Kad obavlja Svoje delo, Bog ne dolazi da bi se angažovao u bilo kakvoj izgradnji ili pokretu, već da bi izvršio Svoju službu. Svako Njegovo ovaploćenje ima za cilj samo ostvarenje jedne etape dela i pokretanje novog doba. Sada je nastupilo Doba carstva, kao i obuka carstva. Ova etapa dela ne predstavlja čovekovo delo, niti za cilj ima da radi čoveka se sastoji u radu na čoveku do određenog stepena, već njome treba samo da se dovrši jedan deo Božjeg dela. To što On čini nije delo čoveka i nema za cilj da radi čoveka do postizanje određenog rezultata u radu na čoveku pre nego što napusti zemlju; cilj je da se izvrši Njegova služba i dovrši delo koje On treba da učini, koje se sastoji u stvaranju odgovarajućeg uređenja za Njegovo delo na zemlji, čime On stiče slavu. Delo ovaploćenog Boga razlikuje se od dela koje obavljaju ljudi upotrebljeni od Svetog Duha. Kad Bog dođe da obavi Svoje delo na zemlji, Njega samo zanima kako da izvrši Svoju službu. Što se tiče svih ostalih stvari koje nisu povezane s Njegovom službom, On u njima gotovo da i ne učestvuje, do te mere da se čak pravi da ih ne vidi. On naprosto obavlja delo koje treba da obavi, a ponajmanje se brine za posao koji treba da uradi čovek. Delo koje On obavlja jeste samo ono delo koje se odnosi na doba u kojem se On nalazi i na službu koju treba da izvrši, a sve ostale stvari kao da su izvan Njegovog delokruga. On Sebe dodatno ne oprema osnovnim znanjima o tome kako da s ljudima živi kao jedan od njih, niti dodatno uči veštine opštenja s ljudima, niti se oprema ičim drugim što bi čoveku bilo razumljivo. Sve što čovek treba da poseduje Njega se uopšte ne tiče i On naprosto obavlja posao koji je dužan da obavi. Stoga je ovaploćeni Bog, sa čovekove tačke gledišta, toliko manjkav da čak i ne obraća pažnju na mnoge stvari koje čovek treba da poseduje, niti te stvari razume. Reklo bi se da stvari kao što su opšte znanje o životu, te načela kojima se reguliše lično ponašanje i interakcije sa drugima, nemaju s Njim nikakve veze. Ti, međutim, kod ovaploćenog Boga naprosto ne možeš da osetiš ni najmanji nagoveštaj abnormalnosti. Drugim rečima, Njegova ljudskost je tu isključivo radi održavanja Njegovog života kao normalne osobe i normalnog rasuđivanja Njegovog mozga, što Mu daje sposobnost da razlikuje ispravno od pogrešnog. Međutim, On nije opremljen ničim drugim, od svega što bi trebalo da poseduje isključivo čovek (odnosno, stvorena bića). Bog se ovaploćuje samo zato da bi izvršio Svoju sopstvenu službu. Njegovo je delo usmereno na čitavo doba – ne na jednu određenu osobu niti mesto, već na celu vaseljenu. To je smer Njegovog dela i načelo po kojem On deluje. To niko ne može da promeni i čovek u to ni na koji način ne može da se uključi. Prilikom svakog Svog ovaploćenja, On sa sobom donosi delo tog doba i nema nameru da sa čovekom živi dvadeset, trideset, četrdeset, pa čak i sedamdeset ili osamdeset godina da bi Ga čovek bolje razumeo i stekao bolji uvid o Njemu. Za tim nema nikakve potrebe! To ni na koji način ne bi produbilo čovekova znanja o suštinskoj naravi Božjoj, već bi samo učvrstilo njegove predstave i dovelo do fosilizacije čovekovih predstava i misli. Zbog toga je neophodno da svi razumete šta je delo ovaploćenog Boga. Vi svakako ne možete da ne razumete reči koje sam vam saopštio: „Ja nisam došao da bih iskusio život normalnog ljudskog bića“? Zar ste zaboravili reči: „Bog dolazi na zemlju ne zato da bi živeo životom normalnog čoveka“? Vi ne razumete svrhu Božjeg ovaploćenja, niti vam je poznato značenje pitanja: „Kako bi Bog mogao da dođe na zemlju s namerom da iskusi život stvorenog bića?