Među ljudima prvobitno nije bilo porodica; postojali su samo muškarac i žena – dve različite vrste ljudskih bića. Nije bilo ni država, a kamoli porodica; međutim, kao posledica iskvarenosti čovečanstva, svakojaki ljudi su se okupljali u pojedinačne klanove, koji su kasnije prerasli u države i etničke grupe. Te države i etničke grupe bile su sačinjene od malih pojedinačnih porodica, te su, na taj način, svakovrsni ljudi razdeljeni na razne rase, prema različitim jezicima i granicama. U stvari, ma koliko rasa da postoji na svetu, čovečanstvo ima samo jednog pretka. U početku su postojale samo dve vrste ljudi i to su bili muškarci i žene. Međutim, usled odvijanja Božjeg dela, kretanja istorije i geografskih promena, ove dve vrste ljudi su se, u različitom stepenu, razvile u više vrsta ljudi. U osnovi, bez obzira na to od koliko je rasa čovečanstvo sačinjeno, celo čovečanstvo je i dalje Božja tvorevina. Ma kojoj rasi da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorena bića; svi su oni potomci Adama i Eve. Iako nisu stvoreni Božjim rukama, oni su potomci Adama i Eve, koje je Bog lično stvorio. Ma kojoj vrsti bića da pripadaju, svi ljudi su Njegova stvorenja; pošto pripadaju ljudskom rodu koji je stvorio Bog, njihovo odredište je ono koje čovečanstvo treba da ima, a podeljeni su prema pravilima pomoću kojih se ljudi organizuju. Drugim rečima, svi zlotvori i svi oni koji čine pravedna dela su, na kraju krajeva, stvorena bića. Stvorena bića koja čine zlo će na kraju biti uništena, dok će stvorena bića koja čine pravedna dela opstati. Ovo je najprikladnije uređenje za ove dve vrste stvorenih bića. Zlotvori zbog svog buntovništva ne mogu poreći da ih je, iako su Božja stvorena bića, Sotona ugrabio, te da stoga ne mogu biti spaseni. Na osnovu činjenice da će opstati, stvorenja koja se pravedno ponašaju ne mogu poreći da su stvorena od Boga, ali da su ipak primila spasenje nakon što ih je Sotona iskvario. Zlotvori su stvorena bića koja su buntovna prema Bogu; to su stvorena bića koja ne mogu biti spasena i koja je Sotona već u potpunosti zarobio. Ljudi koji čine zlo takođe su ljudi; to su ljudi koji su do krajnosti iskvareni i koji ne mogu biti spaseni. Baš kao što i oni pripadaju stvorenim bićima, ljudi pravednog ponašanja takođe su iskvareni, ali to su ljudi koji su voljni da se oslobode svoje iskvarene naravi i koji su postali sposobni da se potčine Bogu. Ljudi pravednog ponašanja ne kipe od pravednosti; umesto toga, primili su spasenje i oslobodili se svoje iskvarene naravi; oni mogu da se potčine Bogu. Oni će na kraju čvrsto stajati, iako to ne znači da ih Sotona nikada nije iskvario. Po završetku Božjeg dela, među svim stvorenim bićima biće onih koji će biti uništeni i onih koji će opstati. To je neumitni trend Njegovog dela upravljanja; to niko ne može da porekne. Zlotvorima neće biti dozvoljeno da opstanu; oni koji se potčine Bogu i slede Ga do kraja sigurno će opstati. Pošto je ovo delo upravljanja čovečanstvom, biće onih koji će ostati i onih koji će biti eliminisani. To su različiti ishodi za različite tipove ljudi i to su najprikladnija uređenja za stvorena bića. Konačan Božji plan za čovečanstvo jeste da ga podeli cepanjem porodica, slamanjem etničkih grupa i brisanjem granica među nacijama, čime će nastati uređenje bez porodica i državnih granica, jer ljudi, na kraju krajeva, potiču od jednog pretka i Božja su stvorena bića. Ukratko, sva stvorena bića koja čine zlo biće