Treba da znate priču o nastanku Biblije i o onome što stoji u njenoj pozadini. Ovo znanje ne pripada onima koji nisu prihvatili novo Božje delo. Oni to ne znaju. Ako bi im o ovim, suštinski važnim stvarima govorio jednostavnim jezikom, oni pred tobom više ne bi cepidlačili u vezi s Biblijom. Oni stalno kopaju po sadržini proročanstava: Je l’ se ostvarilo ovo predskazanje? Je l’ se ostvarilo ono predskazanje? Jevanđelje oni prihvataju u skladu s Biblijom i propovedaju ga u skladu s Biblijom. Njihova vera u Boga oslanja se na reči Biblije; da nema Biblije, oni ne bi verovali u Boga. Oni tako i žive, analizirajući Bibliju do najsitnijih detalja. Kad sledeći put stanu da kopaju po Bibliji i od tebe zatraže da im nešto objasniš, ovako im kaži: „Kao prvo, hajde da ne proveravamo svaku izjavu. Dajte da, umesto toga, vidimo na koji način Duh Sveti deluje. Hajde da put kojim idemo uporedimo sa istinom, kako bismo videli da li taj put zaista predstavlja delo Duha Svetoga, i hajde da pomoću dela Svetog Duha proverimo da li je takav put ispravan. A što se tiče toga da li se ova ili ona izjava ostvarila kao što je predskazano, mi ljudi ne treba da zabadamo nos u to. Bolje da, umesto toga, govorimo o delu Duha Svetoga i o najnovijem delu koje Bog obavlja.“ Biblijska proročanstva predstavljaju reči Božje koje su u ono vreme prenosili proroci, kao i reči koje su, dobivši nadahnuće, napisali ljudi koje je Bog uposlio; jedino Sȃm Bog može te reči da objasni, jedino Duh Sveti može da obznani njihovo značenje i jedino Sȃm Bog može da polomi sedam pečata i da otvori svitak. Reci: „Nisi ti Bog, a nisam ni ja, pa ko se to tako olako usuđuje da objašnjava reči Božje? Usuđuješ li se ti da te reči objašnjavaš? Čak i kad bi se sad pojavili proroci Jeremija, Jovan i Ilija, ni oni se ne bi usudili da pokušaju te reči da objasne, jer nijedan od njih nije Jagnje. Samo Jagnje može da polomi sedam pečata i da razvije svitak – niko drugi ne može reči Njegove da objasni. Ne usuđujem se da prisvajam ime Božje, a kamoli da pokušam da objasnim Njegove reči. Mogu da budem samo neko ko se pokorava Bogu. Jesi li ti Bog? Nijedno Božje stvorenje se ne usuđuje da razvije svitak, niti da te reči objasni, pa se stoga ni ja ne usuđujem da ih objašnjavam. I tebi bi bolje bilo da ne pokušavaš da ih objasniš. Niko ne bi trebalo da pokuša da ih objasni. Popričajmo o delu Duha Svetoga; toliko čovek može da uradi. O delu Jahvea i Isusa znam ponešto, ali pošto u vezi s tim delom nemam nikakvo lično iskustvo, samo donekle mogu da govorim o njemu. A što se tiče značenja reči koje su Isaija ili Isus u svoje vreme govorili, neću uopšte da ih objašnjavam. Ja ne proučavam Bibliju, već radije sledim sadašnje delo Božje. Ti, zapravo, Bibliju posmatraš kao maleni svitak, ali nije li taj svitak nešto što samo Jagnje može da otvori? Ko bi, osim Jagnjeta, mogao da ga otvori? Ti nisi Jagnje, a ja se još manje usuđujem da ustvrdim kako predstavljam Boga Sȃmoga, pa zato hajde da ne analiziramo Bibliju i da ne tražimo dlaku u jajetu. Neuporedivo je bolje da pričamo o delu koje je Duh Sveti obavio, to jest, o sadašnjem delu koje obavlja Sȃm Bog. Hajde da vidimo po kojim načelima Bog deluje i šta je suština Njegovog dela, te da pomoću njih proverimo da li je put kojim danas koračamo ispravan i da se na taj način u to uverimo.“ Ako želite da propovedate jevanđelje, naročito onima iz sveta vere, morate da razumete Bibliju i da ovladate pričom o njoj iz prve ruke; u suprotnom, nema načina da propovedate jevanđelje. Nakon što steknete širu sliku o Bibliji i prestanete da do najsitnijih detalja analizirate izlizane reči u njoj, i kad, umesto toga, počnete da govorite samo o delu Božjem i o život-istini, moći ćete da zadobijete one koji traže iskrenim srcem.

