Godine 2013, policija me je uhapsila preko nadzora telefona. Pokazali su mi fotografije viših starešina i rekli mi da ih identifikujem, a kada sam odbila da govorim, pokušali su da mi prete i da me zastraše, govoreći da će me staviti u samicu i mučiti. U to vreme, zahvaljujući Božjoj brizi i zaštiti, nisam se plašila. Posle toga sam svako policijsko ispitivanje prevazišla molitvom i nisam izdala svoju braću i sestre. Kasnije sam osuđena na tri godine zatvora.

U aprilu 2014. godine, poslata sam u ženski zatvor na izdržavanje kazne. Upravnik zatvorske jedinice mi je rekao da napišem izjavu pokajanja i da se zakunem da više neću verovati u Boga, ali ja sam odbila da je napišem i umesto toga sam im svedočila o Bogu. Videvši moj čvrst stav, upravnik zatvorske jedinice je naredio drugim zatvorenicama da me muče, tuku i verbalno zlostavljaju, i terali su me da stojim u maloj sobi dvanaest sati dnevno bez pomeranja. Noge i stopala su mi utrnuli i otekli od stajanja i svaki minut je delovao kao sat. Zatvorenice su mi se rugale kada su videle moju patnju, govoreći: „Zašto ne nateraš svog Boga da te pretvori u orla pa da odletiš odavde!” Molila sam se u srcu, tražeći od Njega da me usmeri da prevaziđem ovu telesnu kaznu i da Ga ne izdam, i uz Božje usmeravanje, izdržala sam. Jednog dana, zatvorski službenici su mi dali deset pitanja da odgovorim, sva su poricala i klevetala Boga. Ovo me je apsolutno razbesnelo: „Ovi đavoli su zaista vešti u izmišljanju laži! Moram da svedočim o Bogu i da ne dozvolim da Njegovo ime bude osramoćeno.” Zato sam iskoristila ovu priliku da odgovorim na pitanja koristeći Božje reči da opovrgnem njihove zablude. Usled toga, zatvorski službenici su se razljutili i uskratili su mi ručak tri dana. Ponekad sam osećala vrtoglavicu od gladi i vapila sam Bogu u srcu, tražeći od Njega da ojača moju veru i da me održi postojanom. Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Neće čovek živeti samo od hleba, već od svake reči koja izlazi iz Božijih usta” (Matej 4:4). Razmišljajući o Božjim rečima, više nisam osećala toliku glad. Šest meseci pre mog oslobađanja, velika crvena aždaja je izvršila pritisak na zatvorsku jedinicu, govoreći da sam jedina u okrugu koja nije „preobraćena” i da se, da se ne bi kaljao ugled zatvora, moram preobratiti. Posle toga su me podvrgli još jednoj rundi telesnog kažnjavanja. Na temperaturama od oko minus dvadeset stepeni, naterali su me da stojim u perionici i polivali su me vodom, čak i u uši. Celo telo mi je bilo mokro, a ipak mi nisu dozvolili da se presvučem. Kasnije su me odveli u malu sobu i naterali su dve ubice da me prisile da potpišem „Tri izjave”. Rekli su da će me, ako odbijem, odvesti u hodnik bez nadzora i da će, ako me pretuku na smrt, to biti zabeleženo kao prirodna smrt. Bila sam rastrzana: „Ako potpišem, izdaću Boga, ali ako ne potpišem, naći će nove načine da me muče. Šta ako me pretuku na smrt?” Setila sam se da mi je jedna zatvorenica jednom rekla da je zatvorenik preminuo ovde ranije i da su odvukli telo kao mrtvog psa. Sama pomisao na to ispunila me je strahom. Ako me pretuku na smrt, neću imati prilike da budem spasena. Onda sam pomislila na to kako su dve sestre u istoj zatvorskoj jedinici rekle da su obe potpisale izjavu pokajanja. Pomislila sam: „One su to već potpisale. Da li ja samo kruto sledim propise? Bog gleda u srce čoveka, a ne samo u njegova spoljašnja dela. Ja zaista ne želim da izdam Boga; samo bih koristila mudrost da se nosim sa velikom crvenom aždajom.” Tako sam potpisala „Tri izjave”. Ali u trenutku kada sam potpisala, srce mi se ispunilo tamom. Ipak sam se tešila: „Ne izdajem zaista Boga; samo koristim mudrost da se nosim sa velikom crvenom aždajom.” Čak sam im rekla: „Ne potpisujem ovo zaista. Samo se povinujem vašim procedurama.”

