Ispričala Ana iz Mjanmara

U septembru 2022, jedna nova vernica nas je dovela u selo njenih roditelja da propovedamo jevanđelje, gde se više od 40 ljudi interesovalo za istiniti put. Bila sam baš srećna i počela sam da delim s njima svedočanstvo o Božjem delu poslednjih dana. Onda sam saznala da je regionalna vlada na svom sastanku pokazala moju sliku uz reči da je za mnom raspisana poternica i poruku ljudima da me prijave ako me vide da propovedam jevanđelje. Osim toga, policija je patrolirala na ulici u potrazi za mnom. Mislila sam, pošto me policija svuda traži, budu li me uhvatili jednog dana, verovatno će me ubiti. Da li treba da nastavim da širim jevanđelje? Ako prestanem, šta će biti sa seljanima koji su se našli usred istraživanja Božjeg dela? Ne bi mogli da čuju Božji glas i da prihvate Njegovo novo delo. Ne bih ispunjavala svoju obavezu. Braća i sestre su hteli da me pošalju na sigurno, zabrinuti za moju bezbednost. Plašila sam se, pa sam otišla. Nakon toga me je proganjao osećaj krivice. Htela sam da se vratim i nastavim da propovedam jevanđelje ovim seljanima. Zato sam se pomolila Bogu: „Bože, policija me svuda traži i plašim se. Ali znam da je odluka o tome hoću li biti uhapšena sasvim u Tvojim rukama. Želim Tebi da sve poverim. Molim Te me da vodiš kako bih imala vere da nastavim da propovedam i da o Tebi svedočim.“ Kasnije sam pročitala odlomak Božjih reči: „Da li si svestan tereta na svojim plećima, svog zadatka i odgovornosti? Gde ti je osećaj za istorijsku misiju? Kako ćeš adekvatno služiti kao gospodar u narednom dobu? Imaš li jak osećaj za gospodarenje? Kako bi objasnio gospodara svega? Da li je to zaista gospodar svih živih bića i svih fizičkih stvari na svetu? Koji su tvoji planovi za razvoj naredne faze dela? Koliko ljudi čeka da im ti budeš pastir? Da li je tvoj zadatak težak? Siromašni su, nesrećni, slepi i izgubljeni, jadikuju u tami – gde je put? Kako čeznu za svetlošću, poput zvezde padalice, da se iznenada spusti i rastera sile tame koje su ugnjetavale čoveka toliko godina. Ko može znati u kojoj se meri zabrinuto nadaju i kako čeznu, dan i noć, za ovim? Čak i na dan kada svetlost bljesne, ovi ljudi koji duboko pate ostaju zarobljeni u mračnoj tamnici bez nade za oslobođenje; kada više neće plakati? Užasna je nesreća ovih krhkih duhova koji se nikada nisu odmorili i dugo su bili tako sputani nemilosrdnim okovima i zamrznutom prošlošću. I ko je čuo glas njihovog jauka? Ko je motrio na njihovo jadno stanje? Da li ti je ikada palo na pamet koliko je ožalošćeno i zabrinuto Božje srce? Kako On može podneti da nedužan ljudski rod, koji je stvorio Svojim sopstvenim rukama, trpi takvu patnju? Ljudska bića su, na kraju krajeva, žrtve koje su otrovane. Pa iako je čovek preživeo do dana današnjeg, ko je mogao znati da je ljudski rod odavno zatrovan zlim? Da li si zaboravio da si jedna od žrtava? Zar nisi spreman da, iz svoje ljubavi prema Bogu, nastojiš da spasiš ove preživele? Zar nisi spreman da posvetiš svu svoju energiju da uzvratiš Bogu, koji voli ljudski rod kao Svoju krv i meso? I kada je sve gotovo, kako bi protumačio to što te je Bog iskoristio da živiš svoj izuzetan život? Imaš li zaista rešenost i samopouzdanje da živiš smislenim životom pobožne osobe koja služi Bogu?