“ Bog na zemlju dolazi samo da bi dovršio Svoje delo i stoga je Njegovo delo na zemlji kratkog veka. On dolazi na zemlju ne s namerom da Duha Božjeg natera da Njegovo telo od krvi i mesa odgoji u nadmoćnog čoveka koji će predvoditi crkvu. Kad Bog dođe na zemlju, to je Reč koja se ovaploćuje; čovek, međutim, ne poznaje Njegovo delo i na silu Mu pripisuje neke stvari. Ali vi svi treba da shvatite da je Bog Reč koja se ovaploćuje, a ne telo od krvi i mesa koje je Sveti Duh odgojio da bi jedno vreme igralo ulogu Boga. Sȃm Bog nije produkt odgoja, već je Reč koja se ovaploćuje, i On danas zvanično obavlja Svoje delo među svima vama. Svi znate i priznajete da je Božje ovaploćenje činjenična istina, ali se ipak ponašate kao da je razumete. Niste u stanju da išta dokučite, počev od dela ovaploćenog Boga, pa sve do značaja i suštine Njegovog ovaploćenja, već samo sledite druge u olakom recitovanju napamet naučenih reči. Verujete li da je ovaploćeni Bog onakav kakvim Ga zamišljate?

Bog se ovaploćuje samo zato da bi predvodio dato doba i započeo novo delo. Neophodno je da ovo razumete. To se umnogome razlikuje od funkcije čoveka i to dvoje se ne može u jednom dahu pominjati. Čoveka treba jedno duže vreme odgajati i usavršavati da bi mogao da se upotrebi za obavljanje posla, pri čemu je neophodno da on poseduje ljudskost naročito visokog reda. Čovek ne samo što mora biti u stanju da očuva osećaj normalne ljudskosti, već mora još i da razume mnoga načela i pravila kojima se reguliše njegovo ponašanje u odnosu na druge i, povrh toga, mora još više da se posveti proučavanju ljudske mudrosti i moralnog znanja. To je ono čime čovek treba da bude opremljen. To, međutim, ne važi za ovaploćenog Boga, jer Njegovo delo niti predstavlja čoveka niti je delo čoveka; pre će biti da je ono neposredan izraz Njegovog bića i neposredna primena dela koje On treba da obavi. (Njegovo delo se, naravno, ne obavlja slučajno niti nasumično, već u odgovarajuće vreme, i započinje onda kad dođe vreme da se izvrši Njegova služba.) On ne učestvuje u čovekovom životu i radu; to jest, Njegova ljudskost nije opremljena ničim od toga (mada to ne utiče na Njegovo delo). On Svoju službu izvršava samo onda kad Mu za to dođe vreme; ma kakav da je Njegov status, On jednostavno ubrzava sa poslom koji treba da obavi. Šta god da čovek zna o Njemu i ma kakvo da je čovekovo mišljenje o Njemu, to nimalo ne utiče na Njegovo delo. Primera radi, kad je Isus obavljao Svoje delo, niko nije znao ko je On tačno, ali je On naprosto brzo odmicao sa Svojim poslom. Ništa od ovoga nije Ga omelo u obavljanju dela koje je trebalo da učini. Zato On isprva nije ispovedao niti objavljivao Svoj identitet, već je samo navodio ljude da Ga slede. Ovo, naravno, nije bila samo Božja poniznost, već i način na koji je Bog delovao u telu. Jedino je na taj način i mogao da radi, jer čovek nikako nije mogao da Ga golim okom prepozna. A čak i da Ga je prepoznao, ne bi mogao da Mu pomogne u obavljanju Njegovog