima, izgledaju zauzeto, a samo izgovaraju reči i doktrine i posao obavljaju površno. Što se tiče stvarnih problema u radu koji su u vezi sa istina-načelima, oni ne mogu da ih otkriju niti o njima jasno besede, dovodeći do toga da veliki deo posla kasni. Pitala sam se da li bi Vendi mogla da bude jedan od lažnih starešina koje je Bog razotkrio. Kasnije sam čula jednu sestru kako kaže da Vendi nije umela da besedi o istina-stvarnostima niti rešava stvarne probleme na okupljanjima. Jednom je ta sestra bila u prilično negativnom stanju i to se odrazilo na njene dužnosti. Znajući to, Vendi joj je samo poslala nekoliko odlomaka Božjih reči, a nije razgovarala sa njom. Isto tako je bilo više sestara koje nisu harmonično sarađivale i Vendi je to prijavljeno, ali ona nije sa njima razgovarala da bi te probleme rešila. Kasnije sam otkrila da su Vendi nedostajali obzirnost i načela dok je uređivala stvari. Bila je tu jedna sestra kojoj je dužnost bila video-produkcija. Vendi je smatrala da je ta sestra isto tako podobna da zaliva nove vernike. Nije unapred istražila situaciju po pitanju dužnosti te sestre niti je razgovarala sa nadzornikom da vidi da li je tako nešto prikladno, već joj je direktno dodelila zadatak da skraćeno radno vreme zaliva nove vernike. Svi su imali osećaj da je Vendi isuviše površno pristupila ovoj situaciji, jer dužnost zalivanja zahteva blagovrememeno razumevanje i rešavanje stanja i poteškoća u kojima se novi vernici nalaze. Da bi se ova dužnost obavljala kako treba, ona iziskuje značajno vreme i energiju. Ta sestra je bila vešta u video-produkciji i ukoliko se ne bi pravilno koordiniralo, dodeliti joj zadatak da zaliva nove vernike bi značilo odlagati njenu primarnu dužnost. Međutim, Vendi joj je ipak dodelila da zaliva nove vernike. Videvši Vendin radni aranžman, bila sam pomalo nepoverljiva i mislila sam: „Ona je tako nemarna u uređivanju stvari; nedostaju joj komunikacija i traganje. Kako bi se onda bavila značajnim pitanjima u crkvenom radu? Ima li ona kov i radnu sposobnost da bude starešina? Može li zapravo da obavlja stvaran posao?” Nastavila sam da se to pitam u svom srcu i imala nejasan osećaj da Vendi ima određene probleme. Razmišljala sam o tome da je prijavim višim starešinama da bi to istražili i sagledali kakav je njen stvarni učinak. Ali sam onda pomislila: „Ako su moje prijave opravdane i Vendi je zaista lažni starešina, onda je to delo pravde koje štiti crkveni rad. Ali ako je moje gledište nerazumljivo i ona nema ozbiljnijih problema i može da obavlja određeni stvarni posao, hoće li braća i sestre reći da ne shvatam istinu, da naslepo podnosim prijave i bezobzirno se mešam u nešto što me se ne tiče? Ako to dovede do prekidanja i ometanja, hoće li reći da imam lošu ljudskost i da ne umem korektno da se odnosim prema starešini, te da joj olako sudim? Hoće li me više starešine tada smeniti? Ako Vendi otkrije da sam prijavila koje probleme ima, hoće li biti neprijateljski nastrojena prema meni i uhvatiti se za probleme koje ja imam? Vendi i ja živimo zajedno i viđamo se svakodnevno. Kako bi to bilo nezgodno!” Razmišljajući o tim stvarima, oklevala sam i sebe tešila: „Ono što sam videla nisu veliki problemi, već samo manje mane u pogledu proživljavanja ljudskosti i radne sposobnosti. Gledajući je kako svakodnevno prisustvuje onlajn besedama, ostavljala je utisak da poseduje izvesni osećaj bremena. Zaboravi; neću je prijaviti. Ako zaista ne radi stvarni posao, to će prijaviti braća i sestre u njenoj crkvi. Starešine i delatnici će pratiti njen rad i nadzirati ga, pa oni treba i da spoznaju njene probleme. Treba da prestanem da se brinem i mešam se toliko.” Prebirući po mislima tamo-vamo, odlučila sam da ne prijavim probleme koje ima. Ali kada sam odlučila da se ostavim toga, osećala sam se nelagodno u svom srcu i savest mi se uznemirila. Jasno sam videla nekoliko manifestacija kada nije obavljala stvarni posao i prepoznala to kao problem, ali sam i dalje želela da to izbegnem i zaobiđem. To znači biti neodgovoran! Da je ona zaista lažni starešina i da ne radi stvaran posao, to bi direktno uticalo na život-ulazak braće i sestara i odlagalo crkveni rad. Razmišljala sam o sebi; zašto nisam bila rada da pijavim probleme koje Vendi ima? Šta me je to brinulo? Koja iskvarena narav me je u tome sputavala?

