Kada sam bila dete, pošto nisam volela da pričam sa ljudima niti da im se javljam, moji roditelji, porodica i prijatelji su često govorili: „Nešto nije u redu sa ovim detetom. Mora da je priglupa.” Odrasli su govorili i sledeće: „Pogledaj kako je pametna i šarmantna tvoja sestra, a ti, ti ne možeš biti gluplja.” Postepeno sam počela da se osećam bezvredno, kao najgora na svetu. Ni u školi nisam smela da govorim, jer sam se plašila da će mi se drugi smejati jer govorim gluposti. Bila sam tako ljubomorna na ljude koji su bili rečiti i dovitljivi, i mislila sam da svi vole takve ljude.

Kada sam se pridružila veri, u početku sam bila nervozna kada bih razgovarala u zajedništvu o Božjim rečima na skupovima, plašeći se da neću dobro besediti i da će mi se drugi smejati, pa nisam mnogo govorila na skupovima. Drugi su me često ohrabrivali da više besedim, a kada bi oni iskreno besedili o svojim iskustvima i razumevanjima, niko se nije smejao nikome. Zbog toga sam se osećala manje sputano, pa sam počela više da govorim. Kasnije sam izabrana za propovednicu zaduženu za nekoliko crkava. To me je baš iznenadilo. Smatrala sam da kada neko nemušt kao ja dobije priliku da bude starešina, to je Božja blagodat. Morala sam da obavim taj posao najbolje što sam mogla i da opravdam Božju nameru u vezi sa mnom. Jednom je jedna starešina uredila da se ja i još dva propovednika sastanemo sa njom. Videla sam da su ti propovednici veoma prosvećeni kada je reč o razmeni Božjih reči i da govore na tako logičan način. Bila sam ljubomorna na njih. Pomislila sam: „Moj kov i rečitost ne mogu ni da se porede sa njihovim. Zašto sam tako glupa? Čak ne mogu ni dobro da govorim.” Zbog tih misli sam bila prilično potištena. Iako sam dostigla neko prosvećenje dok sam razmišljala o Božjim rečima, kada bih pomislila na to koliko se loše služim svojim govorom, bojala sam se da će mi se smejati, pa se nisam usuđivala da besedim. Kasnije sam naišla na neke poteškoće u radu, i završila sam živeći u negativnom stanju, ubeđena da uopšte nisam dobra i da ne mogu da izvršavam ovu dužnost dobro. Ni posao nije davao dobre rezultate. Nakon nekog vremena, prebačena sam sa ove dužnosti i bila sam zadužena za samo jednu crkvu.

Kada sam počela da radim sa dve sestre iz ove crkve, nisam se osećala previše loše u vezi sa samom sobom. Bila sam prilično aktivna u svojoj dužnosti i sposobna da osetim prosvećenje i navođenje Svetog Duha. Nedugo zatim, jedna sestra je odlučila da se povuče jer nije mogla da obavi nikakav stvaran posao, dok je druga sestra prebačena jer joj je nedostajao kov. Nakon toga, brat Džang Tung i sestra An Ćing su odabrani da budu moji saradnici. Sa Džang Tungom sam već bila na okupljanjima. Način na koji je on delio iskustvo je bio veoma stvaran i jasan i imao je dobar kov. An Ćing je takođe bila sposobna da razreši stvarne probleme u svojim besedama na skupovima. Posmatrajući njihove vrline, osetila sam se manje vrednom. Kasnije, tokom rasprava o poslu, stalno sam bila previše oprezna i samo bih se slagala sa bilo čim što su oni rekli. Ponekad sam znala da su njihova gledišta neprikladna, ali bih se odmah setila svog slabog kova i nedostatka pronicljivosti, i odbacila bih svoje mišljenje. Takođe, u nekoliko navrata oni nisu odobravali moje stavove, čime su samo ojačali moj osećaj nepodobnosti i učinili da se izražavam još ređe. Čak sam bila pasivna u nekim ključnim zadacima, jer sam bila zabrinuta da će posao kasniti ako ja svoj deo loše uradim. Jednom prilikom, Džang Tung je predložio da sestru Džang Can zadužimo za posao zalivanja. Dobro sam poznavala Džang Can. Ona je neprestano bila površna i neodgovorna, i već je bila otpuštena jer nije obavljala stvaran posao. Još uvek nije poznavala sebe niti je bila odgovarajuća osoba da preuzme tako važan posao. Tiho sam iznela svoja stanovišta. Džang Tung je otišao na sastanak sa Džang Can nakon što je to čuo. Onda mi je rekao da je