Narav Božja je tema koja svima deluje jako apstraktno i koju, štaviše, nije lako prihvatiti, jer se Njegova narav razlikuje od ličnosti ljudskog bića. Bog takođe ima Svoja osećanja radosti, besa, tuge i sreće, ali se ta osećanja razlikuju od ljudskih emocija. Sȃm Bog poseduje vlastitu svojinu i biće. Sve što On izražava i otkriva predstavlja Njegovu sopstvenu suštinu i Njegov vlastiti identitet. Ova svojina i ovo biće, kao i ova suština i ovaj identitet, jesu stvari koje ne može da zameni nijedan čovek. Njegova narav obuhvata Njegovu ljubav prema ljudskom rodu, utehu za ljudski rod, mržnju prema ljudskom rodu i, ponajviše, temeljno razumevanje ljudskog roda. Čovekova ličnost, međutim, može da obuhvata osećanja radosti i živahnosti, a i bezosećanje. Narav Božja je ona narav koju poseduje Suveren svih stvari i živih bića; to je narav koju poseduje Gospod stvorenog. Njegova narav predstavlja čestitost, moć, plemenitost, veličanstvo i, iznad svega, nadmoć. Njegova narav je simbol autoriteta, simbol svega što je pravedno, simbol svega što je lepo i dobro. Štaviše, Njegova narav je simbol nesavladivosti kad prete napadi i pobeda tame i sile neprijateljske, simbol je nesavladivosti kad prete uvrede (i neprihvatanja uvreda) od strane bilo kog stvorenog bića. Njegova narav je simbol najviše sile. Nijedna osoba ili osobe ne mogu niti smeju da ometaju Njegovo delo ili Njegovu narav. Čovekova ličnost, pak, samo je puki simbol blage nadmoći čoveka nad zverima. Čovek, sam po sebi, nema vlast, nema samostalnost, kao ni mogućnost da prevaziđe sebe, već je po svojoj suštini onaj koji se kukavički prepušta na milost i nemilost svih vrsta ljudi, događaja i stvari. Radost Božja nastaje usled postojanja i pojave pravde i svetla, zbog uništenja tame i zla. On uživa u donošenju svetlosti i lepog života čovečanstvu. Njegova radost je pravedna radost, simbol postojanja svega pozitivnog i, ponajviše, simbol sreće. Gnev Božji nastaje zbog štete koju postojanje nepravde i ometanje koje od nje potiče izaziva Njegovom čovečanstvu, zbog postojanja zla i tame, zbog postojanja stvari koje proteruju istinu i ponajviše, zbog postojanja stvari koje se protive onome što je dobro i lepo. Njegov gnev je simbol prestanka postojanja svih negativnih stvari, i povrh toga, simbol Njegove svetosti. On tuguje zbog čovečanstva, u koje On polaže nadu, ali koje je zapalo u tamu, a to je zato što delo koje On čini nad čovekom ne udovoljava Njegovim namerama, jer čovečanstvo koje On voli ne može celo da živi u svetlosti. On oseća tugu zbog nedužnog čovečanstva, zbog poštenog ali neukog čoveka, i zbog čoveka koji je dobar ali koji nema sopstvene stavove. Njegova tuga je simbol Njegove dobrote i Njegove milosti, simbol lepote i ljubaznosti. Njegova sreća, naravno, potiče od Njegove pobede nad neprijateljima i od zadobijanja čovekove poštene namere. Povrh toga, ona proizlazi iz proterivanja i uništavanja svih neprijateljskih sila, i iz lepog i mirnog života koje čovečanstvo dobija. Sreća Božja je drugačija od radosti čovečje; ona, za razliku od nje, podseća na ubiranje zrelih plodova, osećaj veći čak i od radosti. Njegova sreća je simbol čovečanstva koje se, od sada pa zanavek, oslobađa patnje i simbol ulaska čovečanstva u svet prepun svetlosti. Sa druge strane, kod čoveka se sve emocije javljaju zarad njegovih sopstvenih interesa, a ne zbog pravde, svetlosti ili nečega što je lepo, a ponajmanje zbog blagodati koju daruje Nebo. Čovekove emocije su sebične i pripadaju svetu tame. One se ne javljaju zarad volje, a još manje zbog plana Božjeg, pa se stoga o čoveku i o Bogu nikada ne može govoriti istim terminima. Bog je večno nadmoćan i častan, dok je čovek večito podao i bezvredan. To je zato što se Bog večno žrtvuje i posvećuje Sebe čovečanstvu, dok čovek večito traži i trudi se samo zarad sebe; Bog se večno muči zarad opstanka čovečanstva, dok čovek nikada ničim ne doprinosi pravdi niti svetlosti, a čak i ako čovek izvesno vreme ulaže neki trud, on ne može da izdrži nijedan udarac, jer taj čovekov trud je uvek zarad njega samog, a ne zarad drugih. Čovek je večito sebičan, Bog je večno nesebičan; Bog je izvor svega pravednog, dobrog i lepog, a čovek je taj koji nasleđuje i izražava svu ružnoću i zlo. Bog nikada neće promeniti Svoju suštinu pravde i lepote, dok je čovek kadar da u svakom trenutku i u svakoj situaciji izda pravdu i udalji se od Boga.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Veoma je važno razumeti Božju narav”