Kasnije sam pročitala ove Božje reči: „Najistaknutiji aspekt čovekove filozofije za ovozemaljsko ophođenje je domišljatost. Ljudi misle da će, ako nisu domišljati, biti skloni tome da uvrede druge i da neće biti u stanju da se zaštite; misle da moraju da budu dovoljno domišljati da nikoga ne povrede ili uvrede i da tako obezbede sebe, zaštite svoju egzistenciju i steknu čvrsto uporište među ljudima. Svi nevernici žive po Sotoninoj filozofiji. Svi su oni ljudi koji svima ugađaju i nikoga ne vređaju. Ako si došao u Božju kuću, čitao reč Božju i slušao propovedi Božje kuće, zašto onda nisi u stanju da primenjuješ istinu, da govoriš iz srca i da budeš poštena osoba? Zašto uvek udovoljavaš svima? Oni koji svima udovoljavaju štite samo sopstvene interese, a ne i interese crkve. Kada vide da neko čini zlo i šteti interesima crkve, oni se prave da ne vide. Vole da svima ugađaju i da nikoga ne vređaju. To je neodgovorno, a takva osoba je isuviše prepredena i nepouzdana. Da bi zaštitili sopstvenu sujetu i ponos i održali svoj ugled i status, neki ljudi rado pomažu drugima i žrtvuju se za svoje prijatelje ma koliko ih to koštalo. Ali kada treba da zaštite interese Božje kuće, istinu i pravdu, njihovih dobrih namera više nema, potpuno su nestale. Kada treba da primenjuju istinu, oni je uopšte ne primenjuju. Šta se tu dešava? Da bi zaštitili sopstveno dostojanstvo i ponos, platiće bilo koju cenu i podneti bilo kakvu patnju. Ali zašto više nemaju snage da plate bilo koju cenu i da podnesu bilo kakvu patnju kada treba da rade pravi posao i da se bave praktičnim pitanjima, da čuvaju rad crkve i pozitivne stvari i da zaštite i obezbede Božji izabrani narod? To je nezamislivo. Oni zapravo imaju neku vrstu naravi koja ima odbojnost prema istini. Zašto kažem da njihova narav ima odbojnost prema istini? Zato što kad god nešto uključuje svedočenje za Boga, primenu istine, zaštitu Božjeg izabranog naroda, borbu protiv Sotoninih spletki ili zaštitu rada crkve, oni beže i kriju se i ne bave se nikakvim prikladnim pitanjima. Gde je njihovo junaštvo i duh da podnesu patnju? Gde oni te stvari primenjuju? To je lako uočljivo. Čak i ako ih neko kritikuje, govoreći da ne treba da budu tako sebični i bedni i da ne štite sebe, i da treba da štite rad crkve, njih zaista nije briga. Kažu sebi: ’Ne radim te stvari i one nemaju nikakve veze sa mnom. Kakvo dobro bi takvo ponašanje donelo mojoj potrazi za slavom, dobitkom i statusom?’ Oni nisu osobe koje tragaju za istinom. Oni samo vole da traže slavu, dobitak i status i uopšte ne obavljaju posao koji im je Bog poverio. Dakle, kada su potrebni za obavljanje crkvenog rada, oni naprosto odluče da nestanu. To znači da oni u svojim srcima ne vole pozitivne stvari i da nisu zainteresovani za istinu. To je jasno ispoljenje da imaju odbojnost prema istini” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina, jednostavno, nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne vođe i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time remete rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili nerazgovetan? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični intresi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam vođa, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrile moju iskvarenu narav. Zaista sam bila sebična i lažljiva. Videla sam da Vendi nije rešavala stvarne probleme niti obavljala stvarni posao po pitanju mnogih stvari i njena dela su već nanosila štetu crkvenim interesima. A opet sam brinula da će, ako je neosnovano prijavim, braća i sestre imati loše mišljenje o meni, da mogu biti smenjena i još se više plašila da uvredim Vendi i narušim naš odnos, što bi nam otežalo druženje u budućnosti. Zato nisam imala volje da je prijavim. Da bih zaštitila sebe i sopstvene interese, ćutala sam o problemima koje sam videla. Uopšte nisam primenjivala istinu niti sam štitila crkveni rad, čega se Bog zaista gnuša i što mrzi. Misleći o tome