prethodno procenio situaciju i otkrio da je Džang Can sada donekle spoznala sebe, i da ne bi trebalo da je posmatramo samo na osnovu njene prošlosti. An Ćing je podržala taj njegov stav. Mislila sam da Džang Tung nije dugo bio starešina, da još nije dokučio neka načela, i da još uvek ne poznaje Džang Can tako dobro. On je o njoj sudio na osnovu samo jednog sastanka i možda njegova procena nije bila tačna. Želela sam da mu preporučim da je ponovo ispita ili da je ponovo proceni nakon što popriča sa drugima koji je dobro poznaju. Ali, pomislila sam: „Džang Tung ima dobar kov i uspeo je da reši neke probleme. Možda će Džang Can prepoznati svoje probleme nakon njegove besede. I An Ćing je takođe odobrila njegov izbor. Meni nedostaje kov i ne vidim stvari jasno; najbolje je da ćutim.” Tako da nisam više insistirala na tome. Nešto kasnije, bila je ponovo otpuštena jer nije obavljala stvaran posao. Takođe je imala negativan uticaj na rad. Ja sam bila prilično uznemirena. Da sam samo bila upornija na početku i da sam iskoristila načela da razgovaram sa Džang Tungom, ne bismo imali ovu vrstu problema. Nakon tog slučaja, iako sam osećala krivicu, nisam razmišljala o svom problemu. Konačno sam počela da razmišljam o sebi tek nakon što se još nekoliko stvari desilo.

Na jednom skupu, Džang Tung je predložio da brat Dženg Ji bude vođa grupe za zalivanje. Mislila sam da, iako je Dženg Ji pun entuzijazma, on se tek nedavno pridružio veri i još mu nije jasna istina vizija. Mislila sam da ga prvo treba negovati, pošto pozicija vođe grupe možda nosi preveliku odgovornost odjednom. Iznela sam svoje poglede po pitanju toga, ali, na moje iznenađenje, Džang Tong mi je tada rekao: „Zar ne možemo prvo da ga istražimo? Zašto si tako naporna i ometaš?” Kada sam čula šta je rekao, preplavio me je osećaj sramote i bila sam veoma uznemirena. Pomislila sam: „Džang Tung ima dobar kov i zna da obavi posao. Moj kov je slab i ne mogu da prozrem ljude niti stvari. Ako nastavim da insistiram na svom mišljenju i posao zaista stane, šta ćemo onda? Najbolje bi bilo da jednostavno prestanem da insistiram.” Nakon tog okupljanja, razmišljala sam o onom što je Džang Tung rekao i uznemirila sam se. Mislila sam da nisam dovoljno kvalifikovana za ovaj posao, pa bi možda trebalo da priznam svoja ograničenja i dam ostavku što pre. Rekla sam starešini da mi nedostaje kov i da nisam dorasla ovom poslu, i zatražila sam da me prebaci na drugu dužnost. Starešina je iskoristio svoje iskustvo kako bi mi pomogao. Uz njegovu besedu, počela sam da razmišljam o tome zašto stalno želim da se povučem i zašto stalno živim u tako depresivnom stanju. Kasnije sam čitala Božje reči: „Svi ljudi imaju neka pogrešna stanja u sebi, kao što su negativnost, slabost, malodušnost i osetljivost; ili imaju nečasne namere; ili ih stalno muče njihov ponos, sebične želje i lični interes; ili misle da su lošeg kova i doživljavaju neka negativna stanja. Biće ti veoma teško da stekneš delo Svetog Duha ako uvek živiš u takvim stanjima. Ukoliko ti je teško da stekneš delo Svetog Duha, onda će aktivnih elemenata u tebi biti malo, a negativni elementi će isploviti na površinu i ometaće te. Ljudi se uvek oslanjaju na sopstvenu volju da potisnu ta negativna i štetna stanja, ali bez obzira na to kako ih potiskuju, ne mogu da ih se otarase. Glavni uzrok tome je što ljudi ne mogu temeljno da razaznaju te negativne i štetne stvari; ne mogu jasno da vide njihovu suštinu. To im umnogome otežava da se pobune protiv tela i Sotone. Takođe, ljudi se uvek zaglave u tim negativnim, setnim i iščašenim stanjima i ne mole se i ne poštuju Boga, već se samo zbunjeno probijaju kroz njih. Kao posledica toga, Sveti Duh ne deluje u njima i oni stoga nisu u stanju da shvate istinu, nedostaje im pravac u svemu što rade i nijedno pitanje ne mogu jasno da vide” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Jedino odbacivanjem svoje iskvarene naravi čovek