Jahveovo delo, zakoni koje je uspostavio i načela po kojima je usmeravao živote ljudi, sadržaj dela koje obavljao u Dobu zakona, značaj donošenja Njegovih zakona, značaj Njegovog dela za Doba blagodati, te ono što Bog čini u ovoj poslednjoj etapi – to su stvari koje treba da razumete. Prva etapa je delo iz Doba zakona, druga je delo iz Doba blagodati, dok treća etapa predstavlja delo poslednjih dana. Ove tri etape Božjeg dela moraju vam biti potpuno jasne. Od početka do kraja ima ukupno tri etape. Koja je suština svake etape dela? Koliko etapa je realizovano u okviru dela koje se odnosi na plan upravljanja od šest hiljada godina? Kako se ove etape izvršavaju i zašto se svaka izvršava baš na taj način? Sve su ovo ključna pitanja. Delo svakog doba ima reprezentativnu vrednost. Koje delo je obavio Jahve? Zašto ga je obavljao baš na taj način? Zbog čega su Ga zvali Jahveom? I opet, koje je delo Isus obavljao u Dobu blagodati i na koji ga je način obavio? Koji su aspekti Božje naravi predstavljeni svakom etapom dela i svakim dobom? Koji su aspekti Njegove naravi bili izraženi u Dobu zakona? Koji su aspekti bili izraženi u Dobu blagodati? A koji u završnom dobu? Ovo su suštinska pitanja oko kojih morate biti načisto. Celokupnost naravi Božje razotkrivena je tokom realizacije plana upravljanja od šest hiljada godina. Ona nije razotkrivena samo u Dobu blagodati, niti samo u Dobu zakona, a još manje u ovom poslednjem periodu poslednjih dana. Delo koje se obavlja u poslednjim danima predstavlja delo suda, gneva i grdnje. Delo koje se obavlja u poslednjim danima ne može zameniti delo iz Doba zakona, niti ono iz Doba blagodati. Pa ipak, ove tri međusobno povezane etape obrazuju jedan entitet i sve su one delo jednog Boga. Naravno, izvršenje ovog dela podeljeno je na zasebna doba. Delom koje se obavlja u poslednjim danima sve biva privedeno kraju; delo obavljeno u Dobu zakona predstavljalo je delo početka; a delo učinjeno u Dobu blagodati bilo je delo iskupljenja. Što se, pak, tiče vizija dela u čitavom ovom planu upravljanja od šest hiljada godina, niko nije u stanju da stekne uvid u njih, niti da ih razume, te stoga ove vizije i dalje predstavljaju zagonetku. U poslednjim danima se, u cilju uvođenja Doba carstva, obavlja samo delo reči koje, međutim, nije reprezentativno za sva doba. Poslednji dani nisu ništa drugo do poslednji dani, niti išta više od Doba carstva, te oni ne predstavljaju Doba blagodati, niti Doba zakona. Stvar je samo u tome da vama, tokom poslednjih dana, celokupno delo u šest hiljada godina dugom planu upravljanja biva razotkriveno. Radi se o razotkrivanju tajne. Ovakva tajna je nešto što nijedan čovek ne bi mogao da razotkrije. Ma kako veliko bilo čovekovo razumevanje Biblije, to su i dalje samo reči, jer čovek ne razume suštinu Biblije. Čitajući Bibliju, čovek može da razume neke istine, da objasni neke reči ili da svojoj sitničavoj analizi podvrgne pojedine pasuse i poglavlja, ali on nikad neće biti u stanju da izdvoji značenje koje je u tim rečima sadržano, jer čovek uspeva da vidi samo izlizane reči, ali ne i prizore Jahveovog i Isusovog dela, te stoga nema načina da čovek ikad rasplete tajnu ovoga dela. Tajna šest hiljada godina dugog plana upravljanja, dakle, od svih je tajni najveća, najdublje skrivena i čoveku potpuno nedokučiva. Niko ne može neposredno da shvati volju Božiju, osim ako je Sȃm Bog ne objasni i ne otkrije čoveku; u suprotnom će ove stvari čoveku doveka ostati zagonetne, zauvek zapečaćene tajne. Da vam to danas nije saopšteno, ni vi ne biste mogli to da shvatite, a kamoli oni iz sveta vere. Ovo delo od šest hiljada godina tajanstvenije je od svih proroka i proročanstava. To je najveća tajna od postanka do današnjeg dana, i nikad niko od proroka koji su se javljali kroz vekove nije uspeo da je dokuči, jer se veo sa ove tajne skida tek u poslednjem dobu i ona nikad ranije nije bila razotkrivena. Ako ovu tajnu možete da dokučite i ako ste u stanju da je u celosti primite, svi će religiozni ljudi tom tajnom biti dotučeni. Jedino je ovo najveća od svih vizija; to je ono za čijim razumevanjem čovek najsnažnije žudi i što mu je, ujedno, najnerazumljivije. Dok ste živeli u Dobu blagodati, niste znali u čemu se sastojalo Isusovo delo, niti ono koje je učinio Jahve. Ljudi nisu razumevali zbog čega je Jahve uveo zakone, zašto je od mnoštva zahtevao da te zakone poštuju, niti zašto je morao da bude podignut hram, a još su manje razumevali zbog čega je Izraelce poveo iz Egipta najpre u pustinju, a zatim i u Hanan. Tek su danas ova pitanja izneta na videlo.

Delo u poslednjim danima predstavlja završnu od tri etape. To je delo još jednog novog doba i ono ne predstavlja celokupnost dela upravljanja. Plan upravljanja od šest hiljada godina podeljen je na tri etape dela. Nijedna od ovih etapa, sama za sebe, ne može u celosti da predstavlja delo triju doba, već samo jedan njegov deo. Ime Jahveovo ne može u celosti da predstavlja Božju narav. Činjenicom da je On Svoje delo obavio u Dobu zakona ne dokazuje se da Bog može biti Bog samo po zakonu. Jahve je zarad čoveka uspostavio zakone i predao mu zapovesti, zahtevajući od njega da podigne hram i oltare; delo koje je On učinio predstavlja samo Doba zakona. Ovo delo koje je On obavio ne dokazuje da je Bog jedino onaj Bog koji od čoveka traži da poštuje zakon, niti onaj Bog koji boravi u hramu, a nije ni samo Bog koji je pred oltarom. Bilo bi neistinito tako nešto kazati. Delo koje je izvršeno po zakonu može da predstavlja samo jedno doba. Da je, dakle, Bog učinio samo delo u Dobu zakona, čovek bi Ga omeđio sledećom definicijom i kazao: „Bog je onaj Bog koji je u hramu i, stoga, da bismo služili Bogu, moramo obući svešteničke odore i ući u hram.