kako su Vendi nedostajala načela u njenim postupcima, kako nije mogla da odredi prioritete u svom radu i kako nije obavljala stvarni posao, iako nisam mogla da budem 100% sigurna da je lažni starešina, mogla sam da vidim da su njeni problemi već imali uticaj na život-ulazak braće i sestara i na crkveni rad. Treba da prijavim ove probleme višim starešinama što je pre moguće, da bi mogli da razumeju situaciju, istraže je i provere. Ako se bude potvrdilo da je ona lažni starešina, treba da bude smenjena u skladu sa načelima. Ako je samo imala neka odstupanja u radu, starešine bi mogle da joj pomognu kroz razgovor o tim problemima. U suprotnom, ako bi nastavila da radi na taj način, to bi odlagalo crkveni rad i nanosilo štetu život-ulasku braće i sestara. Kako god, prethodno sam mislila kako Vendini problemi nemaju direktne veze sa mnom i da bi, ako je neosnovano prijavim, to moglo da našteti mojoj sujeti i budućnosti. Budući da nisam prozrela njene probleme, koristila sam se time da ih „nisam prozrela i da se plašim da podnesem neosnovanu prijavu” kao izgovorom da je ne prijavim višim starešinama. Isto tako sam našla izgovor da bi je, ako je ona zaista bila lažni starešina i nije radila stvarni posao, druga braća i sestre prijavili. Želela sam da „pitanje vređanja” prebacim na druge i sakrijem se poput kukavice. Da bih sačuvala svoj odnos sa Vendi i zaštitila svoju sujetu, izglede i sudbinu, uopšte nisam imala obzira prema crkvenim interesima niti štitila crkveni rad. Bila sam izuzetno sebična i lažljiva, sledeći Sotonine filozofije poput onih „Spasavaj se ko može, a poslednjeg neka đavo nosi”, „Razumni ljudi dobro sebe čuvaju, težeći samo tome da ne naprave greške” i „Pusti stvari neka teku ako te se lično ne dotiču”. Ove stvari su postale duboko ukorenjene u mom srcu, dominirajući mojim mislima, navodeći me da uvek u obzir uzimam ličnu korist u onome što sam govorila i činila i da budem isuviše oprezna i neodlučna. Iako sam uvidela probleme kod starešine, nisam bila rada da je prijavim, već sam samo gledala i posmatrala kako se stvari odvijaju dok se crkvenim interesima nanosila šteta. Uvidela sam da me je to što sam živela vođena sotonskim naravima i filozofijama učinilo stvarno ogavnom i pokvarenom i da sam u potpunosti bez integriteta ili ljudskog obličja. Kad bih nastavila ovim putem i kad se ne bih pokajala, Bog bi me samo prezreo i uklonio. Ove su me misli uplašile i shvatila sam da treba brzo da se oslobodim okova sotonske naravi i da me ona više ne kontroliše.

Isto tako sam razmišljajući uvidela da sam imala pogrešno gledište. Bojala sam se da možda ne vidim stvari na ispravan način ili sveobuhvatno i da bi, ako nešto neosnovano prijavim, to dovelo do prekidanja i ometanja. Zbog toga se nisam usuđivala da prijavim probleme koje je Vendi imala. Kasnije sam umirila svoje srce i razmišljala: „Da li je ovo gledište ispravno? Da li je u skladu sa istina-načelima?” Setila sam se ovih Božjih reči: „Da li su talentovani ljudi koje unapređuje i gaji Božja kuća na pravi način sposobni da obavljaju svoj posao i da dobro obavljaju svoju dužnost tokom perioda unapređenja i gajenja ili pre unapređenja i gajenja? Naravno da nisu. Dakle, neizbežno je da će, tokom perioda gajenja, ti ljudi doživeti orezivanje, sud i grdnju, izlaganje, pa čak i otpuštanje; to je normalno, to je obuka i gajenje. Ljudi ne smeju da imaju visoka očekivanja ili nerealne zahteve od onih koji se unapređuju i gaje; to bi bilo nerazumno i nepravedno prema njima. Možete da nadgledate njihov rad. Ako tokom njihovog rada otkrijete probleme ili nešto što se kosi s načelima, možete da pokrenete to pitanje i da tražite istinu da biste razrešili te stvari. Ono što ne treba da činite jeste da im sudite, da ih osuđujete, napadate ili isključujete, jer su upravo u periodu gajenja, i ne treba ih posmatrati kao ljude koji su usavršeni, a još manje kao ljude koji su bez mane, ili kao ljude koji poseduju istina-stvarnost. (…) Dakle, koji