U junu 2021. godine izabrana sam za propovednicu. U početku nisam znala kako se to radi, pa sam ponizno učila od svojih saradnika. Posle nekog vremena, deo crkvenog rada za koji sam ja bila odgovorna dao je izvesne rezultate. Međutim, neki poslovi nisu ostvarili značajniji napredak. Na jednom okupljanju, starešina višeg ranga me je upitala: „Na čemu si radila sve ovo vreme? Kako ide napredak tih različitih stavki u radu crkve?” Pomislila sam: „Otkako sam preuzela ovaj posao, nema nikakvog napretka u obučavanju zalivača. Neću to sada pominjati da starešina ne bi rekla da ne radim dobro i da me ne bi gledala s visine. Ali rad na širenju jevanđelja i na čišćenju crkve dao je izvesne rezultate. Ako pričam o ovome, ostaviću sigurno dobar utisak na starešinu i pomisliće da sam sposobna za ovu dužnost.” Zato sam govorila samo o radu koji je davao rezultate. Nisam očekivala da će me starešina zatim pitati kako napreduje obučavanje zalivača. Pomislila sam: „Ako sazna da nisam pronašla nijednog pogodnog kandidata za obučavanje, hoće li reći da nemam radnu sposobnost?” Zato sam rekla: „Upravo tražim ljude.” Kada je to čula, starešina nije postavljala dodatna pitanja, već me samo požurivala da što pre obučim ljude. U sebi sam se potajno radovala, misleći da sam se konačno izvukla. Neočekivano, starešina me ponovo upitala: „Postoje li bezbedonosni rizici u kućama gde se održavaju okupljanja?” Unervozila sam se čim sam to čula. U nekim kućama je zaista postojao bezbedonosni rizik, ali pošto nismo mogli da pronađemo odgovarajuće kuće, nastavili smo i dalje da ih koristimo. Šta bi starešina mislila o meni kada bih rekla istinu? Da li bi rekla da sam namerno prekršila načela i da nisam razmotrila bezbednost? Da li bi me orezala? U tom trenutku, osetila sam blagu nelagodu: „Zašto postavlja tako detaljna pitanja?” Zato sam slagala i rekla: „Postoji jedna takva kuća, ali koristili smo je samo jednom. Srediću to kad se vratim.” Činilo se kao da mi starešina čita misli. Orezala me je, rekavši: „Dobro znaš da ta kuća za okupljanje nije bezbedna, a ipak je i dalje koristiš. Ako se nešto dogodi, posledice će biti strašne! Hoćeš li moći da snosiš te posledice? Takođe, još uvek nisi pronašla nijednog pogodnog zalivača za obučavanje. Zar time ne usporavaš rad?” Čuvši starešinine reči, još više sam se uspaničila: „Starešina me prvi put vidi, a već je otkrila koliko problema imam. Kako ću sada da se pojavim pred njom? Hoće li starešina reći da nisam sposobna za ovu dužnost?” U isto vreme, ja sam se tiho branila: „Budući da sam kratko vreme odgovorna za ovaj posao, razumljivo je da neki njegov deo nije obavljen dobro. Zar nisam u drugim poslovima ostvarila izvesne rezultate? Treba da mi date malo vremena da mogu to polako da rešavam.” Opravdavala sam se govoreći da sam tek počela da se obučavam i da još uvek ne razumem sva načela. Starešina me je saslušala i zatim je razgovarala sa mnom u zajedništvu o određenim načelima. To je bilo to.

