Sestra Li Le je bila propovednik, ali je i proveravala rad naše crkve. Obično smo se veoma dobro slagale i kad god sam bila u lošem stanju, ona bi razgovarala sa mnom i pomogla mi na osnovu svog iskustva. Nedavno sam otkrila da ona nema osećaj za breme prema svojoj dužnosti. Svake nedelje bi se samo jednom sastala sa nama đakonima i ugrubo se upoznala sa radom crkve, ali kada su u pitanju bili problemi u radu, ona je retko tragala za istinom kako bi ih razrešila sa nama. Mislila sam da je Li Le bila zadužena za rad nekoliko crkava i da, ako bi stalno bila u takvom stanju, onda bi to uticalo na rad tih crkava. Trebalo bi da joj to napomenem ili da prijavim njenu situaciju nadređenim starešinama, kako bi oni odmah mogli da dokuče njeno stanje, razgovaraju sa njom i nateraju je da obrne kurs. Međutim, razmišljala sam o tome kako sam nedavno slušala razgovor Li Le. Sebe je smatrala laikom po pitanju rada na širenju jevanđelja i nije razumela veliki deo profesionalnog rada niti je shvatala načela širenja jevanđelja. Mislila je da je izvršavanje ove dužnosti bilo pomalo naporno za nju. Zapravo, njen kov nije bio loš niti je bilo skroz nemoguće sarađivati sa njom. Radilo se o samo o tome da ona nije imala osećaj za breme dok je izvršavala svoju dužnost. Dok god je marljivo shvatala neka od načela, bila je u stanju da dobro izvrši svoju dužnost. Ali, kada bih ja u tom trenutku prijavila njenu situaciju starešinama i zatražila da ona proverava i nadzire rad crkve, zar ona ne bi mislila da su moji zahtevi od nje prestrogi? I da li bi ona, zbog toga, pala u stanje utučenosti i postala nerada da izvršava svoju dužnost? Zaboravi, pomislila sam. Shvatanje Li Leinog stanja bila je odgovornost nadređenih starešina. Čak i kada ja ne bih ništa rekla, oni bi trebalo to da znaju. Razmišljajući tako do tog trenutka, odlučila sam da ne prijavim situaciju Li Le. Zapravo, nešto kasnije, kada smo se susreli sa Li Le, u nekoliko navrata sam želela da ukažem na njen problem sa izvršavanjem njene dužnosti, ali sam se plašila da će Li Le reći da su moji zahtevi od nje prestrogi. Kada ona to ne bi mogla da prihvati, to bi uništilo naš odnos i ona bi se drugačile ophodila prema meni nakon toga. I upravo tako, kada su mi reči bile na vrh jezika u tih nekoliko navrata, samo sam ih progutala.

Nedugo zatim, videla sam odlomak Božjih reči. „Problem lažnih starešina i antihrista nije toliko teško rešiti; lažni starešine ne obavljaju nikakav stvarni posao, lako ih je razotkriti i jasno prozreti; antihristi ometaju i prekidaju rad crkve, pa je i njih lako prozreti i razotkriti. Sve se ovo svodi na problem ometanja izabranog Božjeg naroda u obavljanju dužnosti, te stoga treba da prijavite i raskrinkate sve ljude koji to čine – jedino tako ćete sprečiti odlaganja u radu crkve. Svi pripadnici izabranog Božjeg naroda dužni su da prijave i raskrinkaju lažne starešine i antihriste, jer je to delo od ključne važnosti, koje im garantuje da će svoje dužnosti moći dobro da obavljaju. Ako je neka osoba lažni starešina ili antihrist, bez obzira o kome se radi, izabrani Božji ljudi treba tu osobu da raskrinkaju i da je isteraju na videlo, te da na taj način ispune svoju obavezu. (…) Iako ste godinama slušali propovedi, vi ni dan-danas niste u stanju da prepoznate lažne starešine i antihriste, već ste spremni da se mešate s antihristima i da po čitav dan nešto jedete, bez ozbiljnog razmišljanja o bilo čemu. Takvo ponašanje je dovoljan dokaz da vi u Boga ne verujete iskreno. Kao prvo, vi istinu ne volite, niti je prihvatate; nadalje, nemate osećaj odgovornosti prema dužnosti koju obavljate, a još se manje može reći da je obavljate odano, već jednostavno zanemarujete crkveni rad. Tobože obavljate svoju dužnost, ali ne postižete nikakve rezultate; isključivo se bavite formalnostima. Ma koliko da lažni starešine i antihristi ometaju i prekidaju rad crkve, vi ste toga potpuno