Mucala sam otkad znam za sebe. Obično nije bilo toliko strašno, ali kad god je bilo puno ljudi u blizini, unervozila bih se i počela da zamuckujem kad pričam. Kada su moji roditelji primetili da ne govorim tečno, rekli su: „Zar ne možeš jednostavno da govoriš sporije? Niko ne pokušava da te prekine.” To je bio udarac na moje samopouzdanje i nisam više želela da pričam previše. Tako je bilo i nakon polaska u školu. Kada je učiteljica postavljala pitanja i tražila od mene da odgovorim, zbog nervoze nisam mogla da odgovaram na pitanja na koja sam znala odgovor, a mucanje je postalo još intenzivnije. Drugi učenici su počeli da mi se rugaju oponašajući me. Kada sam bila u višim razredima, bila sam predsednik odeljenske zajednice. Jednom kada sam videla da je nastavnica stigla, unervozila sam se i kada sam pozvala sve da ustanu, ponovo sam zamuckivala. Kada su to čuli, moji drugovi i nastavnica su se grohotom smejali. Osećala sam se kao da nemam gde da se sakrijem i umirala sam od želje da nađem rupu u koju bih se zavukla. Zbog sopstvenog osećanja niže vrednosti jedva da sam izlazila iz kuće i retko kad sam uopšte govorila. Nakon što sam počela da verujem u Boga, braća i sestre su primetili da imam problem sa mucanjem i da ne razgovaram mnogo, pa su me ohrabrivali govoreći: „Ne brini zbog svog mucanja. Samo govori malo sporije; sve dok te razumemo, u redu je.” Uz ohrabrenje braće i sestara, počela sam da upražnjavam razgovor. Postepeno sam se sve više zbližavala sa braćom i sestrama i nisam bila previše nervozna kad sam govorila. Tada sam doživela osećaj oslobođenja i slobode kao nikad ranije.

Međutim, primetila sam da su me tokom druženja i razgovora u zajedništvu braća i sestre često pitali: „Šta si rekla? Možeš li da ponoviš još jednom. Nisam razumeo.” Prvih nekoliko puta nisam tome pridavala veliki značaj, ali slušajući kako mi to često govore, uplašila sam se da će me omalovažavati, da će reći da sam već odrasla, a još uvek mucam i da čak ne mogu ni da se izražavam jasno. Postajala sam veoma nervozna tokom razgovora i kao rezultat toga moje mucanje je postalo još gore. Osećala sam se prilično posramljeno i brinula se da će braća i sestre pomisliti da sam beskorisna, da nisam ni za šta. Tako da kasnije nisam više želela da govorim na okupljanjima. Plašila sam se da će braća i sestre reći da se ne izražavam jasno, da me neće razumeti. Jednom, tokom druženja, kada smo jeli i pili Božje reči, zadobila sam neko znanje i želela sam da razgovaram, ali čim sam pomislila na svoje mucanje, nisam se usudila da razgovaram kada su mi reči navrle. Osećala sam se kao da sam sa druge planete. Braća i sestre su mogli jasno da izgovaraju svoje reči, ali šta je sa mnom? Nisam mogla čak ni da se jasno izražavam; da li bi Bog i dalje želeo takvu osobu? Postepeno sam postajala sve manje voljna da govorim tokom druženja. U prošlosti sam zadobila malo svetlosti dok sam jela i pila Božje reči, ali sada nisam mogla da razgovaram ni o čemu. Druženja su prolazila tako sporo i nisam imala nikakvu korist ili uživanje od toga. Na svakom druženju sam se osećala kao na gubilištu. Tokom druženja nisam razgovarala osim ako nisam morala i ako baš nisam mogla da se izvučem iz toga, samo bih nevoljno rekla nekoliko reči. Živela sam sa velikim bolom i potiskivanjem i čak sam se žalila i pogrešno razumela Boga, misleći: „Zašto drugi ljudi govore tako jasno i tečno, a ja ne samo da ne govorim tečno, već i mucam? Kako da tečno govorim, poput druge braće i sestara, pa da me drugi više ne ismevaju?”