“ Da delo iz Doba blagodati nikad nije učinjeno i da se Doba zakona nastavilo sve do danas, čovek ne bi znao da je Bog takođe milostiv i pun ljubavi. A da nije obavljeno delo iz Doba zakona, već samo delo iz Doba blagodati, sve što bi čovek znao bilo bi da Bog može jedino da iskupi čoveka i da mu oprosti grehe. Znao bi samo da se On odlikuje svetošću i nevinošću, te da je u stanju da se zarad čoveka žrtvuje i da bude razapet na krst. Čovek bi samo ove stvari znao i ništa drugo ne bi razumeo. Prema tome, svako doba predstavlja jedan deo Božje naravi. A što se tiče toga koji su aspekti Božje naravi predstavljeni u Dobu zakona, koji u Dobu blagodati, a koji u sadašnjem dobu – celokupna narav Božja može biti razotkrivena tek kad se sve tri etape objedine u celinu. Čovek će u potpunosti moći da je razume tek kada spozna sve tri etape. Pri tom ne sme biti izostavljena nijedna od tri etape. Narav ćeš Božju u celosti moći da vidiš tek pošto spoznaš ove tri etape dela. Činjenica da je Bog Svoje delo dovršio u Dobu zakona ne predstavlja dokaz da je On Bog samo prema zakonu, a činjenica da je On dovršio svoje delo iskupljenja ne podrazumeva da će Bog ljude doveka iskupljivati. Do svih je ovih zaključaka došao čovek. Ti ne možeš, samo zato što je Doba blagodati privedeno kraju, da kažeš da Bog pripada jedino krstu i da jedino krst predstavlja spasenje Božje. Reći tako nešto značilo bi definisati Boga. Iako Bog, u sadašnjoj etapi, uglavnom obavlja delo reči, ipak ne možeš reći da Bog nikada nije prema čoveku bio milostiv, te da je čoveku doneo samo grdnju i sud. Delo u poslednjim danima obelodanjuje Jahveovo i Isusovo delo, kao i sve čoveku nerazumljive tajne, a sve to zarad razotkrivanja odredišta i kraja čovekovog, te zarad dovršetka celokupnog dela spasenja među ljudima. Ovom etapom dela u poslednjim danima, sve se polako privodi kraju. Sve tajne koje su čoveku nerazumljive moraju se razotkriti, kako bi čovek mogao da izmeri njihovu dubinu i da ih srcem svojim jasno i u potpunosti shvati. Tek tada će ljudska rasa moći da bude klasifikovana po vrstama. Teko po završetku šest hiljada godina dugog plana upravljanja, čovek će u celosti moći da razume Božju narav, jer će Njegovo upravljanje tada biti privedeno kraju. Pošto ste sada iskusili Božje delo u završnom dobu – znate li kakva je narav Božja? Da li se usuđuješ da kažeš kako je Bog onaj Bog koji samo izgovara reči i ništa više? Ne bi smeo da se usudiš na takav zaključak. Neki bi rekli kako je Bog onaj Bog koji razotkriva tajne, kako je Bog ono Jagnje i Onaj koji razbija sedam pečata. Ali se niko ne usuđuje da donese takav zaključak. Drugi bi možda rekli kako je Bog ovaploćeno telo, ali ni to ne bi bilo tačno. Neki treći bi, pak, možda kazali da ovaploćeni Bog samo izgovara reči i ne čini znamenja i čuda, ali ti bi se još teže usudio da tako nešto kažeš, jer se Isus ovaplotio i činio znamenja i čuda, te stoga ti ne bi smeo da Boga tako olako definišeš. Celokupno delo, koje se odvijalo tokom šest hiljada godina dugog plana upravljanja, tek sada se privodi kraju. Tek pošto celokupno ovo delo bude čoveku razotkriveno i obavljeno među ljudima, čovečanstvo će u celosti spoznati narav Božju i sve što On ima i što jeste. Kad delo ove etape bude u potpunosti dovršeno, sve tajne koje čovek ne razume biće rasvetljene, sve prethodno neshvaćene istine biće razjašnjene, a ljudskoj će rasi biti saopšten njen budući put i njeno odredište. U ovome se sastoji celokupnost dela koje će biti učinjeno u sadašnjoj etapi. Iako je put kojim čovek danas korača ujedno i put krsta i put stradanja, ono što čovek danas praktikuje, ono što jede, pije i u čemu uživa, umnogome se razlikuje od onoga što je čoveka bilo zadesilo po zakonu i tokom Doba blagodati. Ono što se od čoveka danas traži drugačije je od onoga što se zahtevalo u prošlosti, a još se više razlikuje od onoga što se od čoveka tražilo u Dobu zakona. Šta se, dakle, od čoveka po zakonu zahtevalo kad je Bog Svoje delo obavljao u Izraelu? Da čovek treba da se pridržava Šabata i Jahveovih zakona i ništa više od toga. Niko nije smeo da radi na Šabat, niti da krši zakone Jahvea. Ali danas to ne važi. Ljudi na Šabat rade, okupljaju se i mole kao i obično, i ne nameću im se nikakva ograničenja. Oni koji su živeli u Doba blagodati morali su da budu kršteni, a od njih se još zahtevalo i da poste, da dele hleb, piju vino, da pokrivaju glavu i da drugima peru noge. Danas su ova pravila ukinuta, ali se čoveku zato postavljaju stroži zahtevi, jer delo Božje postaje sve dublje, a čovekov ulazak doseže sve više. U prošlosti je Isus ruke Svoje polagao na čoveka i molio se, ali kakva korist od polaganja ruku danas, kad je sve već rečeno? Rezultati se mogu i samo rečima postići. Kada je On u prošlosti ruke Svoje polagao na čoveka, činio je to da bi čoveka blagoslovio i ujedno ga izlečio od bolesti. Tako je Božji Duh u prošlosti činio, ali danas to nije tako. Duh Božji sada koristi reči da bi delao i postizao rezultate. Njegove su vam reči razjašnjene i vi treba da ih sprovedete u delo baš onako kako vam je rečeno. Njegove su reči volja Njegova; one su delo koje On želi da učini. Kroz reči Njegove razumećete Njegovu volju i ono što On od vas traži da postignete, a vi Njegove reči možete naprosto sprovesti u delo neposredno, bez ikakve potrebe za polaganjem ruku. Neki će možda reći: „Položi ruke Svoje na mene! Položi na mene Svoje ruke da bih mogao da primim Tvoj blagoslov i da bih mogao da Te doživim.“ Sve su to starinski običaji iz prošlih vremena, koji su danas zastareli, jer se doba promenilo. Duh Božji ne deluje nasumično, niti u skladu s ustaljenim pravilima, već deluje u skladu sa dobom. Doba se promenilo, a novo doba sa sobom nužno donosi i novo delo. Ovo važi za svaku etapu dela, te se tako delo Njegovo nikad ne ponavlja. Isus je, u Doba blagodati, učinio popriličan broj takvih dela kao što su isceljenje bolesti, isterivanje demona, polaganje ruku Svojih na čoveka kako bi ga blagosiljao i pomolio se za njega. Ponovo činiti to isto, međutim, bilo bi besmisleno u današnje vreme. Sveti Duh je u to vreme tako činio zato što je to bilo Doba blagodati, kad je blagodati u kojoj je čovek mogao da uživa bilo dovljno. Od njega se nije zahtevalo da išta na bilo koji način plaća i, dokle god je verovao, primao bi blagodat. Prema svima se postupalo vrlo milostivo. Sad je drugačije doba i delo Božje napredovalo je dalje; pobuna ljudska i sve što je nečisto u čoveku biće pročišćeni putem grdnje i suda. Pošto je ono bila etapa iskupljenja, Bogu je sledovalo da tako čini i da pokaže dovoljno blagodati u kojoj čovek uživa, kako bi čovek mogao da bude iskupljen od greha i da bi mu, uz pomoć blagodati, gresi bili oprošteni. Cilj ove sadašnje etape jeste razotkrivanje nepravednosti u čoveku putem grdnje, suda, šibanja rečima, kao i disciplina i otkrivenje reči, da bi čovečanstvo kasnije moglo da bude spaseno. Ovo je delo sveobuhvatnije od iskupljenja. U Doba blagodati bilo je dovoljno blagodati u kojoj je čovek uživao; pošto je čovek dosad već iskusio ovu blagodat, on više ne treba da uživa u njoj. Ovom je delu vreme isteklo i ono više ne treba da se izvršava. Čovek sada treba da bude spasen putem suda reči. Nakon što bude podvrgnut sudu, grdnji i oplemenjivanju, ujedno će se i narav čovekova promeniti. Nisu li za sve to zaslužne reči koje sam izgovorio? Svaka etapa dela obavlja se shodno napretku čitave rase ljudske i shodno dobu. Ovo je delo od sveopšteg značaja i u celosti se obavlja zarad konačnog spasenja, da bi čovečanstvo u budućnosti moglo da ima dobro odredište i da bi ljudi, na kraju, mogli da budu klasifikovani prema svojoj vrsti.