nesvesni i to vam uopšte ne smeta. (…) Božja kuća vas je sve ovo vreme zalivala i odslušali ste mnoge propovedi, a kakav je krajnji ishod? Ovde se radi o ozbiljnom problemu, o pojavi antihrista u crkvi, ali vi ste potpuno nesvesni toga. To pokazuje da uopšte niste napredovali, da ste otupeli i priglupi i da udovoljavate vlastitom telu. Vi ste jedna gomila mrtvaca, bez ijedne žive duše, bez ikoga ko teži istini i sa, u najboljem slučaju, jedva nekoliko službenika. Sve ovo vreme verujete u Boga i slušate propovedi, samo da biste se zatim družili sa antihristom, umesto da ga raskrinkate i prijavite – pa kakva je onda razlika između vas i nekoga ko u Boga ne veruje? Vi niste Božji ljudi, već pripadate antihristu; vi sledite Sotonu i nipošto niste Božji sledbenici. Iako niste lično počinili sve te zle stvari koje je počinio antihrist, vi ste ga ipak sledili i štitili time što ga niste razotkrili ni prijavili, nego ste samo trabunjali o tome kako se niste baš mnogo družili s njim i kako niste znali šta on tačno radi. Zar na taj način niste, širom otvorenih očiju, branili antihrista? Antihrist je počinio tolika zla i paralisao rad crkve, od života u crkvi napravio je čitavu zbrku, a vi ipak kažete da niste znali šta on radi – pa, ko bi u to poverovao? Svojim ste očima gledali kako antihrist ometa i narušava rad crkve, a ipak ste bili krajnje ravnodušni i uopšte niste reagovali na to. Niko ga nije razotkrio ni prijavio – toliko ste lišeni savesti i razuma da ste svi do jednog podbacili čak i u pogledu jedne tako sićušne obaveze! Sve crkve često šalju pisma u kojima prijavljuju lažne starešine i antihriste – zar nikada niste to videli? Jedino je kanadska crkva bara sa ustajalom vodom, koja Višnjem nikada nije poslala nijedan izveštaj o svojoj situaciji. Vi ste samo obična gomila mrtvaca, bez ijedne žive duše! Bog neće priznati takvu crkvu i, ako se ne pokajete, s vama će biti svršeno i svi ćete biti eliminisani” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Ako se antihrist pojavi u crkvi, a niko mu se ne suprotstavi niti ga prijavi, onda će Bog biti razočaran i zgrožen. Bog je izrazio sve ove istine kako bi nas opskrbio. Njegovi razgovori o istini u vezi sa raspoznavanjem antihrista i lažnih starešina su veoma detaljni i sveobuhvatni. On se nada da kada ljudi ometaju rad Božje kuće, da ćemo mi biti sposobni da ispunimo svoju obavezu i suprotstavimo se kako bi zaštitili rad crkve. Ako neko vidi da nešto utiče na rad Božje kuće, a da toga nije svestan, niti ima osećaj za pravdu, niti se suprotstavlja kako bi to zaustavio ili prijavio višim nivoima, onda je takva osoba mrtva, bez savesti i to je neko ko nema ni trunku svedočenja. Ono što Bog razotkriva je moje pravo stanje. Kada sam videla da je Li Le retko proveravala rad crkve u poslednje vreme i da je to već uticalo na rad, pošto sam bila uplašena i bojala sam se da će naš odnos biti uništen, nisam se usudila da joj na to ukažem niti da je prijavim višim nivoima. Nisam ni najmanje zaštitila rad crkve i Bog me je zaista prezirao. Razmišljajući o tome, u srcu sam prekorevala samu sebe, i otvorila sam laptop, želeći da prijavim situaciju Li Le nadređenim starešinama. I dalje sam strepela i mislila sam: „Ako prijavim Li Lein problem, onda će nadređene starešine sigurno razgovarati sa njom, pa će ona znati da sam ja ta koja ju je prijavila starešinama. Šta bi ona onda mislila o meni? Da li bi mislila da sam je prozvala radi njenih mana njoj iza leđa? Kada bi se naljutila na mene, kako bismo, onda, mogle da radimo zajedno na izvršavanju dužnosti u budućnosti?” Čim sam pomislila na sve to, obrisala sam poruku. Posmislila sam: „Svako je ponekad u lošem stanju i svako ima mane u određenim oblastima. Bolje je ne hvatati se za male probleme drugih i ne prijavljivati ih. Nakon izvesnog vremena, možda će Li Le postati svesna svog problema i obrnuti kurs. Bolje da ja to ne prijavim.”

