Interesovalo me je hrišćanstvo kada sam bila mala, ali pošto je moja porodica bila budistička, nisam postala hrišćanka. Tada sam čula za pakao, ali nisam zaista i verovala da postoji.

U aprilu 2022. godine, jedan prijatelj me je pozvao na onlajn okupljanje na kojem sam prvi put pročitala reči Svemogućeg Boga. Doživela sam reči Svemogućeg Boga kao obraćanje nebeskog Stvoritelja čovečanstvu. Nakon toga sam pročitala mnoge reči Svemogućeg Boga na internetu. Naučila sam da je Svemogući Bog jedini istiniti Bog i da je sišao na zemlju da bi spasio ljudski rod. Ali pošto mi je porodica stajala na putu, a i zato što sam se držala svetovnih stvari, nisam redovno prisustvovala okupljanjima.Čak sam privremeno i napustila svoju grupu.

A onda, 3. februara 2023. godine oko 9.30 ujutru, pošto sam bila malo umorna nakon okupljanja, legla sam da se odmorim. Kasnije mi je moj mali brat rekao da članovi porodice nisu mogli da me probude iz te dremke koliko god da su pokušavali, pa su me brzo odvezli u bolnicu kako bi mi tamo ukazali hitnu pomoć. Doktor me je pregledao, rekao da sam već prestala da dišem i izdao umrlicu. Porodica nije imala drugog izbora do da me vrati kući. Obavestili su rođake i komšije i pripremali se da me sahrane za tri dana.

Nisam znala šta se tada dešavalo u našem domu. Znala sam samo da sam otišla na drugi svet. Nosila sam belu odoru i hodala sama mračnim, zadimljenim puteljkom. Nisam mogla da vidim nebo niti šta se nalazi ispred mene. Staza je krivudala nizbrdo i bila je neravna, krševita i puna rupa. Sa obe strane sam mogla da razaznam samo razne čudne biljke koje nikada ranije nisam videla i koje su bile prekrivene trnjem. Takođe sam mogla da čujem i zov životinja svuda unaokolo… Hodala sam bosonoga tom stazom koja mi je ranjavala stopala. Celo telo mi je gorelo i bila sam malo zadihana. Dugo sam hodala i naposletku naišla na demona obučenog u crno. Bio je crn od glave do pete. Nisam mogla da mu vidim ni lice ni stopala. Rekao je: „Pođi sa mnom!“ Glas mu je bio zaista zastrašujuć. Preplašena, s mukom sam izustila: „Gde me vodiš? Nisam nikada bila – ne idem. Želim da idem kući.“ Želela sam da pobegnem. Upravo tada je dolebdelo četiri ili pet demona u plavo-crnim odorama, koji su me zgrabili i rekli: „Ti si mrtva, ne možeš da se vratiš. Puno si grešila i moraš da budeš kažnjena za grehe koje si počinila tokom života.“

Onda su me odveli do velike kapije gde sam videla nekoliko demona kako stražare. Bili su visoki i imali velike oči i uši, a nekima su iz usta virili šiljati zubi, što je izgledalo užasno. Držali su oružje i bili goli od struka naviše. Nosili su ogrlice od kostiju, a lobanje mrtvih su im visile sa tela. Bili su prekriveni ožiljcima. Čula sam mnoštvo bolnih krika čim su vratari otvorili kapiju. Svuda naokolo su se čuli zvuci borbe usled užasne agonije. Tamo je bilo toliko vrelo da je peklo. Zaista sam bila uplašena pa sam upitala demone: „U čemu sam pogrešila? Ne bi trebalo da budem ovde.“ Pokazali su mi sve grehe koje sam za života počinila, jedan po jedan, kojeg dana, u koje vreme, pa čak i u kom minutu i sekundi sam uradila te stvari. Čak je i laž kojoj nisam pridavala značaj bila savšeno jasno zabeležena. Evo nekih primera. 5. septembra 2022. godine braća i sestre su me pozvali na okupljanje, Ali osećala sam se loše zbog pritiska porodice i nisam prisustvovala. 10. septembra 2022. godine preskočila sam okupljanje i nisam odgovorala na telefonske pozive braći i sestrama, jer nisam želela da ih vidim. 5. oktobra 2022. godine napustila sam sve grupe za okupljanja i prekinula kontakt sa drugim članovima crkve. 6. oktobra 2022. godine napustila sam Boga zarad svetovnih trendova i zabave. Bila sam zapanjena. Zaista sam se uplašila kada sam videla koliko grehova sam počinila.

