Bila sam odgovorna za rad na jevanđelju dveju grupa u crkvi. Nedavno, videvši da su neka druga braća i sestre oko mene smenjeni jer nisu obavljali stvaran posao i uvek su površno obavljali dužnosti osetila sam neku nervozu. Razmišljala sam: ubuduće u svojoj dužnosti moram da se postaram da obavim stvaran posao i rešim stvarne probleme, inače ću i ja biti smenjena. Jednom prilikom na okupljanju, starešina me je upitala: „Da li si razgovarala u zajedništvu o načelima vršenja dužnosti sa braćom i sestrama koji su nedavno premešteni iz drugih crkava?” Bila sam zatečena. To je bio problem – samo sam im rekla naš proces rada, a ne i načela. Šta da kažem starešini? Ako kažem da razgovarala u zajedništvo sa njima, da li će pomisliti da ne obavljam stvaran posao? Ali ako kažem da jesam, to ne bi bila istina. Osećala sam se pomalo krivom i rekla sam, mucajući: „Samo sam malo besedila na osnovu onoga što im je nedostajalo.” Starešina je odmah odgovorila: „Ako sa njima ne razgovaraš u zajedništvo o načelima, neće imati pravac u svojoj dužnosti. Mogu li tako postići dobar učinak? Moramo se usredsrediti na negovanje ove braće i sestara.” Kada je voditeljka ukazala na moj problem, osetila sam kako mi se lice zažarilo. Pitala sam se šta će posle toga misliti o meni. Hoće li pomisliti da čak ni tako osnovni zadatak nisam obavila i da ne obavljam stvaran posao?

Nedugo zatim, učinak jedne od grupa za koje sam bila odgovorna počeo je da opada, a u to vreme se u mom poslu javljalo prilično mnogo problema. Smatrajući da će to, ako se nastavi, uticati na učinak našeg rada, starešina je smanjila broj grupa za koje sam bila odgovorna sa dve na jednu. Bila sam zaista uznemirena kada sam čula tu vest. Nisam mogla a da se ne zapitam da li starešina misli da sam neko ko ne obavlja stvaran posao. Inače ne bi smanjila obim mojih odgovornosti. U poslednje vreme se često raspitivala o mom radu. Da li je mislila da ne radim vredno u svojoj dužnosti, da sam nepouzdana? Hoće li me smeniti ako u budućnosti kod mene pronađe još problema? Tokom tog perioda, kad god bih čula da će nam se starešina pridružiti na okupljanju, počela bih da razmišljam o tome kakva će pitanja postaviti i o kom poslu će se raspitivati. Pretpostavljala sam da će starešina skoro svaki put pitati kako braća i sestre napreduju u svojim dužnostima, pa bih požurila da se o tome raspitam pre okupljanja. Ponekad se dešavalo da postoje drugi hitni problemi koje treba rešiti, ali pri pomisli da neću moći da odgovorim na pitanja starešine sledećeg dana, plašila sam se da će se otkriti da ne obavljam stvaran posao. Zato bih odložila te probleme koje je trebalo hitno rešiti i otišla bih da pojedinačno razgovaram sa ostalima. Posle nekog vremena, samo sam neprestano radila na zadacima na koje se starešina često fokusirala, i iako sam svaki dan bila zauzeta, učinak moje dužnosti ne samo da se nije poboljšao – zapravo je čak i opao. Jednom prilikom me je starešina na okupljanju upitala: „Jovanin učinak u propovedanju jevanđelja je ranije bio prilično dobar, pa zašto je u poslednje vreme opao? Da li znaš razlog?” Bila sam zatečena. O, ne! Bila sam potpuno usredsređena na rešavanje drugih problema. Nisam znala zašto Jovana nije imala učinka u propovedanju jevanđelja. Starešina me je zatim upitala: „Da li si proverila o kojim istinama Jovana besedi kada propoveda jevanđelje, i da li rešava predstave ljudi?” Na to pitanje sam se još više uspaničila. Nisam