U junu 2016. godine, puštena sam iz zatvora. Kasnije sam čula iz propovedi da su oni koji su potpisali „Tri izjave” primili žig zveri i otvorili vrata paklu. Osetila sam se odjednom paralisano, kao da se nebo zacrnelo. Tada sam konačno uvidela koliko je ozbiljno potpisivanje „Tri izjave” i da to vređa Božju narav. Nisam očekivala da ću, nakon što sam toliko godina verovala u Boga, završiti svoj put vere izdajom. Bol i očaj u mom srcu u tom trenutku bili su neopisivi. Iako mi je telo bilo slobodno, duh mi je bio u tami. U svojoj krajnjoj patnji, čak sam pomislila da skočim sa zgrade da sve okončam. Osećala sam se kao da sam izgubila dušu. Pomislila sam na Božje reči: „Prema onima koji Mi nisu pokazali ni najmanju odanost u vremenima nedaća, neću više biti milostiv, jer Moja milost doseže samo dotle. Štaviše, nimalo Mi se ne dopada niko ko Me je makar samo jedanput izdao, a još manje volim da budem povezan sa onima koji izdaju interese svojih prijatelja. Takva je Moja narav, bez obzira na to o kojoj osobi da se radi. Ovo moram da vam kažem: niko ko Mi slomi srce neće po drugi put dobiti Moje pomilovanje, dok će svi koji su Mi bili verni zauvek ostati u Mom srcu” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište”). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, osetila sam probadajući bol u srcu. Božja narav ne toleriše uvredu i svako ko izda Boga nikada više neće primiti Njegovu milost. Potpisala sam „Tri izjave” i uvredila Božju narav i mislila sam da je moj put vere završen i da Bog više neće spasti nekoga poput mene. Razmišljajući o zlom delu koje sam počinila, srce me je neizdrživo bolelo i želela sam da ponovo budem zatvorena samo da bih ispravila svoj prestup. Tokom tih nekoliko dana, bila sam kao hodajući leš. Svaki dan sam provodila u bunilu i bila sam previše posramljena da se molim Bogu.

Jednog dana sam videla brata sa kojim sam nekada sarađivala u filmu koji je proizvela Božja kuća i osetila sam još veću uznemirenost i krivicu. Oboje smo verovali u Boga, a ipak je on obavljao svoju dužnost da svedoči za Njega, dok sam ja bila isključena i trebalo je da budem kažnjena. Još više sam mrzela sebe. U prošlosti nisam stremila ka istini i osećala sam da zaslužujem da umrem i da nisam dostojna da živim. Samo sam želela da živim svaki dan kako dođe, a ako jednog dana umrem, to bi bila Božja pravednost. Ležala sam noću u krevetu, prevrćući se, ne mogavši da spavam, i Božje reči su mi dolazile na um: „Kada se ljudi pobune protiv Mene, Ja ih navodim da Me spoznaju iz sopstvenog buntovništva. U svetlu stare prirode ljudskog roda i u svetlu Moje milosti, umesto da ljudima oduzimam živote, dozvoljavam im da se pokaju i krenu iznova” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, 14. poglavlje, „Božje reči celoj vaseljeni”). „Da li je moguće da tvoja sudbina zapravo ne može da se promeni? Da li si spreman da umreš sa takvim kajanjem?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Suština i identitet čoveka”). Jasno sam osetila u srcu da me Bog nije napustio i da me i dalje Svojim rečima poziva da bi mi omogućio da dođem pred Njega u pokajanju. Božje ljubazne reči delovale su poput tople nežne struje i ispunile su mi srce toplinom. Bog nije želeo da me vidi u negativnosti i pogrešnom razumevanju, kako tonem u očaj i odustajem od sebe. Bog je želeo da ustanem iz svog neuspeha i da razmislim o osnovnom uzroku svog pada. Pomislila sam na to kako Bog kaže da je pokajanje naroda Ninevije zadobilo Njegovu milost. Bog se takođe nadao da mogu da se pokajem, da počnem iznova i da ponovo koračam putem vere. Osetila sam Božju ljubav i spasenje i srce mi se ispunilo zahvalnošću prema Njemu. Zato sam kleknula i pomolila se: „O Bože, izdala sam Te i slomila sam Ti srce. Ali Ti nisi odustao od mog spasenja i ipak si mi dao priliku da se pokajem. Hvala Ti! O Bože, voljna sam da se pokajem. Molim Te, usmeri me da razmislim o sebi.”

