Čovek razume mali deo današnjeg dela i dela budućnosti, ali ne razume odredište u koje će ljudski rod zakoračiti. Kao stvorenje, čovek treba da obavlja dužnost stvorenja: čovek treba da sledi Boga u svemu što On čini; vi treba da postupite onako kako vam Ja kažem. Ti ne umeš samostalno da upravljaš stvarima, niti imaš kontrolu nad sobom; sve mora biti prepušteno promisli Božjoj i sve je u Njegovim rukama. Ako bi delo Božje pružilo čoveku kraj, jedno divno odredište, ispred vremena, i ako bi Bog to koristio da podstakne čoveka i tako postigne da Ga čovek sledi – ako bi napravio dogovor sa čovekom – onda to ne bi bilo osvajanje, niti bi to bio rad na čovekovom životu. Kada bi Bog koristio čovekov kraj da bi ga kontrolisao i zadobio njegovo srce, On time ne bi usavršavao čoveka, niti bi bio u stanju da zadobije čoveka, već bi umesto toga koristio odredište da bi ga kontrolisao. Čovekova najveća briga je gde će u budućnosti završiti, koje mu je konačno odredište i da li može nečemu dobrom da se nada. Ako bi tokom dela osvajanja čoveku bila data lepa nada i ako bi mu, pre osvajanja čoveka, bilo navedeno tačno odredište za kojim treba da traga, ne samo da osvajanje čoveka tada ne bi postiglo svoje dejstvo, već bi se to odrazilo i na dejstvo dela osvajanja. Drugim rečima, delo osvajanja postiže svoje dejstvo time što oduzima čovekovu sudbinu i izglede i sudi čovekovoj buntovnoj naravi i grdi je. To se ne postiže u dogovoru s čovekom, to jest, time što se čoveku daju blagoslovi i blagodat, već otkrivanjem čovekove odanosti tako što mu se oduzima „sloboda“ i uništavaju njegovi izgledi. To je suština dela osvajanja. Kada bi čoveku na samom početku bila data lepa nada, a tek potom usledilo delo grdnje i suda, čovek bi tada ovu grdnju i sud prihvatio na temelju svojih izgleda, pa bezuslovna poslušnost i obožavanje Stvoritelja od strane svih Njegovih stvorenja na kraju ne bi bili postignuti; postojala bi samo slepa, neuka poslušnost ili bi u suprotnom čovek slepo ispostavljao zahteve Bogu, te bi bilo nemoguće u potpunosti osvojiti čovekovo srce. Shodno tome, bilo bi nemoguće da takvo delo osvajanja zadobije čoveka ili, povrh toga, da svedoči o Bogu. Takva stvorenja ne bi bila u stanju da izvršavaju svoju dužnost i samo bi se nagađala s Bogom; to ne bi bilo osvajanje, već udeljivanje milosti i blagoslova. Najveći čovekov problem je u tome što on ne razmišlja ni o čemu drugom osim o svojoj sudbini i izgledima i idealizuje ih. Čovek traga za Bogom zarad svoje sudbine i izgleda; on Boga ne poštuje zbog svoje ljubavi prema Njemu. Prema tome, prilikom osvajanja čoveka mora doći do obračunavanja sa čovekovim sebičlukom, pohlepom i onim stvarima koje predstavljaju najveću prepreku njegovom poštovanju Boga, a time i do njihovog otklanjanja. Time će se postići dejstvo osvajanja čoveka. Shodno tome, u prvim etapama osvajanja čoveka neophodno je pročistiti čovekove neobuzdane ambicije i najkobnije slabosti i time otkriti čovekovu ljubav prema Bogu i promeniti njegovu spoznaju ljudskog života, njegovo viđenje Boga i smisao njegovog postojanja. Na taj način je čovekova ljubav prema Bogu očišćena, što znači da je čovekovo srce osvojeno. Međutim, u Božjem stavu prema svim stvorenjima, Bog ne osvaja samo radi osvajanja; već On osvaja da bi zadobio čoveka, radi Svoje sopstvene slave i da bi obnovio najstariji, prvobitni izgled čoveka. Ako bi osvajao samo radi osvajanja, tada bi značaj dela osvajanja bio izgubljen. Drugim rečima, ako bi posle osvajanja čoveka Bog digao ruke od čoveka i ne bi više obraćao pažnju na čovekov život ili smrt, onda se to ne bi moglo nazvati upravljanjem ljudskim rodom, niti bi osvajanje čoveka bilo zarad njegovog spasenja. Samo se zadobijanje čoveka posle njegovog osvajanja i njegov konačni dolazak na divno odredište nalaze u središtu celokupnog dela spasenja i jedino se time može postići cilj čovekovog spasenja. Drugim rečima, samo čovekov dolazak do divnog odredišta i njegov počinak su izgledi koje sva bića treba da poseduju i delo koje treba da obavi Stvoritelj. Ako bi čovek obavljao ovo delo, ono bi bilo isuviše ograničeno: odvelo bi čoveka do određene tačke, ali ne bi bilo u stanju da ga odvede do večnog odredišta. Čovek nije u stanju da odlučuje o ljudskoj sudbini, niti je, štaviše, u stanju da se pobrine za ljudske izglede i buduće odredište. Međutim, delo koje obavlja Bog je drugačije. Budući da je On stvorio čoveka, On ga vodi; budući da On spasava čoveka, On će ga sasvim spasti i potpuno zadobiti; budući da On vodi čoveka, On će ga dovesti do odgovarajućeg odredišta; a budući da je On stvorio čoveka i da njime upravlja, On mora da preuzme odgovornost za čovekovu sudbinu i izglede. Upravo to je delo koje obavlja Stvoritelj. Iako se delo osvajanja postiže pročišćenjem čoveka od njegovih izgleda, čovek na kraju mora biti doveden do odgovarajućeg odredišta koje mu je Bog pripremio. Upravo zato što Bog radi na čoveku, čovek ima odredište i sudbina mu je obezbeđena. Kada se kaže odgovarajuće odredište, ovde se ne misli na čovekove nade i izglede koji su pročišćeni u prošlim vremenima; to su dve različite stvari. Stvari kojima se čovek nada i koje traži jesu žudnje koje proističu iz njegovog traganja za neumerenim potrebama tela, a ne odredište koje pripada čoveku. Međutim, Bog je za čoveka pripremio blagoslove i obećanja koja će pripasti čoveku nakon što bude bio pročišćen, koje je Bog pripremio za čoveka nakon što je stvorio svet i koji nisu ukaljani čovekovim izborima, predstavama, maštanjima ili telom. Ovo odredište nije pripremljeno za određenu osobu, već je mesto počinka čitavog ljudskog roda. Dakle, ovo odredište je najprikladnije odredište za ljudski rod.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Obnavljanje čovekovog normalnog života i njegovo dovođenje do divnog odredišta“