Nekoliko dana kasnije, ta starešina višeg ranga je došla u našu crkvu da reši neka pitanja. Usput je pitala koliko bi starešina i delatnika iz oblasti za koju sam ja odgovorna moglo biti unapređeno i obučeno, i da li ima nekih koje treba otpustiti ili preraspodeliti. Pomislila sam: „Prošlog puta, kada se starešina upoznala sa poslom, razotkrila je mnoge moje probleme i odstupanja. Zašto opet pita istu stvar? Nisam u čestom kontaktu sa određenim starešinama i delatnicima, i nisam baš sigurna da li oni mogu biti unapređeni i obučeni. Što se tiče starešina i delatnika koji ne ostvaruju dobre rezultate u svojim dužnostima, ne mogu trenutno da procenim da li ih je potrebno preraspodeliti. Šta da kažem? Ako kažem da ne znam, starešina će pomisliti da ne obavljam stvaran posao. Ako kažem da znam, neću moći jasno da izložim detalje.” Zato sam dala površan odgovor: „Ne mogu to da raspoznam niti da pravilno procenim.” Starešina je shvatila da neće dobiti odgovor na ta pitanja i ništa drugo više nije pitala. Nakon toga, shvatila sam da mi je stav bio pogrešan i donekle sam osetila samoprekor. Starešina je samo želela da razume detalje u vezi sa radom crkve, a i nije da ja baš ništa nisam razumela. Zašto nisam mogla naprosto da budem iskrena?

Sledećeg dana, starešina je došla kod mene da razgovaramo i pitala me je: „Zašto nisi govorila istinito kada si izveštavala o situaciji sa poslom i zašto ne želiš da te ljudi nadziru i da proveravaju rad za koji si ti odgovorna? Kakva ti je to narav?” Srce mi je snažno zalupalo u grudima kada sam čula to. „Šta će starešina sada misliti o meni? Nisam obavljala stvaran posao i nisam joj dozvolila da me nadzire. Ovo je svakako ozbiljan problem!” Zato sam oprezno odgovorila: „Tek sada sam shvatila da sam prilično lažljiva.” Starešina je ozbiljnim tonom rekla: „Zaista imaš lažljivu narav. Ali ti se opireš tome da ti nadziremo rad i ne dozvoljavaš ljudima da shvate kako on napreduje. Tako ometaš da se crkveni rad sprovodi. Tako otkrivaš da imaš narav antihrista. Moraš podrobno da se preispitaš!” Čuvši starešinine reči, malo sam se uplašila. Nisam očekivala da će priroda problema biti tako ozbiljna. Molila sam se Bogu u svom srcu i zamolila Ga da me vodi kako bih razumela svoje vlastite probleme. Starešina je kasnije potražila odlomak Božjih reči koji je namenila meni, a koji mi je pomogao da donekle razumem svoju iskvarenu narav. Svemogući Bog kaže: „Na kojem god poslu da je angažovan, antihrist strahuje od toga da Višnji sazna nešto više o tome i da počne da se raspituje. Ako Višnji krene da se interesuje oko stanja posla ili kadrovskih pitanja, on će ga samo površno izvestiti o nekim sitnicama i saopštiće mu par stvari za koje misli da bi bilo dobro da ih Višnji sazna i sa čijim posledicama neće biti upoznat. Ukoliko Višnji insistira da sazna i sve ostalo, antihrist će to smatrati mešanjem u njegovu dužnost i u njegove ’unutrašnje stvari’. Stoga mu neće više ništa govoriti, nego će se praviti lud, prikrivati i zataškavati stvari. (…) Koji on cilj želi da postigne? Želi da obezbedi sebi status i sredstva za život. Koju god lošu stvar da uradi, on ljudima nikada ne saopštava nameru i motiv zbog kojih to radi. Sve mora da drži u strogoj tajnosti; te stvari su za njega poverljive informacije. Koja tema je za takve ljude najškakljivija? Najviše se uznemire kad im postaviš pitanja tipa: ’Šta ti radiš u poslednje vreme? Da li si u obavljanju svoje dužnosti postigao neke rezultate? Da li je u oblasti tvog rada bilo ikakvih ometanja ili prekida? Kako si ih rešavao? Da li u svom poslu napreduješ po planu? Da li odano obavljaš svoju dužnost? Jesu li odluke koje si u svom radu donosio nanosile štetu interesima Božje kuće? Jesi li smenio starešine koje nisu u skladu s merilom? Jesi li promovisao i obučio ljude dobrog kova koji u izvesnoj meri streme ka istini? Jesi li potisnuo ljude koji su ti bili neposlušni? Do kakvih si saznanja došao u pogledu vlastite iskvarene naravi? Kakva si ti osoba?’ To su teme koje oni smatraju najškakljivijim. Ono čega se najviše plaše jeste da im postaviš takva pitanja, pa će zato, umesto da čekaju da im ih postaviš, brzo preći na neku drugu temu da bi zataškali stvar. Hteli bi na sve načine da te skrenu s pravog puta i da ti onemoguće da se upoznaš sa stvarnom situacijom, onakvom kakva jeste. Uvek nastoje da te drže u mraku, da ti ne dopuste da saznaš koliko su daleko napredovali u realizaciji svog posla. Tu nema ni trunke transparentnosti. Da li takvi ljudi imaju istinsku veru u Boga? Jesu li bogobojažljivi? Ne. Oni nikada konstruktivno ne izveštavaju o svom radu, niti o nezgodama na radu; nikad ništa ne pitaju, ni od koga ne traže savete i ni s kim otvoreno ne pričaju o izazovima i nedoumicama s kojima se susreću u radu, već idu dotle da te stvari zataškavaju i da na taj način zavaravaju i obmanjuju druge ljude. U njihovom radu nema ni trunke transparentnosti i tek kad ih Višnji pritisne da daju činjenični izveštaj i da polože račun, oni će nevoljno reći nešto o tome. Pre bi umrli nego da išta kažu o bilo kakvom problemu koji se tiče njihovog ugleda i statusa – radije bi umrli nego da izuste ijednu reč o tome. Umesto toga, prave se da nisu razumeli pitanje. Zar to nije narav antihrista?” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Osma stavka (2. deo)”). Iz Božjih reči, shvatila sam da antihristi stalno imaju bojazan da će ih Višnji pitati o njihovom poslu i da će saznati u kakvom je on stanju. Smrtno se boje da će poslovi koje nisu obavili, ili njihove mane i nesavršenosti, biti razotkriveni. Kako bi sačuvali svoj ugled i status, ulažu sve svoje napore da to prikriju, da obmanjuju, kako ljudi ne bi saznali istinu. Osvrnula sam se na sebe. Bila sam ista kao i oni. Kada je starešina pokušala da sazna nešto o mom radu, da bih dokazala da imam radnu sposobnost, samoinicijativno sam izveštavala starešinu o radu koji je davao rezultate. Međutim, nisam rekla ni reč o radu koji nije davao rezultate. Kada me je starešina pitala o napretku u obučavanju zalivača, iako sam bila potpuno svesna da imam poteškoće i da ne obavljam stvaran posao, bojala sam se da će me starešina orezati ako kažem istinu, pa sam slagala i rekla da je taj rad u toku, navodeći starešinu da pogrešno veruje kako obavljam stvaran posao. Mislila sam da ću na taj način sačuvati sliku koju starešina ima o meni. Kada je starešina pitala da li su kuće za okupljanje bezbedne, bila sam zabrinuta da bi me, kada bi znala pravu situaciju, orezala zbog toga što sam postupala bez načela, pa sam prikrivala činjenice i davala nejasne odgovore. Izbegavala sam da spominjem važne aspekte problema kako bi starešina pomislila da samo jednom nisam postupila prema načelima. Obmanula sam starešinu i pokušala sam da se izvučem s tim. Kada me je starešina orezala i razotkrila, shvatila sam da više ne mogu da prikrivam istinu. Bojala sam se da ću izgubiti obraz, pa sam smislila izgovore, govoreći da tek kratko vreme obavljam dužnost i da ne razumem načela. Pored toga, kada me je starešina višeg ranga pitala o starešinama i delatnicima u oblasti za koju sam ja odgovorna, iako sam bila potpuno svesna da određene ljude ne razumem, odgovorila sam površno da nisam mogla