Kasnije sam pročitala Božje reči: „Oni koje zadesi stradanje ostaće bez dela Svetog Duha i bez Božjih smernica, ali oni koji su zaista osvojeni i koji istinski traže Boga, na kraju će čvrsto stajati; to su oni koji poseduju ljudskost i koji iskreno ljube Boga. Ma šta Bog učinio, ovi pobednici neće biti lišeni vizija i nastaviće da u svom svedočenju nepogrešivo sprovode istinu u delo. Oni su ti koji će na kraju isplivati iz velikog stradanja. Mada oni koji love u mutnom danas još uvek mogu da žive na tuđoj grbači, niko ne može izbeći poslednje stradanje i niko ne može da preskoči završnu proveru. Za pobednike, takvo stradanje predstavlja snažno oplemenjivanje; ali za one koji love u mutnom, to je delo potpune eliminacije. Vernost onih koji Boga nose u srcu ostaje nepromenjena ma kakvim kušnjama da su izloženi; oni, međutim, koji u srcu nemaju Boga, svoje gledište o Bogu menjaju i čak se od Njega rastaju, čim Božje delo prestane da koristi njihovom telu. Takvi su oni koji na kraju neće čvrsto stajati, koji samo traže Božje blagoslove i nisu voljni da se potroše za Boga, niti da Mu se posvete. Svi ti podli ljudi, koji nisu dostojni ni trunke saosećanja, biti proterani kad Božje delo bude privedeno kraju. Oni koji u sebi nemaju ljudskosti nisu u stanju ni Boga istinski da vole. Dok su u sigurnom i bezbednom okruženju ili ako osete da mogu da ostvare neki profit, oni su prema Bogu apsolutno poslušni, ali čim su im želje osujećene ili konačno opovrgnute, oni se odmah bune. Oni se doslovno preko noći mogu iz nasmejane, ’dobrodušne’ osobe, pretvoriti u grdobne i svirepe ubice, koji svog dojučerašnjeg dobrotvora, iz neobjašnjivih razloga, iznenada počinju da tretiraju kao smrtnog neprijatelja. Zar se ovi demoni, koji su u stanju da ubiju ne trepnuvši okom, neće pretvoriti u potajnu opasnost ukoliko ne budu izgnani?” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Božje delo i čovekova praksa”). Razmišljajući o Božjim rečima, shvatila sam da sam bila sebična i ogavna osoba. Suočena sa pretnjom ubica, uplašila sam se da, ako budem ubijena, neću biti spasena, pa sam potpisala „Tri izjave” i izdala Boga. Kada nisu bili u pitanju značajni telesni interesi, ustima sam govorila i srcem mislila da neću izdati Boga, bez obzira na to ko drugi to uradi, pa sam čak i sebe smatrala nekim ko istinski veruje u Boga. Ali kada mi je život bio u opasnosti, da bih se zaštitila, spasila sam sopstvenu kožu i izdala Boga. Na koji način sam imala bilo kakvu ljudskost? Na koji način sam istinski verovala u Boga? Samo oni koji tokom mučenja velike crvene aždaje mogu da podnesu svu patnju da bi svedočili za Boga jesu ljudi sa ljudskošću i jesu ljudi koji istinski veruju u Boga. Razmišljala sam o tome kako me je Bog izabrao u poslednjim danima da budem među onima koji veruju u Njega. Čitajući Božje reči, shvatila sam istinu o tome kako je čovečanstvo iskvario Sotona, i spoznala sam Božji šestohiljadugodišnji plan upravljanja da spase čovečanstvo. Kroz Božje reči, shvatila sam neke istine i prozrela mnoge stvari, a u zatvoru su Božje reči bile te koje su me vodile kroz najteže dane patnje. Toliko sam mnogo primila od Boga, ali kada je Bog želeo da svedočim, izdala sam Ga potpisivanjem „Tri izjave” da bih se zaštitila od toga da me pretuku na smrt. Počinila sam tako veliki čin izdaje i zaista sam bila dostojna da budem prokleta! U tom trenutku sam konačno shvatila da sve moje godine vere nisu bile zato da steknem istinu i život, da sam žrtvovala svoju porodicu i karijeru, patila, plaćala cenu i obavljala svoje dužnosti samo da bih primila blagoslove i da je moj odnos sa Bogom bio očigledno transakcioni, zasnovan na ličnom interesu. Bila sam samo beživotna pleva, pa kako da ne padnem? Shvativši te stvari, poželela sam da težim naviše i da više ne budem tako negativna, i često sam dolazila pred Boga da se molim i pokajem. Bez obzira na to kakav će biti moj ishod, bila sam voljna da obavljam svoju dužnost kao stvoreno biće i da težim istini.