Tada me je demon u crnom odveo na neko mesto na kojem je stajao drveni znak. Na njemu je pisalo da se tu kažnjavaju oni koji varaju, sude ili hule na Boga. Tu sam videla najstrože kazne. Prvu vrstu kazne su činile bube koje su gmizale iz usta i kože kažnjenika, ujedajući ih, i grizući svuda po telu. Bilo je zaista strašno. Drugu vrstu su činili, kažnjenici koji su bili goli i koje su vodili, jednog po jednog, do dugačke daske na kojoj je odjednom moglo biti kažnjeno desetoro ljudi. Morali su da kleknu, sa rukama vezanim na leđima i bradama postavljenim na dasci. Oko vrata su im bili konopci, i prilikom povlačenja konopaca, kažnjenicima bi ispali jezici. Preko puta daske, odvratni demon sa rogovima na glavi zabijao im je udice u jezik, a potom ih silom čupao; nekima su jezici bili toliko izvučeni da im se dužina udvostručila. Zatim je demon iskoristio ekser dugačak kao olovka da ih prikuca za dasku ispod koje je gorela vatra. Taj demon je takođe neprekidno sipao ključalu ognjenu vodu na jezike. Tu vodu nalik ognju su donosili iz udaljenog bazena i neprestano davali svim demonima. Kada bi je nasuli na nečiji jezik,potpuno bi ga uništili. Nekim ljudima su čak ispadale i očne jabučice. Tada bi demoni sipali ognjenu vodu na celo njihovo telo kako bi ga skroz uništili. Kažnjenici bi vrištali od bola sve dok ne izdahnu. Bio je to zastrašujuć prizor. Neki ljudi to nisu mogli da podnesu i brzo su umirali, ali ako je bilo potrebno kazniti ih zbog još grehova, vraćali bi ih nazad u život i nastavljali sa kažnjavanjem. Ako još uvek ne bi umrli po završetku kazne, bube bi izmilele iz njihovih tela i pojele ih, a onda bi se oni vratili u život i bili kažnjeni na drugi način.

Treću vrstu kazne činilo je bacanje u bazen sa ognjenom vodom. Videla sam ogromnu okruglu gvozdenu ploču sa četiri prikačena konopca. Za samo nekoliko sekundi, jedna ili dve stotine ljudi je došla je sa drugog mesta kažnjavanja na tu ploču. Kleknuli su na vrelu ploču bez ikakve odeće na sebi dok su im konopci sa trnjem automatski vezivali ruke i gornji deo tela. Ovi ljudi su bili različitih religijskih i etničkih pripadnosti. Neki nisu verovali u Boga, dok su drugi bili hrišćani ili budisti. Kažnjavani su jer nisu prihvatili novo Božje delo i jer su hulili na Boga i osuđivali Ga. Iako su neki od njih prihvatili novo Božje delo, Bogu je njihova vera bila površna, plitka i lažljiva. I takvu vrstu ljudi je Bog kažnjavao. Svi su oni dozivali boga svoje vere. Neki su dozivali ovog boga, a onda onog drugog. Bila je to kakofonija glasova koje nisam mogla jasno da čujem. Međutim, bez obzira na to koliko su Ga dozivali, nisu dobijali nikakav odgovor. Posle toga su ih odvodili u veliki bazen sa ključalom ognjenom vodom. Njihovi konopci bi automatski popustili, gvozdena ploča bi se nagnula i oni bi svi upali u bazen. Kuvali su se i pržili i goreli dok ne bi zavrištali u bolnoj agoniji. Neki su se držali za ivice bazena, boreći se svom snagom da ispužu iz njega, ali bi upadali nazad. Nedugo potom, vrištanje je utihnulo. Svi su bili mrtvi i plutali po površini bazena ispunjenog ognjenom vodom. Kada bi svi bili mrtvi, ogromna mreža bi ih sve pokupila i oni bi se vraćali u život radi sledeće kazne.

