Delo koje je Jahve izvršio među Izraelcima, u ljudskom rodu je uspostavilo Božje zemaljsko mesto porekla, koje je takođe bilo sveto mesto na kome je On bio prisutan. Svoje delo je ograničio na narod Izraela. Isprva, On nije delovao izvan Izraela, već je umesto toga izabrao narod koji je smatrao prikladnim kako bi ograničio obim Svoga dela. Izrael je mesto na kome je Bog stvorio Adama i Evu, a iz praha tog mesta Jahve je stvorio čoveka; to mesto je postalo osnova Njegovog dela na zemlji. Izraelci, koji su bili Nojevi potomci, a takođe i Adamovi potomci, bili su ljudski temelj Jahveovog dela na zemlji.

U to vreme, značaj, svrha i koraci Jahveovog dela u Izraelu sastojali su se u otpočinjanju Njegovog dela na celoj zemlji, da bi se onda to delo, sa Izraelom u svom središtu, postepeno proširilo na neznabožačke narode. Ovo je princip prema kome On deluje u celoj vaseljeni – uspostaviti obrazac i zatim ga proširivati dok svi ljudi u vaseljeni ne prime Njegovo jevanđelje. Prvi Izraelci bili su Nojevi potomci. Ovi ljudi su bili obdareni jedino Jahveovim dahom i razumeli su tek toliko da su mogli da se staraju o osnovnim životnim potrebama, ali nisu znali kakav je Bog Jahve niti Njegove namere spram čoveka, a još manje kako treba da se boje Gospoda svekolikog postanja. Kad je reč o postojanju pravila i zakona koje je trebalo poštovati^[a], odnosno da li je postojala dužnost koju su stvorena bića morala da izvršavaju za Stvoritelja, Adamovi potomci nisu znali ništa o tome. Jedino su znali da muž treba da dirinči kako bi zbrinuo svoju porodicu, a da žena treba da se pokori svom mužu i da produžava ljudski rod koji je Jahve stvorio. Drugim rečima, takvi ljudi, koji su imali jedino Jahveov dah i Njegov život, nisu znali ništa o tome kako da poštuju Božje zakone niti kako da udovolje Gospodu svekolikog postanja. I premalo toga su razumeli. Stoga, iako u njihovim srcima nije bilo ničeg nepoštenog niti obmanjujućeg, a do ljubomore i svađa među njima retko je i dolazilo, oni ipak nisu niti šta znali ni razumeli o Jahveu, Gospodu svekolikog postanja. Ovi čovekovi preci znali su jedino da jedu Jahveova dobra i da uživaju u njima, ali nisu znali da se boje Jahvea; nisu znali da je Jahve bio Onaj koga treba na kolenima da obožavaju. Pa kako bi se onda oni mogli nazvati Njegovim stvorenim bićima? Kad bi tako bilo, zar ne bi onda uzalud bile izgovorene reči: „Jahve je Gospod svekolikog postanja“ i „On je stvorio čoveka kako bi Ga čovek mogao prikazati, slaviti i predstavljati“? Kako bi ljudi koji nisu imali bogobojažljivo srce prema Jahveu mogli da svedoče o Njegovoj slavi? Kako bi oni mogli da Njegovu slavu prikažu? Ne bi li tada Jahveove reči „Ja sam čoveka stvorio prema Svom obličju“ postale oružje u rukama Sotone, zlikovca? Ne bi li tada ove reči postale znak poniženja Jahveovog stvaranja čoveka? Da bi dovršio tu fazu dela, Jahve se nakon stvaranja ljudskog roda nije bavio njegovim podučavanjem, niti ga je vodio od Adama do Noja. Umesto toga, On je tek nakon uništenja sveta potopom formalno počeo da predvodi Izraelce, koji su bili potomci Noja, a takođe i Adama. Njegovo delo i Njegove izjave u Izraelu usmeravali su ceo narod Izraela, koji je živeo širom zemlje izraelske, pokazujući time ljudskom rodu da je Jahve u stanju ne samo da čoveku udahne dah, kako bi ovaj od Njega mogao da dobije život i da se iz praha uzdigne u stvoreno ljudsko biće, već da bi On mogao i da spali ljudski rod, da ga prokune i da Svojim štapom upravlja ljudskim rodom. Isto tako, oni su videli da Jahve može da usmerava ljudski život na zemlji i da govori i deluje među ljudima u bilo koje doba dana i noći. Delo koje je On obavio bilo je učinjeno jedino stoga da bi Njegova stvorena bića spoznala da je čovek došao iz praha koji je On pokupio i, povrh toga, da je On stvorio čoveka. Osim toga, On je Svoje delo najpre obavio u Izraelu zato da bi ostali narodi i zemlje (koji u stvari nisu bili drugačiji od Izraela, već su se samo izdvojili od Izraelaca, ali su i dalje bili potomci Adama i Eve) mogli da prime Jahveovo jevanđelje iz Izraela, i zato da bi sva stvorena bića u vaseljeni mogla da se boje Jahvea i poštuju Ga kao velikog. Da Jahve Svoje delo nije započeo u Izraelu, već da je umesto toga ljudskom rodu, nakon što ga je stvorio, dozvolio da živi bezbrižnim životom na zemlji, u tom slučaju, zahvaljujući čovekovoj fizičkoj prirodi (priroda označava da čovek nikada ne može spoznati