je najrazumniji način ophođenja prema njima? Da ih smatrate običnim ljudima i, kada je to potrebno, da potražite nekoga u vezi sa problemom, da razgovarate u zajedništvu s njima, da se ugledate na vrline jedni drugih i da dopunjujete jedni druge. Pored toga, svačija je odgovornost da vodi računa o tome da li starešine i delatnici rade pravi posao, da li umeju da koriste istinu za rešavanje problema; to su merila i načela za procenu da li je neki starešina ili delatnik u skladu sa merilima. Ako su starešina ili delatnik sposobni da se bave opštim problemima i da ih rešavaju, onda su kompetentni. Ali, ako ne mogu da se nose ni sa običnim problemima ni da ih rešavaju, onda nisu sposobni da budu ni starešine ni delatnici, i moraju brzo da budu uklonjeni sa svog položaja. Neko drugi mora biti izabran, a rad Božje kuće ne sme da se odlaže. Odlaganjem rada Božje kuće nanosi se šteta i sebi i drugima, a to nije dobro ni za koga” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (5)”). Iz Božjih reči sam shvatila načela koja se tiču odnosa prema starešinama i delatnicima. Starešine i delatnici se još uvek obučavaju; još nisu dostigli spasenje niti su usavršeni, a i sami su iskvareni ljudi. Treba da se prema njima odnosimo na ispravan način; ako starešina otkriva samo iskvarenost ili u njegovom radu ima odstupanja zbog kratkog perioda praktikovanja, što nisu suštinski problemi, treba da im pomognemo ili ih orežemo s ljubavlju. Međutim, ako je starešina ili delatnik lošeg kova, nije radno sposoban i ne može da obavlja stvaran posao, ili ako postoje problemi sa ljudskošću starešine i on sledi pogrešan put i ne obavlja stvarni posao, onda će nastavak angažovanja takvog starešine odlagati život-ulazak braće i sestara i crkveni rad. Kada se takve lažne starešine otkriju, treba da ih razotkrijemo i prijavimo. Bog nikada nije rekao da, ako nešto ne vidimo jasno, možemo naprosto da se zavalimo i to ignorišemo ili da ne moramo da primenjujemo istinu. Umesto toga, za poteškoće i probleme koje ne spoznajemo jasno, treba da potražimo one koji razumeju istinu da o tome razgovaramo, da tragamo za istina-načelima ili te stvari prijavimo višim starešinama. Sve i da nešto neosnovano prijavimo, nije bitno; najvažnije je da se problem reši. Ako se zavalimo i ne učinimo ništa jer nešto ne vidimo jasno ili se bojimo da nešto neosnovano prijavimo i situacija se pogorša kako se stvari odvijaju, nanoseći štetu crkvenim interesima i odlažući crkveni rad, na kraju će biti prekasno da se išta kaže i šteta će postati nepopravljiva. Ranije mi nije bilo jasno šta čini prekidanje i ometanje, ali sam kasnije kroz traganje i razgovor više razumela. Da li se nečiji postupak računa kao prekidanje i ometanje uglavnom zavisi od toga da li su namere tog nekog ispravne i da li su problemi koje prijavljuje istinski i da li uključuju crkvene interese ili načela. Ukoliko su namere takvih ljudi ispravne, a ono što su prijavili je istinito i učinjeno je da se zaštite crkveni interesi, onda sve i da u tom trenutku ne vide jasno da li je starešina lažan, to što su prijavili probleme koje vide na osnovu činjenica, štiti crkveni rad i tu se ne radi o prekidanju niti ometanju. Međutim, ako su im namere pogrešne i imaju prikrivene motive poput tih da se nadmeću za vlast, hvataju se za odstupanja u radu starešine da bi od muve napravili slona, da bi ga svrgnuli i zauzeli njegovo mesto ili pak gaje gorčinu jer ih je taj starešina orezao, nalaze greške i izvrću činjenice da bi napali i sudili starešini i tako dali oduška ličnim pritužbama ili starešini traže dlaku u jajetu vođeni sopstvenom nadmenom naravi, hvataju se za iskvarenosti, odstupanja, probleme, nedostatke ili mane koji su otkriveni u dužnosti starešine, stalno prigovaraju i pokušavaju da iskoriste svoj uticaj, to predstavlja ometanje i prekidanje. To shvativši, bolje sam razumela razliku između normalnog traganja i prijavljivanja problema i prekidanja i ometanja.