Nekoliko dana kasnije, Li Le i ja smo otišle na jedan skup kako bismo primenile rad i ja sam još jednom pročitala odlomak Božjih reči: „Božja kuća vas je sve ovo vreme zalivala i odslušali ste mnoge propovedi, a kakav je krajnji ishod? Ovde se radi o ozbiljnom problemu, o pojavi antihrista u crkvi, ali vi ste potpuno nesvesni toga. To pokazuje da uopšte niste napredovali, da ste otupeli i priglupi i da udovoljavate vlastitom telu. Vi ste jedna gomila mrtvaca, bez ijedne žive duše, bez ikoga ko teži istini i sa, u najboljem slučaju, jedva nekoliko službenika” („Reč”, 4. tom, „Razotkrivanje antihristȃ”, „Sedma stavka: Rđavi su, podmukli i lažljivi (1. deo)”). Videvši reči „mrtvi ljudi”, kao da mi je srce probila igla. Misleći da nisam u stanju da upražnjavam istinu, prekorela sam se u sebi. Ćutke sam se pomolila u srcu: „Bože, molim Te, vodi me da budem u stanju da zaštitim interese crkve i ukažem Li Le na njen problem.” Nakon što sam se pomolila, Li Le se zatekla u razgovoru o svom ispoljavanju neobavljanja stvarnog posla zasnovanog na Božjim rečima. Rekla je, pogotovo kada je videla da neke crkvene starešine imaju veoma dobar kov, da ona nije tako dobra kao oni u obavljanju posla i da bi se plašila kada bi oni na nju gledali sa visine. Rekla je da njene sposobnosti kao propovednika nisu mogle da se porede sa sposobnostima crkvenih starešina, tako da ona nije baš mnogo proveravala rad te crkve. Li Le je shvatila da je to što nije nadgledala i pratila posao bilo ispoljenje lažnog starešine. Zar joj ne bih onda dodavala so na ranu ako bih joj ukazala na problem nakon ovoga što je upravo rekla? Zar ne bi mislila da u meni nema ljubavi i da ne uzimam u obzir njena osećanja? Tako da sam joj samo dala kratak i jednostavan podsetnik. Nakon toga, mislila sam da bi bilo bolje da prijavim Li Leinu situaciju starešinama. Na taj način, starešine bi mogle da odmah razgovaraju sa njom i pomognu joj. Tako da sam starešinama prijavila onih nekoliko situacija kojima sam prisustvovala. Nakon što su starešine razgovarale sa njom i ukazale joj na njen problem, Li Le je na jednom skupu počela da govori iskreno i rekla je da je jela i pila Božje reči o razotkrivanju lažnih starešina i priznala je da nije proveravala niti nadgledala rad, kao i da nije dobro radila svoj posao. Kasnije je Li Le nešto češće proveravala rad crkve i analizirala je razloge zbog kojih jevanđeosko delo nije dalo rezultate u našem slučaju, pokušavala je da razreši ove probleme na praktičan način. Kada sam videla da Li Le može u izvesnoj meri da obavlja stvaran posao, bila sam veoma srećna. Nako toga, razmišljala sam i pomislila: „Zašto se nikada nisam usudila da ukažem na Li Leine probleme ili da ih prijavim starešinama? Šta me je to tačno kontrolisalo u toj situaciji?”

Dok sam tragala, pročitala sam odlomak Božjih reči. „’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ovom izjavom se opisuje metod za komunikaciju s drugima koji je Sotona usadio ljudima. Ona znači da u komunikaciji s drugim ljudima morate da im date malo slobodnog prostora. Ne treba da budete prestrogi prema drugima, ne treba da upirete prstom u njihove greške iz prošlosti, morate da očuvate njihovo dostojanstvo, ne možete da narušite dobar odnos s njima, morate da im praštate i tako dalje. Ova izreka o moralnosti uglavnom opisuje svojevrsnu filozofiju za ovozemaljsko ophođenje koja usmerava interakcije među ljudskim bićima. Postoji načelo u filozofijama za ovozemaljsko ophođenje koje poručuje: ’Tajna dugotrajnog dobrog prijateljstva je u prećutkivanju grešaka među dobrim prijateljima.’ To znači da, kako bi očuvao prijateljski odnos, čovek mora da prećutkuje probleme svojih prijatelja, čak i ako ih jasno uviđa – da treba da se pridržava načela da druge ne udara po licu i ne proziva ih zbog njihovih mana. Prijatelji jedni druge lažu, jedni od drugih se skrivaju, međusobno se upuštaju u spletke; i premda je čoveku kristalno jasno kakav je onaj drugi, on to ne iznosi otvoreno, već se koristi lukavim metodama kako bi očuvao njihov prijateljski odnos. Zašto bi neko želeo da očuva takve odnose? Stvar se svodi na to da niko sebi ne želi da stvara neprijatelje u ovom društvu, unutar svoje grupe, što bi značilo da će se često izložiti opasnim situacijama. Znajući da će ti neko postati neprijatelj i da će ti nauditi nakon što si ga prozvao zbog njegovih mana ili si ga povredio, i ne želeći da sebe dovodiš u takvu situaciju, ti koristiš načelo filozofija za ovozemaljsko ophođenje koje glasi: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. S obzirom na to, ako dvoje ljudi imaju takav odnos, da li su oni zaista pravi prijatelji? (Nisu.) Nisu pravi prijatelji, a još manje jedan u drugog imaju poverenje. Pa, kakav je onda ovo tačno odnos? Nije li to osnovni društveni odnos? (Jeste.) U takvim društvenim odnosima, ljudi jedni drugima ne mogu da izraze svoja osećanja, jedni prema drugima nisu sasvim otvoreni, niti govore ono što žele. Ne mogu naglas da izgovore ono što im je u srcu, probleme koje kod drugih zapažaju, kao ni reči od kojih bi onaj drugi imao koristi. Umesto toga, biraju lepe reči kako bi zadržali tuđu naklonost. Ne usuđuju se da kažu istinu ni da se pridržavaju načela, kako time na sebe ne bi navukli tuđu netrpeljivost. Kad od drugih ne dobija nikakve pretnje, zar neka osoba ne živi relativno lagodno i spokojno? Nije li upravo to cilj zagovaranja izreke: ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’? (Jeste.) Jasno je, ovo je lukav, lažljiv način egzistencije sa elementom samoodbrane, kome je cilj samoodržanje. Ljudi koji ovako žive nemaju nikoga kome veruju, nemaju bliskih prijatelja kojima bi rekli sve što požele. Jedni prema drugima zauzimaju odbrambeni stav, proračunati su i strateški nastrojeni, pri čemu svako iz tog odnosa uzima ono što mu treba. Zar nije tako? Cilj izjave ’Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ u samom njenom korenu jeste uzdržavanje od vređanja drugih i stvaranja neprijatelja, da sebe zaštitiš time što nikome nećeš nauditi. To su tehnika i metod koje čovek usvaja kako bi sprečio da bude povređen” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). U prošlosti sam se u velikoj meri slagala sa izrekom „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” Razlog je bio taj što me je ova izreka naučila da čovek mora da uzme u obzir osećanja onih sa kojima komunicira. Čovek ne sme da bude prestrog prema drugima niti da ih proziva zbog njihovih mana. Mislila sam da su ljudi koji mogu tako da se ponašaju dobri ljudi, ljudi sa razumom i moralom. Videvši šta je Bog razotkrio, konačno sam razumela da je izreka „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” filozofija za ovozemaljsko ophođenje i da će oni koji po njoj žive postati izuzetno prepredeni, lažljivi, sebični i ogavni. Spolja gledano, ovakvo ophođenje delovalo je obzirno prema drugima, ali u stvarnosti, njegov motiv nije bio da se ne uvrede ljudi. Čak i kada bi neko primetio problem kod nekog drugog, on to ne bi spominjao, udovoljavao bi i štitio svoje telesne odnose. U interakciji sa takvim ljudima, iako nečiji odnos sa drugima možda spolja izgleda dobro očuvan, između njih nije bilo iskrenosti. Oni nisu pomagali jedni drugima, već su bili međusobno na oprezu i koristili su jedno drugo. Živela sam u skladu sa tom filozofijom za ovozemaljsko ophođenje, poznatom kao „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana.” Kada sam videla da je Li Le u poslednje vreme retko proveravala i nadzirala rad crkve, u početku sam želela da joj ukažem na to ili da prijavim starešinama. Međutim, mislila sam da čovek ne sme da proziva druge zbog njihovih mana, a i sama Li Le je rekla da joj je obavljanje posla bilo pomalo naporno. Kada bih spomenula da ona nije proveravala niti nadzirala rad, zar to ne bi bio prevelik zahtev za nju? Smislila sam opravdanje da je