U februaru 2018. godine, preuzela sam dužnosti na izradi tekstova i osećala sam veliku zahvalnost, želeći da pravilno obavljam svoju dužnost i da ispravim svoj prethodni prestup. Dok sam obavljala svoje dužnosti, kad god bih pomislila na izdaju koju sam počinila, srce bi me zabolelo, kao da ga neko probada, kao da mi je trn zaboden u srce, donoseći mi veliku bol i krivicu. Ponekad bih se zapitala: „Mislila sam da koristim mudrost da se nosim sa policijom kada sam potpisala ’Tri izjave’, ali kako Bog gleda na ovo?” Pomislila sam na reči Gospoda Isusa: „Ko god se odrekne mene pred ljudima, odreći ću se i ja njega pred mojim Ocem koji je na nebesima” (Matej 10:33). Pošto sam potpisala „Tri izjave” i porekla i izdala Boga pred Sotonom, Bog me nije priznao kao nekoga ko veruje u Njega, a moja „mudrost” ne bi važila pred istinom i samo sam obmanjivala sebe i druge. Mudrost je pozitivna stvar koja dolazi od Boga i njeno korišćenje je praksa koja štiti interese Božje kuće. Ali ja sam koristila „mudrost” radi sopstvene zaštite. Bog osuđuje one koji poriču i izdaju Boga pred ljudima i Bog se gnuša ljudske izdaje Njega. Ono što Bog želi je da ljudi svedoče za Njega pred Sotonom, da uvek podržavaju Njegovo ime i da Ga nikada ne poriču. Shvativši te stvari, još više sam mrzela sebe i potajno sam se zaklela u srcu da ću ubuduće, kada se suočim sa sličnim situacijama, ostati čvrsta u svom svedočenju, i da nikada više neću pokušavati da spasem sopstvenu kožu.

Kasnije bih takođe ponekad u sebi razmišljala: „Zašto sam omanula? Zašto su neka braća i sestre mogli da izdrže teška mučenja i ostanu postojani, čak do smrti, ne izdajući Boga, dok sam Ga ja izdala? Koji je bio koren mog neuspeha?” Nakon razmišljanja, shvatila sam da je glavni razlog bio taj što sam previše cenila svoj život. Izdala sam Boga iz straha od smrti, izgubivši svoje svedočanstvo. Jednog dana sam pročitala odlomak Božjih reči i shvatila sam kako da se suočim sa smrću. Svemogući Bog kaže: „Kako su skončali učenici Gospoda Isusa? Među učenicima je bilo onih koji su kamenovani, koje su vukli konji, koji su razapeti naglavačke, raščerečeni uz pomoć pet konja – svakakve pogibije su ih zadesile. Koji je bio razlog njihove pogibije? Da li su zakonito pogubljeni zbog počinjenih zločina? Ne, nisu. Propagirali su Gospodovo jevanđelje, ali narodi sveta to nisu prihvatali, već su ih osuđivali, tukli i vređali, pa čak i pogubili – tako su doživeli mučeničku smrt. (…) Zapravo, tako su njihova tela ginula i umirala; to je bio njihov način odlaska iz ljudskog sveta, ali to nije značilo da im je i ishod bio isti. Bez obzira na to kakav je bio proces njihove smrti i odlaska, i kako se to dogodilo, Bog nije tako odredio konačne ishode tih života, tih stvorenih bića. To morate jasno da uvidite. Naprotiv, oni su upravo taj način iskoristili da osude ovaj svet i da svedoče o Božjim postupcima. Ta stvorena bića upotrebila su svoje najdragocenije živote – upotrebila su poslednji trenutak svog života da svedoče o Božjim postupcima, da svedoče o velikoj Božjoj sili i da objave Sotoni i svetu da su Božji postupci ispravni, da je Gospod Isus Bog, da je On Gospod i Božje ovaploćeno telo. Čak ni u svojim poslednjim trenucima nikada nisu poricali ime Gospoda Isusa. Zar to nije bio neki oblik suda nad ovim svetom? Iskoristili su svoje živote da objave svetu, da potvrde ljudskim bićima da je Gospod Isus Gospod, da je Gospod Isus Hristos, da je On ovaploćeno telo Božje, da delo iskupljenja celog čovečanstva koje je On obavio omogućava ovom čovečanstvu da nastavi da živi – ta činjenica je zauvek nepromenljiva. Do kojih granica su oni koji su ubijeni kao mučenici zbog širenja jevanđelja Gospoda Isusa obavljali svoju dužnost? Da li je to bilo do krajnjih granica? Kako su se te krajnje granice ispoljile? (Ponudili su svoje živote.) Tako je, platili su cenu svojim životom. Porodica, bogatstvo i materijalne stvari u ovom životu su spoljašnje stvari; jedino je život povezan sa sopstvom. Za svakog živog čoveka život je najvredniji čuvanja, ono što