Nakon što sam shvatila načela, ponovo sam pomislila na Vendine probleme i uvidela da njeno proživljavanje loše ljudskosti nije bio suštinski problem i da se time moglo pozabaviti uz odgovarajuće vođstvo i pomoć kada se ukaže prilika. Međutim, njena brzopleta i neprincipijelna uređenja su omela dužnosti braće i sestara, kao i crkveni rad. Ona je isto tako bila nepažljiva po pitanju svojih primarnih obaveza, nije imala istinski osećaj bremena i nije uspela da postigne rezultate u radu za koji je bila nadležna, niti je rešavala stanja i probleme braće i sestara. Ovo se ticalo toga da li je mogla da obavlja stvaran posao i da li ga je obavljala. Iako te stvari nisam mogla jasno da vidim i nisam mogla da je obeležim kao lažnog vođu, mogla sam da sačinim izveštaj i potražim smernice. Pošto mi nije bila namera da joj otežam život niti da steknem prednost u odnosu na nju, praktikovati stvari na ovaj način je bilo prikladno. Nisam mogla da se koristim onim da bi „ako nešto ne mogu da vidim jasno, neosnovana prijava dovela do ometanja i prekidanja” kao izgovorom da se izvučem iz ovoga. To bi bilo neodgovorno prema crkvenom radu i manifestacija toga da ne štitim interese crkve ili da ne primenjujem istinu.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak iz Božjih reči: „Jednom kada je istina postala život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i moći ćeš da takvu osobu prema potrebi prepoznaš i razotkriješ. (…) Da si neko ko stvarno veruje u Boga, onda čak i ako nisi stekao istinu i život, u najmanju ruku ćeš govoriti i delati na Božjoj strani. Barem nećeš stajati skrštenih ruku ako vidiš da su interesi Božje kuće ugroženi. Kada osetiš poriv da zažmuriš na jedno oko, osetićeš krivicu i biće ti nelagodno. Reći ćeš sebi: ’Ne mogu da stojim i da ništa ne radim, moram da ustanem i da progovorim. Moram da preuzmem odgovornost, moram da razotkrijem to zlo ponašanje, moram da ga zaustavim da ne bi naškodilo interesima Božje kuće i da se crkveni život ne bi ometao.’ Ako je istina postala tvoj život, onda ne samo da ćeš imati hrabrosti, odlučnosti i sposobnosti da potpuno shvatiš situaciju, već ćeš ujedno ispuniti odgovornost koju snosiš za Božje delo i interese Njegove kuće. Samim tim, tvoja dužnost biće ispunjena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da oni koji imaju istina-stvarnost poseduju bogobojažljivo srce. Kada se suoče sa situacijama, ponašaju se u skladu sa istina-načelima. Pošto uvide probleme koji nanose štetu crkvenim interesima ili prekidaju i ometaju crkveni rad, ne stoje skrštenih ruku niti ih ignorišu, niti daju prioritet tome da očuvaju odnose sa drugima ili zaštite sopstvene interese. Umesto toga se usredsređuju na to da zaštite crkvene interese i rad. Oni imaju hrabrosti da razotkriju negativne stvari i ponašaju se u skladu sa načelima i imaju osećaj bremena i odgovorni su u svojim dužnostima. Sada kada je Bog za mene uredio da uvidim probleme kod Vendi, imala sam odgovornost da ih ispratim i rešim. Nisam mogla da zažmurim na to. Morala sam da iznesem te probleme na videlo i tražim od viših starešina da me usmere. Bez obzira na to kako bi braća i sestre mogli da me vide ili na to da li bih mogla da se suočim sa potiskivanjem ili mučenjem, moram da se ponašam u skladu sa istina-načelima. Treba da imam veru u Boga i verujem u Njegovu pravednost. Sa ovim mislima na umu, oslobodila sam se svojih briga. Kasnije sam prišla jednom višem starešini da prijavim probleme. Starešina me je pažljivo i strpljivo saslušala, ohrabrivši me da otvoreno govorim o svemu što sam videla. Rekla je da Božja kuća posebno podržava one koji istinski umeju da razotkriju i prijave lažne starešine i antihriste i da Bogu prijaju takvi ljudi. Zato sam u detalje opisala sve Vendine probleme. I starešina je imala osećaj da kod Vendi postoje problemi rekavši da bi svaki put kada je proveravala Vendin rad, ona davala pozitivne izveštaje, ali da stvarnog napretka nije bilo. I strešina je razmišljala o tome da proveri Vendin rad.