svaki čovek ponekad u lošem stanju i da ima svoje nepodesnosti, pa sam odlučila da ćutim. Kada sam čula da je Li Le otvoreno govorila i priznala da nije proveravala rad, plašila sam se da bi joj ukazivanje na njen problem nakon onoga što je rekla, bilo kao da joj razotkrivam njene ožiljke, pa sam samo rekla nekoliko besmislenih reči. Spolja gledano, delovalo je da imam razumevanje za Li Le, ali moj ogavni motiv se krio u pozadini. Plašila sam se da bi rekla da sam previše zahtevna ili da sam je cinkarila i prozivala zbog njenih mana. Kada bih je uvredila po tom pitanju, bila ljuta i gruba prema meni u budućnosti i ne bismo radile zajedno u miru i radosti kao sada. Kako bih zaštitila svoj odnos sa njom, iznova sam odustajala od upražnjavanja istine. Naizgled je delovalo da se Li Le i ja odlično slažemo i da smo dobre prijateljice koje ništa ne skrivaju jedna od druge, ali ja uopšte nisam bila iskrena niti sam je volela. Pomislila sam kako je Li Le često razgovarala sa mnom i pomagala mi kada sam bila u lošem stanju, a kada bi videla da imam problem, ona bi mi na to ukazala kako bih mogla da ga prihvatim i obrnem kurs, ali kako ne bih stvorila neprijatelja, bezdušno sam posmatrala kako Li Le živi unutar svoje iskvarene naravi i nisam nimalo obraćala pažnju na nju, sve pod izgovorom da imam obzira prema njoj. Li Le nije prepoznala svoj problem i nije bila u stanju da brzo obrne kurs svog stanja. Pretrpela je gubitke u svom život-ulasku i rad crkve je ispaštao. Zaista sam bila tako sebična i ogavna! Ni na koji način nisam imala obzira prema njoj; očigledno je stajala na ivici jame, a ja joj ne pružam ruku da je izvučem. Zar nisam bila zlonamerna osoba koja udovoljava ljudima? Kada razmislim o tome, na kraju sam uspela da donekle razlučim sotonsku filozofiju poznatu kao „Ako udaraš na druge, ne udaraj ih po licu; ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana”. Sotona koristi ove filozofije za ovozemaljsko ophođenje kako bi iskvario čoveka i naterao ljude da budu na međusobnom oprezu, kao i da ne koriste jedni druge, što čini da postanu sve sebičniji, hladniji i sa sve manje ljudskosti. Ako bih nastavila da živim u skladu sa tim moralnim načelima, samo bih postala sve lažljivija.

Nešto kasnije, videla sam još jedan odlomak Božjih reči i shvatila šta znači prozivati ljude radi njihovihi mana, a šta znači pomagati ljudima. Bog kaže: „Da li je izraz ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’ dobar ili loš? Da li izraz ’prozivati’ poseduje nivo na kome se odnosi to da ljudi budu otkriveni ili razotkriveni u okviru reči Božjih? (Ne poseduje.) Na osnovu Mog shvatanja izraza ’prozivati’, onako kako on postoji u ljudskom jeziku, on nema to značenje. Njegova suština je jedan od pomalo zlonamernih oblika razotkrivanja; on znači otkriti ljudske probleme i nedostatke ili određene stvari i ponašanja koji su drugima nepoznati, ili neke spletke, ideje ili gledišta koji se odvijaju u pozadini. To je značenje izraza ’prozivati’ u izreci ’ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana’. Ako se dvoje ljudi dobro slažu i jedno u drugo imaju poverenja, ako među njima nema prepreka i svaki od njih se nada da će onom drugom biti od koristi i da će mu pomoći, onda bi za njih bilo najbolje da zajedno sednu i otvoreno i iskreno saopšte probleme koje međusobno imaju. To je primereno i time se drugi ljudi ne prozivaju zbog njihovih mana” („Reč”, 6. tom, „O stremljenju ka istini I”, „Šta znači stremiti ka istini (8)”). Božje reči preokrenule su moj netačan pogled na stvari. Taj deo o „prozivanju zbog njihovih mana” u „ako druge prozivaš, ne prozivaj ih zbog njihovih mana” je zlonamerno razotkrivanje problema i nedostataka drugih. Motiv toga nije da se ljudima pomogne, već on sadrži neke podmukle namere. Cilj je da se ostvare nečiji zabranjeni ciljevi i takvo ponašanje značilo bi da samo napadamo ljude i nanosimo im bol. Ono uopšte nije poučno niti korisno