stvari koje ne može da vidi, što će reći da on ne bi znao da je Jahve taj koji je stvorio ljudski rod, a još manje zašto je On to učinio), on nikada ne bi znao da je Jahve stvorio ljudski rod niti da je On Gospod svekolikog postanja. Da je Jahve stvorio čoveka i smestio ga na zemlju, a zatim naprosto obrisao prašinu sa Svojih ruku i otišao, umesto da ostane među ljudskim rodom da ga usmerava kroz određeni vremenski period, tada bi se ceo ljudski rod vratio u ništavilo; čak bi se i nebo i zemlja i sve mnoštvo stvari koje je On stvorio, i čitav ljudski rod, vratili u ništavilo, a povrh toga bi ih Sotona smrvio. Time bi se raspršila Jahveova želja da „Na zemlji, to jest, usred Njegovog stvaranja, On treba da ima mesto na kome će stajati, sveto mesto“. Prema tome, to što je On mogao da nakon stvaranja ljudskog roda ostane među ljudima, da ih usmerava u njihovim životima i da im se iz njihovih redova obraća – sve je to imalo za cilj ostvarenje Njegove želje i realizaciju Njegovog plana. Delo koje je On obavio u Izraelu imalo je za cilj samo realizaciju plana koji je On osmislio pre stvaranja svega postojećeg, te stoga Njegovo prvobitno delovanje među Izraelcima i Njegovo stvaranje svega postojećeg nisu u međusobnoj suprotnosti, već je sve to učinjeno zarad Njegovog upravljanja, Njegovog dela i Njegove slave, kao i da bi Njegovo stvaranje ljudskog roda poprimilo dublji smisao. On je život ljudskog roda na zemlji usmeravao tokom dve hiljade godina posle Noja, naučivši pritom ljudski rod kako da se boji Jahvea, Gospoda svekolikog postanja, kako da vodi svoj život i kako da u njemu opstane, a najviše od svega, kako da svedoči za Jahvea, kako da Mu bude pokoran i da Ga se plaši, pa čak i da Ga muzikom veliča, kao što su to činili David i njegovi sveštenici.

Pre ovog perioda od dve hiljade godina, tokom kojeg je Jahve obavljao Svoje delo, čovek nije znao ništa i gotovo ceo ljudski rod je bio ogrezao u izopačenosti, sve dok, pre uništenja sveta potopom, nije dostigao tako duboku razuzdanost i iskvarenost da su im srca bila sasvim lišena Jahvea, a Njegov put još im je više nedostajao. Oni nikada nisu razumeli delo koje je Jahve trebalo da obavi; nedostajalo im je razuma, a znanja još i više i, poput mašina koje dišu, bili su krajnje neuki u svemu što se ticalo čoveka, Boga, sveta, života i tome slično. Na zemlji su se upuštali u brojna iskušenja, poput zmije, i izrekli mnoge stvari koje su bile uvredljive za Jahvea, ali ih On, budući da su bili neuki, nije grdio niti ih je dovodio u red. Tek nakon potopa, kad je Noje imao 601 godinu, Jahve se formalno pojavio pred Nojem i poveo njega i njegovu porodicu, predvodeći ptice i životinje koje su preživele potop zajedno sa Nojem i njegovim potomcima, sve do kraja Doba zakona, koje je potrajalo ukupno 2500 godina. On je u Izraelu delovao, tačnije, formalno delovao, ukupno 2000 godina, da bi potom u Izraelu i izvan njega istovremeno delovao još 500 godina, što ukupno iznosi 2500 godina. Tokom ovog perioda, Izraelce je podučio da, zarad služenja Jahveu, treba da sagrade hram, da obuku svešteničku odoru i da zorom ulaze bosi u hram, kako im cipele ne bi ukaljale hram, i kako se oganj sa vrha hrama ne bi spustio na njih i nasmrt ih spalio. Oni su izvršavali svoje dužnosti i pokoravali se Jahveovim planovima. Molili su se Jahveu u hramu i, nakon što su primili Jahveovo otkrivenje, odnosno, nakon što je Jahve progovorio, poveli su mnoštvo i podučili ih da treba da iskazuju strah prema Jahveu – svom Bogu. I Jahve im reče da treba da sagrade hram i oltar i da u vreme koje je Jahve odredio, odnosno, na Pashu, na oltaru pripreme novorođenu telad i jagnjad radi prinošenja žrtava Jahveu, ne bi li ih na taj način obuzdao i u njihova srca usadio strah prema Jahveu. Poštovanje ovog zakona postalo je merilo njihove odanosti Jahveu. Jahve im je takođe odredio Šabat, kao sedmi dan Svog stvaranja. Dan posle Šabata učinio je prvim danom, danom tokom kojeg treba da veličaju Jahvea, da Mu prinose žrtve i da Mu stvaraju muziku. Na ovaj dan Jahve je sazvao sve sveštenike da ljudima razdele žrtveno meso sa oltara kako bi ljudi jeli i kako bi mogli da uživaju u mesu žrtava sa Jahveovog oltara. I Jahve im reče da su blagosloveni, da su sa Njim podelili obrok i da su oni Njegov izabrani narod (što je bio Jahveov zavet sa Izraelcima). Upravo stoga narod Izraela i dan-danas govori da je Jahve samo njihov Bog, a ne i Bog neznabožaca.