Delo poslednjih dana sastoji se u izgovaranju reči. Velike se promene u čoveku mogu postići uz pomoć reči. Promene koje se u ovim ljudima dešavaju sada, nakon što su prihvatili ove reči, mnogo su veće od promena koje su se u ljudima dešavale nakon prihvatanja znamenja i čuda iz Doba Blagodati. Jer, iako su, u Doba blagodati, demoni iz čoveka izgonjeni polaganjem ruku i molitvom, u čoveku je i dalje ostala iskvarena narav. Čovek je bio isceljivan od bolesti i gresi su mu praštani, ali je tek trebalo da bude učinjeno delo kojim bi čovek, na neki način, bio pročišćen od iskvarene sotonske naravi koju je u sebi nosio. Zahvaljujući svojoj veri, čovek je samo spasen i oprošteni su mu gresi, ali njegova grešna priroda nije bila iskorenjena već se u njemu zadržala. Gresi su čoveku oprošteni posredstvom ovaploćenog Boga, ali to nije značilo da u čoveku više nije bilo greha. Čoveku su gresi mogli biti oprošteni kroz žrtvu za greh, ali on i dalje ni na koji način nije mogao da reši problem kako da sebe natera da više ne greši i kako da svoju grešnu prirodu u potpunosti iskoreni i preobrazi. Gresi su čoveku bili oprošteni zahvaljujući Božjem delu raspeća, ali je čovek nastavio da živi sa svojom, od starina iskvarenom, sotonskom naravi. Imajući ovo u vidu, čoveka je neophodno u celosti spasti od njegove iskvarene sotonske naravi, kako bi njegova grešna priroda mogla da bude potpuno iskorenjena da se više nikad ne razvije, čime bi se omogućio preobražaj naravi čovekove. To bi od čoveka zahtevalo da shvati put životnog razvoja, da shvati način života i da dokuči kako da promeni svoju narav. Nadalje, to bi od čoveka zahtevalo da postupa u skladu s tim putem kako bi se njegova narav postepeno menjala, da bi živeo obasjan svetlošću, da bi sve što čini bilo u skladu s Božjom voljom, da bi mogao da odbaci svoju iskvarenu sotonsku narav i da bi se oslobodio mračnog uticaja Sotone, izranjajući na taj način u potpunosti iz greha. Tek će tada čovek biti u celosti spasen. U vreme kad je Isus obavljao Svoje delo, čovekovo znanje o Njemu još uvek je bilo nejasno i maglovito. Čovek Ga je sve vreme smatrao sinom Davidovim i proglašavao Ga velikim prorokom, dobroćudnim Gospodom koji iskupljuje grehe čovekove. Neki su, snagom svoje vere, bili isceljeni samo dodirivanjem poruba Njegove odore; slepi su progledali, a čak su i mrtvi oživeli. Pa ipak, čovek nije bio u stanju da u sebi otkrije duboko ukorenjenu iskvarenu narav sotonsku, niti je znao kako da je odbaci. Čovek je primio veliku blagodat, poput mira i blagostanja tela, donošenja blagoslova celoj porodici zahvaljujući veri jednog njenog člana, isceljenja bolesti i tome slično. Za sve ostalo bila su zaslužna dobra dela čovekova i njegova bogougodna pojava; svako ko je mogao da živi na tim osnovama smatran je prihvatljivim vernikom. Samo su takvi vernici, nakon smrti, mogli da zakorače na nebo, što je značilo da su spaseni. Ovi ljudi, međutim, tokom svog životnog veka uopšte nisu razumevali životni put. Sve što su činili sastojalo se u neprekidnom ciklusu sagrešenja i ispovedanja grehova, bez ikakvog puta kojim bi narav svoju promenili: takvo je bilo čovekovo stanje u Doba blagodati. Je li čovek bio u potpunosti spasen? Ne! Stoga je, nakon završetka ove etape dela, preostalo da se obavi još i delo suda i grdnje. Cilj ove etape jeste da se čovek pročisti uz pomoć reči, čime će mu se ujedno ponuditi put koji treba da sledi. Ova etapa ne bi bila plodonosna ni smislena ako bi se u njoj nastavilo sa isterivanjem demona, jer na taj način i dalje ne bi bila iskorenjena grešna priroda čovekova, te bi se čovek zaustavio na praštanju grehova. Čoveku su gresi bili oprošteni zahvaljujući žrtvi za greh, jer je delo raspeća već bilo privedeno kraju i Bog je već bio nadvladao Sotonu. Ali se zato iskvarena narav u čoveku i dalje zadržala, čovek je i dalje mogao da greši i da se opire Bogu, a Bog još uvek nije zadobio ljudski rod. Upravo zbog toga, Bog u ovoj etapi Svog dela koristi reč kako bi razotkrio iskvarenu narav čovekovu, primoravajući ga da deluje u skladu s pravim putem. Ova je etapa smislenija i, ujedno plodonosnija od prethodne, jer je sada reč ta koja neposredno opskrbljuje život čovekov i omogućava potpuno obnavljanje čovekove naravi; ona je neuporedivo temeljnija od prethodne etape dela. Prema tome, ovaploćenjem u poslednjim danima upotpunjen je značaj Božjeg ovaploćenja i do kraja dovršen Božji plan upravljanja čovekovim spasenjem.