dela. Nadalje, On se nije ovaplotio zato da bi čovek upoznao Njegovo telo, već da bi obavio Svoje delo i izvršio Svoju službu. Stoga On nije pridavao nikakav značaj objavljivanju Svog identiteta. Nakon što je On dovršio sav posao koji je trebalo da obavi, čoveku se prirodno razjasnio celokupan Njegov identitet i status. Ovaploćeni Bog ćuti i nikad ništa ne objavljuje. On ne obraća pažnju ni na čoveka, ni na to kako čovek uspeva da Ga sledi, već samo ubrzano napreduje u vršenju Svoje službe i obavljanju dela koje treba da obavi. Niko nije u stanju da Njegovom delu stane na put. Kad dođe vreme da Svoje delo dovrši, ono će bez ijedne greške biti dovršeno i privedeno kraju, i to niko ne može da preinači. Tek pošto On, dovršivši Svoje delo, ode od čoveka, čovek će razumeti delo koje je obavio, mada mu ono još uvek neće u celosti biti jasno. I mnogo će vremena proteći dok čovek u potpunosti ne shvati prvobitnu nameru s kojom je On Svoje delo obavio. Drugim rečima, delo koje pripada dobu ovaploćenog Boga deli se na dva dela. Jedan deo se sastoji od posla koji obavlja ovaploćeno telo Samog Boga i reči koje ovaploćeno telo Samog Boga izgovara. Nakon što služba Njegovog tela bude u celosti izvršena, preostali deo posla obavljaju oni koje Sveti Duh upotrebljava. Upravo u tom trenutku čovek treba da ispuni svoju funkciju, jer je Bog već otvorio put kojim sȃm čovek treba da korača. Drugim rečima, ovaploćeni Bog obavlja jedan deo posla, da bi taj posao zatim preuzeli Sveti Duh i oni koje Sveti Duh upotrebljava. Prema tome, čovek treba da zna od čega se sastoji delo koje u ovoj etapi prvenstveno obavlja ovaploćeni Bog i mora tačno da razume značenje Božjeg ovaploćenja i posla koji On treba da obavi, a ne da pred Boga postavlja zahteve nalik zahtevima koji se postavljaju pred ljude. U tome je čovekova greška, njegova predstava i, ponajviše, njegova neposlušnost.

Bog se ne ovaploćuje s namerom da čoveku omogući da upozna Njegovo telo, niti da mu pruži priliku da uoči razlike između tela ovaploćenog Boga i čovečijeg tela; uz to, Bog se ne ovaploćuje da bi ojačao čovekovu moć rasuđivanja, a još manje to čini s namerom da čoveku omogući da se klanja telu ovaploćenog Boga, čime bi stekao veliku slavu. Ništa od ovoga nije namera Boga koji se ovaploćuje. Bog se ne ovaploćuje ni zato da bi čoveka osudio, ni da bi ga namerno razotkrio, niti da bi mu otežao život. Ništa od toga nije namera Božja. Svako Božje ovaploćenje neizbežna je forma Njegovog dela. On postupa na način na koji postupa zarad Svog uzvišenijeg dela i uzvišenijeg upravljanja, a ne iz razloga koje čovek zamišlja. Bog dolazi na zemlju samo kad Njegovo delo to zahteva i samo kad je to neophodno. On ne dolazi na zemlju s namerom da samo razgleda unaokolo, već da obavi posao koji treba da uradi. Zašto bi On inače preuzimao na Sebe tako teško breme i tako velike rizike da bi taj posao obavio? Bog se ovaploćuje samo kad je na to primoran i uvek sa jedinstvenim značajem. Kad bi se svrha Njegovog ovaploćenja sastojala samo u tome da ljudima omogući da Ga vide i da tako prošire svoje vidike, onda On, sasvim sigurno, nikad ne bi tako olako zalazio među ljude. On dolazi na zemlju radi Svog upravljanja i Svog uzvišenijeg dela, te da bi mogao da zadobije što veći deo čovečanstva. On dolazi da bi predstavljao