Kasnije, na crkvenim izborima, braća i sestre su me izabrali za starešinu. Pomislila sam: „Ako obavljam liderske dužnosti, komuniciraću sa više ljudi. Zar to ne znači da će više braće i sestara znati za moj problem sa mucanjem? Zaboravi, ja to ne mogu; ne želim i dalje da se sramotim.” Time sam odbila dužnost. Kasnije je moja nadređena razgovarala sa mnom i naposletku sam nerado pristala. Međutim, zbog svog mucanja, uvek sam se osećala kao da sam ispod očekivanja braće i sestara i živela sam u negativnosti, nesposobna da se izvučem. Svakog dana sam se osećala tromo kao lenjivac. Nisam mogla da prikupim energiju tokom druženja niti sam imala volje da razgovaram. Ponekad, kada bi braća i sestre naišli na poteškoće, razumela sam u svom srcu kako treba da ih reše, ali sam se plašila da ne počnem da zamuckujem kada govorim i da će me omalovažavati, pa nisam htela da razgovaram. Samo sam sestri sa kojom sam sarađivala rekla za svoje probleme i zamolila je da mi pomogne. Jedna sestra je primetila da ne razgovaram na druženjima i pitala me šta nije u redu. Rekla sam joj da se osećam inferiorno zbog svog mucanja. Ta sestra me ohrabrila govoreći: „Svako ima neke svoje nedostatke, ali oni ne utiču na našu težnju ka istini. Mucaš jer si nervozna. Osloni se više na Boga kada govoriš i nemoj da se uzrujavaš. Ako govoriš malo sporije, braća i sestre te mogu razumeti.” Reči ove sestre su me malo utešile. Bog je iskoristio ovu sestru da mi pomogne i ne bi trebalo da budem negativna zbog svog mucanja. Bila sam spremna da preokrenem svoje stanje i suočim se sa svojim nedostacima.

Kasnije su sa mnom razgovarale i druge sestre. Shvatila sam da sam bila nervozna kada sam komunicirala sa drugima, jer sam se plašila da će ljudi reći da oskudno razgovaram. Uzrok svega toga bila je moja prevelika zabrinutost da ne izgubim obraz. Iznela sam svoje stanje pred Boga i molila se, moleći Ga da me usmeri da razumem ovaj moj problem. Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Umesto da tragaju za istinom, većina ljudi ima svoje sitne agende. Njihovi sopstveni interesi, ugled i mesto, odnosno položaj koji uživaju kod drugih, za njih su od velike važnosti. To je jedino što cene. Oni se gvozdenim stiskom drže za ove stvari, kao da se radi o njihovom vlastitom životu. A to kako ih Bog vidi i tretira od sekundarnog je značaja; za sada to ignorišu; za sada samo razmatraju da li su oni glavni u grupi, da li se drugi ljudi ugledaju na njih i da li njihove reči imaju težinu. Njihova prva briga je da zauzmu to mesto. Kada su u grupi, skoro svi ljudi traže ovu vrstu položaja, ovakve mogućnosti. Kada su veoma talentovani, oni naravno žele da budu glavni; ako imaju osrednje sposobnosti, i dalje će želeti da zauzmu viši položaj u grupi; a i kada imaju nizak položaj u grupi, pošto su prosečnog kova i sposobnosti, i dalje će hteti da se drugi ugledaju na njih i neće želeti da ih drugi gledaju s visine. Ovi ljudi podvlače crtu kod svog obraza i dostojanstva: to je nešto čega moraju da se drže. Oni ne moraju imati integritet, niti posedovati Božje odobravanje ili prihvatanje, ali nikako ne mogu izgubiti poštovanje, status i uvažavanje drugih ljudi kojem su težili – a to je Sotonina narav. Ali ljudi nemaju svest o tome. Oni veruju da se moraju držati to malo obraza do samog kraja. Nisu svesni da će tek kada se odreknu i ostave po strani te sujetne i površne stvari postati stvarne osobe. Ako čovek stvari koje treba odbaciti čuva kao da su od životne važnosti, njegov život je izgubljen. Ne zna šta rizikuje. I tako, kada dela, uvek nešto zadrži za sebe, štiteći svoj obraz i status iznad svega, i govoreći samo radi svoje dobiti i prividne odbrane. Sve što radi za sebe radi. Juri ka svemu što blista, dajući svima do znanja da je on bio deo toga. To zapravo nije imalo nikakve