Onda su me odveli na neko drugo mesto. Ljudi su tamo bili kažnjavani na sve moguće načine zato što su vređali svoje roditelje, starije ili nastavnike. Neki su bili goli, okovanih vratova, ruku i nogu šiljatim lancima. Bičevali su ih sve dok ih ne bi pretvorili u takvu krvavu kašu da su im meso i krv tekli niz telo. Mučili su se i vrištali od bola. Demoni pakla su koristili sekire da im odseku šake i stopala i nešto nalik čekiću da ih pretvore u prah. Dok je kažnjavanje trajalo, pitali su ih: „Da li si razmišljao o tome da ne počiniš taj greh tada?“ Kajali su se, ali ih niko nije mogao spasiti i bili su mučeni do smrti. Nakon toga, vraćali bi se u život i primali sledeću kaznu. Neke ljude su žive sahranjivali Tlo se na tom mestu pomeralo, previralo i u njemu je gorela vatra. Kažnjenike je zemlja polako usisavala sve dok ne bi utonuli u nju i izdahnuli.

Zatim su me odveli na mesto gde su kažnjavani preljubnici. Bežali su koliko ih noge nose. Neke su gađali mecima i ubijali strelama, a druge ubadali do smrti. Neke su jurile životinje i ujedale ih do smrti. Na kraju, niko nije uspeo da pobegne i svi do jednog su umrli. Umrli bi se zatim vraćali u život da prime sledeću kaznu.

Videla sam još jedno mesto koje je služilo kažnjavanju onih koji su varali ili imali loše namere prema drugima, onih koji su iskorišćavali ljude ili bili proračunati ili ljubomorni na druge. Tu se nalazio viseći most sa drvenim podom i bodljikavim konopcima sa obe strane. Držanje za ove konopce stvaralo je krvave rane, ali da se nisu držali za njih, pali bi u vatreno jezero ispod mosta. Čak i kad ne bi pali, morali bi da prođu kroz mašinu za mlevenje mesa koja bi ih samlela i onda bi opet završavali u vatrenom jezeru.

Neki ljudi su bili preokupirani svojim izgledom i traćili bi vreme pokušavajući da se lepo obuku, ali uopšte nisu verovali u Boga i čak su mu sudili i hulili na Njega. Njihova lica su pojeli insekti, deo po deo. Osim njih, bilo je i ljudi koji su kažnjavani zbog toga što su proklinjali druge, krali, i tako dalje. U zavisnosti od počinjenih greha, ljudi su iznova kažnjavani na jedan način pre nego što bi se prešlo na drugu vrstu kazne. Videvši sve ovo, počela sam da se tresem od straha celim telom. Biti kažnjen na takav način bi bilo apsolutno grozno! Pokajala sam se za grehe koje sam počinila, ali nisam znala kome da se obratim, ko bi mogao da me spase. U tom trenutku sam ošamućeno izrecitovala neke sutre, ali odgovora nije bilo, niti se moj strah smanjio. Iznenada sam se setila da sam verovala u jedinog istinitog Boga – Svemogućeg Boga. Prisetila sam se nečega što je Svemogući Bog rekao. „S kakvim god teškoćama da se susrećeš u svakodnevnom životu, moraš doći pred Boga; prvo što treba da učiniš jeste da klekneš pred Boga i da se pomoliš – to je od ključne važnosti“ („Reč“, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana“, „U veri u Boga, najvažnije je doći do istine“). Znala sam da Bog vlada svime i da se ono sa čim se suočavam dešava sa Njegovom dozvolom, te da treba da se okrenem Njemu. Pomislila sam na razne grehe koje sam počinila. Imala sam površan odnos prema Bogu i odbacila Ga. Primenjivala sam veru i prisustvovala okupljanjima kada sam se osećala dobro, ali sam ih preskakala kada se nisam dobro osećala. Bila sam hrišćanka, ali nisam istinski verovala u Boga. Bila sam površna i lažljiva prema Njemu. Rado sam traćila vreme na zabavu, ali ga nisam provodila u obožavanju Boga. Zaista sam se pokajala kada sam se setila svega toga i molila sam se Bogu u srcu: „Svemogući Bože, počinila sam mnoge grehe. Bila sam ravnodušna i ignorisala Te, dok sam se naslađivala radošću sagrešenja i ne vršeći svoju dužnost kako treba. Sada sam zaista uplašena i ispunjena kajanjem. Ne želim da dođem ovde i budem kažnjena za te grehe. Spremna sam da se pokajem – molim Te, daj mi šansu da to uradim. Želim da se predam Tvojim planovima i da sve učinim po Tvojoj volji.“ Molila sam se i ispovedala na ovaj način iznova i iznova, kajući se pred Bogom za grehe koje sam počinila, jedan po jedan. Postepeno sam se smirivala i više nisam bila tako uplašena. Nešto kasnije, kao da sam začula glas koji doziva moje ime. Potom sam ugledala zrak svetlosti, i začula glas iz pravca te svetlosti koji mi je rekao: „Dani, da li si se pokajala? Počinila si tako mnogo grehova. Treba da se osloniš na Boga i da prestaneš da činiš takve grehe – ne možeš da čekaš kaznu da bi se tek tada pokajala. Ureži Božje reči u svoje srce i tragaj za istinom. Ono što razumeš i primenjuješ mora biti ispravno. Ovo ti je poslednja šansa i sledeći put ti spasenje neće biti ponovo dostupno. Dok si živa, vredno radi kako bi dobro obavljala svoju dužnost i ušla u carstvo Božje. Ne ponavljaj svoje grehe niti svoje greške i ne radi stvari zbog kojih ćeš se kajati. Pošto nisi obavila svoju dužnost do kraja, nećeš umreti. Spasićeš one koji tonu u propast.“