pitala o tome – šta da radim? Ako ne budem mogla da objasnim, da li će starešina pomisliti da ne pratim Jovanin rad, da ne otkrivam i ne rešavam njene probleme na vreme, i da je zato njen učinak opadao? Zato sam odmah poslala poruku Jovani, ali ona je nije videla. Bila sam toliko uznemirena da su mi se dlanovi znojili. Onda mi je iznenada palo na pamet da mi je Jovana spomenula o čemu je besedila dok je propovedala jevanđelje, pa sam odmah rekla starešini. Nije više ništa rekla, a moja uznemirenost je konačno popustila. Neko vreme sam se plašila da dobijam poruke od staršine, a ponekad čak nisam mogla dobro da spavam noć pre okupljanja. Nisam mogla da prestanem da razmišljam: „Šta će me starešina pitati? Kako da odgovorim?” Bila bih još nervoznija kada bi došlo vreme za okupljanje, brinući se da ću, ako se pojavi još problema u mom radu, biti smenjena. Uspela sam da se provučem kroz svako okupljanje, ali sam se iznutra osećala jadno i to me je iscrpljivalo. Nisam imala energije u svojoj dužnosti, a kada su se javljali problemi u radu braće i sestara i njihov učinak opadao, nisam imala volje da to rešavam. U tom trenutku sam shvatila da nisam u ispravnom stanju, pa sam brzo došla pred Boga da se molim i tražim: „Bože, u poslednje vreme se zaista plašim dok starešina nadgleda moj rad. Brinem se da ću na kraju biti smenjena ako se pojave problemi. Znam da to nije ispravno stanovište. Voljna sam da razmislim i da spoznam sebe – molim Te, usmeri me.”

Tada sam u svojim duhovnim posvećenostima pročitala odlomak Božjih reči: „Neki ne veruju da se Božja kuća može pravično ophoditi prema ljudima. Oni ne veruju da Bog caruje u Njegovoj kući i da tamo vlada istina. Oni veruju da bez obzira na dužnost koju neko obavlja, ukoliko se pojavi problem, Božja kuća će odmah reagovati tako što će ih lišiti prava da obavljaju tu dužnost, otpustiti ili čak ukloniti iz crkve. Da li stvari zaista tako funkcionišu? Naravno da ne. Božja kuća se ophodi prema svakoj osobi u skladu sa istina-načelima. Bog se pravedno ophodi prema svakoj osobi. On ne uzima u obzir samo ponašanje neke osobe u jednoj konkretnoj situaciji; On uzima u obzir čovekovu priroda-suštinu, njegove namere, njegov stav, a posebno da li može da promisli o sebi kada napravi grešku, da li se kaje i da li može da pronikne u suštinu problema na temelju Njegovih reči, da shvati istinu, da mrzi sebe i da se istinski pokaje. (…) Recite Mi, ako neko pogreši, a sposoban je za istinsko razumevanje i spreman je da se pokaje, zar mu Božja kuća ne bi pružila šansu? Kako se Božji plan upravljanja od šest hiljada godina bliži kraju, ima toliko puno dužnosti koje treba obaviti. Ali ako nemaš savest ili razboritost, ne baviš se svojim pravim poslom, ako si dobio priliku da vršiš dužnost, ali ne znaš da je ceniš, ne stremiš istini nimalo, propuštaš najbolje trenutke, onda ćeš biti otkriven. Ako si konstantno površan u obavljanju svoje dužnosti i ne pokoravaš se nimalo kada se suočiš sa orezivanjem, da li će te Božja kuća i dalje angažovati za obavljanje dužnosti? U Božjoj kući vlada istina, a ne Sotona. Bog ima poslednju reč o svemu. On je taj koji obavlja posao spasavanja čoveka, On je taj koji ima suverenitet nad svime. Nema potrebe da ti analiziraš šta je ispravno a šta pogrešno, samo treba da slušaš i pokoravaš se. Kada se suočiš sa orezivanjem, moraš da prihvatiš istinu i da budeš u stanju da ispraviš svoje greške. Ako to učiniš, Božja