Sledećeg dana je od braće i sestara koji su poznavali Vendi tražila da napišu svoje procene o njoj. Rezultati su bili šokantni. Problemi koje je Vendi imala su bili daleko ozbiljniji nego što sam zamišljala. Iz procena braće i sestara, videla sam da su, dok se činilo da je Vendi zauzeta, pošto je prisustvovala onlajn okupljanjima svakog dana, obično bila tu na vreme za okupljanja i na njima provodila puno vremena, njene besede bile samo puke reči i doktrine i da nije umela da rešava stvarne probleme. Jednom ju je jedna sestra koja je bila u negativnom stanju tražila sa namerom da s njom razgovara, ostavljajući joj poruke nekoliko puta, ali Vendi nikada nije došla da joj pomogne. Kada su najzad dogovorile vreme susreta, i pre nego što su započele razgovor, Vendi je ostavila sestru samu i otišla da se bavi privatnim stvarima, pokazujući se posebno hladnom i sebičnom. Retko je proveravala dužnosti braće i sestara i pratila ih, a kada bi povremeno to i učinila, samo bi pretrčala preko njih. Nije proaktivno identifikovala različite probleme i poteškoće niti ih rešavala i uopšte nije ispunjavala ulogu starešine. Kada bi uočila loše rezultate u dužnostima koje su braća i sestre obavljali, samo bi ih opomenula ili ih pogurala kao da je nekakav predradnik u fabrici. Što se tiče njihovih stvarnih problema poput toga gde su zapeli u dužnosti i kako da dođu do rešenja, na to nikada nije obraćala pažnju. Štaviše, nedostajala su joj načela kada bi osoblju dodeljivanla dužnosti. Premestila je dva ključna delatnika jevanđelja da obavljaju opšte poslove, što se ubrzo odrazilo na rad na jevanđelju pa ih je prebacila nazad. Isto je uradila tražeći zalivače, nikada ne uzimajući u obzir situaciju po pitanju dužnosti braće i sestara i odabirući koga god ako bi smatrala da bi taj odgovarao, ne razmatrajući to podrobno, što je rezultiralo ometanjem dužnosti braće i sestara i prekidanjem crkvenog rada… Iz izlaganja braće i sestara svakog od njenih postupaka, bilo je jasno da Vendi ne samo da nije uspela da unapredi crkveni rad za koji je bila odgovorna, već ga je ometala.

Kasnije sam pročitala dva odlomka Božjih reči koji su mi pomogli da bolje razumem suštinu Vendinih postupaka. Božje reči kažu sledeće: „Kako neko može da proceni da li starešina ili delatnik ispunjava svoje obaveze ili je lažni starešina? Na najosnovnijem nivou, morate da vidite da li je sposoban da obavlja stvarni posao i da li je tog kova ili ne. Zatim, treba videti da li oseća teret da dobro uradi taj posao. Zanemarite koliko lepo zvuče stvari koje govori i koliko deluje kao da razume doktrine, i ignorišite koliko je talentovan i nadaren kada se bavi spoljnim pitanjima – te stvari nisu važne. Ono što je ključno jeste da li je u stanju da ispravno izvrši najosnovnije stavke crkvenog rada, da li može da rešava probleme koristeći istinu i da li može da uvede ljude u istina-stvarnost. Ovo je najosnovniji i najvažniji posao. Bez obzira koliko je dobrog kova, koliko je talentovan ili koliko poteškoća može da izdrži i koliku cenu može da plati, ako nije u stanju da uradi taj deo stvarnog posla, onda je i dalje lažni starešina. Neki ljudi kažu: ’Zaboravite to što sada ne radi nikakav stvarni posao. Dobrog je kova i sposoban je. Obučavajte ga jedno vreme i on će sigurno moći da radi stvarni posao. Osim toga, nije uradio ništa loše. Nije učinio nikakvo zlo, niti je prekidao i ometao rad – kako možete reći da je lažni starešina?’ Kako da to objasnimo? Nije važno koliko si talentovan, kakvog si kova i obrazovanja, koliko slogana možeš da uzvikneš ili koliko reči i doktrina si razumeo; nema veze koliko si zauzet i koliko si iscrpljen u jednom danu, niti koliko si daleko putovao, niti koliko crkava posećuješ, niti koliko rizika preuzimaš i patnje podnosiš – ništa od toga nije važno. Ono što je važno jeste da li obavljaš svoj posao prema radnim aranžmanima, da li precizno sprovodiš te aranžmane; da li tokom svog starešinstva učestvuješ u svakom konkretnom zadatku za koji si odgovoran i koliko si stvarnih problema zaista rešio; koliko je pojedinaca shvatilo istina-načela zbog tvog starešinstva i usmeravanja, i koliko je rad