može postati slobodan i nesputan”). Čitanje Božjih reči mi je razjasnilo stvari. Osnovni razlog zašto sam stalno bila u negativnom i sumornom stanju bio je taj što sam bila vezana stvarima kao što su čuvanje obraza i sebične želje. Kada sam delila Božje reči na okupljanjima, često sam bila u stanju da sakupim malo prosvećenja, ali sam uvek mislila da sam nemušta i loša u izražavanju. Bila sam tako zabrinuta da neću dobro besediti i da će me drugi gledati s visine, tako da ništa ne bih rekla i ne bih zadobila nimalo prosvećenja. Kada sam videla kako druge starešine imaju dobar kov i kako su rečiti, a kako sam se ja slabo izražavala, bila sam posramljena i mislila sam da nisam podobna za taj posao. Onda sam otaljavala svoju dužnost, nisam postizala nikakve rezultate, da bih na kraju bila prebačena. Isto se desilo i ovog puta. Videla sam da moji saradnici imaju dobar kov i da bolje besede od mene. Tokom rasprava na poslu, bila sam tako uplašena da ću izgubiti obraz ili da će me gledati s visine jer ne govorim dobro, da nisam iznosila svoje mišljenje. Ponekad, kada moje ispravne ideje nisu bile prihvaćene, nisam smela da se zauzmem za svoja stanovišta i jedino sam mislila kako da sačuvam obraz. Kontrolisale su me te negativne emocije i čak sam želela da se oslobodim svoje dužnosti. Zaista sam pridavala previše značaja čuvanju obraza! Kada bih nastavila tako, nikada ne bih zadobila delo Svetog Duha i nikako ne bih razumela niti zadobila istinu! Tako da sam se molila Bogu, tražeći od njega da me prosveti i navede da spoznam sebe i popravim svoje stanje.

Nakon toga, pročitala sam Božje reči: „Način na koji antihristi neguju svoju reputaciju i status prevazilazi način na koji to rade normalni ljudi i potpada pod njihovu narav-suštinu. Nije u pitanju privremeno interesovanje niti prolazni efekat okruženja, već je to nešto što je sastavni deo njihovog života, što im je u kostima, pa je to stoga njihova suština. Drugim rečima, u svemu što rade, antihristima su prvo na pameti njihova reputacija i status, i ništa drugo. Za antihriste, reputacija i status čine život i doživotni cilj. U svemu što rade, ovo im je prva briga: ’Šta će biti sa mojim statusom? A sa mojom reputacijom? Da li će mi rad na ovome doneti dobru reputaciju? Hoće li u glavama ljudi to podići moj status?’ To što najpre na ovo pomisle izraziti je dokaz da imaju narav i suštinu antihrista; inače ne bi ni razmotrili te probleme. Može se reći da za antihriste reputacija i status ne predstavljaju neki dodatni zahtev, a još manje da su nešto strano bez čega bi oni mogli. Oni su deo prirode antihrista, u njihovim su kostima, u njihovoj krvi, urođeni su im. Antihristi nisu ravnodušni prema pitanju da li poseduju reputaciju i status; to nije njihov stav. Dakle, koji je njihov stav? Reputacija i status su blisko povezani sa njihovim svakodnevnim životom, sa njihovim svakodnevnim stanjem, sa onim čemu oni teže na dnevnoj osnovi” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihrista”, „Deveta stavka: Svoju dužnost obavljaju samo da bi se istakli i nahranili sopstvene interese i ambicije; interese Božje kuće nikada ne uzimaju u obzir, već ih čak izdaju u zamenu za ličnu slavu (3. deo)”). U Božjim rečima sam videla da antihristi zaista cene prestiž i status. Te dve stvari su motiv za sve što oni rade. To je posledica njihove suštine antihrista. To se takođe poklapa sa onim kako sam se ja ponašala. Još od detinjstva sam mislila da ništa što uradim nije dobro. Osećala sam se sputano i bila sam previše obazriva u svemu što sam radila. To je uglavnom bilo zbog toga što sam želela da sačuvam obraz i da drugi ne gledaju na mene s visine. Zašto sam toliko cenila svoj status i obraz? Osnovni razlozi su bili sotonski otrovi, poput „kao što drvo živi zbog svoje kore, tako čovek živi zbog svog obraza”, i „čovekovo zaveštanje je odjek njegovog života”, zbog kojih sam toliko važnosti pridavala svojoj taštini. Ja