za ljude. U međuvremenu, „razotkrivanje” o kojem Bog govori je pozitivna stvar. To znači da primećujete nečiji problem i da iskreno želite da im pomognete, da ih navedete da prepoznaju prirodu problema i da budu u mogućnosti da brzo preokrenu svoje netačne radnje. Takvo razotkrivanje je korisno za njih i tu se ne radi o prozivanju ljudi zbog njihovih mana. Kada sam primetila da je Li Lein problem već uticao na rad, ukazivanje na taj problem bi je navelo da ga prepozna i da obrne kurs, kao i da joj omogući da izvrši svoju dužnost dobro. Prijavljivanje problema starešinama je takođe za cilj imalo da starešine dokuče u kakvoj situaciji se Li Le nalazi i da joj odmah pomognu da obrne kurs, kako ne bi uticao na rad crkve. To je bilo upražnjavanje istine i pomaganje braći i sestrama. To nije bilo prozivanje ljudi radi njihovih mana, a još manje cinkarenje iza njihovih leđa. Bila je to pozitivna stvar. Ako čovek prihvati istinu, suočen sa drugima koji ukazuju na njegove probleme i razotkrivaju ih, on je u stanju da razmisli, prepozna i da odmah obrne kurs. Ne samo da se neće ljutiti na druge; naprotiv, biće im zahvalan. Kao što je Li Le, koristeći to što su joj starešine ukazale na problem i pomogle joj, bila u stanju da razmisli i pokuša da spozna sebe i brzo promeni svoj stav prema svojoj dužnosti. Kada se suočavala sa problemima u vezi sa jevanđeoskim delom, ona je sa nama raspravljala i tragala za rešenjima, a nakon razgovora, imala je neku vrstu puta primene. Uvidela sam da ukazivanje na nečiji problem i njegovo razotkrivanje ne znači biti strog prema njima, a da imati stroge zahteve nekima znači da se ne uzima u obzir njihov rast i kov, niti da se gleda da li su dali sve od sebe da sarađuju, već, umesto toga, da se neprekidno zahteva nešto od nekoga čim njihova odstupanja ili nedostaci postanu vidljivi. Cepidlačenje i traženje nedostataka u drugima olakšava obuzdavanje ljudi i čak ih čini negativnim. U međuvremenu, posao Li Le, kao starešine i delatnika, bio je da nadzire i proverava rad crkve. Štaviše, ona je imala izvestan kov, a iako nije bila upoznata sa delom širenja jevanđelja, dokle god je vredno učila, mogla je da savlada neka načela ili da bude u stanju da razreši neke probleme kada je sarađivala sa braćom i sestrama u grupi. Živela je u svojoj iskvarenoj naravi i nije zapravo radila, tako da su moje ukazivanje na problem i njegovo prijavljivanje bili normalno nadziranje starešina i delatnika, ali umesto toga, ja sam pogrešno verovala da sam prestroga prema njoj. Takav pogled na stvari je zaista bio apsurdan!

Jednog dana, pročitala sam dva odlomka Božjih reči i zadobila izvesno razumevanje glavnog uzroka toga što nisam upražnjavala istinu. Svemogući Bog kaže: „Većina ljudi želi da stremi ka istini i da je primenjuje, ali u većini slučajeva imaju samo nameru i želju za time. Istina, jednostavno, nije postala njihov život. Kao rezultat toga, kada se suoče sa zlim silama ili sretnu zle i loše ljude koji čine zlodela, ili lažne vođe i antihriste koji deluju na način koji krši načela – i time remete rad crkve i škode Božjim izabranicima – ponestane im hrabrosti da istupe i da se oglase. Šta znači kada nemaš hrabrosti? Da li to znači da si stidljiv ili nerazgovetan? Ili, pak, da ti stvari nisu potpuno jasne i da samim tim nemaš samopouzdanja da govoriš? Nijedno ni drugo. To je prvenstveno posledica toga što si ograničen iskvarenim naravima. Jedna od iskvarenih naravi koje ispoljavaš jeste varljivost. Kada ti se nešto desi, prva stvar koja ti pada na pamet jesu tvoji lični intresi, prvo razmišljaš o posledicama, odnosno da li će za tebe biti neke koristi. To je varljiva narav, zar ne? Sledeća je sebična i podla narav. Pomisliš: ’Kakve veze sa mnom ima šteta po interese Božje kuće? Ja nisam vođa, što bih ja mario? To sa mnom nema veze. Nije moja odgovornost.’ Takve misli i reči nisu nešto na šta svesno misliš, već su proizvod tvoje podsvesti, što je, zapravo, iskvarena narav koja se ispoljava kada čovek naiđe na neki problem” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). „Jednom kada je istina postala život u tebi, kada primetiš nekoga ko je bogohulan prema Bogu, ko se Boga ne boji, površan je u obavljanju svoje dužnosti, ili ko prekida i ometa rad crkve, reagovaćeš u skladu sa istina-načelima i moći ćeš da takvu osobu prema potrebi prepoznaš i razotkriješ. Ako istina nije postala tvoj život i još uvek živiš u svojoj sotonskoj naravi, onda ćeš, kada otkriješ đavolje ljude i đavole koji prekidaju i ometaju rad crkve, zažmuriti i zapušiti uši. Jednostavno ćeš ih ignorisati i neće te gristi savest. Čak ćeš misliti da to što neko remeti rad crkve s tobom nema nikakve veze. Ma koliko to pogađalo rad crkve i interese Božje kuće, tebe nije briga, ne intervenišeš, niti se osećaš krivim, što te čini čovekom bez savesti i razuma, bezvernikom i službenikom. Jedeš ono što je od Boga, piješ ono što je od Boga i uživaš u svemu što od Boga potiče, a opet smatraš da te se ne tiče ništa što škodi interesima Božje kuće. Time postaješ izdajnik koji ujeda ruku koja ga hrani. Ako ne braniš interese Božje kuće, da li si uopšte ljudsko biće? Ili si, pak, demon koji se uvukao u crkvu. Praviš se da veruješ u Boga, da si baš ti odabran, i želiš da živiš na račun Božje kuće. Ne živiš životom ljudskog bića, već više ličiš na zlotvora nego na čoveka i jasno je da pripadaš bezvernicima” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su razotkrile moju stvarnu situaciju. Videla sam da nisam posedovala istinu, da sam živela u skladu sa lažnom i sebičnom sotonskom naravi. Kada su me neke stvari snašle, u obzir sam jedino uzimala svoje interese i nisam uopšte štitila rad crkve. Jasno sam videla da Li Le nije imala osećaj bremena pri izvršavanju njene dužnosti, da je retko proveravala i nadzirala rad, i da je to već uticalo na normalni napredak rada crkve. Kada bih bila neko ko ima ljudskost i savest, odmah bih na to ukazala Li Le i prijavila višim nivoima, ali da bih zaštitila svoj odnos sa njom, onih nekoliko puta kada su mi reči bile na vrh jezika, koristila sam izgovor da se „starešine često sastaju sa Li Le, pa ako ne kažem ništa, oni će ipak dokučiti njeno stanje” kao razlog da odaberem da ćutim. Kada sam želela da kažem nadređenim starešinama za Li Lein problem, plašila sam se da ću je uvrediti, pa sam smislila novi gromki izgovor, rekavši: „Svako ima loše stanje ponekad i čovek ne bi trebalo da zahteva previše od drugih.” Izmišljala sam stvari kako ne bih upražnjavala istinu. Bila sam zaista tako lažljiva, tako lukava! Uživala sam u opskrbi i pastirstvu tolikim Božjim rečima; kada bih i dalje imala makar malo ljudskosti i savesti, kada sam videla da rad crkve trpi gubitke trebalo je da se suprotstavim i uradim šta god mogu da ga zaštitim. Da sam bila u stanju da odmah spomenem Li Le njen problem, ona bi bila u stanju da prepozna i da obrne kurs malo ranije, a rad ne bi bio u zastoju tako dugo. Sve to su bile posledice sebičnog i ogavnog ponašanja i neupražnjavanja istine. Kako sebična osoba poput mene može da bude dostojna Božjeg spasenja? Kada ne bih odbacila ove iskvarene naravi što je pre moguće, Bog bi me se sigurno gnušao i odbacio me, a na kraju i isključio. Osim toga, pre sam stalno verovala da je ukazivanje na Li Lein problem pitanje kojim bi trebalo da se bave nadređene starešine. Taj moj pogled je takođe bio pogrešan. Odgovornost svakog pojedinca iz Božjeg izabranog naroda jeste da štiti rad crkve. Kao član Božje kuće, ja sam odgovorna za nadgledanje rada starešina i delatnika i ako vidim starešine ili delatnike da rade nešto što se kosi sa načelima ili što ne donosi korist radu crkve, trebalo bi da na to ukažem i da ispunim svoju obavezu. Kada sam to prepoznala, nisam više želela da živim u skladu sa svojom iskvarenom naravi, i molila sam se Bogu, tražeći od Njega da me usmeri ka putu primene.