crkve napredovao i razvio se – ono što je važno jeste da li si postigao ove rezultate ili ne. Bez obzira na konkretan posao u kom učestvuješ, važno je da li dosledno pratiš i upravljaš radom, a ne da se ponašaš nadmeno i izdaješ naređenja. Osim toga, takođe je važno da li imaš život-ulazak dok vršiš svoju dužnost, da li možeš da rešavaš probleme u skladu sa načelima, da li poseduješ svedočenje o sprovođenju istine u delo, i da li možeš da se nosiš sa stvarnim problemima i da rešavaš stvarne probleme sa kojima se suočava Božji izabrani narod. Sve su te i druge slične stvari standardi za procenu da li je starešina ili delatnik ispunio svoje obaveze” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (9)”). „Lažne starešine su u osnovi nesposobne za obavljanje suštinskog crkvenog rada od ključnog značaja. Oni se bave samo nekim jednostavnim poslovima opšte prirode; njihov rad ne igra ključnu ni odlučujuću ulogu u radu crkve u celini i ne proizvodi stvarne rezultate. Njihove besede u osnovi se odnose samo na nekolicinu otrcanih, svakidašnjih tema, to su same često ponavljane fraze i doktrine, koje su neverovatno šuplje, uopštene i koje ne ulaze u pojedinosti. Njihove besede sadrže samo one stvari koje ljudi i sami mogu da razumeju iz bukvalnog čitanja. Te lažne starešine uopšte nisu u stanju da reše stvarne probleme koje Božji izabrani narod ima pri život-ulasku; a pogotovo im fali sposobnosti da reše ljudske predstave, uobrazilju i otkrivenja iskvarenih priroda. Glavna stvar je da lažne starešine prosto nisu u stanju da nose najvažnije poslove koje je Božja kuća uredila, kao što su rad na jevanđelju, rad na produkciji filmova ili rad na izradi tekstova. Naročito kada je reč o radu koji podrazumeva stručno znanje, iako je lažnom starešini možda vrlo jasno da je u tim oblastima laik, on ih ne proučava, niti ih istražuje, a još manje je u stanju da drugima da konkretne smernice ili da reši bilo kakve probleme u vezi sa njima. A ipak, bestidno održava skupove, beskrajno razglaba o ispraznim teorijama i izgovara reči i doktrine. Lažne starešine vrlo dobro znaju da nisu u stanju da obavljaju tu vrstu posla, a ipak se pretvaraju da su stručnjaci, ponašaju se umišljeno i uvek koriste veličanstvene doktrine da druge kritikuju. Nisu u stanju da odgovore ni na čija pitanja, a ipak nalaze izgovore i opravdanja da druge kritikuju, pa ih pitaju zašto ne izučavaju to zanimanje, zašto ne tragaju za istinom i zašto nisu u stanju da reše vlastite probleme. Te lažne starešine, koje su u tim oblastima laici i nisu u stanju da reše nikakve probleme, ipak drugima s visine drže pridike. Na površini drugim ljudima deluju vrlo zauzeto, kao da su u stanju da obave mnogo posla i kao da su vrlo sposobni, ali oni su u stvarnosti ništa. Lažne starešine su očigledno nesposobne da obavljaju stvaran posao, a ipak se s entuzijazmom nečim zamajavaju, na skupovima izgovaraju uvek iste otrcane fraze, stalno se ponavljaju, a nisu u stanju da reše ni jedan jedini stvarni problem. Ljudima to veoma dojadi i nisu u stanju iz toga da izvuku baš nikakvu pouku. Takav način rada je užasno neefikasan i ne daje nikakve rezultate. Tako rade lažne starešine, a rad crkve zbog toga kasni. No, lažni starešina ipak smatra da odlično radi posao i da je vrlo sposoban, dok u stvari ni jedan jedini aspekt crkvenog rada nije dobro obavio. On ne zna da li su starešine i delatnici koji spadaju u njegov delokrug odgovornosti u skladu sa merilom i ne zna da li su starešine i nadređeni raznih timova u stanju da nose svoj posao; niti ga je briga niti pita da li su braći i sestrama u obavljanju dužnosti iskrsli problemi. Ukratko, lažne starešine nisu u stanju da u svom poslu reše nikakve probleme, a ipak su i dalje energično zauzeti. Iz perspektive drugih ljudi, lažne starešine su u stanju da pretrpe nedaće, spremni su da plate cenu i da svaki dan provode užurbano. Kada dođe vreme jelu, moraju biti pozvani za sto, a na spavanje odlaze veoma kasno. A ipak, rezultati njihovog rada naprosto nisu dobri. (…) Najočiglednija posledica podužeg perioda rada lažnog starešine jeste ta da većina ljudi nije u stanju da razume istinu, da ne