kuća ti neće oduzeti pravo da obavljaš svoju dužnost. Ako se stalno plašiš da ćeš biti eliminisan, stalno imaš izgovore, stalno se pravdaš, to je onda problem. Ako dozvoliš drugima da vide da nimalo ne prihvataš istinu i da do tebe ne dopire razboritost, u nevolji si. Crkva će biti dužna da reaguje. Ako uopšte ne prihvataš istinu u vršenju svoje dužnosti i stalno se plašiš da ćeš biti otkriven i eliminisan, onda je tvoj strah okaljan ljudskom namerom i iskvarenom sotonskom naravi, kao i sumnjom, oprezom i zabludama. Čovek ne treba da neguje ovakve stavove. Za početak, moraš da razrešiš svoj strah, kao i to što pogrešno razumeš Boga” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Iz Božjih reči sam shvatila da sam se plašila da ću biti smenjena jer nisam razumela Božju narav i načela za smenjivanje ljudi u Božjoj kući. Kada sam videla da su neki ljudi smenjeni jer nisu obavljali stvaran posao, a u mom radu se javilo prilično mnogo problema, brinula sam se da će, ako se pojavi sve više problema, starešina pomisliti da ne obavljam stvaran posao i da će me takođe smeniti. Zato sam živela u stanju pogrešnog razumevanja i opreznosti, plašeći se dok se starešina raspituje o mom radu. U stvarnosti, to što su problemi i nedostaci u mom radu izašli na videlo nije bila loša stvar. To mi je moglo pomoći da na vreme pronađem i rešim probleme, i da poboljšam učinak u svojoj dužnosti. Ali ja sam bila sitničava i uskogruda. Kada me je starešina nadgledala, postala sam oprezna i počela sam da nagađam, pitajući se da li misli da ne radim stvaran posao i da sam nepouzdana. Mislila sam da me posmatra i da bi me jednog dana mogla smeniti. Bila sam puna spletki i trikova. Zapravo, postoje načela za smenjivanje ljudi u crkvi. Niko neće biti smenjen zbog malog odstupanja ili greške u svojoj dužnosti. Umesto toga, u najvećoj mogućoj meri, ljudima se daju prilike da se pokaju, a ako uporno odbijaju da se promene i nanesu gubitke radu, biće smenjeni. Razmišljala sam o tome kako je bilo nekih odstupanja i problema u radu neke druge braće i sestara, ali ih starešina zbog toga nije smenila, već se trudila da ih podrži i pomogne im, i sa njima je razgovarala u zajedništvu o načelima. Zatim su, kroz stalno sumiranje i ispravljanje odstupanja, postizali sve bolje učinke u svojim dužnostima. Bilo je i neke braće i sestara koji nisu bili dorasli određenim dužnostima zbog svog lošeg kova. Crkva im je uredila odgovarajuće dužnosti u skladu sa njihovim kovom i vrlinama, umesto da ih proizvoljno smeni. Iako su neki ljudi bili smenjeni jer nisu radili stvaran posao, nakon što su neko vreme razmišljali o sebi i spoznali sebe, i pokazali istinsko pokajanje, crkva ih je unapredila i ponovo im dala važne uloge. Stoga, to što se problemi javljaju u tvojoj dužnosti uopšte nije strašno. Najvažnije je biti u stanju da prihvatiš istinu i razmisliš o svojim problemima, zatim da se istinski pokaješ i promeniš. Razmišljala sam o tome kako me starešina nije smenila zbog mojih odstupanja i problema. Shvatila sam da više ne treba da budem oprezna niti da gajim pogrešna razumevanja. Trebalo bi da sumiram svoje probleme i razmislim o njima, te da ispravim odstupanja. Posle toga sam došla pred Boga u molitvi, izražavajući svoju spremnost da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima u vezi sa tim da li ću biti smenjena ili ne, i da pošteno obavljam svoju dužnost. Posle molitve sam se osećala mnogo mirnije.