da ih raspoznam niti da ih prozrem. Shvatila sam da, kako bih sačuvala svoj ugled i status, ja sam u svakoj prilici pribegavala lažima i trikovima kako bih prikrila odstupanja i propuste u radu. Zaista sam bila previše lažljiva i nepouzdana! Zapravo je potpuno ispravno da se starešine raspituju o situaciji u vezi sa radom. Takođe, normalno je da postoje odstupanja i problemi u radu. Dokle god mogu da razumem oblasti koje nisam dobro odradila i da ih ispravim, u redu je. Međutim, nisam mogla ispravno da ih tretiram i nisam razmišljala o tome kako da obavljam poslove tako da doprinesem radu crkve. Umesto toga, da bih sačuvala svoj ugled i status, ja sam se drsko upuštala u laži i obmane. Uložila sam sav svoj napor da prikrijem odstupanja i propuste u radu. Smrtno sam se plašila da će ih starešina otkriti. Zbog toga starešina nije mogla da razume probleme koje imamo u radu i nije mogla da razgovara u zajedništvu o njima i da ih odmah reši. Tim svojim postupcima ja sam ometala rad crkve. Pružala sam otpor Bogu! Apsolutno nisam imala bogobojažljivo srce. Otkrila sam da imam narav antihrista.

Kasnije sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči i stekla sam izvesno razumevanje o šteti i o posledicama koje težnje ka ugledu i statusu mogu da nanesu. Svemogući Bog kaže: „Ako si ti neko ko voli istinu, izdržaćeš svakojake poteškoće da bi istinu sprovodio u delo. Čak i ako zbog toga budeš morao da žrtvuješ svoj ugled i status, i da trpiš podsmeh i ponižavanje od strane drugih – dokle god budeš mogao da istinu sprovodiš u delo i da udovoljavaš Bogu, tebi će to biti dovoljno. Ljudi koji vole istinu odlučuju da je sprovode u delo i da budu pošteni. To je ispravan put i to je ono što Bog blagosilja. A šta bira osoba koja istinu ne voli? Ona bira laži, kako bi sačuvala svoj ugled, status, dostojanstvo i karakter. Draže joj je da bude lažljiva, da je se Bog gnuša i da je odbacuje. Takvi ljudi odbacuju istinu i odbacuju Boga. Oni biraju vlastiti ugled i status; žele da budu lažljivi. Ne mare mnogo za to da udovolje Bogu i ne zanima ih da li će ih On spasti. Mogu li takvi ljudi da budu spaseni? Sasvim je sigurno da ne mogu, zato što su odabrali pogrešan put. Oni mogu da žive jedino od laganja i varanja; mogu da žive samo bolnim životom, neprestano lažući i zataškavajući vlastite laži, po čitav dan razbijajući glavu kako da sebe odbrane. U velikoj si zabludi ako misliš da lažima možeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost za kojima čezneš. U stvari, laganjem ne samo da nećeš moći da sačuvaš svoju taštinu i gordost, svoje dostojanstvo i svoj karakter, već ćeš, što je još strašnije, propustiti priliku da istinu sprovedeš u delo i da postaneš pošten čovek. Čak i ako u datom trenutku nekako uspeš da zaštitiš svoj ugled, status, taštinu i gordost, to ćeš učiniti po cenu žrtvovanja istine i izdaje Boga. Time ćeš nepovratno izgubiti svaku mogućnost da te On spase i usavrši, što će biti tvoj najveći gubitak i nešto za čim ćeš celog života žaliti. Oni koji su lažljivi to nikada neće razumeti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Samo poštena osoba može da proživi pravo ljudsko obličje”). Iz Božjih reči sam shvatila da Bog voli iskrene ljude, ali prezire one lažljive i gnuša ih se. Ako se neko stalno služi lažima i obmanama da bi sačuvao svoj ugled i status, onda je on lažljiva osoba i ne može biti spašen. Razmislivši o tome, shvatila sam da se starešina raspituje i prati rad kako bi imala uvid u stanje crkve. Trebalo bi da svako ko ima imalo razuma odgovori istinito. Međutim, ja sam se smrtno plašila da starešina