Tokom Doba zakona, Jahve je izložio brojne zapovesti kako bi ih Mojsije preneo Izraelcima koji su ga pratili na povratku iz Egipta. Ove zapovesti je Jahve dao Izraelcima i one nisu imale nikakve veze sa Egipćanima; trebalo je da te zapovesti obuzdaju Izraelce, a On ih je koristio da bi im ispostavio Svoje zahteve. Da li su poštovali Šabat, da li su poštovali svoje roditelje, da li su obožavali idole i tako dalje – sve su to bila načela prema kojima im je presuđivano da li su grešni ili pravedni. Među njima je bilo nekih koje je pogodio Jahveov oganj, nekih koji su kamenovani do smrti i nekih koji su dobili Jahveov blagoslov, a to je određivano prema tome jesu li poštovali te zapovesti ili ne. Oni koji nisu poštovali Šabat, kamenovani su do smrti. Sveštenike koji nisu poštovali Šabat, pogodio je Jahveov oganj. Oni koji nisu iskazivali poštovanje prema svojim roditeljima, takođe su kamenovani do smrti. Jahve je sve ovo pohvalio. Jahve je uspostavio Svoje zapovesti i zakone da bi ljudi, dok ih On vodi kroz život, čuli Njegovu reč, pokorili se i kako se protiv Njega ne bi bunili. On je koristio ove zakone da bi novorođeni ljudski rod držao pod kontrolom i da bi postavio čvršće temelje za Svoje buduće delo. I tako je, na osnovu dela koje je Jahve obavio, prvo doba nazvano Dobom zakona. Iako je Jahve mnogo toga izjavio i mnogo posla obavio, On je samo pozitivno usmeravao ljude, poučavajući ove neuke ljude kako da budu čovečni, kako da žive, kako da razumeju Jahveov put. Delo koje je on obavio najvećim delom je imalo za cilj da ljude natera da poštuju Njegov put i da slede Njegove zakone. Ovo delo je obavljeno na ljudima koji su bili tek neznatno iskvareni; ono nije dosezalo tako daleko da preobrati njihovu narav ili napredak u njihovom životu. On je zakone koristio samo da bi ograničio i kontrolisao ljude. Za Izraelce tog vremena Jahve je bio samo Bog u hramu, Bog na nebesima. Bio je stub sazdan od oblaka, stub sazdan od ognja. Sve što je Jahve od njih tražio bilo je da poštuju ono što ljudi danas znaju kao Njegove zakone i zapovesti – moglo bi se čak reći i pravila – jer ono što je Jahve činio nije imalo za cilj da ih preobrazi, već da im pruži više onoga što čovek treba da ima i da ih poduči iz Svojih sopstvenih usta jer, nakon što je stvoren, čovek nije imao ništa od onoga što je trebalo da poseduje. I tako je Jahve dao ljudima stvari koje treba da poseduju radi svojih života na zemlji, učinivši da ljudi koje je On vodio nadmaše svoje pretke, Adama i Evu, budući da ono što im je Jahve dao nadilazi ono što je On dao Adamu i Evi na početku. Bez obzira na to, delo koje je Jahve obavio u Izraelu trebalo je samo da usmerava ljudski rod i da ga primora da prepozna svog Stvoritelja. On ih nije osvajao niti preobražavao, već ih je samo usmeravao. To je suština Jahveovog dela u Doba zakona. To je čitava pozadina svega, istinita priča, suština Njegovog dela u čitavom Izraelu i početak Njegovog šest hiljada godina dugog dela – držati ljudski rod pod kontrolom Jahveove ruke. Iz ovoga se izrodilo još dela u Njegovom planu upravljanja za period od šest hiljada godina.

a. Izvorni tekst ne sadrži izraz „koje je trebalo poštovati“.