“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako bi trebalo da pristupiš svojoj budućoj misiji?“). Božje reči su me baš nadahnule, ali i učinile da osećam krivicu. Toliko ljudi još nije prihvatilo Božje spasenje poslednjih dana i žive pod Sotoninom vlašću. Bespomoćni su i u bolovima. Bog zbog njih oseća tugu i potrebu da nešto hitno učini. Neki od njih naporno rade da bi zaradili, žive teškim, iscrpljujućim životima, a neki, čak i kad nešto zarade, u sebi ipak osećaju prazninu i jad. Oni ne znaju vrednost ljudskog života i ne mogu da nađu pravac. Neki žele da traže istiniti put, ali su previše uplašeni zbog vladinih progona i hapšenja. To znači da treba da sa njima podelimo Božje reči, svedočimo o Božjem delu i iskoristimo Božje reči da rešimo njihove probleme, kako bi videli istinu, svetlost i nadu u Božjim rečima i prihvatili Božje spasenje. Takođe, katastrofe su sve učestalije ovih dana, a mnogi još nisu čuli Božji glas. Nemaju u šta da se pouzdaju u slučaju katastrofe. Deljenje jevanđelja sa ovim ljudima je bila moja odgovornost. Bog ne bi hteo da iko koga On želi da spase podlegne katastrofama. Kad bih zbog lične bezbednosti prestala da širim jevanđelje, to bi značilo da napuštam dužnost. Onda bih u toj meri bila dužna Bogu i ne bih zaslužila da sebe smatram delom Njegove porodice. Razmišljala sam kako sam nekad bila baš kao ovi seljani, živela sam pod Sotoninom silom bez cilja i nade. Bog je nadahnuo braću i sestre da iznova i iznova dele sa mnom jevanđelje, dok konačno nisam čula Božji glas i primila Njegovo spasenje poslednjih dana. Bili su to Božja ljubav i milost prema meni. Morala sam da uzmem u obzir Božju volju i učinim sve što je u mojoj moći da svedočim o Božjem delu i uzvratim Mu ljubav. Sledećeg dana sam se vratila u to selo da nastavim da širim jevanđelje. Ali samo nekoliko dana kasnije, novi vernik koji nas je tu doveo, morao je da ode hitnim poslom. Malo sam se zabrinula. Hoću li biti uhapšena bez zaštite ovdašnjih seljana? Ali da sam prestala da širim jevanđelje, oni što istražuju istiniti put bi morali da sačekaju da prihvate delo Svemogućeg Boga. Tokom narednih nekoliko dana, krišom su dolazili u brda da čuju našu propoved u pokušaju da traže i istražuju. Toliko su žudeli za tim. Ako bih pobegla iz straha od hapšenja, nevoljna da dalje propovedam, njima bih ostala dužna, a Boga bih povredila. Zato sam se pojedinačno susrela sa svima koji žele da istražuju istiniti put i čitala im reči Svemogućeg Boga. Na kraju, svako od njih je prihvatio delo Svemogućeg Boga. Nakon toga su doveli i druge da čuju naše propovedi. Sve više ljudi je prihvatalo Božje novo delo nakon slušanja reči Svemogućeg Boga. Videvši Božje vođstvo, bila sam Mu neverovatno zahvalna. Seoska policija često je noću patrolirala, što nam je otežavalo okupljanja. Zato sam sa novim vernicima podelila Božje reči da im pomognem da prozru Sotonine smicalice i nauče da se okupljaju u tajnosti. Znajući to, oslobodili su se uticaja vlade. Svi su se noću iskradali u brda ili njive da se okupljaju. Kad sam to primetila, imala sam još više energije da propovedam.