Spasavanje čoveka od strane Boga nije učinjeno neposrednim korišćenjem metoda delovanja Duha, niti upotrebom identiteta Duha, jer Duh Njegov čovek ne može ni da vidi, niti da Ga dodirne, a ne može ni da Mu se približi. Da je On čoveka pokušao da spase neposrednim korišćenjem perspektive Duha, čovek ne bi bio u stanju da primi Njegovo spasenje. Da se Bog nije odenuo spoljašnjim oblikom stvorenog čoveka, čovek ni na koji način ne bi mogao da primi ovo spasenje. Jer, nema načina na koji bi čovek mogao da Mu priđe, baš kao što niko nije mogao da se približi Jahveovom oblaku. Jedino preobražajem u stvoreno ljudsko biće, to jest, jedino tako što će reč Svoju uneti u telo od krvi i mesa, u koje namerava da se preobrazi, Bog može Svoju reč lično da usadi u sve one koji Ga slede. Tek tada čovek može lično da vidi i čuje Njegovu reč i da, povrh toga, dođe u posed reči Njegove i na taj način bude u potpunosti spasen. Da se Bog nije ovaplotio, niko ko je sazdan od krvi i mesa ne bi mogao da dobije tako uzvišeno spasenje, niti bi ijedna osoba bila spasena. Da je Duh Božji Svoje delo učinio neposredno među ljudima, čitavo bi čovečanstvo palo kao pokošeno ili bi, u suprotnom, nemajući načina da dođe u dodir s Bogom, bilo u celosti porobljeno od Sotone. Prvo ovaploćenje imalo je za cilj da čoveka iskupi od greha, da ga iskupi posredstvom Isusovog tela od krivi i mesa; On je, drugim rečima, čoveka spasao sa krsta, ali se u čoveku i dalje zadržala iskvarena narav sotonska. Drugo ovaploćenje ne treba više da služi kao žrtva za greh, već treba u potpunosti da spase one koji su od greha iskupljeni. Ovo se delo obavlja da bi oni kojima je oprošteno mogli da budu oslobođeni grehova svojih i potpuno očišćeni, te da bi, postigavši promenu svoje naravi, utekli od mračnog uticaja Sotone i vratili se pred Božji presto. Jedino na taj način čovek može biti u potpunosti osvećen. Po završetku Doba zakona i sa otpočinjanjem Doba blagodati, Bog je započeo Svoje delo spasenja, koje se nastavlja sve do poslednjih dana, tokom kojih će On, sudeći ljudskoj rasi i grdeći je zbog buntovništva, do kraja pročistiti ljudski rod. Tek tada će Bog dovršiti svoje delo spasenja i tek tada će moći da uđe u počinak. Bog se, dakle, tokom tri etape Svog dela, samo dvaput ovaplotio kako bi Svoje delo među ljudima obavio lično. To je zato što samo jedna od tri etape podrazumeva usmeravanje čoveka u pogledu načina življenja, dok se preostale dve sastoje od dela spasenja. Jedino uz pomoć ovaploćenja, Bog može da živi kraj čoveka, da iskusi stradanje sveta i da živi u normalnom telu od krvi i mesa. Samo na taj način, On može ljudima da obezbedi praktičan put koji im je, kao stvorenim bićima, potreban. Čovek prima potpuno spasenje od Boga upravo kroz ovaploćenje Božje, a ne direktno s neba, kao odgovor na svoje molitve. Jer čovek, budući sazdan od krvi i mesa, ni na koji način ne može da vidi Božji Duh, a kamoli da se približi Duhu Njegovom. Čovek može da dođe u dodir samo s ovaploćenim Bogom i jedino na taj način može da dokuči sve puteve i sve istine i da bude u potpunosti spasen. Drugo će ovaploćenje biti dovoljno da odagna grehe čovekove i da ga u potpunosti pročisti. Tako će, sa drugim ovaploćenjem, celokupno Božje delo u telu biti privedeno kraju, a značaj Božjeg ovaploćenja biće upotpunjen. U tom trenutku, Božje delo u telu biće u potpunosti dovršeno. Nakon ovog drugog ovaploćenja, On se neće po treći put ovaplotiti zarad Svog dela, jer će celokupno Njegovo upravljanje biti privedeno kraju. Ovaploćenjem u poslednjim danima, izabrani narod Njegov biće u celosti zadobijen, a čitav će ljudski rod u poslednjim danima biti klasifikovan prema vrstama. Bog više neće obavljati delo spasenja, niti će se vraćati u telo zarad obavljanja bilo kog drugog dela. Tokom obavljanja dela u poslednjim danima, reč je moćnija od predočavanja znamenja i čuda, a autoritet reči nadmašuje autoritet znamenja i čuda. Rečju se razotkrivaju sve iskvarene naravi, duboko zakopane u srcima ljudi. Ne postoji način na koji bi ti mogao sam da ih prepoznaš. Ali kad one pred tobom budu ogoljene putem reči, sasvim prirodno ćeš ih otkriti; nećeš moći da ih porekneš i bićeš u potpunosti ubeđen u njih. Zar to nije autoritet reči? Ovo je rezultat koji se postiže današnjim delovanjem reči. Ne može se, dakle, isceljivanjem bolesti i isterivanjem demona čovek u celosti izbaviti iz grehova svojih, niti ga je moguće upotpuniti predočavanjem znamenja i čuda. Autoritet koji isceljuje bolesti i isteruje demone čoveku jedino može da podari blagodat, ali telo ljudsko i dalje pripada Sotoni, a iskvarena narav sotonska se i dalje zadržava u čoveku. Drugim rečima, ono što nije očišćeno i dalje pripada grehu i prljavštini. Tek nakon što posredstvom reči bude očišćen, čovek može da bude od Boga zadobijen i osvećen. Kad su iz čoveka bili isterani demoni, a on bio iskupljen, to je značilo samo da je čovek istrgnut iz ruku Sotone i vraćen Bogu. Međutim, ukoliko ga Bog ne očisti ili ne