Ceo Moj plan upravljanja, plan upravljanja za šest hiljada godina, sastoji se od tri faze ili tri doba: Doba zakona sa početka; Doba blagodati (koje je takođe Doba iskupljenja) i Doba carstva poslednjih dana. Moje delo u ova tri doba razlikuje se po sadržaju u skladu sa prirodom svakog doba, s tim da u svakoj fazi ovo delo odgovara potrebama čoveka – ili, tačnije, obavlja se shodno smicalicama koje Sotona koristi u ratu koji vodim protiv njega. Svrha Mog dela jeste da pobedim Sotonu, da ispoljim Svoju mudrost i svemoć, da razotkrijem sve Sotonine smicalice i time spasim čitav ljudski rod koji živi pod Sotoninom vlašću. Svrha svega toga jeste da pokažem Svoju mudrost i svemoć i otkrijem nepodnošljivu grozotu Sotoninu; štaviše, da stvorenim bićima omogućim da razlikuju dobro od zla, da spoznaju da sam Ja Vladar svih stvorenja, da jasno uvide da je Sotona neprijatelj ljudskog roda, izrod i zlikovac, te da im omogućim da, sa potpunom sigurnošću, uvide razliku između dobra i zla, istine i laži, svetosti i prljavštine, onoga što je uzvišeno i onoga što je prostačko. Tako će neuki ljudski rod o Meni moći da posvedoči da nisam Ja taj koji kvari ljudski rod i da samo Ja – Stvoritelj – mogu spasiti ljudski rod, mogu ljudima darovati stvari u kojima će oni uživati; i spoznaće da sam Ja Vladar svih stvorenja, te da je Sotona samo jedno od bića koja Sam stvorio i koje se kasnije okrenulo protiv Mene. Moj plan upravljanja za šest hiljada godina podeljen je u tri faze i Ja delam tako da postignem efekat da stvorena bića mogu o Meni da posvedoče, da shvate Moju volju i spoznaju da sam Ja istina. Tako sam, tokom rane faze Mog plana upravljanja za šest hiljada godina, izvršio delo zakona, a to je delo u kome je Jahve predvodio narod. U drugoj fazi započeo sam Svoje delo iz Doba blagodati u selima Judeje. Isus predstavlja celokupno delo iz Doba blagodati; bio je ovaploćen u ljudskom telu i prikovan za krst, čime je istovremeno započeo Doba blagodati. Razapet je kako bi dovršio delo iskupljenja, kako bi okončao Doba zakona i započeo Doba blagodati, te je stoga nazvan „Vrhovnim zapovednikom“, „Žrtvom za grehe“ i „Iskupiteljem“. Shodno tome, Isusovo delo se po sadržaju razlikovalo od Jahveovog dela, iako su oba počivala na istom načelu. Jahve je započeo Doba zakona, postavljajući osnovu – polaznu tačku – za Božje delo na zemlji, donoseći zakone i zapovesti. Ovo su dva dela koja je On izvršio, a koja predstavljaju Doba zakona. Delo koje je Isus obavio u Doba blagodati nije se sastojalo u donošenju zakona, već u njihovom ispunjenju, čime je započeto Doba blagodati i privedeno kraju Doba zakona, koje je potrajalo dve hiljade godina. On je prokrčio put, došao je da započne Doba blagodati, ali glavni deo Njegovog dela ipak se sastojao u iskupljenju. Na taj način je i Njegovo delo bilo dvostruko: započeo je novo doba i Svojim raspećem dovršio delo iskupljenja, nakon čega je otišao. Time je okončano Doba zakona i započeto Doba blagodati.