sam samo želela da ostavim dobar utisak na druge i verovala sam da je to jedini način da životu dam smisao. Tako da, bez obzira gde sam bila ili s kim sam bila, ako je postojala mogućnost da izgubim obraz, ja sam birala da pobegnem, i tako zaštitim svoj obraz i status. Dok sam radila sa Džang Tungom, dešavalo se da moje stanovište bude odbijeno i mislila sam da sam izgubila obraz. Brinula sam se da kada bih ostala tamo, samo bih se još više osramotila, pa sam želela da me starešina prebaci. Zapravo, kada bolje razmislim, to što sam mogla da budem starešina bila je Božja blagodat, kao i prilika za mene da praktično delujem. Trebalo je da uzmem u obzir Njegove namere, da razrešim stvarne poteškoće drugih i da zaštitim rad crkve. Ali nisam razmišljala o tome kako da izvršim svoju dužnost dobro, već samo o tome kako da zaštitim svoj obraz i status. Kada su oni bili ugroženi, postajala bih negativna i prestala bih da se trudim. Zaista nisam imala ni savesti, ni razuma. Spolja nije delovalo da se nadmećem za status ili da prekidam rad crkve poput antihrista, ali kada je u pitanju bilo nešto tako važno kao odabir ljudi, nisam se usudila da se držim načela, već sam sve vreme pokušavala da sačuvam svoj obraz i status. To je otkrilo da imam narav antihrista. Shvatila sam ozbiljnost svog problema, pa sam se molila Bogu i pokajala pred Njim.

Nakon toga, jednoj sestri sam iskreno rekla za svoje stanje i ona mi je dala da pročitam neke Božje reči. Svemogući Bog kaže: „Kako bi trebalo procenjivati ljudski kov? Trebalo bi ga procenjivati na osnovu toga u kojoj meri oni razumeju Božje reči i istinu. Ovo je najtačniji način da se to uradi. Neki ljudi su rečiti, oštroumni i naročito vešti u ophođenju sa drugim ljudima – ali kada slušaju propovedi, nikada nisu u stanju da razumeju ništa, a kada čitaju Božje reči, ne razumeju ih. Kada pričaju o svom iskustvenom svedočenju, uvek izgovaraju reči i doktrine, otkrivajući da su puki amateri i pružajući drugima osećaj da nemaju duhovno razumevanje. To su ljudi slabog kova” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). „Da li biste rekli da je Pavle imao kov? Kojoj kategoriji je pripadao Pavlov kov? (Bio je veoma dobar.) Čuli ste mnoge propovedi ali ipak ne razumete. Da li bi Pavlov kov mogao da se smatra veoma dobrim? (Ne, bio je slab.) Zašto je Pavlov kov bio slab? (Nije poznavao sebe i nije mogao da razume Božje reči.) Bio je slab zato što nije mogao da razume istinu. On je takođe čuo propovedi koje je držao Gospod Isus, i u periodu dok je radio postojalo je, naravno, delo Svetog Duha. Pa kako je došlo do toga da, iako je obavljao sav taj posao, napisao sve te poslanice i putovao u sve te crkve, on ipak nije razumeo ništa od istine i propovedao je samo doktrinu? Kakav je to kov bio? Slab kov. Štaviše, Pavle je proganjao Gospoda Isusa i hapsio njegove učenike, nakon čega ga je Gospod Isus oborio velikom svetlošću sa neba. Kako je Pavle pristupio ovom velikom događaju koji ga je zadesio i kako ga je razumeo? Njegov način razumevanja je bio drugačiji od Petrovog. Mislio je: ’Gospod Isus me je oborio, zgrešio sam, pa moram da radim više da bih se iskupio za to, i kada se moje zasluge izjednače sa mojim greškama, biću nagrađen.’ Da li je poznavao sebe? Nije. Nije rekao: ’Suprotstavio sam se Gospodu Isusu zbog svoje zle prirode, svoje prirode antihrista. Suprotstavio sam se Gospodu Isusu – nema ničeg dobrog u meni!’ Da li je imao takvu samospoznaju? (Nije.) (…) Nije imao ni trunku kajanja, a još manje je imao bilo kakvu samospoznaju. Nije imao nijednu od ovih stvari. Ovo ukazuje na to da je postojao problem sa Pavlovim kovom i da nije imao sposobnost da shvati istinu” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, „Da bi svoju dužnost dobro ispunio, najvažnije je da čovek razume istinu”). U Božjim rečima sam videla da se sud o čovekovom kovu treba doneti uglavnom na osnovu toga koliko razume istinu, da li može da razume Božju nameru iz Njegovih reči i da li može da prepozna svoju iskvarenu narav, a ne na osnovu njihove rečitosti i prirodnih talenata. Baš kao Pavle; i on je bio nadaren, rečit i širio je jevanđelje skoro po celoj Evropi, ali nije mogao da razume istinu, a još manje da razume sebe. Počinio je tako velika zlodela i nikada nije zapravo spoznao sebe niti se pokajao. Umesto toga, samo je želeo da bude nagrađen i uđe u Božje carstvo tako što će činiti dobra dela. Pavle nije bio u stanju da razume istinu i bio je slabog kova. Ja sam samo koristila očiglednu rečitost i mentalnu okretnost jedne osobe da sudim o njenom kovu. To je bio zaista izopačen stav i uopšte nije bio u skladu sa istinom. Uvek sam mislila da ako neko može dobro da govori i ako je pametan, da je njegov kov dobar, i stalno sam o sebi sudila po tom standardu, pa kada nisam mogla da dostignem taj standard, mislila sam da mi nedostaje kov i da ne mogu da budem starešina. Nakon toga, kad sam nailazila na poteškoće, nisam tragala za istinom kako bih ih razrešila, već sam otaljavala stvari, pa su problemi koje sam mogla da rešim ostali nerešeni. Bila sam tako glupa što nisam razumela istinu. Iako moj kov nije bio sjajan, bila sam u mogućnosti da razumem Božje reči i ponekad bih prepoznala iskvarenu narav koju sam otkrivala. Takođe sam mogla da iskoristim Božje reči kako bih razrešila poteškoće koje su drugi imali u život-ulasku, tako da se nije radilo o tome da sam nesposobna za svoju dužnost. Shvativši te stvari, moj stav se donekle popravio i mogla sam da normalno izvršavam svoju dužnost.

Pročitala sam nekoliko odlomaka Božjih reči koji su veoma dobro opisali moje stanje. Svemogući Bog kaže: „Postoje ljudi koji su kao deca izgledali sasvim obično, neartikulisano i ne baš dovitljivo, usled čega su ih ostali članovi porodice i ljudi iz njihovog okruženja prilično nepovoljno procenili, govoreći: ’Ovaj mali je priglup, spor i smotan kad govori. Pogledaj samo kako su tuđa deca rečita i kako svakoga vrte oko malog prsta. Za razliku od njih, ovo se dete po čitav dan samo duri. Ne zna šta da kaže kad se susretne s ljudima, ne ume da objasni niti da se opravda kad napravi neku grešku i ne zna da zabavlja ljude. Pravi je idiot.’ To kažu njegovi roditelji, njegovi rođaci i prijatelji, kao i njegovi učitelji. Takvo okruženje ispoljava određen nevidljivi pritisak na ove pojedince. Stičući iskustva u jednom takvom okruženju, takvi ljudi nesvesno grade određenu vrstu mentalnog sklopa. O kakvom se mentalnom sklopu radi? Misle za sebe da ne izgledaju lepo, da nisu naročito dopadljivi i da se drugi nikad ne raduju kad ih vide. Smatraju da im učenje ne ide od ruke, da su spori, i uvek se stide kad treba nešto da kažu ili da se obrate većem broju ljudi. Stide se da kažu hvala kad im neko nešto dȃ, misleći ovako u sebi: ’Zašto mi se jezik uvek ovako sveže? Otkud su drugi ljudi tako vešti govornici? Ja sam, prosto, glup!’ (…) Nakon što odrastu u jednom takvom okruženju, ovaj mentalni sklop inferiornosti postepeno preuzima vodeću ulogu kod tih ljudi. Pretvara se u neku vrstu dugotrajne emocije koja ti zaplete srce i potpuno prožme um. Bez obzira na to da li si već odrastao, otisnuo se u beli svet, oženio se i izgradio sebi karijeru, i bez obzira na tvoj trenutni društveni status, ni na koji način ne možeš da se oslobodiš tog osećaja inferiornosti koji ti je usađen u okruženju u kojem si odrastao. Čak i nakon što si počeo da veruješ u Boga i pridružio se crkvi, ti i dalje smatraš da izgledaš sasvim prosečno, da si slabog intelektualnog kova, da si neartikulisan i da ne umeš ništa da radiš. Razmišljaš otprilike ovako: ’Naprosto ću raditi ono što mogu. Ne moram da težim ka tome da postanem starešina i ne moram da stremim ka dubljim istinama; biću zadovoljan i ako budem neupadljiviji od svih ostalih i dozvoliću im da se prema meni odnose kako im drago’” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). „Pošto