ne otkrije propuste i probleme u mom radu, jer bi to moglo da naruši utisak koji ima o meni. Izveštavala sam samo o dobrim vestima. Probleme nisam spominjala i davala sam dvosmislene odgovore da bih prikrila istinu. Na primer, po pitanju obučavanja ljudi, bila sam svesna toga da sam zapala u teškoće i da ga nisam sprovela, ali sam slagala i rekla da radim na tome. Tu je i pitanje koje se tiče kuće za okupljanje. Koristila sam je suprotno načelima više puta, i tu sam svesno i namerno pravila prekršaje. Ipak, pred starešinom sam se služila obmanom, tvrdeći da ne razumem načela. Zbog toga što nisam govorila istinu, starešina nije mogla da stekne stvaran uvid u situaciju i nije mogla blagovremeno da reši razne probleme i odstupanja u radu. Čim bi problemi iskrsli, došlo bi do ometanja u radu. Ponašajući se tako, ja sam se opirala Bogu. Bog me je zbog toga prezirao. Oslanjala sam se na laži i prikrivala činjenice da bih sačuvala svoj ugled i status. Mislila sam da ću zavaravajući ljude uspeti da sačuvam svoj ugled i status, ali su činjenice pokazale suprotno. Svaki put kada bih lagala i služila se trikovima, starešina bi me odmah prozrela. Ne samo da nisam uspela da sačuvam svoj ugled i status, već sam od sebe napravila još veću budalu. Zbog tih laži i obmana grizla me je savest. Razmišljala sam o lažnim starešinama i o antihristima koji su otkriveni i uklonjeni. Da bi sačuvali svoj ugled i status i stvorili sliku o sebi u srcima drugih, oni su odbijali da ih Bog proučava dok obavljaju dužnost i nisu prihvatali da ih braća i sestre nadziru. Čak i kada potpuno upropaste svoj rad, oni to i dalje prikrivaju da niko ne sazna. Na taj način nanose ozbiljnu štetu crkvenom radu i na kraju bivaju otpušteni i uklonjeni. Zar se ne ponašam i ja poput njih? Da bih sačuvala svoj ugled i status, iznova i iznova sam lagala kako bih prikrila odstupanja i propuste u svom radu. Varala sam ljude i pokušavala sam da prevarim Boga. Kada se ne bih pokajala, onda bi me se Bog sigurno gnušao i odbacio me, i ja bih izgubila priliku za spasenje.

Tokom svojih predanosti, pročitala sam sledeće Božje reči: „Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da razume one koji obavljaju dužnost. Da li ste sposobni da prihvatite ovo načelo Božje kuće? (Jesmo.) Divna je stvar ako možeš da prihvatiš da te Božja kuća nadgleda, posmatra i nastoji da te razume. To ti pomaže u ispunjavanju dužnosti, i osposobljava te da svoju dužnost obavljaš u skladu s merilom i da udovoljiš Božjim namerama. Koristi ti i pomaže, a nema nikakvih negativnih posledica. Kada na ovaj način razumeš načelo, zar onda ne bi trebalo da prestaneš da imaš osećaj otpora ili otklona prema nadgledanju starešina, delatnika i Božjeg izabranog naroda? I ako se dogodi da neko nekada pokuša da te razume, da te posmatra i da nadgleda tvoj rad, ne treba to shvatiti lično. Zašto to kažem? Zato što zadaci koji su sada tvoji i dužnost koju obavljaš, kao i bilo koji posao koji radiš nisu privatne stvari niti lični posao neke osobe, već se tiču rada Božje kuće i odnose se na jedan segment Božjeg dela. Prema tome, kada te neko izvesno vreme nadgleda ili posmatra, kada nastoji da te razume na dubljem nivou, u pokušaju da prisno popriča sa tobom i da ustanovi u kakvom si stanju u tom periodu; pa čak i ako je njegov stav ponekad malo oštriji, ako te orezuje, dovodi u red i malo prekoreva, sve to je zato što se savesno i odgovorno odnosi prema radu Božje kuće. Zbog toga ne treba da imaš ikakvu negativnu misao niti emociju. Šta znači to da možeš da prihvatiš kada te drugi nadgledaju, posmatraju i nastoje da te