Delo koje je Isus izvršio bilo je u skladu sa potrebama čoveka tog doba. Njegov zadatak je bio da iskupi ljudski rod, da mu oprosti grehe, pa je stoga Njegova narav u potpunosti bila sazdana na skrušenosti, strpljenju, ljubavi, pobožnosti, trpeljivosti, milosti i dobroti. Ljudskom rodu je doneo obilje blagodati i blagoslova, i sve ono u čemu su ljudi mogli da uživaju; na uživanje im je dao: mir i sreću, Svoju trpeljivost i ljubav, Svoju milost i dobrotu. U to vreme, izobilje stvari za uživanje sa kojima su se ljudi susretali – osećaj mira i sigurnosti u srcu, osećanje samouverenosti u duši i njihova zavisnost od Isusa Spasitelja – bilo je potpuno izazvano dobom u kome su živeli. U Doba blagodati, Sotona je već bio iskvario čoveka, pa je za ostvarenje iskupljenja celog ljudskog roda bilo potrebno obilje blagodati, beskonačna trpeljivost i strpljenje, pa čak i više od toga, žrtva dovoljna za iskupljenje ljudskih grehova, da bi se postigao željeni učinak. Ono što je ljudski rod video u Doba blagodati bila je samo Moja žrtva radi iskupljenja ljudskih grehova: Isus. Znali su samo da Bog može biti milostiv i trpeljiv i videli su samo Isusovu milost i dobrotu, a to je bilo upravo stoga jer su rođeni u Doba blagodati. I tako, pre nego što su mogli biti iskupljeni, morali su da uživaju u mnogim vrstama blagodati koje im je Isus darivao kako bi od nje imali koristi. Tako su, kroz njihovo uživanje u blagodati, gresi mogli da im budu oprošteni, a kroz uživanje u Isusovoj trpeljivosti i strpljenju mogli su i da dobiju priliku za iskupljenje. Jedino su kroz Isusovu trpeljivost i strpljenje stekli pravo na oproštaj i na uživanje u obilju blagodati koje im je darivao Isus. Baš kao što je Isus rekao: Došao sam da iskupim ne pravednike, već grešnike, da grešnicima omogućim oproštaj njihovih grehova. Da je Isus, nakon što se ovaplotio u telu, poprimio narav koja sudi, proklinje i nije tolerantna prema ljudskim prestupima, čovek nikada ne bi dobio priliku da se iskupi i zauvek bi ostao grešan. Da je bilo tako, plan upravljanja za šest hiljada godina zaustavio bi se u Doba zakona, a Doba zakona bi se produžilo za šest hiljada godina. Ljudski gresi bi postali samo još brojniji i teži, a stvaranje ljudskog roda pokazalo bi se kao uzaludno. Ljudi bi jedino bili u stanju da služe Jahveu prema zakonu, ali bi njihovi gresi nadmašili grehe prvostvorenih ljudi. Što je Isus više voleo ljudski rod, opraštajući mu grehe i donoseći mu dovoljno milosti i dobrote, to je ljudski rod sve više sticao pravo da ga Isus spasi, da se nazove izgubljenom jagnjadi za čije je iskupljenje Isus platio visoku cenu. U ovo delo Sotona nije mogao da se upliće, jer se Isus prema Svojim sledbenicima odnosio kao što se brižna majka ophodi prema detetu na svojim nedrima. On se na njih nije ljutio niti ih je prezirao, već ih je neprestano tešio; nikada se na njih nije razbesneo, već je prema njihovim gresima bio trpeljiv, praveći se da ne vidi njihovu glupost i neznanje, čak do te mere da je govorio: „Oprosti drugima sedamdeset puta sedam puta.“ Tako je On Svojim srcem preobrazio srca drugih i samo tako su ljudi kroz Njegovu trpeljivost dobili oproštaj za svoje grehe.

Iako je u Svom ovaploćenju Isus bio potpuno lišen emocija, uvek je tešio Svoje sledbenike, opskrbljivao ih, pomagao im i podržavao ih. Koliko god posla da je obavio ili koliko god patnje da je podneo, pred ljude nikad nije postavljao preterane zahteve, već je prema njihovim gresima uvek bio strpljiv i trpeljiv, pa su ga ljudi u Doba blagodati od milošte nazivali „nežni Spasitelj Isus“. Za ljude iz tog vremena – za sve ljude – ono što je Isus imao i ono što je On bio, jesu milost i dobrota. Nikada nije pamtio ljudske grehe, a Njegovo ophođenje prema ljudima nikada nije počivalo na njihovim prestupima. Budući da je to bilo drugačije doba, On je ljudima darivao obilje hrane tako da mogu da jedu do mile volje. Uz blagodati se ophodio prema svim Svojim sledbenicima, isceljivao je bolesne, izgonio demone, vaskrsavao mrtve. Ne bi li ljudi poverovali u Njega i uvideli da je sve ono što je radio učinjeno usrdno i iskreno, otišao je toliko daleko da je vaskrsao leš koji trune, kako bi im pokazao da u Njegovim rukama čak i mrtvi mogu da ožive. Na taj