veze s njim, ali on nikada ne želi da bude ostavljen u pozadini, stalno se plaši da će ga drugi gledati s visine, stalno se plaši da će drugi reći da je ništavan i nesposoban za bilo šta, da nema nikakve veštine. Zar svim tim ne upravlja čovekova sotonska narav? Kada budeš mogao da se oslobodiš stvari poput obraza i statusa, bićeš mnogo opušteniji i slobodniji; zakoračićeš na put koji vodi ka poštenju. Ipak, mnogima to nije lako postići. Kada se, na primer, pojavi kamera, ljudi jure ka prvim redovima; vole da se pojavljuju pred kamerama, što je veća medijska pažnja to bolje; brine ih da ne dobijaju dovoljno vremena pred kamerama i platiće bilo koju cenu za šansu da ga dobiju. I zar svim ovim ne upravlja čovekova sotonska narav? Ovo je njihova sotonska narav. Dakle, dobiješ to vreme pred kamerama – šta onda? Ljudi imaju visoko mišljenje o tebi – pa šta? Oni te obožavaju – pa šta? Da li išta od ovoga dokazuje da imaš istina-stvarnost? Sve ovo nema nikakvu vrednost. Kada uspeš da prevaziđeš ove stvari – kada postaneš ravnodušan prema njima i više ne budeš mislio da su važne, kada obraz, sujeta, status i divljenje drugih više ne budu kontrolisali tvoje misli i ponašanje, a još manje kako obavljaš svoju dužnost – tada će izvršavanje dužnosti biti sve delotvornije i sve čistije” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Videvši šta je Bog razotkrio, shvatila sam da bez obzira na to kakvog su kova, svi ljudi žele da zauzmu mesto u srcima drugih i ne žele da drugi na njih gledaju sa visine. Čak i ako sam imala problem sa mucanjem, nisam želela da me ljudi gledaju sa visine. Pošto se nisam jasno izražavala, kada bi me braća i sestre pitali šta sam rekla tokom razgovora u zajedništvu, mislila sam da me nipodaštavaju. Zbog toga sam se osećala inferiorno, pa sam čak postala toliko negativna da više nisam želela da obavljam svoju dužnost. Toliko mi je bilo važno da sačuvam obraz! Još od malena, dok su me odgajali roditelji i dok sam išla u školu, sotonski otrovi poput „Čovek bez ponosa kao drvo bez kore” i „Ime za čovekom odjekuje kao gakanje guske u letu”, pustili su korenje u mom srcu. Zbog toga sam pogrešno verovala da ljudi moraju da štite svoj ponos i da ne dozvoljavaju drugima da ih gledaju sa visine. Kada sam komunicirala sa nevernicima, smejali su mi se zbog mog mucanja. Da me drugi ne bi omalovažavali, nisam izlazila iz kuće, niti sam progovarala osim ako nisam morala. Rekla bih tek po koju reč ili bih se samo nasmešila i klimnula glavom. Ako bih, u interakciji sa braćom i sestrama, mnogo pričala i počela da mucam, nagađala bih, pitajući se: „Šta li će misliti o meni? Šta li će reći o meni?” Uvek sam mislila da me svi gledaju sa visine i živela sam sa velikim bolom i potiskivanjem. Kad sam jela i pila reči Božje, stekla sam izvesnu spoznaju i razumevanje, ali sam se plašila da ću mucati dok razgovaram i da će me braća i sestre gledati sa visine, tako da nisam razgovarala. Takođe sam, bez imalo razuma, zahtevala da Bog reši moj problem sa mucanjem, iskoristivši to čak kao izgovor da ne vršim svoju dužnost. Kad su braća i sestre imali poteškoća, nisam razgovarala i pomagala im da ih reše; nisam ispunila dužnosti koje bi stvoreno biće trebalo da obavlja. Nisam imala nikakvog razloga za to; Suprotstavljala sam se Bogu i bunila protiv Njega. Čak i kad bi drugi imali visoko mišljenje o meni i kad bih imala blistavu reputaciju, šta bi se onda dogodilo? To ne bi donelo promenu mojoj život-naravi, već bih samo brinula o tome kako su stvari uticale na moj prestiž i kako su me udajile od Boga. Na kraju, Bog bi me odbacio sa gnušanjem i eliminisao. Shvativši da bih, štiteći svoj ponos, nanela sebi veliku štetu, nisam više razmišljala o tome šta braća i sestre misle o meni. Mislila sam samo na to kako da dobro izvršim svoju dužnost.

Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Postoje određeni problemi koje ljudi ne mogu da reše. Na primer, kad s drugima razgovaraš, možda se često lako unervoziš; nakon što dospeš u određene situacije, možda imaš sopstvene ideje i gledišta, ali ne možeš jasno da ih izraziš. Naročito se osećaš nervozno kad si u prisustvu velikog broja ljudi; govoriš nepovezano i usta ti podrhtavaju. Neki od vas čak i zamuckuju; kad je reč o nekim drugima, ako su prisutni pripadnici suprotnog pola, vi ste još i manje u stanju da se izrazite, ne znajući naprosto šta da kažete ili da uradite. Da li je takvu situaciju lako prevazići? (Nije.) Nije ti lako, barem ne u kratkom roku, da prevaziđeš ovaj problem zato što je on deo tvog urođenog stanja. Ako si nakon nekoliko meseci primene i dalje nervozan, ta nervoza se pretvara u pritisak, a on na tebe negativno utiče time što se plašiš da govoriš, da upoznaješ ljude, da prisustvuješ okupljanjima ili da držiš propovedi, i ti strahovi mogu da te poraze. Dakle, šta treba da uradiš? Možeš da razmišljaš o ovom problemu i da o njemu porazgovaraš s drugima; vidi na koji način drugi razmišljaju kad se susretnu s tim problemom i kako ga rešavaju. I ti treba praktično da postupaš na taj način. (…) Ako nakon mesec dana takvog praktičnog postupanja smatraš da ti se stanje nije mnogo popravilo, pa ti u srcu čak nastane određeni pritisak, zbog čega si još i više nervozan, i to utiče na tvoj uobičajeni posao, život i obavljanje dužnosti, onda ne treba da nastavljaš sa obukom. Dovoljno je da normalno izvršavaš svoju dužnost. Samo se usredsredi na to da dobro izvršavaš svoju dužnost – to je ispravno. U srcu zadrži tu manu, taj nedostatak, tiho se moli Bogu, a zatim potraži prikladne prilike da radiš na svom govoru i na komunikaciji s ljudima, izražavajući razgovetno i sistematično ono što želiš da kažeš. Time će se tvoja mana, ovaj nedostatak, postepeno ublažavati. Moguće je da nakon jedne ili dve godine, kad s godinama više sazriš i bolje se upoznaš sa ljudima oko sebe, njihov pogled, mišljenja i atmosfera koja nastaje kad su svi na okupu kod tebe više neće stvarati pritisak, osećaj zarobljenosti ili sputanosti. Moguće je da će među ovim ljudima tvoj nedostatak biti prevaziđen i rešen. Ovo je tip osobe koji najteže pati od ovog nedostatka; ta osoba može da ga prevaziđe samo dugoročnim čeličenjem i obukom u takvim okruženjima. Naravno, postoje i ljudi koji u kratkom roku od tri do pet meseci postepeno reše ovaj nedostatak. Kad u uobičajenim situacijama dolaze u kontakt s drugima i s njima razgovaraju, oni nisu nervozni, izuzev kad se nađu u nekim velikim prigodama. Prema tome, ako ovaj nedostatak, ovu manu možeš da prevaziđeš u kratkom roku, onda to učini. Ako je taj nedostatak teško prevazići, ne zamaraj se time, ne bori se protiv njega i ne postavljaj sebi to kao izazov. Naravno, ako ne možeš da ga prevaziđeš, ne treba da budeš negativan. Čak i ako nikad u svom životu ne budeš mogao da ga prevaziđeš, Bog te neće osuđivati, jer to nije tvoja iskvarena narav. Tvoja trema, tvoji nervoza i strah, ta ispoljavanja ne odražavaju tvoju iskvarenu narav; bilo da su urođeni ili izazvani okruženjem kasnije u životu, oni nisu ništa više nego mana, nedostatak tvoje ljudskosti. Ako to dugoročno ne možeš da promeniš, pa čak ni tokom celog svog života, nemoj previše da razmišljaš o tome, ne dozvoli da te to sputava i zbog toga ne bi trebalo da postaneš negativan, jer to nije tvoja iskvarena narav; nema svrhe da to pokušavaš da promeniš, niti da se protiv toga boriš. Ako to ne možeš da promeniš, onda to prihvati, pusti da postoji i prema tome se odnosi ispravno, jer s tim nedostatkom, s tom manom možeš