Sećam se da je jednom jedna sestra rekla da je nekoliko ljudi kojima sam propovedala, vlada uhapsila jer su slušali naše propovedi. Njihove porodice, nevernici, otišle su u moju kuću da zaprete da će me ubiti. Sestra mi je rekla da budem pažljiva. Plašila sam se. Da sam tada bila kod kuće, ko zna šta bi mi uradili. Da sam tamo nastavila da širim jevanđelje i da su me uhvatili, sigurno me ne bi pustili tek tako. Htela sam da napustim to mesto i više tamo ne širim jevanđelje. Ali me je pomisao na odlazak baš uznemiravala. Onda sam se setila ovih Božjih reči: „Vi znate da sve stvari u vašem okruženju postoje jer sam ih Ja odobrio, Ja sam ih sve isplanirao. Gledaj jasno i udovoljavaj Mom srcu u sredini koju sam ti dao. Ne boj se, Svemogući Bog nad vojskama sigurno će biti sa tobom; On stoji iza vas i On je vaš štit“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, 26. poglavlje, „Hristove izjave na početku“). Iz Božjih reči mogla sam da vidim da sam se uz Božju dozvolu suočavala sa ovom situacijom. Pošto sam širila jevanđelje, svedočeći o Božjem delu, Sotona se postarao da mi se na tom putu ispreči, da prekine moje stanje uma kako iz prevelikog straha više ne bi širila jevanđelje. To je bila Sotonina zla namera. Ako bih iz straha prestala da širim jevanđelje, držeći se života i zdravlja, zar ne bih time nasela na Sotonine smicalice? Odluka o mom hapšenju i smrti bila je u celini u Božjim rukama. Jov je mnogo propatio kada ga je Sotona iskušavao. Izgubio je svu decu, sve bogatstvo i zadobio je čireve po celom telu. Ali Bog nije dozvolio da Sotona uzme Jovu život. Sotona se nije usudio da protivreči Bogu, nije se usudio da Jova liši života. Ako Bog ne bi dopustio tim ljudima da mi naude, ne bi mi mogli ništa. Moj život je bio u Božjim rukama, o mom životu i smrti nisu oni odlučivali. Da budem uhaopšena, bila bi to Božja dobra volja i ja bi trebalo da se pokorim. Pomislila sam, pošto se stvari odvijaju loše u ovom selu, mogla bih da propovedam u nekom drugom. Uz mudrost i oprez, sve bi bilo dobro. Gospod Isus je rekao: „Kada vas budu progonili u jednom gradu, vi bežite u drugi“ (Matej 10:23). Zatim sam pročitala još reči Svemogućeg Boga. „Bog ima plan za svakog Svog sledbenika. Svaki od njih ima okruženje koje je za čoveka pripremio Bog, u kojem može da obavlja svoju dužnost, i da ima blagodat i blagonaklonost Božju namenjene čoveku da u njima uživa. Oni se takođe nalaze u posebnim okolnostima koje Bog određuje za čoveka i mnogo je patnji koje mora da pretrpi – ništa nije med i mleko kao što čovek zamišlja. Osim toga, ako prihvatiš da si stvoreno biće, moraš da se pripremiš na patnju i platiš cenu radi ispunjavanja svoje odgovornosti da širiš jevanđelje i radi pravilnog obavljanja svoje dužnosti. Cena može biti patnja zbog neke fizičke bolesti ili nedaće, ili patnja zbog progona velike crvene aždaje, ili nerazumevanje ovozemaljskih ljudi, kao i nevolje koje se doživljavaju prilikom širenja jevanđelja: biti izneveren, biti pretučen i vređan, biti osuđen – pa čak i biti linčovan i izložen smrtnoj opasnosti. Može se dogoditi da tokom širenja jevanđelja stradaš i pre nego što se Božje delo završi i da ne doživiš dan Božje slave. Morate biti spremni na to. Ne treba to da vas plaši; to je činjenica. (…) Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Bili su osuđeni, pretučeni, vređani i pogubljeni jer su širili Gospodovo jevanđelje i bili su odbačeni od ovozemaljskog naroda – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Bez obzira na to kakav je bio način njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja koje je obavio za celo čovečanstvo omogućava čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana se nisu odrekli Božjeg imena, niti su se odrekli Božjeg dela i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način