dato doba i da bi porazio Sotonu, a i u telo se zaodeva da bi Sotonu porazio. Štaviše, On dolazi da bi čitav ljudski rod usmerio kako da živi svoj život. Sve se ovo tiče Njegovog upravljanja, a tiče se i rada čitave vaseljene. Ako bi se svrha Božjeg ovaploćenja sastojala samo u tome da čoveku omogući da upozna Njegovo telo i da ljudima otvori oči, zašto On onda ne bi proputovao kroz sve zemlje sveta? Zar to za Njega ne bi bilo krajnje jednostavno? Ali On to nije učinio, već je odabrao pogodno mesto gde će se nastaniti i započeti delo koje treba da obavi. Sȃmo ovo telo je od velikog značaja. On predstavlja čitavo doba i ujedno obavlja delo čitavog doba; On prethodno doba privodi kraju i ujedno započinje novo doba. Sve su ovo važne stvari koje se tiču Božjeg upravljanja i u svemu tome se ogleda značaj jedne etape dela, zbog čijeg izvršenja Bog dolazi na zemlju. Kad je Isus došao na zemlju, On je samo izrekao neke reči i obavio određeni posao; nije se bavio ljudskim životima i otišao je čim je dovršio Svoje delo. Kada danas budem završio sa govorom i prenošenjem Svojih reči vama i kad ih svi budete razumeli, ovaj korak Moga dela biće dovršen, bez obzira na to kakav će biti vaš život. Mora da će, u budućnosti, biti ljudi koji će nastaviti s ovim korakom Moga dela i koji će nastaviti da rade na zemlji u skladu sa ovim rečima; tada će započeti čovekov rad i čovekova izgradnja. U ovom trenutku, međutim, Bog Svoje delo obavlja samo zato da bi izvršio Svoju službu i da bi dovršio jedan korak Svog dela. Bog deluje na drugačiji način od čoveka. Čovek voli skupove i forume i pridaje važnost obredu, dok Bog upravo najviše mrzi skupove i sastanke ljudi. Bog se sa čovekom sporazumeva i razgovara neformalno; ovo je delo Božje, koje je izrazito slobodno i koje i vas oslobađa. Ja, međutim, užasno mrzim okupljanja s vama i ne mogu da se naviknem na tako strogo ustrojen život kao što je vaš. Najviše mrzim pravila; ona čoveka do te mere ograničavaju da se plaši da se pomeri, da govori i da peva, a njegove oči gledaju pravo u tebe. Užasno mrzim vaš način okupljanja i užasno mrzim velike skupove. Ja naprosto odbijam okupljanje s vama na ovaj način, jer se svako ko na ovaj način živi oseća okovano, a previše je obreda i pravila kojih se vi pridržavate. Kad bi vam bilo dopušteno da predvodite ljude, vi biste ih sve podvrgnuli pravilima i oni, pod vašim vođstvom, ne bi ta pravila ni na koji način mogli da odbace; umesto toga, samo bi se religijska atmosfera razbuktala, a ljudski bi običaji nastavili da se umnožavaju. Pojedini ljudi na skupovima kazuju i govore bez prestanka i neumorno, a neki su čak u stanju da po desetak dana neprekidno drže propovedi. Sve se to smatra velikim skupovima i sastancima ljudi, koji nemaju nikakve veze sa životom u kojem se jede i pije, u kojem se uživa i u kojem se duh oslobađa. Sve su to nekakvi sastanci! Meni su svi ti vaši sastanci sa saradnicima, kao i veliki i mali skupovi ljudi, krajnje odvratni i nikad Me nisu zanimali. Ovo je načelo po kojem Ja delujem: nisam voljan da propovedam na okupljanjima, niti želim da išta objavljujem na velikim javnim skupovima, a ponajmanje želim da vas sazivam na specijalne konferencije od po nekoliko dana. Ne bi mi bilo prijatno da svi poslušno i uštogljeno sedite na nekakvom skupu; gadi mi