su ti osećanja inferiornosti usađena duboko u srce, ona ne samo što temeljno utiču na tebe, već i dominiraju nad tvojim stavovima prema ljudima i stvarima, kao i nad tvojim vladanjem i tvojim postupcima. Kako, dakle, oni kojima dominiraju osećanja inferiornosti gledaju na druge ljude i stvari? Oni druge ljude, a takođe i antihriste, smatraju boljim od sebe. I mada antihristi imaju zlu narav i rđavu ljudskost, oni se prema njima odnose kao prema ljudima koje treba oponašati i uzorima od kojih treba nešto da nauče. Štaviše, oni u sebi kažu: ’Znaš šta, antihristi su daroviti i sposobniji od mene u svakom poslu, uprkos tome što su zle naravi i rđave ljudskosti. Nimalo se ne libe da svoje sposobnosti pokažu pred drugima i u stanju su da govore pred mnoštvom ljudi, a da pritom ne pocrvene u licu i da im srce ne zalupa u grudima. Zaista imaju petlju. Ne mogu da se merim s njima. Jednostavno, nisam dovoljno hrabar.’ Šta je dovelo do ovoga? Mora se reći da razlog za to jednim delom leži u činjenici da su osećanja inferiornosti uticala na tvoj sud o suštini drugih ljudi, kao i na perspektivu i stanovište sa kojeg posmatraš druge ljude. Zar nije tako? (Tako je.) Kako, dakle, osećanja inferiornosti utiču na tvoje vladanje? Ti samom sebi govoriš: ’Od rođenja sam glup, nemam talenta ni naročitih sposobnosti i veoma sporo učim. A pogledaj samo ovu osobu: iako ponekad stvara prekide i ometanja, samovoljna je i nepromišljena, barem je obdarena brojnim talentima i sposobnostima. Kud god da krenem, ljudi će upravo od takve osobe zatražiti pomoć, a ne od mene.’ Kad god se nešto desi, ti prvo sebi presudiš, a onda se povlačiš u sebe. O kakvom god problemu da se radi, povlačiš se, izbegavaš da preuzmeš inicijativu i plašiš se da preuzmeš odgovornost. Kažeš sebi: ’Glup sam otkad sam se rodio. Kud god da krenem, niko me ne voli. Ne mogu da pomolim glavu, ne smem da se dičim svojim sićušnim sposobnostima. Ako me neko preporuči, to dokazuje da sam dobar. Ali, ako me niko ne preporuči, onda ne bi valjalo da ja preuzmem inicijativu i da kažem da ću prihvatiti taj posao i da mogu dobro da ga obavim. Ne smem to da tvrdim ako ni sȃm nisam potpuno uveren u to – ako nešto zabrljam, šta onda da radim? Šta ako me orežu? Bio bih strašno postiđen! Zar to ne bi bilo ponižavajuće? Ne smem dozvoliti da mi se tako nešto desi.’ Pogledaj samo – zar to nije uticalo na tvoje držanje? Osećaj inferiornosti u određenoj meri utiče na tvoj stav o vlastitom držanju i upravlja njime. To se, u izvesnom smislu, može nazvati posledicom tvog osećaja inferiornosti” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, osetila sam da nas Bog istinski razume. Ono što je On razotkrio je upravo način na koji ja razmišljam. Izgledalo je kao da značaj koji sam pridavala obrazu nije bio jedini razlog za moju sumornost; postojao je još jedan razlog. Zbog uticaja ljudi i stvari u mojoj okolini, ja sam razvila osećaj niže vrednosti, postala sam nesposobna da sebe ispravno sagledam i stalno sam mislila da je sve što uradim pogrešno, pa sam bila previše oprezna, potisnuta i sputana u svemu što sam radila. Pomislila sam na to kako nisam volela da pričam kao dete i kako su me odrasli često prezirali i nazivali tupom i glupom. Sa takvim vaspitanjem, i sama sam o sebi počela da mislim kao o nekom nemuštom i glupom, što je dovelo do mog osećaja niže vrednosti. Ali, zapravo, iako ih nisam glasno izgovorala kao dete, ja sam stvarno imala svoja mišljenja; samo ih nisam iznosila iz straha da ću izgubiti obraz. Nisam smela ništa da kažem u školi, ne zato što nisam razumela, već zato što sam mislila da sam nemušta, zbog čega sam bila suviše uplašena da govorim. Kada sam čitala Božje reči na skupovima, bila sam u stanju da sakupim malo prosvećenja, ali kada bih pomislila na to kako mi nedostaje rečitost, nisam smela da besedim. Takođe, kada sam videla da se Džang Tung ne pridržava načela pri odabiru ljudi, znala