obavljanja nečije dužnosti; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da širite Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „Svi vernici su svojom čašću obavezani da šire jevanđelje“). Božje reči su mi pomogle da shvatim da je u nastojanjima učenika Gospoda Isusa da šire jevanđelje, njih svet osudio, zatvorio i da su propatili razne progone. Mnogi od njih su stradali. No, bez obzira na njihov kraj, bili su u stanju da se odreknu dragocenog života, ne poričući Boga čak ni na samrti. Svedočili su o Bogu i veličali Ga sopstvenim životom. To su najuzvišenija svedočanstva i najbolji način da se vrši dužnost. Ali ja, u bekstvu od vlade i pod pretnjom zlih ljudi, pohlepno sam čuvala život u želji da pobegnem iz sela, a ne da nastavim da propovedam i zalivam nove vernike. U čemu je bilo moje svedočanstvo? Promislila sam: zašto sam počela da se plašim u situacijama opasnim po život? Zato što sam previše cenila život i nisam razumela život i smrt. Bog je već odredio naše živote i smrti, to je činjenica. Stradanjem za Boga, to što telo umire, zapravo uopšte nije smrt. To ne znači da nećete imati dobar ishod i odredište. Gospod Isus je rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga“ (Matej 16:25). Ako ne bih obavila dužnost i ako bih izdala Boga zato što se držim za život, moje telo možda ne bi patilo, ali Bog bi me odbio i isključio i duša bi mi bila kažnjena. Ako bih radi svedočenja o Bogu mogla da žrtvujem svoj život i umesto da Ga izdam radije umrla, to bi osramotilo Sotonu i od toga ništa ne bi bilo značajnije. Shvativši to, nisam se više plašila za svoj život i donela sam odluku: sve dok nisam u pritvoru, sve dok još dišem, nastaviću da širim jevanđelje i da svedočim o Bogu da bih osramotila Sotonu. Nakon toga sam nastavila da propovedam jevanđelje. Nedugo potom, većina ljudi u selu je prihvatila delo Svemogućeg Boga.

Posle toga sam otišla u jedno drugo selo da širim jevanđelje. Isprva se preko deset ljudi priključilo, ali nas je opštinska vlast otkrila dok smo propovedali jednom bračnom paru. Predsednik opštine, njegov zamenik, blagajnik i neki članovi vojne policije, više od deset njih, upali su i rekli da moramo da pođemo s njima. Bila sam prilično nervozna u tom trenutku. Hoće li me uhapsiti i poslati u zatvor? Vlada me je jurila. Svakom domaćinstvu su rekli moje ime uz nalog da me prijave ako vide da propovedam jevanđelje. Ne bi me tek tako pustili ako bi me našli. A to bi uticalo i na nove vernike, zar ne? Neprestano sam se molila Bogu da mi da vere da ostanem jaka u svom svedočenju. Nedugo potom, uhapsili su još jednog brata i jednu sestru koji su došli u to selo da sa nama propovedaju jevanđelje. Sve su nas odveli u sedište opštinske vlade i uzeli nam telefone. Onda je predsednik opštine počeo da nas ispituje: „Ko ste vi ljudi? Jeste li došli da propovedate jevanđelje?“ Nismo odgovorili. Onda su nas zatvorili u jednu mračnu sobu, a pet ili šest pripadnika vojne policije nas je čuvalo. Bila sam zabrinuta da će me prepoznati. Ako bi me poslali u moj rodni grad, sigurno bi me osudili na zatvor gde bi me mučili i oskrnavili. Predsednik regionalne vlade je poručio da će me, čim me uhvate, ošišati, okačiti mi znak oko vrata i sprovesti kroz grad. Molila sam se Bogu: „Bože, spremna sam da se pokorim hapšenju, ali sam mala rastom. Molim Te daj mi vere i čuvaj me kako bih ostala postojana.