razumeju? Znači da u srcu prihvataš Božje istraživanje. Ako ne prihvataš da te ljudi nadgledaju, posmatraju i da nastoje da te razumeju – ako se opireš svemu tome – da li si u stanju da prihvataš Božje istraživanje? Božje istraživanje je detaljnije, dublje i preciznije nego kada ljudi pokušavaju da te razumeju. Božji zahtevi su konkretniji, stroži i temeljniji. Ako ne možeš da prihvatiš da te Božji izabranici nadgledaju, zar tvoje tvrdnje da možeš da prihvatiš Božje istraživanje nisu samo prazne reči? Da bi bio u stanju da prihvatiš Božje istraživanje i ispitivanje, prvo moraš da prihvatiš da te nadgleda Božja kuća, starešine i delatnici ili braća i sestre” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (7)”). Iz Božjih reči sam shvatila da svi ljudi imaju iskvarenu narav i da često nerado svoje dužnosti obavljaju površno. Često rade neke stvari vodeći se sopstvenim idejama, kršeći time načela i nanoseći štetu radu crkve. Dok ne steknemo istinu, niko od nas nije pouzdan. Zato, dok obavljamo svoje dužnosti, moramo da prihvatimo da nas starešine, kao i braća i sestre, nadziru. To nije samo korisno za rad crkve, već i za naš lični život-ulazak. Baš kao i ovog puta, kada sam zahvaljujući starešini, koja je na vreme sve otkrila i pratila rad, konačno shvatila da moj rad na obučavanju ljudi ne napreduje i da time već ometam rad. Tek kada je starešina ispratila moj rad i sve saznala, ja sam uvidela da to treba što pre da se obavi. Želela sam da obučavanje sprovedem što pre kako ne bih prouzrokovala veću štetu crkvenom radu. Osim toga, kuće za sastanke sam birala bez načela. Da starešina nije uporno postavljala pitanja, nastavila bih da povlađujem sebi i kršim načela. Čim bi velika crvena aždaja počela da nas hapsi, a rad crkve bio ozbiljno narušen, za kajanje bi bilo prekasno. Pored toga, nisam shvatala u kakvom stanju su crkvene starešine. Nisam obučavala one koje je trebalo obučiti, a nisam bila ni načisto s tim koga treba otpustiti. Bila sam potpuno smetena. I pored toga, i dalje sam pokušavala da prikrijem pravo stanje. Da se starešina nije raspitivala o radu, nikada ne bih shvatila koliko sam odstupanja i propusta imala u vršenju svoje dužnosti i ne bih žurila i brinula da sve to ispravim. A što se mene tiče, najverovatnije bih bila premeštena ili otpuštena zbog lošeg obavljanja posla. Shvatila sam da nikada ne bih uspela da obavljam svoju dužnost u skladu s načelima da nije bilo blagovremenog nadzora i praćenja rada od strane starešine višeg ranga. Oslanjajući se na svoju iskvarenu narav, nastavila bih da činim zlo i pružam otpor Bogu. Tek sada shvatam da me starešina ne gleda s visine niti mi namerno stvara neprijatnosti kada nadzire i proverava moj rad. Ona se, zapravo, odnosi odgovorno prema svom radu. Ona mi pomaže da dobro obavljam svoju dužnost i štiti interese crkve. U pitanju je pozitivna stvar. Međutim, ja sam se tome opirala i pokušavala sam da izbegnem nadzor. Ponašajući se tako, ja sam imala odbojnost prema istini. Borila sam se protiv Boga! Nisam mogla da nastavim da razmatram svoj ugled i status niti da izbegavam da mi starešina nadzire rad. Trebalo je da ispravno tretiram odstupanja i propuste u svom radu. Nakon toga sam zamenila kuću za okupljanje koja je bila pod bezbedonosnim rizikom nekom drugom i starešini sam prijavila stvarno stanje i poteškoće tokom obučavanja zalivača. Starešina mi je ukazala na to da ja ljude ne biram u skladu s načelima i da previše zahtevam od njih. Takođe je razgovarala sa mnom o načelima i zajedno smo izvršile odabir ljudi. Na kraju smo izabrale ljude koji su bili podobni za obučavanje.