naporedo da postojiš; to što je imaš ne utiče na način na koji slediš Boga i na izvršavanje tvojih dužnosti. Dokle god možeš da prihvatiš istinu i da najbolje što umeš izvršavaš svoje dužnosti, još uvek možeš da budeš spasen; to ne utiče na tvoje prihvatanje istine, kao ni na tvoje spasenje. Prema tome, određeni nedostatak ili mana u tvojoj ljudskosti ne treba često da te sputavaju, niti često treba da postaješ negativan i obeshrabren, pa da čak odustaješ od svoje dužnosti i od stremljenja ka istini, propuštajući priliku da, iz istog razloga, budeš spasen. To uopšte toga nije vredno; to je nešto što bi učinila glupa i neuka osoba” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Bilo je baš kao što su Božje reči govorile. Tokom svog života, zbog mog problema sa mucanjem, uznemirila bih se kad god je oko mene bilo puno ljudi, što bi prouzrokovalo moje mucanje. Kada su me ljudi omalovažavali to je uticalo na moje samopouzdanje, pa sam htela da promenim svoje mucanje na svoj način. Ali stvari nisu išle onako kako sam želela, što je dovelo do toga da sam postajala sve negativnija, tako da na kraju nisam htela ni da obavljam svoju dužnost. Čak sam se žalila da mi Bog nije pomogao da rešim problem sa mucanjem. Sada razumem da je moje mucanje nešto sa čime sam rođena i ne mogu da ga prevaziđem samo zato što to hoću. Mucanje nije razlog za zabrinutost; to nije iskvarena narav i ne sputava me u mojoj težnji ka istini. To je samo nedostatak koji imam i u redu je sve dok ga ispravno posmatram. Ako braća i sestre ne razumeju šta kažem i to prokomentarišu, treba mirno da se suočim sa tim tako što ću ponoviti šta sam rekla ili ću govoriti glasnije. Moje mucanje ne bi trebalo da me čini toliko negativnom da ne obavljam svoju dužnost. Ukratko, ljudi ne treba da brinu zbog svojih nedostataka. Treba da ih prevaziđu ako mogu, a ako ne mogu, treba mirno da se suoče sa svojim problemom, nastavljajući razgovor u zajedništvu i da obavljaju svoju dužnost na način na koji treba. Nema potrebe da budete sputani mucanjem. U prošlosti, nisam bila u stanju da pravilno sagledam svoj problem sa mucanjem. Verovala sam da je moje mucanje značilo da sam bezvredna, da nisam od koristi, da ne mogu da obavljam svoju dužnost i da Bog ne želi osobu kao što sam je. Ali sve ovo vreme, crkva mi nikada zbog mucanja nije oduzela pravo da obavljam svoju dužnost. Ja sam bila ta koja nije mogla da sagleda svoj nedostatak i stalno sam bila u sukobu sa njim. Kad to nisam mogla da prevaziđem, postajala sam negativna i žalila se. U svari, kada nisam namerno promenila svoje mucanje i kada sam govorila malo sporije, braća i sestre su me razumeli i mogla sam normalno da obavljam svoju dužnost. Uopšte nije bilo onako kako sam zamišljala, da zbog mucanja ne mogu da obavljam svoju dužnost. Celog života je na mene uticao problem mucanja. Drugovi iz razreda su mi se smejali, a roditelji me nisu voleli. Ignorisali su me i diskriminisali i stepen samopouzdanja mi je bio veoma nizak. Međutim, nakon što sam počela da verujem u Boga, Bog je koristio braću i sestre da mi pomognu i da me ohrabre, i Svojim rečima me usmeravao kada sam bila negativna i živela u bolu, omogućavajući mi da izađem iz te negativnosti. Sada, iz iskustva, duboko razumem da je Bog Taj koji najviše voli čoveka. Ali uvek sam se žalila i pogrešno razumela Boga; bila sam Mu toliko dužna. Razmišljajući o tome, došla sam pred Boga i molila se: „Bože! Iz Tvojih reči shvatam da to što imam nedostatke nije razlog za brigu, niti znači da ne mogu da obavljam svoju dužnost. Spremna sam da svoje nedostatke posmatram smireno, pokorim se Tvojim orkestracijama i uređenjima, dobro obavim svoju dužnost i udovoljim Ti.”