promeni, čovek će ostati iskvaren. Čovek u sebi i dalje nosi prljavštinu, protivljenje i pobunu; čovek se Bogu vratio samo zahvaljujući Njegovom spasenju, ali još uvek ne zna baš ništa o Bogu i još uvek je spreman da Mu se opire i da Ga izda. Pre no što je čovek iskupljen, u njemu su već bili posađeni mnogi Sotonini otrovi, tako da se u njemu, nakon što ga je Sotona hiljadama godina kvario, već ustalila priroda koja se opire Bogu. Čovekovo iskupljenje se, dakle, nimalo ne razlikuje od otkupa čoveka po visokoj ceni, pri kojem, međutim, otrovna priroda u njemu nije eliminisana. Čovek koji je u toj meri oskrnavljen mora biti podvrgnut promeni pre no što postane dostojan služenja Bogu. Posredstvom dela suda i grdnje, čovek će u potpunosti spoznati svoju prljavu i iskvarenu suštinu, te će moći da se u celosti promeni i da postane čist. Jedino na taj način čovek može postati dostojan povratka pred Božji presto. Celokupno današnje delo obavlja se zarad čovekovog očišćenja i promene; posredstvom suda i grdnje rečima, kao i putem oplemenjivanja, čovek može da se reši svoje iskvarenosti i postane čist. Umesto da ovu etapu posmatramo kao spasenje, prikladnije bi bilo reći da se radi o delu pročišćenja. Ovo je, u stvari, etapa osvajanja, a ujedno predstavlja i drugu etapu dela spasenja. Posredstvom suda i grdnje uz pomoć reči, čovek dolazi do tačke u kojoj ga Bog zadobija, a kroz upotrebu reči zarad oplemenjivanja, suda i obelodanjenja, u celosti se razotkrivaju sve nečistoće, predstave, motivi i pojedinačne težnje u čovekovom srcu. Jer, sve to što je čovek mogao biti iskupljen, a njegovi gresi oprošteni, može se samo posmatrati tako da se Bog ne seća čovekovih prestupa i da prema njemu ne postupa u skladu s tim prestupima. Ukoliko, međutim, čovek, koji živi u telu od krvi i mesa, nije oslobođen greha, on samo može da nastavi da greši, beskrajno razotkrivajući svoju iskvarenu sotonsku narav. Život kojim čovek živi upravo je takav beskrajni ciklus sagrešenja i dobijanja oproštaja. Većina ljudi danju greši samo da bi se uveče ispovedala. Na taj način, iako će žrtva za greh za čoveka zauvek biti delotvorna, ona neće moći da ga izbavi iz greha. Delo spasenja dovršeno je samo polovično, jer čovek još uvek poseduje iskvarenu narav. Primera radi, kad su ljudi shvatili da su potomci Moava, oni su na to izneli reči pritužbe, prestali su da tragaju za životom i postali su krajnje negativni. Zar ovo nije pokazatelj da čovečanstvo još uvek nije u stanju da se potpuno potčini Božjoj vlasti? Nije li upravo to njihova iskvarena sotonska narav? Dok nisi bio izložen grdnji, dizao si ruke više od svih ostalih, čak više i od Isusa. Glasno si uzvikivao: „Budi ljubljeni sin Božji! Budi Božja uzdanica! Pre ćemo umreti nego se Sotoni pokloniti! Ustani protiv starog Sotone! Ustani protiv velike crvene aždaje! Dabogda velika crvena aždaja bedno pala s vlasti! Dabogda nas Bog upotpunio!“ Uzvici tvoji bili su od svih glasniji. Ali, onda je nastupilo vreme grdnje i ljudska se iskvarena narav još jedanput razotkrila. Utihnuli su tada njihovi uzvici i njihova je rešenost zakazala. Takva je iskvarenost čovekova; ona zadire dublje od greha, Sotona ju je zasadio i ona je u čoveku duboko ukorenjena. Čoveku nije lako da postane svestan svojih grehova; on nema načina da prepozna sopstvenu, duboko ukorenjenu prirodu, te mora da se osloni na sud putem reči da bi to postigao. Jedino će tako, od tog trenutka, čovek moći postepeno da se menja. U prošlosti je čovek tako vikao, jer nije razumeo svoju urođenu iskvarenu narav. To su nečistoće koje postoje u čoveku. Tokom toliko dugog perioda suda i grdnje, čovek je živeo u atmosferi napetosti. Zar sve to nije posredstvom reči ostvareno? Nisi li i ti iz sveg glasa zavapio uoči kušnje uslužitelja? „Zakoračite u carstvo! Svi koji prihvate ime njegovo zakoračiće u carstvo! Svi će doživeti Boga!“ Kad je kušnja uslužitelja započela, nisi više vapio. Na samom početku, svi su zavapili: „O, Bože! Gde god da me postaviš, potčiniću se Tvom upravljanju.“ Pročitavši reči Božje: „Ko će biti Moj Pavle?“, ljudi rekoše: „Ja sam voljan!“ Zatim videše reči: „A šta je sa verom Jovovom?“ i rekoše: „Voljan sam da veru Jovovu primim na sebe. Molim Te, Bože, stavi me na probu!“ Kad je nastupila kušnja uslužitelja, istog trenutka su svi popadali i jedva sa su mogli ponovo ustati. Nakon toga su, malo po malo, nečistoće iz srca njihovih postepeno nestajale. Zar to nije ostvareno putem reči? Dakle, ono što ste danas iskusili jesu rezultati ostvareni putem reči, koji su čak i veći od onih koje je Isus postigao predočavanjem znamenja i čuda. Slava Božja i autoritet Boga Samoga koje vidiš, ne pokazuju se samo putem raspeća, isceljenja bolesti i izgona demona, već ponajviše kroz sud reči Njegove. To je pokazatelj da se autoritet i sila Božja ne ogledaju samo u prikazivanju znamenja, isceljivanju bolesti i izgonu demona, već da se sudom reči Božje može bolje predstaviti Božji autoritet i razotkriti Njegova svemoć.