Kasnije sam sa jednom sestrom razgovarala u zajedništvu o svom stanju. Predložila mi je da pročitam neke Božje reči o prihvatanju nadzora. Pročitala sam ovo u Božjim rečima: „Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš u skladu s merilom i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako te orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Čitanje Božjih reči mi je bilo na neki način prosvećujuće. Naši radni zadaci nisu lične stvari. To su važne stvari, koje uključuju rad crkve i život-ulazak naše braće i sestara. Kada starešine i delatnici nadgledaju naše dužnosti i raspituju se o njima, oni rade ono što bi trebalo. To je korisno za naše dužnosti i za rad crkve. Svi imaju iskvarene naravi. Pre nego što steknemo istinu, pre nego što se naša životna narav promeni, nismo pouzdani niti vredni poverenja. Ako nas ne nadgledaju, verovatno ćemo svakog trenutka krenuti svojim putem. Bićemo proizvoljni, podmukli i prevrtljivi u svom radu i radićemo stvari koje ometaju i prekidaju rad crkve. Dakle, starešine koje nadgledaju naš rad čine to da bi nam pomogle da dobro obavimo svoju dužnost i zarad nesmetanog napretka crkvenog rada. Sećam se ranije, kada je starešina spomenula da nisam sa novim članovima tima razgovarala u zajedništvu o načelima propovedanja jevanđelja, to je zaista bilo odstupanje u mojoj dužnosti. Nisam razmišljala o napretku u svojoj dužnosti, već sam bila zadovoljna postojećim stanjem, pa sam mislila da se braća i sestre koji nisu upoznati sa poslom mogu vremenom naučiti i da to neće uticati na naš učinak u radu. Takav moj stav prema dužnosti bio je zaista mrzak Bogu, i kad ga ne bih promenila, vremenom, ne samo da bi ometao rad crkve, već bi naštetio i mom sopstvenom život-ulasku. Kada je starešina primetila ovaj problem i ukazala mi na njega, ako bih mogla da promislim o sebi i na vreme ispravim svoja odstupanja, to bi mi bilo neverovatno korisno. I kad god bi starešina proveravala moj rad, ukazivala je na neke probleme koje inače ne bih videla. Na taj način, toliko problema u mom radu moglo se rešiti bez odlaganja i imala bih put primene i pravac u svojoj dužnosti. Nakon što sam sve to shvatila, osećala sam da sam bila tako glupa i bila sam ispunjena kajanjem. Da sam mogla dobrovoljno da podelim sa starešinom svoja odstupanja u radu, ovi problemi bi odavno bili rešeni i učinak našeg rada na jevanđelju ne bi opao.