“ Posle molitve sam pomislila na snimak sa svedočenjemkoji sam ranije gledala. Neka braća i sestre koje je kineska policija tukla do smrti u zatvoru nisu porekli niti izdali Boga, čak ni suočeni sa smrću. Mnogi drugi su bili brutalno mučeni, osuđivani i zatvarani, ali molitvom i oslanjanjem na Boga, razvili su istinsku veru kroz Božje reči. Zakleli su se smrću da neće izdati Boga, čak ni ako doživotno budu u zatvoru. Dali su postojana, nepogrešiva svedočanstva. Baš su me nadahnuli. Setila sam se Božjih reči: „U ovoj etapi dela od nas se zahtevaju najveća moguća vera i ljubav. Možemo da posrnemo pri najmanjoj nepažnji, jer se ova etapa dela razlikuje od svih prethodnih: ono što Bog usavršava jeste vera čovečanstva, koja niti je vidljiva niti opipljiva. Ono što Bog radi jeste pretvaranje reči u veru, u ljubav i život. Ljudi moraju da stignu do nivoa na kojem su pretrpeli stotine oplemenjivanja i na kojem poseduju veru veću od Jovove. Oni moraju da podnesu neverovatnu patnju i sve vrste mučenja, a da nikada ne napuste Boga. Kada budu bili poslušni do smrti, i kada budu imali veliku veru u Boga, onda će ova etapa Božjeg dela biti upotpunjena“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Put… (8)“). Božje reči su mi pokazale da je Njegovo delo u poslednjim danima da rečima usavršava našu veru i ljubav, kako bismo mogli da primenimo i iskusimo Njegove reči kroz ugnjetavanje i muke, tako da Njegove reči postanu naši životi. Prisetila sam se vladinih ugnjetavanja i progona. Kada sam bila uplašena, samo Božje reči su me vodile i davale mi veru da i dalje propovedam. Sad kad sam bila uhapšena, morala sam da zadržim veru kako bih ostala postojana. Čak i kad bih morala da odležim i budem oskrnavljena, pa čak i da moram da umrem, bila sam spremna da se pokorim. Onda sam se setila crkvene himne pod nazivom „Svedočanstvo života“: „Jednog dana će me možda uhvatiti i osuditi što sam dala svedočanstvo o Bogu, ova patnja je zarad pravednosti, što u svom srcu znam. Ako mi se život završi kao iskra u trenu oka, i dalje ću biti ponosna što mogu da sledim Hrista i svedočim o Njemu u ovom životu. Ako ne mogu da vidim veliki događaj širenja jevanđelja carstva, i dalje ću ponuditi najlepše želje. Ako ne mogu da vidim dan ostvarenja carstva, ali mogu da osramotim Sotonu danas, srce će mi biti ispunjeno radošću i mirom. (…) Božje reči se šire celim svetom, svetlost se pojavila među ljudima. Hristovo carstvo se uzdiže i sazdano je na nedaćama. Tama će uskoro proći, pravedna zora je svanula. Vreme i stvarnost su posvedočili za Boga“ („Sledi Jagnje i pevaj nove pesme“). Ova himna me je baš nadahnula. Shvatila sam da ako me uhapse zbog širenja jevanđelja, bio bi to progon zbog pravednosti. Sad kad su me uhvatili, verovatno ću ići u zatvor, bez mogućnosti da dalje propovedam. Ali iako sam bila uhapšena i progonjena, imala sam priliku da dam predivno sveodčanstvo za Boga i osramotim Sotonu. Osećala sam se baš ponosno. Ova misao mi je dala veru. Nakon svitanja su nas ponovo ispitivali. Kad su videli da im ništa nećemo reći, kaznili su nas sa 3000 kjata i pustili nas. Još su nas upozorili da više ne propovedamo i izgovorili razna bogohuljenja.

Još više sam mrzela te đavole i nastavila sam da širim jevanđelje kad su me oslobodili. Jednog dana, jedan brat me je nazvao i rekao: „Opštinski zvaničnici znaju da si došla ovde da propovedaš jevanđelje. Uhapsili su mene i još dva nova vernika da nas primoraju da te izdamo. Ali niko od nas nije progovorio, platili smo kaznu i pustili su nas. Ako ponovo nalete na tvoju propoved, rekli su da će te silovati na licu mesta. Svuda te traže, beži što pre…“ Nisam mogla da poverujem u ono što mi je ovaj brat rekao. Nakon njihovih reči da će me silovati ako me uhvate da propovedam, razbesnela sam se. Ti ljudi su stvarno bili demoni, bez imalo ljudskosti! Ja sam bila samo vernik koji širi jevanđelje, ali oni su bili puni mržnje. Nisu nam dopuštali veru, hteli su da nas hapse, progone i kažnjavaju, čak i da me siluju i oskrnave. Zaista su bili demoni protiv Boga. Mrzela sam ih i iz srca sam se bunila protiv njih. Što su me više ugnjetavali, više sam želela da propovedam i svedočim.