To nije bio glas nijedne osobe koju sam poznavala. Delovalo je da govori uz zvuk vetra. Nisam ga baš jasno čula, ali mogla sam da razaznam šta govori. Premda oštre, te reči su me opomenule i umirile. Bile su tople i pružale mi osećaj sigurnosti. Osetila sam sreću kakvu nikada ranije nisam osećala. Znala sam da me Bog spašava, da mi daje drugu šansu za život. Nakon što sam čula taj glas, svest mi se postepeno vratila.

Nakon buđenja sam drhtala, još uvek jako uplašena. Osećala sam se grozno i zaista sam se kajala što sam počinila tako mnogo grehova. Znala sam da me to Bog upozorava. Sve što je Bog rekao je bilo tačno. Morala sam da verujem u ono što je On rekao i da Ga poslušam. Nisam mogla da nastavim da Ga odbacujem i da budem površna prema Njemu. Bog mi je davao šansu koju nisam mogla opet da propustim. Rekla sam svom malom bratu: „Želim da razgovaram sa sestrom Samer.“ Sestra Samer je bila vodonoša u Crkvi Svemogućeg Boga i često se susretala sa mnom onlajn. Samer mi je poslala neke Božje reči nakon što je saznala za moju situaciju. Svemogući Bog kaže: „Bog je odgovoran, i to do samog kraja, za život svakog pojedinačnog ljudskog bića. Bog te svime snabdeva, a čak i ako se ti, u ovom okruženju koje je Sotona uništio, razboliš, onečistiš ili doživiš nasilje, to neće biti važno – Bog će se pobrinuti za tebe i pustiće te da živiš. Treba da imate vere u to. Bog neće olako dopustiti da ljudsko biće umre“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni Ja VII“). „Od trenutka kad si se rodio, pa sve do sad, Bog je mnogo toga uradio na tebi, ali ti On ne daje iscrpan izveštaj o svemu što je učinio. Bog ti nije dozvolio da to saznaš, niti ti je o tome išta kazao. Za ljudski rod je, međutim, važno sve što On čini. Što se Boga tiče, to je nešto što On mora da obavi. U srcu Njegovom ima nečeg važnog što On treba da uradi, a što daleko prevazilazi svaku od ovih stvari. Naime, od trenutka kad se čovek rodi pa do današnjeg dana, Bog mora da garantuje njegovu bezbednost. … Ova ’bezbednost’ znači da te Sotona neće proždrati. Je li to važno? Da te Sotona ne proždere – tiče li se to tvoje bezbednosti ili ne? Da, to se tiče tvoje lične bezbednosti i nema ničeg važnijeg od toga. Nakon što te Sotona proždere, tvoja duša i telo tvoje više ne pripadaju Bogu. Bog te više neće spasavati. Bog napušta one duše i one ljude koje je Sotona proždrao. Stoga kažem da je najvažnija stvar koju Bog mora da uradi to da garantuje tvoju bezbednost, da garantuje da te Sotona neće proždrati. Ovo je veoma važno, zar ne?“ („Reč“, 2. tom, „O spoznaji Boga“, „Sâm Bog, jedinstveni Ja VI“).