mu je najdragocenije, a ispostavilo se upravo da su ti ljudi bili u stanju da ponude tu svoju najveću dragocenost – život – kao potvrdu i svedočanstvo o Božjoj ljubavi prema ljudskom rodu. Do poslednjeg dana nisu porekli Božje ime, niti su porekli Božje delo i iskoristili su svoje poslednje trenutke da posvedoče o postojanju te činjenice – zar to nije najviši oblik svedočenja? To je najbolji način da čovek obavi svoju dužnost; to je ono što znači ispuniti svoju odgovornost. Kada im je Sotona pretio i terorisao ih i kada ih je na kraju čak naterao da sopstvenim životom plate cenu, oni se nisu odrekli svoje odgovornosti. To znači ispuniti svoju dužnost do krajnjih granica. Šta pod tim podrazumevam? Da li podrazumevam da treba da koristite isti metod da svedočite o Bogu i da propagirate Njegovo jevanđelje? Nije nužno da to učiniš, ali moraš da shvatiš da je to tvoja odgovornost, da ako si potreban Bogu, treba to da prihvatiš kao nešto na šta te čast obavezuje da uradiš” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Propovedanje jevanđelja je dužnost koju su svi vernici obavezni da ispune”). Božje reči su me dirnule u srce. Učenici Gospoda Isusa su na razne načine mučenički stradali za Gospoda, njihova smrt je bila osuda ovog zlog pokolenja i oni su svedočili o Bogu po cenu sopstvenog života. To je najveće poniženje za Sotonu i to znači biti istinsko stvoreno biće. Ispunili su odgovornost stvorenih bića, umirući da bi svedočili za Boga, pa iako su njihova tela umrla, njihove duše su se vratile u Božje prisustvo. Oni koji žele da spasu sopstvenu kožu i plaše se smrti, čak i ako žive, oni su poput hodajućih leševa. Kao što je Gospod Isus rekao: „Jer, ko hoće da spase svoj život, izgubiće ga, a ko izgubi svoj život radi mene, naći će ga” (Matej 16:25). Kad god bih se osvrnula na to kako sam izdala Boga da bih se zaštitila kada sam se suočila sa pretnjom smrću, srce bi me zabolelo od krivice, a duša mi je bila namučena. Taj bol je bio mnogo gori od telesne patnje. Kroz razotkrivanje Božjih reči, stekla sam određeni uvid u smrt. Shvatila sam da fizička smrt nije strašna i da je mučenje duše ono što je zaista zastrašujuće. Posle smrti, sledi večna kazna i taj bol je prava patnja. Biti pretučen na smrt je samo trenutna patnja, ali duša je spokojna i mirna. Takođe sam shvatila da je sudbina čoveka u Božjim rukama i da velika crvena aždaja ne može da odluči o mom životu ili smrti. Dan kada zaista dođe moja smrt, biće to Božja suverenost i predodređenje i treba da se pokorim Božjoj orkestraciji i uređenjima. Biti u stanju umreti da bi se udovoljilo Bogu je najvrednija stvar.

Jedne noći u decembru 2023. godine, primila sam pismo od viših starešina, u kojem je pisalo da prikupljaju materijale o onima koji su potpisali „Tri izjave”. Kada sam videla pismo, bila sam zapanjena i pomislila sam na to kako sam potpisala „Tri izjave”. Posebno nakon što sam videla Božje reči, koje su glasile: „Zar oni koji potpišu ’Tri izjave’ nisu oni koji su detonirali tu bombu i sebe razneli u paramparčad?” („Reč”, 7. tom, „O stremljenju ka istini”, „Kako stremiti ka istini (5)”). Osećala sam da sam zaista gotova, i da je moj život vere završen. Osećala sam se beznadežno, znajući da sam potpisivanjem „Tri izjave” i izdajom Boga, predodređena za pakao i kaznu. Osećala sam da, bez obzira na to kako Božja kuća postupi sa mnom, to bi bilo opravdano. Iako sam se usrdno molila, voljna da se pokorim Božjoj suverenosti i uređenjima, čak prihvatajući smrt kao zasluženu za svoj greh, srce mi se slomilo od očaja. Te noći nisam imala energije da se bavim problemima u svom poslu, uopšte nisam imala snage i cele noći nisam progovorila ni reč. Narednih nekoliko dana nisam mogla ni da jedem ni da spavam, i kad god bih pomislila na svoj prestup, osećala sam da nemam dobar ishod. Osećala sam se pusto i nisam imala volje ni za šta. Samo sam čekala da me Božja kuća obavesti da sam očišćena. U svom bolu i očaju, došla sam pred Boga u molitvi, tražeći od Njega da me prosveti i usmeri da razumem Njegovu nameru.