Onda u oktobru, otišli smo u jedno drugo selo da širimo jevanđelje. Braća i sestre su propovedali tamo ranije, ali je njihov sveštenik proširio glasine kako bi sprečio vernike da istraže istiniti put i vlada je počela da hapsi vernike. Seljani se, zavedeni glasinama i uplašeni od hapšenja, nisu usuđivali da istraže istiniti put. Širenje jevanđelja bi nam bilo teško. Molila sam Boga da me usmerava. Onda sam potražila četvoro ljudi koji prilično dobro shvataju istinu i komunicirala sa njima o tome šta je istiniti put, šta su lažni putevi i kako Bog koristi Sotonin progon i prekide u poslednjim danima da razotkrije i usavrši ljude, da odvoji žito od kukolja, mudre device od glupih. Glupi slušaju samo ljude, Sotonu. Oni ne traže i ne istražuju kad čuju novosti o Gospodovom povratku i izrečenim rečima, pa ne mogu da dočekaju mladoženju. Samo oni koji pokušavaju da čuju Božji glas, koji su čvrsti u veri da slede Boga, jesu mudri. Samo oni mogu da dočekaju Gospoda i prisustvuju gozbi s Njim. Posle razgovora, sve četvoro njih je želelo dalje da istražuje. U narednih nekoliko dana, počela sam organizujem okupljanja, da sa njima podelim Božje reči. Jedan od njih je rekao: „Ranije sam slušao sveštenika i seoskog vođu. Rekli su da ne slušamo reči Svemogućeg Boga i ja sam ih poslušao. Zamalo da propustim priliku da dočekam dolazak Gospoda. Više ne slušam ljude. Slušam Boga.“ Jedan drugi je rekao: „Čitanje reči Svemogućeg Boga me je uverilo da je On Gospod Isus koji se vratio. Koliko god da mi se drugi ispreče na putu, ja prihvatam Svemogućeg Boga.“ Bila sam tako srećna što čujem ovakve stvari. Nakon toga, doveli su neke svoje rođake da slušaju propovedi i očas posla, preko 20 ljudi je prihvatilo delo poslednjih dana Svemogućeg Boga. Baš me je ganulo to što su ovi novi vernici mogli da traže istiniti put i ostanu jaki pred naletom glasina. Sve je to bilo vođstvo Božjih reči. Moju mamu su konačno pustili u decembru. Tokom nekoliko meseci zatvora, bila je prinuđena na težak rad. Vladini službenici su rekli da bi me sigurno uhvatili i zatvorili. Razmišljala sam kako je pre nego što mi je mama puštena, policija često dolazila s pištoljima i pendrecima kod mene kući da me uhapse, uz reči da je neće pustiti sve dok se ne vratim kući. Ali sad su oslobodili mamu, a da mene nisu zarobili. Zaista sam iskusila da Bog upravlja svime i odluka o mom hapšenju potpuno je u Njegovim rukama. Nisam sputana, propovedam i dalje i svedočim o Bogu.

Celim ovim putem dok sam propovedala jevanđelje nailazila sam na brojne teškoće, uključujući depresiju i slabost. Ali Božje reči su me svaki put vodile, omogućivši mi da budem jaka kroz depresiju i slabost, dajući mi veru da nastavim sa propovedanjem i svedočenjem o Bogu. Istinski sam iskusila da Bog koristi ove muke da usavrši moju veru. Zahvaljujem se Bogu. Ispuniću svoju obavezu, podeliću Božje jevanđelje poslednjih dana sa više ljudi i uzvratiću Božju ljubav.