Čitanje reči Svemogućeg Boga mi je dalo osećaj sigurnosti, kao da sam dobila oslonac. Ovo iskustvo mi je još jasnije pokazalo da nas je Bog, od rođenja pa sve do sadašnjeg trenutka, usmeravao, nadgledao i štitio u svakom trenutku. Trebalo bi da stanem pred Boga, obavim svoju dužnost i uzvratim Njegovu neverovatnu blagodat. Morala sam da posvedočim da Bog zaista vlada svim stvarima, uključujući duhovni svet koji je nevidljiv našim očima. Pakao zaista postoji. Nisam iskusila patnju kažnjavanja u paklu, ali sam videla kako se ljudi tamo kažnjavaju. Mnogo je onih oko mene koji jure za svetovnim trendovima sledeći Sotonu. Oni nisu došli pred Boga. Zaista sam zabrinuta za njih i ne želim da ljudi koje poznajem odu u pakao i da pate na taj način. Bilo da prihvataju delo Svemogućeg Boga poslednjih dana ili ne, ja ću ispuniti svoju dužnost i posvedočiti im da pakao zaista postoji, kao i Božja vlast. Samo Svemogući Bog može da nas spase od patnji u paklu. Želela bih da pročitam odlomak sačinjen od reči Svemogućeg Boga onima koji nisu izašli pred Njega i onima koji su prihvatili Svemogućeg Boga, ali koji ne čuvaju brižljivo Njegovo spasenje.

Svemogući Bog kaže: „Moje konačno delo ne svodi se samo na kažnjavanje čoveka, već i na uređenje njegovog odredišta. Pored toga, ono je tu da bi svi ljudi mogli da priznaju Moje radnje i postupke. Želim da baš svaka osoba shvati da je sve što sam uradio ispravno i da sve što sam uradio predstavlja izraz Moje naravi. Za ono što je iznedrilo ljudski rod nije zaslužan čovek, a još manje priroda, već jedino Ja, koji svako živo biće tokom stvaranja hranim i negujem. Bez Mog postojanja, ljudski rod će samo stradati i trpeti pošast kataklizme. Nijedno ljudsko biće više nikada neće videti prelepo sunce i mesec, niti svet prepun zelenila; ljudski rod će pred sobom imati samo ledenu noć i neumitnu dolinu sena smrtnoga. Ja sam ljudskom rodu jedini spas. Ja sam ljudskom rodu jedina nada i, još i više, Ja sam Onaj na kome počiva postojanje čitavog ljudskog roda. Bez mene, čovečanstvo će odmah doživeti potpuni zastoj. Bez Mene, čovečanstvo će pretrpeti katastrofu i gaziće ga svakojake sablasti, mada niko i dalje ne obraća pažnju na Mene. Obavio sam delo koje niko drugi ne bi mogao da obavi, i samo se nadam će Mi čovek za to uzvratiti nekim dobrim delom. Iako je samo nekolicina bila u stanju da Mi se oduži, Ja ću Svoje putovanje u svetu ljudi ipak privesti kraju i zatim preći na sledeći korak Mog započetog dela, jer je sva ova Moja jurnjava tamo-amo među ljudima tokom tolikih godina ipak urodila plodom, i veoma sam zadovoljan. Ono što Mene zanima nije broj ljudi, već njihova dobra dela. Bilo kako bilo, nadam se da ćete spremiti dovoljno dobrih dela za svoje odredište. U tom slučaju, Ja ću biti zadovoljan; u suprotnom, niko od vas neće moći da izbegne nesreću koja će vas snaći. Ova nesreća potiče od Mene i, naravno, Ja sam je osmislio. Ukoliko niste u stanju da se u Mojim očima prikažete kao dobri, nećete izbeći stradanje tokom te nesreće“ („Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Pripremi dovoljno dobrih dela za svoje odredište“).