Sledećeg dana sam videla odlomak Božjih reči koji se navodi u video-zapisu o iskustvenom svedočenju: „Većina ljudi je načinila neki prestup i okaljala se nekako. Neki su se, na primer, opirali Bogu i izrekli bogohulne stvari; neki su odbili da izvrše Božji nalog i nisu obavili svoju dužnost, te ih je Bog s gnušanjem odbacio; neki su izdali Boga našavši se pred iskušenjima; neki su izdali Boga potpisavši ’Tri izjave’ kada su bili uhapšeni; neki su krali priloge; neki su proćerdali priloge; neki su često ometali crkveni život i nanosili zlo Božjim izabranicima; neki su obrazovali klike i grubo se ponašali prema drugima, unoseći time nered u crkvu; neki su često širili razne predstave i smrt, čime su nanosili zlo braći i sestrama, a neki su se prepuštali nemoralu i promiskuitetu i tako širili loš uticaj. Dovoljno je reći da svi imaju svoje prestupe i mrlje. Ipak, neki su u stanju da prihvate istinu i pokaju se, a drugi nisu i umreće pre nego što se pokaju. Zato bi sa ljudima trebalo postupati u skladu s njihovom priroda-suštinom i ustaljenim ponašanjem. Oni koji mogu da se pokaju su oni koji iskreno veruju u Boga, dok će oni koji se istinski ne kaju, oni koje bi trebalo ukloniti i izopštiti, biti uklonjeni i izopšteni. Neki ljudi su zli, neki su neznalice, neki su glupi, a neki su zveri. Svi su ljudi različiti. Neki zli ljudi zaposednuti su zlim duhovima, dok su drugi sluge đavolje i Sotonine. Neki su izuzetno opaki po svojoj prirodi, a neki su izuzetno lažljivi, neki su naročito pohlepni za novcem, a neki uživaju u seksualnom promiskuitetu. Svako se ponaša drugačije, pa bi ljude trebalo posmatrati sveoubuhvatno, u skladu s njihovom prirodom i ustaljenim ponašanjem. (…) Bog sa svakom osobom postupa na osnovu stvarnih okolnosti u kojima se ta osoba trenutno nalazi i na osnovu njene prošlosti, kao i na osnovu postupaka i ponašanja te osobe i njene priroda-suštine. Bog nikada nikome neće učiniti nepravdu. To je jedna strana Božje pravednosti” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Dok sam razmišljala o Božjim rečima, srce mi je bilo dirnuto Božjom ljubavlju. Božja kuća postupa sa ljudima u skladu sa načelima i Božja narav ima ujedno stranu veličanstva i gneva, i stranu ljubaznosti i milosti. Ne treba pogrešno da shvatam Boga. Potpisala sam „Tri izjave” i počinila greh bogohuljenja, koji je neoprostiv u ovom životu i u budućem svetu. Nakon što sam izdala Boga, srce mi je bilo tamno i valjala sam se u muci bola, živeći kao hodajući leš. To je bilo ispoljavanje Božje pravedne naravi. Ali Bog me nije napustio i kroz Svoje reči me je prosvetio i usmeravao, omogućavajući mi da izađem iz negativnosti i pogrešnopg razumevanja. Osetila sam da unutar Božje pravedne naravi postoji i Božja milost i spasenje. Bog odlučuje o ishodima ljudi na osnovu pozadine njihovih postupaka, njihove priroda-suštine i doslednog ponašanja, kao i toga da li su se istinski pokajali ili ne. Razmišljajući o tome kada sam bila uhvaćena i mučena više od godinu dana, suočila sam se sa opasnošću od smrti i, u trenutku telesne slabosti, izdala sam Boga, a posle toga sam bila ispunjena kajanjem i krivicom. Božja kuća je videla da imam određeno razumevanje sebe i pokajanje i dala mi je priliku da obavljam svoju dužnost. Od tada neprestano dajem sve od sebe da ispunim svoju dužnost. Nasuprot tome, među onima koji su potpisali „Tri izjave”, oni koji su bili očišćeni dosledno su loše obavljali svoje dužnosti, a nakon što su izdali Boga, nisu se istinski pokajali niti su pravilno obavljali svoje dužnosti. Takvi ljudi su oni koje Bog razotkriva i isključuje. Božja reč kaže da su oni koji potpišu „Tri izjave” razneti u komade i da čine smrtni greh. Ali Bog postupa sa ljudima na osnovu njihove priroda-suštine i pokajanja. Nakon potpisivanja „Tri izjave”, osetila sam duboko kajanje i samoprekor u srcu. Bog mi je Svojim rečima sudio i grdio me, omogućavajući mi da razumem suštinu i posledice potpisivanja „Tri izjave”, da spoznam da se Božja pravedna narav ne sme vređati, da razvijem srce koje se boji Boga i da imam istinsko pokajanje. To mi je omogućilo da u potpunosti iskusim ono što je Bog rekao u: „Božja milost i tolerancija nisu retkost – čovekovo iskreno pokajanje jeste” („Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Sȃm Bog, jedinstveni II”).

