I

Bog mrzi čoveka jer je čovek neprijateljski nastrojen prema Njemu, ali se u Njegovom srcu, Njegova briga, pažnja i milosrđe prema ljudskom rodu nikada ne menjaju. Iako je uništio čovečanstvo, Njegovo srce ostaje isto. Kada je čovečanstvo puno iskvarenosti i buntovno prema Bogu do ozbiljne mere, Bog mora da uništi to čovečanstvo, zbog Svoje naravi i Svoje suštine, i u skladu sa Svojim načelima. Ipak zbog Svoje suštine On i dalje sažaljeva ljudski rod i čak želi da ga na razne načine povrati, ne bi li nastavio da živi. Čovek se, pak, suprotstavlja Bogu, nastavlja da se buni protiv Njega i odbija da prihvati Božje spasenje; odnosno, čovek odbija da prihvati Božje dobre namere − ma koliko da ga Bog doziva, podseća, opskrbljuje, pomaže mu ili ga toleriše, čovek to ne razume niti ceni, niti na to obraća pažnju.

II

U Svom bolu, Bog i dalje ne zaboravlja da čoveku pruži Svoju maksimalnu toleranciju, čekajući da se čovek vrati na pravi put. Pošto dostigne Svoju granicu, On bez ikakvog oklevanja čini ono što mora da učini. Drugim rečima, postoji određeni period i proces od trenutka kada Bog planira da uništi čovečanstvo do formalnog početka Njegovog dela uništenja ljudskog roda. Ovaj proces postoji sa svrhom da omogući čoveku da se vrati na pravi put i to je poslednja šansa koju mu Bog daje. Dakle, u ovom periodu pre uništenja čovečanstva, Bog obavlja obimno delo podsećanja i podsticanja. Bez obzira na to koliki su bol i tuga u Njegovom srcu, On nastavlja da ulaže Svoju brigu, staranje i obilno milosrđe u čovečanstvo. Iz toga vidimo da je Božja ljubav prema čoveku prava i da to nisu samo puke reči. Ona je stvarna, opipljiva i spoznatljiva.

iz knjige „Reč”, 2. tom, „O spoznaji Boga”, „Božje delo, Božja narav i Sȃm Bog I”