Kasnije sam pročitala još Božjih reči: „Moraš da tragaš za istinom kako bi rešio svaki problem koji se pojavi, ma šta to bilo, i nikako se ne smeš pretvarati niti maskirati pred drugima. Budi potpuno otvoren u vezi sa svojim propustima, nedostacima, manama i sa iskvarenom naravi, i razgovaraj u zajedništvu o svima njima. Nemoj ih zadržavati u sebi. Prvi korak ka život-ulasku jeste da naučiš kako da se otvoriš, a to je i prva prepreka, koju je najteže prebroditi. Jednom kada je prebrodiš, lako je ući u istinu. Šta podrazumeva preduzimanje tog prvog koraka? Podrazumeva da otvoriš svoje srce i da pokažeš sve što imaš, dobro ili loše, pozitivno ili negativno. Podrazumeva da se ogoliš pred drugima i pred Bogom, da od Njega ništa ne kriješ niti zataškavaš, da ništa ne prikrivaš, oslobođen svake lažljivosti i prevare, te da isto tako budeš otvoren i pošten prema drugim ljudima. Na taj način živiš u svetlosti, pa ne samo da će te Bog ispitivati, već će i drugi moći da vide da postupaš shodno načelu i donekle transparentno. Ne moraš da koristiš nikakve metode da bi zaštitio svoj ugled, sliku o sebi i status, niti moraš da zataškavaš ili ulepšavaš svoje greške. Ne moraš da ulažeš sav taj beskoristan trud. Ako sve te stvari možeš da otpustiš, bićeš veoma opušten, živećeš bez ograničenja ili bola i u potpunosti ćeš živeti u svetlosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Nemoj uvek da radiš stvari za svoje dobro i nemoj stalno da vodiš računa o svojim interesima; ne uzimaj u obzir ljudske interese i ne razmišljaj o sopstvenom ponosu, ugledu i statusu. Prvo moraš da razmotriš interese doma Božjeg i da ih učiniš svojim prioritetom. Trebalo bi da budeš obziran prema Božjim namerama i da počneš tako što ćeš da razmišljaš o tome da li je bilo nečistoća u obavljanju tvoje dužnosti, da li si bio odan, jesi li ispunio svoje odgovornosti i dao sve od sebe, kao i da li si svesrdno razmišljao o svojoj dužnosti i radu crkve. Te stvari moraš uzeti u obzir. Ako često razmišljaš o njima i shvatiš ih, biće ti lakše da dobro obaviš svoju dužnost” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Božje reči su ukazale na put primene kako dobro obavljati svoju dužnost. Mi moramo da prihvatimo Božje proučavanje i ne smemo da se služimo podmuklim sredstvima niti trikovima zarad sopstvene reputacije i statusa. Interesi crkve moraju da nam budu na prvom mestu. Moramo odmah da se otvorimo i da tražimo savete oko stvari koje ne razumemo ili ne možemo da obavimo. Ne smemo ništa da prikrivamo niti da se pretvaramo jer neki posao nismo dobro obavili. Treba da postupamo na način kojim najviše doprinosimo crkvenom radu. Takvim ponašanjem se ne iscrpljujemo i možemo da zadobijemo Božje odobravanje dok vršimo svoju dužnost.