Pročitala sam Božje reči koje kažu: „Ako je to postupak koji je usklađen sa načelima, nevažno je da li on vređa ljude ili dovodi do toga da te kritikuju iza tvojih leđa; ako je to postupak koji nije u skladu sa načelima, onda si, čak i ako tim činjenjem nailaziš na odobravanje i sa svima se slažeš, ali ne možeš da ga opravdaš pred Bogom, pretrpeo gubitak. Ako sa većinom održavaš odnose, čineći ljude srećnim i zadovoljnim i stičući njihovu pohvalu, ali vređaš Boga, Stvoritelja, onda si prvoklasna budala. Stoga, ma šta da radiš, moraš jasno da razumeš da li je to u skladu sa načelima, da li se time Bogu udovoljava, kakav je Božji stav prema tome, kakav stav ti treba da zauzmeš, kojih načela treba da se pridržavaš, kako je Bog to naložio i kako ti to treba da uradiš – prvo s tim treba da budeš načisto” („Reč”, 5. tom, „Odgovornosti starešina i delatnika”, „Odgovornosti starešina i delatnika (24)”). „Ako tvoja motivacija i viđenje odgovaraju nekome ko hoće da ugodi drugima, onda ni u čemu nećeš biti sposoban da sprovodiš istinu u delo niti da se pridržavaš načela i uvek ćeš doživeti neuspeh i pasti. Ako se ne osvestiš i nikada ne tražiš istinu, onda si ti bezvernik i nikada nećeš zadobiti istinu i život. Šta bi onda trebalo da uradiš? Kada se suočiš s takvim stvarima, moraš da se moliš Bogu i da Ga zoveš, da Ga preklinješ za spasenje i moliš da ti da više vere i snage i da ti omogući da se pridržavaš načela, da radiš ono što bi trebalo da radiš, da rešavaš stvari u skladu s načelima, da stojiš čvrsto gde treba da stojiš, da čuvaš interese Božje kuće i da sprečiš da bilo što naškodi delu Božje kuće. Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Božje reči su mi dale put primene. Kod stvari koje su mi se desile, morala sam da tragam za tim kako da se ponašam u skladu sa načelima. Nisam mogla da upražnjavam istinu niti da razotkrivam nečije probleme jer sam se plašila da ću ih uvrediti. Kada bih to uradila, iako bi moj odnos sa njima ostao očuvan, kršenje istina-načela i nanošenje gubitka interesima Božje kuće bilo bi nešto što bi uvredilo Boga. Bog voli čiste i iskrene ljude koji su, kada vide da interesi Božje kuće trpe gubitke, u stanju da štite rad crkve, ne uzimajući u obzir sopstvene interese. Kada sam to prepoznala, u tajnosti sam odlučila da kada primetim nešto što šteti interesima crkve u budućnosti, ne mogu više da budem kukavica kako bih zaštitila sebe. Čak i ako ta druga osoba ne bi prihvatila to na šta sam joj ukazala, ako bi bila gruba prema meni i razvila predrasude prema meni zbog toga, to ne bi trebalo da me sputava. Moj motiv je bio da pomognem drugima i da štitim interese crkve. To je bila pozitivna stvar, a moja iskvarena narav ne bi trebalo da me sputava.

Kasnije sam svesno upražnjavala ponašanje iskrene osobe. Bio je jedan period kada je Šen King, sestra sa kojom sam zajedno radila, retko proveravala rad na zalivanju. Postojala je osoba za zalivanje, koja, iz ličnih razloga, dve nedelje nije odlazila da zaliva novajlije, a Šen King to nije znala. Mislila sam da je Šen King zadužena za rad na zalivanju i da ona treba da dokuči trenutne uslove rada ljudi koji su radili na zalivanju i da odmah razreši probleme sa radom na zalivanju. Morala sam da kažem Šen King za probleme kako bih je navela da ih prepozna i obrne kurs što je pre moguće. Ali onda sam pomislila da kada bih joj ukazala redom na te probleme, da li Šen King ne bi bila u stanju da to prihvati? Ona bi obično radila neki posao, pa bi možda samo tokom tog perioda kasnila sa proverama, a nakon toga bi obrnula kurs. Shvatila sam da sam opet želela da štitim svoj odnos sa drugima. Pomislila sam na Božje reči koje sam u prošlosti pročitala: „Ako si u stanju da se pobuniš protiv sopstvenih interesa, svoje gordosti i stanovišta onog ko hoće da ugodi drugima, i ako radiš ono što bi trebalo da radiš iskrenim i celim jedinstvenim srcem, onda ćeš poraziti Sotonu i zadobiti ovaj aspekt istine” („Reč”, 3. tom, „Govori Hrista poslednjih dana”, treći deo). Bog voli poštene ljude. Sada kada sam primetila problem Šen King, trebalo bi da joj to spomenem. Time sam štitila crkveni rad i nije uopšte bilo zlonamerno. Čak i kada ne bi to prihvatila i kada bi bila gruba prema meni, ne bih žalila što sam ispunila svoju obavezu. Molila sam se Bogu i tražila od Njega da mi dâ još snage da upražnjavam istinu. Nakon molitve, ukazala sam na sve probleme koje sam primetila kod Šen King. U početku, ona to nije prihvatila, pokušavala je da me urazumi i branila se, pa sam joj ukazala na to da ne obavlja stvarni rad na osnovu Božjih reči i razgovarala sam sa njom o načinu provere rada. Sledećeg dana, Šen King je počela iskreno da govori i rekla je da je kroz moje ukazivanje na njen problem konačno shvatila da je bila površna u obavljanju svoje dužnosti i da je bila voljna da obrne kurs. Nakon toga, Šen King je bila prilično aktivna u izvršavanju svoje dužnosti i počela je da detaljno proverava rad ljudi zaduženih za zalivanje. Videvši da je Šen King bila u stanju da obrne kurs, bila sam veoma srećna. Konačno sam sprovela istinu u delo. Što se tiče budućnosti, voljna sam da se oslonim na Boga i upražnjavam da postanem zaista dobra osoba.