se kad vas vidim kako živite ograničeni svakojakim obredima i, štaviše, odbijam da učestvujem u tim vašim obredima. Što to češće činite, Meni je sve odvratnije. Ni najmanje Me ne zanimaju svi ti vaši obredi i pravila; ma koliko da ih dobro koristite, oni su Meni krajnje odvratni. Ne radi se o tome da su vaša uređenja neprikladna, niti da ste vi isuviše niski; stvar je u tome da je Meni mrzak vaš način života i da, povrh toga, ne mogu da se naviknem na njega. Vi uopšte ne razumete delo koje želim da obavim. Kad je Isus onomad obavljao Svoje delo, On bi, nakon što je na nekom mestu održao propoved, svoje učenike poveo iz grada i razgovarao s njima o putevima koje je trebalo da razumeju. Često je radio na takav način. On je među mnoštvom radio veoma retko. U skladu s onim što tražite od Njega, ovaploćeni Bog ne bi trebalo da živi životom normalnog ljudskog bića; morao bi da obavlja svoj posao i da govori, bez obzira na to da li u tom trenutku sedi, stoji ili hoda. On bi sve vreme morao da radi i da nikad ne obustavi Svoje „operacije“, jer bi, u suprotnom, zanemario Svoje dužnosti. Odgovaraju li ovi čovekovi zahtevi ljudskom poimanju? Gde vam je integritet? Zar ne tražite previše? Da li je Meni potrebno da Me analiziraš dok radim? Je li Mi potrebno da Me nadgledaš dok vršim Svoju službu? Dobro znam koje delo treba da obavim i kada treba da ga obavim; nema potrebe da drugi intervenišu u vezi s tim. Možda će ti se učiniti da nisam mnogo toga uradio, ali dotle će Moje delo već biti privedeno kraju. Uzmimo, na primer, Isusove reči u Četvorojevanđelju: nisu li i one bile ograničene? U to je vreme Isus, kad je ušao u sinagogu i održao propoved, Svoj posao obavio za najviše nekoliko minuta, a kad je završio sa govorom, poveo je svoje učenike na čamac i otišao bez ikakvog objašnjenja. Najviše što se moglo dogoditi jeste da oni u sinagogi međusobno raspravljaju o tome, ali Isus u tome nije učestvovao. Bog radi samo ono što treba da uradi i ništa više od toga. E sad, mnogi bi hteli da više govorim i da pričam barem po nekoliko sati dnevno. Onako kako vi na to gledate, Bog prestaje da bude Bog ako ne govori i samo Onaj koji govori je Bog. Svi ste vi slepci! Svi ste zveri! Svi ste vi neznalice bez imalo razuma! Prepuni ste predstava! Vaši su zahtevi preterani! Nehumani ste! Nimalo ne razumete šta je Bog! Verujete da su svi govornici i oratori Bog, te da vam je otac svako ko je voljan da vas snabdeva rečima. Recite mi svi vi, sa svojim dobro oblikovanim crtama lica i neuobičajenim izgledom – ima li u vama i trunke razuma? Znate li već za nebesko sunce? Svako od vas je nalik pohlepnom i korumpiranom činovniku, pa kako onda da vidite smisao? Kako da razlikujete ispravno od pogrešnog? Mnogo toga sam vam dao, ali koliko vas zna to da ceni? Ko je to u potpunosti usvojio? Vi ne znate ni ko je tačno otvorio put kojim danas hodite, pa Mi stoga i dalje postavljate zahteve, zahteve koji su smešni i apsurdni. Ne crvenite li se od stida? Zar nisam dovoljno govorio? Zar nisam dovoljno učinio? Ko od vas može Moje reči zaista da čuva kao blago? Laskate Mi dok ste u Mom prisustvu, ali lažete i varate čim odete od Mene! Vaši su postupci dostojni prezira i gade Mi se! Znam da od Mene tražite da govorim i da radim samo zato da biste se naslađivali gledajući Me i širili