sam da nije dugo bio u veri niti je dugo izvršavao svoju dužnost, tako da neće uvek ispravno videti stvari, ali kada sam pomislila na to kako je dobar njegov kov i kako ništa što ja radim nije dobro, samo sam nastavila i nadglasala sebe, ne želeći da dalje istražujem stvari, i kao rezultat toga, posao je pretrpeo gubitke. Živela sam sa kompleksom niže vrednosti i imala sam pasivan, negativan stav prema svemu. Nisam sudila o sebi i drugima na osnovu Božjih reči, već samo u skladu sa svojim stanovištem. Moj osećaj niže vrednosti dominirao je načinom na koji sam posmatrala stvari i ljude, i oni su uticali na to kako donosim sud i na moj put stremljenja. Taj osećaj niže vrednosti mi je naneo ozbiljnu štetu. Odmah nakon toga, pročitala sam još Božjih reči: „Da budem precizniji, ta tvoja emocija ne samo što je negativna, već je zapravo suprotstavljena Bogu i istini. Ti možda misliš da se radi o emociji koja spada u okvir normalne ljudskosti, ali Bog na to ne gleda kao na pitanje osećanja, već kao na metod za suprotstavljanje Bogu. Taj je metod obeležen negativnim emocijama koje ljudi koriste da bi se opirali Bogu, Božjim rečima i istini” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Videla sam ozbiljnu prirodu osećaja niže vrednosti i štetu koju on nanosi, kao i da on čoveku ne nanosi ništa manju štetu od iskvarene naravi. Život sa tom vrstom kompleksa niže vrednosti je u direktnoj suprotnosti sa Bogom i istinom, i ako se on ne razreši, uništiće čovekovu šansu za spasenje. Od detinjstva sam bila zarobljena u tom osećaju niže vrednosti i stalno sam mislila da ništa što radim nije dobro. Pogotovo kada sam bila sa ljudima koji imaju dobar kov, smatrala sam da imam još više nedostataka, osećala sam kao da se gušim, bolelo me je i krivila sam Boga što mi nije dao dobar kov ili pamet. Bila sam nezadovoljna Božjim uređenjima i odbijala sam da ih prihvatim, što je u suštini prkošenje Bogu! Kako bih mogla da izbegnem isključenje kada bih nastavila tako da se ponašam? Tek kada sam shvatila te stvari sam konačno osetila da je suviše opasno živeti sa kompleksom niže vrednosti, da ne mogu da nastavim tako i da moram da se oslobodim tih osećanja.

Kasnije sam čitala još Božjih reči: „Kako, dakle, da precizno oceniš i spoznaš samog sebe, i da se otrgneš od tog osećaja inferiornosti? Tako što ćeš, na osnovu Božjih reči, steći znanje o samom sebi i spoznati kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane. Primera radi, pretpostavimo da si voleo da pevaš i da ti je to baš išlo od ruke, ali da su te neki ljudi stalno kritikovali i omalovažavali te, govoreći ti da nemaš nimalo sluha i da falširaš, a ti si im poverovao i stoga se više ne usuđuješ da pevaš pred drugim ljudima. Tebi su, znači, uskraćena prava koja svojom ljudskošću zaslužuješ i talenat ti je ugušen, i to samo zbog toga što su tamo neki belosvetski smetenjaci i mediokriteti izneli pogrešnu ocenu i sud o tebi. Usled toga, ti se više ne usuđuješ ni pesmicu da otpevaš i u stanju si da se opustiš i smogneš hrabrosti da glasno zapevaš tek kad ostaneš sasvim sam, bez ikoga u blizini. Pošto obično osećaš da te užasno guše, ne usuđuješ se da pevaš u prisustvu drugih ljudi; u glasnom i jasnom pevanju možeš da uživaš tek kad ostaneš sasvim sam, preplavljen onim divnim osećajem slobode! Zar nije tako? Zbog svih uvreda koje su ti ljudi naneli, ti ne znaš, niti možeš jasno da sagledaš šta zapravo umeš da radiš, u čemu si dobar, a šta ti ne ide baš najbolje od ruke. U takvim situacijama, moraš tačno da oceniš i odmeriš samog sebe, u skladu s Božjim rečima. Treba da ustanoviš šta si sve naučio i koje su ti jače strane, i da onda naprosto počneš da radiš ono što najbolje umeš; a što se tiče poslova koje ne umeš da radiš i tvojih mana i nedostataka, o njima treba dobro da razmisliš i da ih spoznaš, a zatim i da precizno oceniš i spoznaš da li si dobrog ili lošeg kova. Ako nisi u stanju da jasno spoznaš i razumeš