Zatim sam pročitala još jedan odlomak Božjih reči. Svemogući Bog kaže: „Ljudi veruju u Boga da bi bili blagoslovljeni, nagrađeni, krunisani. Zar toga nema u svačijem srcu? Činjenica je da ima. Mada ljudi ne govore često o tome, pa čak i skrivaju svoje motive i želju za sticanjem blagoslova, ta želja i taj motiv oduvek su nepokolebljivo ležali duboko u njihovim srcima. Ma koliko od duhovne teorije da razumeju, ma kakvo iskustveno znanje da poseduju, ma koju dužnost da su u stanju da obavljaju, ma koliku patnju da trpe i ma koliku cenu da plaćaju, ljudi se nikad ne odriču motivacije za sticanjem blagoslova, koja leži skrivena duboko u njihovim srcima, i uvek se potajno trude u cilju njenog zadovoljenja. Nije li upravo to ono što je najdublje zakopano u ljudskim srcima? Kako biste se vi osećali bez ove motivacije za sticanjem blagoslova? S kakvim stavom biste obavljali svoju dužnost i sledili Boga? Šta bi se s ljudima desilo ako bi se oslobodili motivacije za sticanjem blagoslova, koju skrivaju u svojim srcima? Moguće je da bi mnogi od njih postali negativni, dok bi neki bili demotivisani za obavljanje svojih dužnosti. Izgubili bi interesovanje za veru u Boga, baš kao da im je neko uzeo dušu. Činilo bi se kao da im je neko iščupao srce iz grudi. Upravo zato i kažem da je motivacija za sticanjem blagoslova nešto što je skriveno duboko u srcima ljudi. Možda oni, dok obavljaju svoju dužnost ili žive crkvenim životom, osećaju da su u stanju da ostave svoje porodice, da se rado daju za Boga, da su spoznali vlastitu motivaciju za sticanjem blagoslova, da su je gurnuli u stranu i da ona više ne upravlja njihovim životima, niti ih ograničava. Zatim, misle da više nemaju motivaciju za sticanjem blagoslova, ali Bog misli drugačije. Ljudi na stvari gledaju samo površno. U odsustvu kušnji, oni imaju lepo mišljenje o sebi. Dokle god ne napuštaju crkvu ili ne poriču ime Božje, dokle god se uporno daju za Boga, oni žive u uverenju da su se promenili. Čini im se da ih pri obavljanju dužnosti više ne vodi lični elan niti trenutne pobude. Umesto toga, uvereni su da mogu da streme ka istini, da prilikom obavljanja dužnosti mogu neprekidno da traže istinu i da je sprovode u delo, kako bi pročistili svoju iskvarenu narav i ostvarili neke istinske promene. Kako se, međutim, oni ponašaju kad ih zadesi nešto što je direktno povezano s njihovim odredištem i ishodom? Istina tada biva u celosti razotkrivena” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Šest pokazatelja životnog rasta”). Bog je razotkrio moje tačno stanje. Tokom ovih godina, mislila sam da sam prestala da težim blagoslovima, ali želja za blagoslovima bila je skrivena duboko u mom srcu, i da nije bilo otkrivenja činjenica, i dalje bih mislila da sam se u tom pogledu promenila. Tokom ovih godina, zahvaljujući Božjoj milosti, obavljala sam svoje dužnosti u Božjoj kući, pa sam se i dalje lažno nadala, misleći da mi je Bog možda oprostio. Patila sam i plaćala cenu u svojim dužnostima, trpeći bolest da istrajem u svojim dužnostima, pa sam mislila da sam odana Bogu. Ali kada sam videla da Bog postupa sa onima koji potpišu „Tri izjave” tako što ih šalje u pakao, bila sam paralisana, a moje nade za blagoslovima potpuno su se srušile. Izgubila sam želju da obavljam svoje dužnosti i nisam čak želela ni da se bavim svojim poslom. Suočena sa činjenicama, uvidela sam da i dalje