Jednog dana, tokom svoje duhovne posvećenosti, pročitala sam odlomak Božjih reči: „Ljudi treba da otpuste te predstave i uobrazilje o Božjem delu. Kad je reč o pojedinostima, kako to treba primenjivati? Nemojte težiti velikim darovima ili talentima i nemojte stremiti promeni sopstvenog kova ili instinkata, već, u okviru postojećeg kova, sposobnosti, instinkata i tome slično, izvršavajte svoju dužnost prema Božjim zahtevima i svaku stvar izvršavajte shodno onome što Bog traži. Bog ne traži ništa što nadilazi tvoje sposobnosti ili tvoj kov – pa ni ti lično ne bi trebalo da sebi otežavaš stvari. Na osnovu onoga što znaš i što možeš da postigneš treba da daš sve od sebe i da primenjuješ shodno onome što ti sopstvene mogućnosti dozvoljavaju” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). „Ako je razum tvoje ljudskosti normalan, treba na pravilan način da se suočiš sa svojim manama i nedostacima; treba da ih priznaš i prihvatiš. To ide u tvoju korist. To što ih prihvataš ne znači da si njima sputan, niti znači da si zbog njih često negativan, već da te oni ne sputavaju, da prepoznaješ da si samo običan pripadnik iskvarenog ljudskog roda, sa sopstvenim manama i nedostacima, da nemaš čime da se razmećeš. Bog je taj koji ljude podiže da izvršavaju svoju dužnost, Bog je taj koji namerava da Svoju reč i život unese u njih, da im omogući da postignu spasenje i da se izbave od Sotoninog uticaja – sve to je u potpunosti zahvaljujući tome što Bog uzdiže ljude. Svi imaju mane i nedostatke; treba da dopustiš da tvoje mane i nedostaci postoje naporedo s tobom, a ne da ih izbegavaš, ne da ih prikrivaš i ne da se u sebi često osećaš potlačeno ili čak da se sve vreme osećaš inferiorno. Nisi inferioran; ako svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom možeš da izvršavaš svoju dužnost, najbolje što možeš, i ako imaš iskreno srce, tada si u prisustvu Boga zlata vredan. Ako u izvršavanju svoje dužnosti ne možeš da platiš cenu i manjka ti odanosti, čak i ako su tvoja urođena stanja bolja od onih kod prosečne osobe, u prisustvu Boga tad nisi dragocen, ne vrediš čak ni kao zrno peska” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”). Čitajući Božje reči, sve je postalo jasno. Svaka osoba ima nedostatke i mane. Imati slabost nije problem i svako treba da nauči da je otpusti i da je jasno sagleda. Moj problem sa mucanjem je odredio Bog i nije trebalo sebi da otežavam stalno pokušavajući da to promenim. Bilo mi je dovoljno da imam čisto i pošteno srce i da dam sve od sebe u obavljanju svoje dužnosti. U prošlosti sam se uvek plašila da će me braća i sestre omalovažavati ako budem mucala dok govorim, tako da sam želela da se rešim tog problema sa mucanjem. Sada sam morala da se pokorim Božjim orkestracijama i uređenjima i da jasno sagledam svoje nedostatke. Setila sam se iskustva jedne sestre za koje sam ranije čula. Imala je još gori problem sa mucanjem, uvek je zamuckivala kada je govorila i bilo je teško razumeti šta kaže. U to vreme postojala je crkva čije članove je Komunistička partija hapsila i sav njihov rad bio je obustavljen. Braća i