ume da prepozna kada neko otkrije iskvarenost ili razvije predstave, te da nikako ne razume istina-načela kojih u obavljanju svojih dužnosti treba da se pridržava. I oni koji obavljaju svoje dužnosti i oni koji ih ne obavljaju – tromi su, neobuzdani, nedisciplinovani i u rasulu su poput rasutog peska. Većina njih je možda u stanju da izgovori par reči i doktrina, ali se u obavljanju dužnosti samo pridržavaju pravila; ne znaju kako da tragaju za istinom da bi rešili probleme. Pošto ni sam lažni starešina ne zna kako da traga za istinom da bi rešio probleme, kako bi mogao druge da predvodi u tome? Ma šta druge ljude zadesilo, lažni starešina ume samo da ih opominje govoreći: ’Moramo voditi računa o Božjim namerama!’ ’Moramo biti odani u vršenju svojih dužnosti!’ ’Kada nam se nešto desi, moramo znati kako da se molimo i moramo tragati za istina-načelima!’ Lažne starešine često izvikuju te slogane i doktrine, ali to ne dovodi baš ni do kakvih rezultata. Ljudi, pošto ih čuju, i dalje ne razumeju šta su istina-načela i ne poseduju put primene” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (3)”). Vendino ponašanje je bilo baš takvo kakvim su ga Božje reči razotkrile. Ona se usredsređivala samo na to da izgleda zauzeto, bila je površna, čvrsto se držala formalnosti i akcenat stavljala na iznošenje parola, reči i doktrina u obavljanju dužnosti. Nije zalazila među braću i sestre i nije uspela da sagleda njihova stvarna stanja i poteškoće, puštajući ih da sami tragaju za istinom kako bi rešili ove probleme. Bila je poput funkcionera Komunističke partije koji izdaje naređenja sa visine ne razumevajući istinski stanja u kojima se ljudi nalaze. Bilo je evidentno da je ona lažni starešina koji nije obavljao stvarni posao. Kasnije su starešine održale okupljanje da bi u skladu sa Božjim rečima razlučile kakvi su Vendini postupci. Svi su jasnije razumeli načela za raspoznavanje lažnih starešina. Uvideli su da kriterijum po kojem se određuje da li neki starešina obavlja stvaran posao nije taj koliko se neko čini zauzetim niti koliko glasno uzvikuje parole, već taj da li može da reši stvarne probleme i dođe do pravih rezultata u svom radu. Na kraju su se svi jednoglasno složili da smene Vendi. Videvši takav ishod, bila sam veoma uzbuđena, ali i žalila što nisam ranije prijavila probleme koje ima. Da sam ih ranije prijavila, gubici koji su naneti crkvenom radu su se mogli izbeći.

Kroz ovo iskustvo sam naučila da bolje raspoznajem lažne starešine i stekla sam određenu spoznaju o sopstvenoj iskvarenoj naravi. Uvidela sam koliko sam bila sebična i lažljiva, uvek sebe štitila i čak žrtvovala crkvene interese da bih u kritičnim trenucima zaštitila sopstvene. Da se nisam rešila ovih sotonskih naravi koje su bile u meni, Bog bi me se zasigurno gnušao, odbacio bi me i uklonio. Takođe sam korigovala svoje pogrešno gledište. U prošlosti se nisam usuđivala da prijavim one stvari koje nisam mogla jasno da sagledam, bojeći se da moje gledište ne bi bilo sveobuhvatno i da bih se smatrala odgovornom ukoliko bih nešto neosnovano prijavila, kao da je trebalo da budem 100 % sigurna i nepogrešiva pre nego što bih bilo šta mogla da prijavim višem starešinstvu. Međutim, kroz takvu praksu, mnoge lažne starešine, antihristi, zli ljudi i bezvernici ne bi bili identifikovani i sa njima se ne bi pozabavilo na vreme, pa bi, nakon što nanesu značajne gubitke crkvenom radu ili počine razne vrste zla i izazovu opšti bes, bilo prekasno da budu smenjeni ili uklonjeni, jer će šteta već biti naneta. Videla sam da je moja prethodna zabrinutost oko toga da će „ako nešto ne vidim jasno, a to neosnovano prijavim, to dovesti do ometanja i prekidanja” bila smešna. I to je sotonska lukava filozofija za ovozemaljsko ophođenje i nije u skladu sa istina-načelima. Kroz ovo iskustvo sam zaista osetila da Božjom kućom upravljaju istina i pravednost, da lažne starešine i antihristi ne mogu da budu u Božjoj kući i da Božja kuća naročito podstiče i podržava pravedna dela u vidu razotkrivanja i prijavljivanja lažnih starešina. Samo ako primenjuje istinu i štiti crkvene interese čovek može da bude u skladu sa Božjim namerama.