način ćutke je trpeo i među njima širio Svoje delo iskupljenja. Čak i pre nego što je bio prikovan za krst, Isus je na Sebe već preuzeo ljudske grehe, podnoseći Svoju žrtvu za greh ljudskog roda. I pre nego što je razapet, On je otvorio put ka krstu ne bi li iskupio ljudski rod. Na kraju je bio prikovan za krst, žrtvujući sebe radi krsta, a ljudskom rodu je darovao svu Svoju milost, dobrotu i svetost. Prema ljudima je uvek bio trpeljiv, nikad osvetoljubiv, opraštajući im grehe, podstičući ih na pokajanje i učeći ih da imaju strpljenje, uzdržanost i ljubav, da pođu Njegovim stopama i da sebe žrtvuju za krst. Njegova ljubav prema braći i sestrama nadilazila je Njegovu ljubav prema Mariji. Dela koja je činio počivala su na načelu isceljenja bolesnih i isterivanja demona, a sve zarad Njegovog iskupljenja. Kud god da je pošao, uz blagodati se ophodio prema svim Svojim sledbenicima. Siromahe je činio bogatima, hromima je omogućio da prohodaju, slepima da progledaju, a gluvima da pročuju. Čak i one najneuglednije, siromašne, grešnike pozivao je da sa Njim sede za istim stolom, nikad ih ne izbegavajući, već uvek sa strpljenjem, čak i uz reči: Kad pastir od stotinu ovaca izgubi jednu, ostaviće za sobom onih devedeset i devet da potraži tu jednu zalutalu ovcu, a nakon što je pronađe silno će se tome obradovati. Voleo je Svoje sledbenike baš kao što ovca voli svoju jagnjad. Iako su u Njegovim očima bili nerazumni, neznalice i grešnici, a uz to i najskromniji članovi društva, On je ove grešnike – ljude od kojih su drugi zazirali – smatrao zenicom Svoga oka. Pošto im je ukazao Svoju naklonost, za njih je dao i Svoj život, baš kao što se na oltar prinosi jagnje. Među njima se kretao poput njihovog sluge, dozvoljavajući im da ga iskoriste i da ga zakolju, pokorivši im se bezuslovno. Za Svoje sledbenike on je bio nežni Spasitelj Isus, međutim, prema farisejima, koji su sa visine ljudima držali propovedi, On nije pokazivao milost i dobrotu, već gnušanje i ozlojeđenost. Među farisejima nije mnogo delao, već im je samo povremeno držao propovedi i prekorevao ih; nije se kretao među njima da obavlja delo iskupljenja, niti je prikazivao znamenja i čuda. Svu Svoju milost i dobrotu darivao je Svojim sledbenicima, podnoseći radi ovih grešnika sve do samog kraja, kada je prikovan za krst, i trpeći svako poniženje sve dok u potpunosti nije iskupio ceo ljudski rod. Ovo predstavlja sveukupnost Njegovog dela.

Da nije bilo Isusovog iskupljenja ljudi bi zauvek živeli u grehu prerastajući u grešno potomstvo, potomstvo demona. Da se tako nastavilo, ceo svet bi postao stanište Sotone, mesto u kome on obitava. Delo iskupljenja je, međutim, zahtevalo ispoljavanje milosti i dobrote prema ljudskom rodu; samo je na taj način ljudski rod mogao primiti oproštaj i konačno steći pravo da bude upotpunjen i sasvim zadobijen od Boga. Bez ove faze dela, plan upravljanja za šest hiljada godina ne bi mogao da se ostvari. Da Isus nije bio razapet, da je samo isceljivao bolesne i isterivao demone, ljudima njihovi gresi ne bi mogli u potpunosti da budu oprošteni. Za tri i po godine koje je Isus proveo obavljajući Svoje delo na zemlji, dovršio je samo polovinu Svog dela iskupljenja; zatim je, time što je prikovan za krst i što je postao oličenje grešnog tela, time što je predat zlikovcu, dovršio delo raspeća i zagospodario sudbinom ljudskog roda. Tek nakon što je predat u ruke Sotoni, On je iskupio ljudski rod. Trideset tri i po godine proveo je na zemlji u stradanju, ismevan, oklevetan i napušten, do te mere da čak nije imao gde da spusti glavu, gde da se odmori, da bi kasnije bio i razapet, celim Svojim bićem – Svojim svetim i nedužnim telom – prikovan za krst. Izdržao je svaku moguću patnju. Vlastodršci su Mu se rugali i bičevali Ga, a vojnici su mu čak pljuvali u lice; ipak, On je izdržao do kraja ne pustivši ni glasa, pokoravajući se bezuslovno sve do same smrti, nakon čega je iskupio ceo ljudski rod. Tek tada je mogao da počine. Delo koje je Isus obavio predstavlja samo Doba blagodati; ono ne predstavlja Doba zakona, niti je zamena za delo poslednjih dana. To je suština Isusovog dela iz Doba blagodati, drugog po redu doba kroz koje je ljudski rod prošao – koje se još naziva i Dobom iskupljenja.