vlastite probleme, zamoli pronicljivije ljude oko sebe da te ocene. Bez obzira na tačnost njihove ocene, ona će barem moći da ti posluži kao reper i tema za razmišljanje, i omogućiće ti da o sebi doneseš bazični sud i da samog sebe okarakterišeš. Na osnovu toga ćeš moći da rešiš suštinski problem u vezi s negativnim emocijama, poput inferiornosti, i da postepeno isplivaš iz njih. Osećanja inferiornosti su lako rešiva, pod uslovom da čovek može da ih uoči, da ih postane svestan i da potraži istinu” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Nakon što sam pročitala Božje reči, pronašla sam način da se oslobodim tog osećaja niže vrednosti. Morala sam da koristim Božje reči kako bih razumela sebe i sudila sebi i mogla sam, takođe, da tražim od ljudi koji me dobro poznaju da me procene. Molila sam se Bogu: „Bože! Sada znam koliko je opasno živeti sa kompleksom niže vrednosti. Želim da odbacim taj osećaj, pa Te molim da mi pomogneš.” Nakon toga sam zamolila svoje saradnike da me procene. Rekli su: „Videvši da ispravno razumeš Božje reči, da si u stanju da deliš Božje reči u vezi sa svojim iskvarenim stanjem i da pomogneš drugima da razreše svoje stvarne probleme, stvari nisu tako loše kao što ti tvrdiš. Iako tvoj kov nije sjajan, sve dok daješ sve od sebe, možeš da obavljaš stvaran posao.” Čuvši šta su moja braća i sestre rekli, osećala sam se malo opuštenije i pomislila sam: „Iako nisam dobra u izražavanju kao neki drugi, svako može da me razume kad besedim. Ne bi trebalo da se osećam sputano. Trebalo bi samo da besedim onoliko koliko mogu. Ne bi trebalo da samo mislim na to kako da mi se drugi dive; moram da se fokusiram na to kako da besedim praktično kako bih razrešila probleme i bila od koristi braći i sestrama. Takođe, iako moj kov ima nedostataka, ako budem više postupala praktično, mogu da nadoknadim svoje mane i poboljšam svoj kov. Ne bi trebalo da se poredim sa drugima niti da postanem negativna i da se potcenjujem. Moram da tragam za ulaskom sa pozitivnim stavom.” Shvativši te stvari, bila sam u stanju da se prema sebi odnosim ispravno i moj stav prema mojoj dužnosti je bio mnogo bolji.

Nedavno sam ponovo odabrana da budem propovednica. To je bilo neočekivano i brinula sam da neću biti u stanju to da radim. Setila sam se da Božje reči kažu: „Tako što ćeš, na osnovu Božjih reči, steći znanje o samom sebi i spoznati kakva ti je ljudskost, kakvog si kova, za šta si nadaren i koje su ti jače strane” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Kako stremiti ka istini (1)”). Moram da sudim o stvarima na osnovu Božjih reči. Razlog zbog kog nisam izvršavala ovu dužnost dobro pre nije bio samo nedostatak kova. To je više bilo zbog toga što sam živela sa kompleksom niže vrednosti, nisam davala sve od sebe da sarađujem i nisam bila u stanju da zadobijem delo Svetog Duha. Nisam mogla da nastavim da živim sa tim osećajem niže vrednosti i da mislim na svoj obraz i status. Pošto su me moja braća i sestre odabrali, trebalo bi da dam sve od sebe da sarađujem, a ako nešto ne budem razumela, osloniću se na Boga i tražiću pomoć od drugih. Sa tim načinom razmišljanja, bila sam mnogo opuštenija i slobodnija. Nedugo zatim, jedna sestra zadužena za jevanđeoski rad je došla da proveri naš rad. Videla sam da veoma dobro radi svoj posao i razgovara o istini, a ona nam je ukazala na mnoga odstupanja i previde u našem radu. Plašila sam se da će reći da nisam kompetentna, ali sam brzo shvatila da sam ponovo mislila na svoj obraz i status, pa sam se molila Bogu kako bih se pobunila protiv sebe, mislivši da bi trebalo da se potrudim da više naučim od te sestre i da nadoknadim svoje nedostatke. Nakon toga, dok smo raspravljali o poslu, nisam se ustručavala da izrazim svoja stanovišta, a u komunikaciji sa njom sam zadobila neke puteve primene. Hvala Bogu! Kroz usmeravanje Božjih reči, pobegla sam iz ograničenja koje mi je postavio kompleks niže vrednosti.