pokušavam da sklapam dogovore sa Bogom i da podnosim patnju u obavljanju dužnosti samo radi blagoslova. Videla sam koliko je duboko ukorenjena moja namera da steknem blagoslove. Zahvalila sam Bogu na Njegovom otkrivenju, koje me je navelo da spoznam sebe i takođe inspirisalo moju odlučnost da stremim ka istini. Posle toga sam odlučila da poverim sebe Bogu i znala sam da, bez obzira na to kako Bog postupa sa mnom, ono što treba da uradim je da se pokorim, da ostanem čvrsta na svom poslednjem položaju i da ispunim dužnosti koje treba. Molila sam se: „Bože, s obzirom na ono što sam uradila, odavno je trebalo da budem očišćena. Tokom ovih godina, nezasluženo sam uživala u tolikom zalivanju i opskrbi Tvojih reči i mnogo sam toga nezasluženo primila. Čak i ako me sada izbaciš, i dalje ću Ti zahvaljivati. Bože! Želim da Te zauvek sledim i više neću želeti nikakve blagoslove.” Pomislila sam na Božje reči: „Ne tražim nikakve blagoslove; sve što tražim jeste da budem u stanju da hodam putem kojim treba da hodam prema Božjim namerama” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Put… (6)”). Razmišljajući o Božjim rečima, nisam mogla a da ne zaplačem. Srce mi se ispunilo zahvalnošću prema Bogu, a duh mi se oslobodio kao nikada pre.

Pošto sam se odrekla želje za blagoslovima i želela da ispunim svoje dužnosti, jednog dana sam primila pismo od viših starešina. Uzimajući u obzir pozadinu mog potpisivanja „Tri izjave” i moje dosledno obavljanje dužnosti u mojoj veri, mogli su da mi daju priliku da se pokajem i rekli su mi da mirne savesti obavljam svoje dužnosti. Kada sam primila pismo, bila sam duboko dirnuta. Osetila sam da je Božja pravedna narav prema ljudima ljubav i spasenje. Bez obzira na to šta je Bog uradio, sve je to bilo da probudi moje nepopustljivo i otupelo srce, kako bih mogla da koračam pravim putem stremljenja ka istini. U tom trenutku, moja pogrešna shvatanja Boga su razrešena, Mrzela sam sopstvenu lažljivost i nerazumevanje Božjih mukotrpnih namera i shvatila sam koliko je celo Svoje srce uložio u mene. Zatim sam pročitala Božje reči: „Bog vam danas sudi, grdi vas i osuđuje vas, ali ti moraš da znaš da si osuđen zato da bi mogao da spoznaš sebe. On osuđuje, proklinje, sudi i grdi zato da bi ti mogao da spoznaš sebe, da bi se tvoja narav promenila i, štaviše, da bi mogao da spoznaš koliko vrediš, da bi video da su svi Božji postupci pravedni i u skladu sa Njegovom naravi i sa zahtevima Njegovog dela, da On dela u skladu sa Svojim planom za spasenje čoveka i da je On pravedan Bog koji čoveka voli, spasava ga, sudi mu i grdi ga” („Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Treba ostaviti po strani blagoslove statusa i razumeti nameru Boga da čoveku donese spasenje”). Ovaj odlomak Božje reči sam ranije mnogo puta čitala, ali ga nikada nisam istinski razumela. Sada sam, kroz svoje iskustvo, shvatila da u onome što Bog čini nema mržnje prema ljudima. Bez obzira na to kako Bog radi, čak i ako to uključuje osudu ili proklinjanje, to je da pročisti ljude, da ih oslobodi stega i okova iskvarenih naravi i da spase ljude od vlasti Sotone. Božja pravedna narav nosi u sebi veliko spasenje za ljude. Voljna sam da provedem svoj život stremeći ka istini i trudeći se da ispunim Božje zahteve. Bez obzira na moj ishod, čak i ako mogu samo da službujem za Stvoritelja, voljna sam i zadovoljna. Hvala Bogu!