svoje vidike, a ne da biste promenili svoje živote. Toliko sam vam toga rekao. Trebalo je da vaši životi odavno budu promenjeni, pa zašto se, čak i sada, i dalje vraćate u svoje staro stanje? Je li moguće da su vam ukrali Moje reči i da ih niste primili? Istinu govoreći, Ja više ne želim nijednu reč da kažem izrodima kao što ste vi – uzalud bi bilo! Ne želim toliko da ulažem u jalov posao! Vi samo želite da proširite svoje vidike ili da se naslađujete gledajući Me, a ne da steknete život! Svi se vi zavaravate! Pitam vas – koliko ste od onoga što sam vam licem u lice govorio sproveli u delo? Vi samo izvodite trikove kako biste obmanuli druge! Prezirem one među vama koji uživaju u ulozi posmatrača, a vaša radoznalost mi je krajnje odvratna. Ako niste ovde da biste tragali za istinitim putem i ako niste žedni istine, onda se vi Meni gadite! Znam da Me slušate dok govorim isključivo zato da biste udovoljili svojoj radoznalosti ili da biste ispunili neku od svojih pohlepnih žudnji. Ne razmišljate o tome da tražite postojanje istine niti da istražujete pravi put za ulazak u život; takvih zahteva među vama naprosto nema. Sve što radite jeste da Boga tretirate kao igračku, koju proučavate i kojoj se divite. Premalo je u vama strasti za traganjem za životom, ali mnogo želje da budete radoznali! Takvim ljudima objašnjavati put života isto je kao pričati u vetar; bolje da ništa i ne govorim! Da vam nešto kažem: ako samo tražite nešto čime biste popunili prazninu u svom srcu, bolje da niste ni dolazili k Meni! Trebalo bi da pridajete važnost sticanju života! Nemojte se zavaravati! Bolje bi vam bilo da svoju radoznalost ne postavljate kao osnovu svog traganja za životom, niti da je koristite kao izgovor da biste od Mene tražili da vam govorim. Sve su to trikovi u kojima ste vi veoma vešti! Opet vas pitam: od svega onoga u šta sam Ja od vas zahtevao da uđete, u koliko ste toga zapravo ušli? Jeste li shvatili sve ono o čemu sam vam govorio? Jeste li sproveli u delo sve ono o čemu sam vam govorio?

Delo svakog doba započinje Sȃm Bog, ali vi treba da znate da On, ma kakav bio Njegov način rada, ne dolazi da bi ovde osnovao nekakav pokret, ni da drži posebne konferencije, niti da u vaše ime osniva nekakve organizacije. On dolazi isključivo zato da bi obavio posao koji treba da uradi. Njegov rad ne trpi nikakva ljudska ograničenja. On Svoje delo obavlja onako kako to smatra za shodno; ma šta da čovek misli ili zna o tome, On se bavi samo izvršavanjem Svog dela. Od stvaranja sveta do danas, već su obavljene tri etape dela; od Jahvea do Isusa i od Doba zakona do Doba blagodati, Bog nikada nije sazivao posebne konferencije za ljude, niti je ikada okupljao čitavo čovečanstvo da bi održao nekakvu specijalnu radnu konferenciju na globalnom nivou i na taj način proširio domen Svoga rada. On samo obavlja prvobitno delo čitavog jednog doba, u odgovarajuće vreme i na odgovarajućem mestu, čime On otpočinje novo doba, a ljudski rod vodi ka ispravnom načinu življenja. Specijalne konferencije su skupovi ljudi; okupljanje ljudi u svrhu proslave praznika čovekov je posao. Bog ne poštuje praznike, već ih, štaviše, smatra odvratnim; On ne saziva posebne konferencije već ih, štaviše, smatra odvratnim. Sada bi trebalo da razumete šta je tačno delo koje obavlja ovaploćeni Bog!