Rezultati koje je čovek sada ostvario – njegov sadašnji rast, znanje, ljubav, odanost, poslušnost i uvid – postignuti su kroz sud reči. To što si u stanju da budeš odan i što čvrsto stojiš na nogama do današnjeg dana, ostvareno je posredstvom reči. Sada čovek vidi da je delo ovaploćenog Boga zaista izvanredno, te da u njemu ima mnogo toga što čovek ne može da ostvari, a to su tajne i čuda. Stoga su se mnogi potčinili. Neki se od dana svog rođenja nisu potčinili nijednom ljudskom biću, ali se danas, ugledavši Božje reči, u potpunosti potčinjavaju a da toga nisu ni svesni, i pri tom se ne upuštaju u detaljne analize, niti išta drugo kažu. Čovečanstvo je kao pokošeno palo pred rečju i ničice leži pod sudom reči. Kad bi se Duh Božiji čoveku neposredno obratio, čitavo čovečanstvo bi se potčinilo tom glasu, palo bi ne izustivši ni reč otkrivenja, slično kao što je Pavle, na putu za Damask, pao na zemlju obasjan svetlošću. Kad bi Bog nastavio da na ovaj način deluje, čovek nikada ne bi mogao da, posredstvom suda reči, spozna svoju iskvarenost i tako postigne spasenje. Samo putem ovaploćenja, Bog Svojim rečima može lično da dopre do uha svakog ljudskog bića, kako bi svi koji imaju uši mogli da čuju reči Njegove i da prime Njegovo delo suda posredstvom reči. Jedino što ovo predstavlja rezultat koji se postiže posredstvom reči Božje, a ne pojavljivanjem Duha koji bi čoveka primorao da Mu se iz straha potčini. Samo putem ovog praktičnog, a ipak izvanrednog dela, može se u potpunosti razotkriti čovekova stara narav, godinama skrivana duboko u njemu, kako bi čovek mogao da je prepozna i promeni. Sve ove stvari predstavljaju praktično delo ovaploćenog Boga, kojim On, govoreći i sprovodeći sud na praktičan način, postiže rezultate suđenja čoveku putem reči. U tome je autoritet ovaploćenog Boga i značaj Božjeg ovaploćenja. To je učinjeno da bi se autoritet ovaploćenog Boga obznanio, da bi se objavili rezultati postignuti delom reči, te da bi se objavilo da je Duh došao u telesnom obliku i da Svoj autoritet demonstrira kroz suđenje čoveku putem reči. Mada telo Njegovo ima spoljašnji oblik običnog i normalnog ljudskog bića, upravo rezultati koje Svojim rečima postiže pokazuju čoveku da On odiše autoritetom, da je On Sȃm Bog i da su Njegove reči izraz Boga Samoga. Time se čitavom ljudskom rodu pokazuje da je On Sȃm Bog, da je On Sȃm ovaploćeni Bog, da Njega niko ne sme da vređa i da niko ne može da nadmaši Njegov sud putem reči, te da nikakva sila tame ne može da nadjača Njegov autoritet. Čovek Mu se u potpunosti potčinjava zato što je On ovaploćena Reč, zbog Njegovog autoriteta i zbog Njegovog suda putem reči. Delo učinjeno Njegovim ovaploćenim telom predstavlja autoritet koji On poseduje. On se ovaploćuje zato što telo takođe može posedovati autoritet, i u stanju je da Svoje delo među ljudima obavi na praktičan način, tako da ono čoveku bude vidljivo i opipljivo. Ovo je delo neuporedivo stvarnije od dela koje neposredno izvršava Duh Božji, koji ima sav autoritet i čiji su rezultati isto tako očigledni. To je zato što Božje ovaploćeno telo može da govori i deluje na praktičan način. Spoljašnji oblik Njegovog tela nema nikakav autoritet i čovek mu može prilaziti, dok Njegova suština poseduje autoritet, ali taj autoritet niko ne može da vidi. Dok On govori i deluje, čovek nije u stanju da detektuje postojanje Njegovog autoriteta, što Bogu olakšava obavljanje poslova praktične prirode. Sve ovo praktično delovanje može da donese rezultate. Mada niko od ljudi ne shvata da On poseduje autoritet i da se ne sme vređati, niti vidi Njegov gnev, On željene rezultate Svojih reči postiže putem Svog, velom obavijenog autoriteta, Svog skrivenog gneva i Svojih reči, koje kazuje otvoreno. Čovek, drugim rečima, biva potpuno ubeđen intonacijom Njegovog glasa, strogošću govora Njegovog i sveopštom mudrošću Njegovih reči. Na taj se način čovek potčinjava reči ovaploćenog Boga koji, naizgled, nema nikakav autoritet, čime se ispunjava Božji cilj spasenja čovekovog. Ovo je još jedan vid ispoljavanja važnosti Njegovog ovaploćenja, koji se ogleda u realističnijem govoru i dopuštanju da stvarnost Njegovih reči utiče na čoveka, kako bi čovek mogao da svedoči o snazi Božje reči. Prema tome, da se ovo delo ne čini posredstvom ovaploćenja, njime se ne bi ostvarili nikakvi rezultati i ono ne bi moglo da grešnim ljudima donese potpuno spasenje. Da se Bog nije ovaplotio, On bi ostao samo Duh, kojeg čovek ne može ni da vidi, ni da opipa. Pošto je čovek sazdan od tela, on i Bog pripadaju dvama različitim svetovima i drugačiji su po svojoj prirodi. Božji je Duh u neskladu s čovekom, sazdanim od krvi i mesa, te stoga, jednostavno, nema načina da se između njih uspostave odnosi, da i ne pominjemo čovekovu nesposobnost da se pretvori u duha. Pošto stvari tako stoje, Božji Duh mora da se preobrazi u stvoreno biće kako bi Bog mogao da učini Svoje prvobitno delo. Bog može da se uzdigne do najvećih visina, ali i da se ponizi tako što će postati ljudsko stvorenje, delovati među ljudima i živeti u njihovom okruženju, dok čovek, sa druge strane, ne može da se uzdigne u visine i postane duh, a još je manje u stanju da siđe na najniže mesto. Upravo zato Bog mora da se ovaploti kako bi obavio Svoje delo. Po tom istom principu, tokom prvog ovaploćenja samo je Božje ovaploćeno telo moglo da iskupi čoveka putem Njegovog raspeća, dok Duh Božiji ni na koji način ne bi mogao zarad čoveka da bude razapet na krst kao žrtva za greh. Bog je mogao da se neposredno ovaploti kako bi zarad čoveka poslužio kao žrtva za greh, ali čovek nije mogao da se neposredno vine u nebo kako bi preuzeo žrtvu za greh, koju je Bog za njega bio pripremio. Pošto je već bilo tako, bilo je jedino moguće zamoliti Boga da nekoliko puta otrči gore-dole između neba i zemlje, umesto da se čovek uznese na nebo zarad spasenja, jer je čovek već bio pao i, povrh toga, prosto nije ni mogao da se uznese na nebo, a još manje da zadobije žrtvu za greh. Stoga je bilo neophodno da Isus siđe među ljude i lično obavi delo koje čovek, jednostavno, nije mogao da izvrši. Svako Božje ovaploćenje izvršeno je iz krajnje nužde. Da je bilo koja od etapa mogla biti izvršena neposredno od strane Duha Božjeg, On se ne bi izlagao poniženju koje sa sobom nosi ovaploćenje.