Kasnije sam razmišljala o sebi. Zašto sam se uvek plašila nadzora starešine i toga da ću biti smenjena? Šta je bio koren problema? Pročitala sam ovaj odlomak Božjih reči u svojim duhovnim posvećenostima: „Ako ste starešina ili delatnik, strahujete li od toga da se Božja kuća raspituje o vašem radu ili da vas nadzire? Plašite li se da će Božja kuća otkriti propuste i devijacije u vašem radu i da će vas orezati? Plašite li se da će vas Višnji, kad bude saznao kakvog ste kova zapravo i koliki vam je rast, gledati drugačijim očima i da neće razmatrati vaše unapređenje? Ako imaš takve strahove, to dokazuje da nisi motivisan doprinosom radu crkve, već da radiš isključivo zarad vlastitog ugleda i statusa, što pokazuje da imaš narav antihrista. Ako imaš narav antihrista, znači da si sklon da kreneš putem antihrista i da počiniš sva zlodela koja su antihristi skovali. Ako u srcu ne strahuješ od nadzora Božje kuće nad onim što radiš i ako možeš da pružiš prave odgovore na pitanja i upite Višnjeg, ne skrivajući ništa od njega i saopštavajući mu sve što znaš, u tom slučaju, bez obzira da li je to što govoriš ispravno ili pogrešno i bez obzira na iskvarenost koju pokazuješ – pa čak i ako razotkrivaš narav antihrista – ti nipošto nećeš biti okarakterisan kao antihrist. Ono što je ključno jeste da li si u stanju da spoznaš svoju narav antihrista i da li možeš da tragaš za istinom kako bi taj problem rešio. Ako si ti neko ko prihvata istinu, tvoju narav antihrista je moguće popraviti. Ako vrlo dobro znaš da imaš narav antihrista, ali ipak ne tragaš za istinom da bi je razrešio, ako čak pokušavaš da lažeš o nastalim problemima ili da ih prikrivaš, te da na taj način izbegneš odgovornost i ako prilikom orezivanja ne prihvataš istinu, onda je to ozbiljan problem i ti se nimalo ne razlikuješ od antihrista. Ako već znaš da imaš narav antihrista, zašto ne smeš da se suočiš s tim? Zašto tome ne pristupiš iskreno i ne kažeš: ’Ako se Višnji raspituje u vezi s mojim radom, kazaću sve što znam, a čak i ako sve ono loše što sam počinio izađe na videlo, ako Višnji ne bude više hteo da me upotrebi kad za to sazna i ako izgubim svoj status, ipak ću jasno i glasno reći sve što imam da kažem’? Tvoj strah od nadzora i ispitivanja Božje kuće u vezi s tvojim radom pokazuje da ti svoj status ceniš više od istine. Zar to nije narav antihrista? Ceniti vlastiti status više od svega ostalog jeste narav antihrista” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Božje reči su razotkrile koren mog straha od nadzora starešine nad mojim radom. Previše sam bila zaljubljena u svoj status. Plašila sam se da će starešina otkriti probleme u mojoj dužnosti, pa će pomisliti da ne radim stvaran posao i smeniće me. Zato, da bih zadržala svoj status, samo sam se pokazivala u svojoj dužnosti, radeći samo površan posao, ne obavljajući ključan i suštinski deo posla koji je trebalo da radim. Kao rezultat toga, učinak rada na jevanđelju je opao. Bila sam tako sebična i ogavna! Oni koji istinski imaju bogobojažljivo srce staviće rad crkve na prvo mesto u svojoj dužnosti. Radije bi da njihov sopstveni ugled i status pate ako to znači podržavanje rada crkve. U svojoj dužnosti mogu prihvatiti Božje ispitivanje i nadzor braće i sestara. U srcu su jednostavni i pošteni. A što se mene tiče, sve o čemu sam razmišljala bilo je kako da zaštitim svoj ugled i status, i čak sam bila spremna da dozvolim da crkveni rad trpi kako bih sačuvala svoj status. Pomislila sam kako antihristi cene status iznad svega i neće prezati ni od čega da bi stekli status. Moje ponašanje je upravo otkrivalo narav antihrista. Što sam više razmišljala o tome, sve sam više osećala da ono što proživljavam i otkrivam liči na ponašanje klovna, bez ikakvog integriteta ili dostojanstva. Zaista sam bila zgađena sobom. Iz dubine duše sam čeznula da budem časna i poštena osoba. Pomislila sam na ove Božje reči: „Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Osetila sam stid kada sam razmišljala o Božjim rečima. Oslanjajući se na laži da bih površno zaštitila svoj ugled i status, mislila sam da sam tako pametna, ali gubila sam priliku da budem poštena osoba, a još više, priliku da steknem spasenje i istinu. To je gubitak koji se ne može nadoknaditi. Iznova i iznova sam koristila laži i trikove da zaštitim svoj ugled i status, ali Bog sve ispituje. Mogla sam da prevarim ljude neko vreme, ali nikada nisam mogla da izbegnem Božje ispitivanje. Činjenica da nisam radila stvaran posao i gubici koje je to nanosilo radu pre ili kasnije bi izašli na videlo. Božja narav ne toleriše uvrede. Ako se ne pokajem, već nastavim da biram laži i štitim svoj status, samo je pitanje vremena kad ću biti smenjena. Pomislila sam na te lažne starešine i antihriste. Oni su radili samo radi ugleda i statusa i uopšte nisu radili stvaran posao. Neki od njih su čak bili spremni da ometaju i prekidaju rad crkve kako bi zaštitili sopstveni ugled i status, i na kraju su činili mnoga zla, pa su bili razotkriveni i isključeni. Takođe sam razmišljala o tome kako je najvažniji posao Božje kuće sada širenje jevanđelja carstva Božjeg. Ali kao osoba odgovorna za rad na jevanđelju, ne samo da nisam bila pokretačka snaga u radu na jevanđelju, već sam pokušavala da zaštitim svoj ugled i status, ometajući naš rad na jevanđelju. Na osnovu mog ponašanja, trebalo je da budem smenjena. To što sam mogla da nastavim da obavljam svoju dužnost bila je velika Božja tolerancija prema meni. Nakon što sam sve to shvatila, došla sam pred Boga da se molim i pokajem, spremna da promenim svoju pogrešnu težnju, prihvatim nadzor staršine nada mnom, i da uložim najveći mogući napor da dobro obavim svoju dužnost.

Kasnije sam u svojim duhovnim posvećenostima pročitala odlomak Božjih reči koji mi je dao put primene. Božje reči kažu: „Oni koji mogu da prihvate nadgledanje, ispitivanje i kontrolu od strane drugih najrazumniji su od svih, imaju toleranciju i normalnu ljudskost. Nakon što ustanoviš da nešto pogrešno radiš ili da otkrivaš iskvarenu narav, ako si u stanju da se pred ljudima otvoriš i da sa njima komuniciraš, to će onima oko tebe pomoći da na tebe motre. Svakako je neophodno prihvatiti nadgledanje, ali je najvažnije Bogu se moliti i u Njega se uzdati, uz stalno podvrgavanje ispitivanju. Posebno ako si krenuo pogrešnim putem ili si učinio nešto loše, ili ako si na korak da postupiš na proizvoljan, jednostran način, a neko u tvojoj blizini to pomene i upozori te, treba to da prihvatiš i da što pre razmisliš o sebi, da priznaš svoju grešku i da je ispraviš. To te može sprečiti da kročiš na put antihristȃ. Ako postoji neko ko ti na taj način pomaže i upozorava te, zar time, i bez svog znanja, nisi zaštićen? Jesi – na taj način si zaštićen” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Za pravilno ispunjavanje dužnosti potrebna je skladna saradnja”). Hvala Bogu! Osetila sam veliko oslobođenje sada kada sam imala put primene i više nisam bila na oprezu prema nadzoru starešine i njenim pitanjima o mom radu. Takođe, prestala sam da krijem sopstvene probleme i umesto toga počela sam da se usredsređujem na obavljanje stvarnog posla i rešavanje stvarnih problema. Nisam se osećala toliko sputano kada me je starešina pitala o mom radu i postala sam sposobna da svesno prihvatim Božje ispitivanje i da primenjujem da budem poštena osoba. Mogla sam da priznam kada neki posao nisam dobro uradila i prestala sam da štitim svoj ugled i status. Kada je starešina pronašla probleme u mom radu, prestala sam da razmišljam o tome šta će misliti o meni ili da li će me smeniti, već sam samo mislila o tome kako da što pre preokrenem stvari i dobro obavim svoj posao. Osećala sam se zaista opušteno otkako sam sve to počela da primenjujem u praksi i divno je obavljati svoju dužnost otvorenog srca.