sestre se nisu usuđivali da odu tamo, ali ova sestra je istupila i dobrovoljno se prijavila da ode da pomogne crkvi. Neki ljudi su mislili: „Ako ne može čak ni da se jasno izražava, može li im zaista pružiti podršku?” Međutim, ovu sestru nije sputavalo njeno mucanje. Kada je stigla u crkvu, tražila je od starešine da je upozna sa situacijom. Videla je da sva braća i sestre žive u strahu i razgovarala sa svima redom. Videvši da se sestra ne izražava previše jasno, starešina je preuzeo inicijativu da se uključi u razgovor. Pošto je ova sestra detaljno nadgledala i proveravala rad, starešine i delatnici su razvili osećaj za breme, a braća i sestre su počeli da normalno obavljaju svoje dužnosti. Iako je ova sestra mucala kad govori, nije bila time sputana i davala je rezultate u obavljanju svoje dužnosti. Trebalo bi da budem kao ova sestra i da obavljam svoju dužnost sa iskrenim srcem. Na taj način bi bilo lakše primiti Božje vođstvo. Kada sam to shvatila, znala sam da ne treba da se plašim što imam nedostatke. Ono što je bilo važno je da se pravilno suočim sa njima i da delujem najbolje što mogu u skladu sa svojim kovom.

Sada, kada primenjujem delo i razgovaram sa braćom i sestrama na rešavanju njihovih stanja, više me ne sputava moje mucanje. Bez obzira na to čije probleme otkrijem, orezujem ih kada treba i razgovaram, kada je to prikladno, sa ciljem da im pomognem. Kada razgovaram u zajedništvu, koristim one Božje reči koje se odnose na rešavanje njihovih problema pomoću mojih iskustava, razgovarajući o kakvom god razumevanju da sam pridobila čitajući Božje reči. Ponekad me obuzme neka teskoba i počnem da mucam, pa se tiho molim Bogu u svom srcu, moleći Ga da me usmeri da ne budem sputana ponosom. Zatim govorim sporije da bi me braća i sestre razumeli i da bih mogla jasno da primenim delo. Kada braće i sestre primete da mucam, ne gledaju me sa nipodaštavanjem kao što sam mislila i čak kažu da su donekle pronašli put zahvaljujući razgovoru sa mnom. Ponekad, kada starešina višeg nivoa proverava moj rad i kad postanem nervozna i počnem da mucam, suočim se mirno sa tom manom i dok govorim moja nervoza nestaje.

Sve ove godine, uvek me mučio problem sa mucanjem. Osećala sam se neverovatno inferiorno i zanemareno. Tokom ovog putovanja, u velikoj meri sam razumela da Bog ne pridaje važnost tome da li neko deluje kao dobar govornik. Ono što On želi je da imamo čisto i pošteno srce. Kakve god nedostatke ljudi naizgled imali, sve dok mogu da daju sve od sebe u obavljanju svoje dužnosti, u skladu su sa Božjom namerom. Baš kao što kažu Božje reči: „Svi imaju mane i nedostatke; treba da dopustiš da tvoje mane i nedostaci postoje naporedo s tobom, a ne da ih izbegavaš, ne da ih prikrivaš i ne da se u sebi često osećaš potlačeno ili čak da se sve vreme osećaš inferiorno. Nisi inferioran; ako svim svojim srcem, svom svojom snagom i svim svojim umom možeš da izvršavaš svoju dužnost, najbolje što možeš, i ako imaš iskreno srce, tada si u prisustvu Boga zlata vredan” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini II”, „Kako stremiti ka istini (3)”).