U ovoj, završnoj etapi dela, rezultati se postižu posredstvom reči. Putem reči čovek uspeva da dokuči mnoge tajne, kao i dela koja je Bog činio tokom prethodnih generacija; čovek putem reči Sveti Duh prosvetljuje čoveka; putem reči čovek uspeva da razume tajne koje prošle generacije nikad ranije nisu razotkrile, te dela proroka i apostola iz davno prohujalih vremena i načela po kojima su oni delovali; putem reči čovek uspeva da shvati i narav Boga Samoga, sopstveni bunt i otpor, te da spozna svoju suštinu. Kroz sve ove etape dela i kroz sve izgovorene reči, čovek upoznaje delo Duha, delo koje izvršava Božje ovaploćeno telo i, povrh toga, celokupnu narav Njegovu. I tvoje poznavanje Božjeg dela upravljanja tokom šest hiljada godina takođe je stečeno posredstvom reči. Nisu li i spoznaja tvojih nekadašnjih predstava i to što si uspeo da ih ostaviš po strani takođe postignuti putem reči? U prethodnoj je etapi Isus predočavao znamenja i čuda, ali u ovoj etapi nema nikakvih znamenja, niti čuda. Nisi li i do svog razumevanja razloga zbog kojih Bog više ne predočava znamenja i čuda došao putem reči? Prema tome, reči izgovorene tokom ove etape nadmašuju delo koje su činili apostoli i proroci minulih pokoljenja. Čak ni proročanstvima koja su proroci kazivali ne bi mogao da bude ostvaren ovaj rezultat. Proroci su kazivali samo proročanstva, govorili o onome što će se u budućnosti dešavati, ali ne i o delu koje je Bog u to vreme želeo da učini. Nisu govorili da bi usmeravali živote ljudi, darivali istinu ljudskom rodu ili im otkrili tajne, a ponajmanje da bi ljudima darivali život. U rečima kazanim u ovoj etapi ima istine i predskazanja, ali one uglavnom služe da čoveku podare život. Sadašnje se reči razlikuju od predskazanja proroka. Svrha ove etape dela jeste život čovekov i promena njegove životne dispozicije, a ne proricanje. Prvu etapu činilo je delo Jahvea: trebalo je da Njegovo delo čoveku utre put ka obožavanju Boga na zemlji. Bilo je to delo početka, kojim se tražilo izvorište obavljanja dela na zemlji. U to je vreme Jahve Izraelce podučavao da svetkuju Šabat, da poštuju svoje roditelje i da žive jedni s drugima u miru. To je tako bilo zato što ljudi tog vremena nisu shvatali šta je to što čoveka čini čovekom, niti su razumevali kako treba da žive na zemlji. Stoga je bilo nužno da On u ovoj prvoj etapi dela usmeri ljude kako da žive. Ništa od onoga što im je Jahve kazao nije ranije bilo poznato ljudima, niti su se oni time odlikovali. U to je vreme Bog uzdigao mnoge proroke kako bi kazivali proročanstva, a svi su oni to činili pod vođstvom Jahvea. To je, jednostavno, bila jedna od stavki u Božjem delu. Bog se u prvoj etapi nije ovaplotio, te je stoga svim plemenima i narodima uputstva davao preko proroka. Kad je Isus u Svoje vreme obavljao delo, On nije toliko govorio kao što to danas čini. Ova etapa dela reči u poslednjim danima nikad ranije nije bila učinjena, tokom minulih doba i pokoljenja. Iako su Isaija, Danilo i Jovan govorili mnoga proročanstva, njihova su proročanstva bila sasvim drugačija od reči koje se danas izgovaraju. Ono što su oni kazivali bila su samo proročanstva, ali reči koje se danas izgovaraju to nisu. Ako bih sve ovo što sada govorim pretočio u proročanstva, da li biste ih mogli razumeti? Ako bismo pretpostavili da se ono o čemu sam govorio odnosi na stvari koje će se desiti tek pošto Ja odem, kako bi ti to onda mogao da shvatiš? Delo reči nikada nije učinjeno u vreme Isusa, niti u Dobu zakona. Možda će neko reći: „Nije li i Jahve takođe izgovarao reči u vreme Njegovoga dela? Zar nije i Isus, pored isceljivanja bolesti, izgona demona i predočavanja znamenja i čuda, takođe izgovarao reči u vreme Svog delovanja?“ Među stvarima koje su izrečene postoje razlike. U čemu je bila suština reči koje je govorio Jahve? On je samo usmeravao ljude kako da žive svoj život na zemlji, pri tom se ne dotičući duhovnih stvari u životu. Zašto se kaže da je Jahve govorio da bi ljudima iz svih krajeva davao uputstva? Izraz „davati uputstva“ znači eksplicitno saopštavati i neposredno zapovedati. On čoveka nije opskrbljivao životom, već ga je, jednostavno, uzimao za ruku i podučavao kako da Ga se boji, bez suvišnih parabola. Delo koje je Jahve učinio u Izraelu nije se sastojalo u obračunavanju s čovekom, njegovom dovođenju u red, niti u donošenju suda i grdnje, već u usmeravanju čoveka. Jahve je Mojsiju zapovedio da svom narodu kaže da u pustinji skuplja manu. Svako jutro, pre svanuća, trebalo je da skupe taman toliko mane koliko će toga dana pojesti. Manu nije bilo moguće sačuvati za naredni dan, jer bi se ubuđala. On ljudima nije držao predavanja, niti je razotkrivao njihovu prirodu, njihove misli i ideje. On ljude nije menjao, već ih je usmeravao u tome kako treba da žive. Ljudi tog vremena bili su nalik deci – ništa nisu shvatali i mogli su da obavljaju samo osnovne mehaničke pokrete, te je stoga Jahve samo uveo zakone kojima će rukovoditi mnoštvom.

Da bi jevanđelje širio tako da svi koji iskrenim srcem traže mogu da steknu znanje o delu koje se danas izvršava i da u to budu potpuno ubeđeni, ti najpre moraš jasno da shvatiš priču iz prve ruke, da razumeš suštinu i značaj dela obavljenog u svakoj etapi. Čini to tako da drugi ljudi, slušajući tvoje kazivanje, razumeju delo Jahvea i Isusa, a ponajviše da shvate celokupno delo koje Bog danas izvršava, kao i veze i razlike između tri etape Božjeg dela. Čini to tako da, nakon što završe sa slušanjem, drugi shvate da ove tri etape ne ometaju jedna drugu, već da sve one predstavljaju delo jednog te istog Duha. Iako Oni deluju u različitim dobima, iako je sadržaj dela koje obavljaju različit, iako izgovaraju različite reči, načela po kojima Oni deluju istovetna su. Ovo su najuzvišenije vizije, koje svi ljudi koji slede Boga treba da razumeju.