Kasnije, bez obzira na to da li su se starešine susretale sa mnom da bi se raspitivali o radu ili su mi slali pismo da bi ispratili rad, uvek bih se svesno bunila protiv svoje iskvarene naravi i zauzimala bih ispravan stav. Jednom prilikom, starešine višeg ranga su mi poslali pismo tražeći izveštaj o nekoliko stavki u radu. Ako neka stavka u radu nije davala dobre rezultate, morali smo da navedemo razloge za to. Pomislila sam: „U protekle dve nedelje bila sam zauzeta sprovođenjem čišćenja i nisam stigla da ispratim ostale poslove. Jednoj crkvi nedostaju starešine, a izbori se još uvek nisu održali. Takođe, nisam nešto naročito pratila rad na zalivanju, kao ni rad na jevanđelju. Ne znam mnogo o tome šta se dešava u tim oblastima rada. Kako da podnesem izveštaj kada mnogi poslovi nisu obavljeni? Ako starešine saznaju za to, hoće li reći da ne obavljam stvaran posao i da nisam sposobna da ga obavljam? Zašto jednostavno za sada ne izostavim te neobavljene poslove iz izveštaja i navedem ih kasnije kada ih budem obavila?” Međutim, odmah sam se predomislila i pomislila sam: „To nije u redu! Zar time ne pokušavam da prikrijem činjenice, da budem varljiva i igram igrice?” Tada sam shvatila da moje stanje nije ispravno. Požurila sam da se pomolim Bogu. Setila sam se ovih Božjih reči: „Oni koji su sposobni da sprovedu istinu u delo mogu da prihvate Božje ispitivanje o svojim postupcima. Kada prihvatiš Božje ispitivanje, tvoje srce će doći na pravo mesto” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Tačno je. Bog zahteva od nas da sve obavljamo pred Njim i da prihvatimo Njegovo proučavanje. Ne smem više ništa da radim pred ljudima niti da budem varljiva i da spletkarim kako bi me oni hvalili. Bog prezire to. Šta god drugi mislili o meni, ja moram da primenjujem da budem iskrena u skladu sa Božjim rečima. Sve mora da bude transparentno i u savršenom skladu sa činjenicama. Samo tako ono što radim može biti u skladu s Božjom namerom. Tada sam se pomolila Bogu: „Dragi Bože, neke delove rada nisam dobro obavila i želim da ih prikrijem tako što ću ih izostaviti iz izveštaja. Molim Te, vodi me u tome da se okanem svog ugleda i statusa, vodi me da primenjujem istinu, da budem iskrena i da u izveštaju starešinama prikažem istinito stanje.” Nakon molitve, istinito sam opisala status svih stavki u radu crkve i prosledila izveštaj starešinama. Potom sam brzo sumirala svoje probleme i odstupanja i nastavila sam da pratim i rešavam te zadatke. Na kraju sam sprovela u delo sve što nije bilo završeno. Primenjujući na taj način, osetila sam veliku opuštenost u srcu. Kasnije, deo crkvenog rada za koji sam ja bila odgovorna nije bio blagovremeno sproveden. Starešine koji su nas stalno pratili i nadzirali podstakli su me da istog časa obavim taj rad i da sve sredim. Kad god bih naišla na probleme koje nisam mogla da rešim, istog časa bih ih prijavila starešinama, a oni bi mi ukazali na put primene. Davali bi mi mnogo saveta i pomagali bi mi u radu. Sada, iz sveg srca prihvatam da starešine nadziru i prate moj rad.

Kroz to otkrivenje, konačno sam uvidela da mi je u prirodi da ne volim istinu. Zarad ugleda i statusa bila sam spremna čak i da lažem, da se služim obmanom, da prikrivam propuste u radu i da izbegavam nadzor od strane starešina. Hodala sam putem antihrista! U isto vreme sam shvatila da ja prosto neću biti u stanju da dobro obavljam dužnost ukoliko posao obavljam bez nadzora starešina i delatnika. Ja imam veliku korist od toga što oni nadziru i prate moj rad!