uništena, dok će stvorena bića koja se pokoravaju Bogu opstati. Na taj način, u nastupajućem vremenu počinka neće više biti porodica ni država, a naročito neće biti etničkih grupa; ova vrsta čovečanstva biće najsvetija vrsta čovečanstva. Prvobitno su Adam i Eva stvoreni zato da bi čovečanstvo moglo da brine o svemu na zemlji; ljudi su prvobitno bili gospodari svih stvari. Prilikom stvaranja ljudskih bića, Jahveova namera bila je da im dozvoli da egzistiraju na zemlji i da se brinu za sve na njoj, jer čovečanstvo u početku nije bilo iskvareno, niti je bilo u stanju da čini zlo. Međutim, nakon što su postali iskvareni, ljudi više nisu bili čuvari svih stvari. Svrha Božjeg spasenja jeste da obnovi ovu funkciju čovečanstva, da obnovi čovekov prvobitni razum i njegovu prvobitnu pokornost; čovečanstvo u počinku odražavaće upravo onaj rezultat za koji se Bog nada da će ga Svojim delom spasenja ostvariti. Mada to više neće biti život kakav je bio u Edenskom vrtu, njegova suština biće ista; čovečanstvo samo više neće posedovati svoju raniju neiskvarenost, već će to biti čovečanstvo koje je bilo iskvareno i zatim primilo spasenje. Ovi ljudi, koji su primili spasenje, ući će na kraju (to jest, nakon što Božje delo bude obavljeno) u počinak. Isto tako, ishodi onih koji će biti kažnjeni takođe će se potpuno razotkriti na kraju, a oni će biti uništeni tek nakon što se Božje delo dovrši. Drugim rečima, po završetku Njegovog dela biće razotkriveni svi zlotvori, kao i svi koji su spaseni, jer će se delo razotkrivanja ljudi svih vrsta (bilo da su zlotvori ili pripadaju onima koji su spaseni) obaviti nad svima istovremeno. Zlotvori će biti eliminisani, a istovremeno će biti razotkriveni oni kojima je dozvoljeno da ostanu. Dakle, ishodi svih tipova ljudi biće razotkriveni u isto vreme. Grupi ljudi kojima je podario spasenje Bog neće dozvoliti ulazak u počinak, pre nego što zlotvore odvoji na stranu da bi im, malo po malo, sudio i kažnjavao ih; to ne bi bilo u skladu sa činjenicama. Kada zlotvori budu uništeni i kad oni koji mogu da opstanu uđu u počinak, Božje delo širom vaseljene biće dovršeno. Među onima koji primaju blagoslove i onima koji trpe nesreću neće biti nikakvog prioriteta; oni koji prime blagoslove živeće večno, dok će oni koji trpe nesreću zauvek nastradati. Ova dva koraka Božjeg dela biće obavljena istovremeno. Upravo zbog postojanja buntovnih ljudi razotkriće se pravednost onih koji se potčinjavaju, a upravo zato što ima onih koji su primili blagoslove razotkriće se nesreća koju su zlotvori pretrpeli zbog svog zlog ponašanja. Da Bog nije razotkrio zlotvore, onda ljudi koji se iskreno potčinjavaju Bogu nikad ne bi ugledali svetlo dana; da one koji Mu se potčinjavaju Bog nije odveo na prikladno odredište, onda oni koji su buntovni prema Bogu ne bi mogli da dobiju zasluženu odmazdu. Ovo je proces Božjeg dela. Da On nije obavio ovo delo kažnjavanja zla i nagrađivanja dobra, stvorena bića nikad ne bi mogla da zakorače u svoja odgovarajuća odredišta. Kad čovečanstvo bude ušlo u počinak, zlotvori će biti uništeni i čitavo će čovečanstvo biti na pravom putu; svi tipovi ljudi biće sa svojom vrstom, shodno funkcijama koje treba da obavljaju. Samo će ovo biti dan počinka čovečanstva, biće to neumitni trend razvoja čovečanstva, a veliko i konačno dostignuće Božje biće dovršeno tek kad čovečanstvo uđe u počinak; to će biti završna etapa Njegovog dela. Ovim će delom biti okončan sav dekadentni život čovečanstva, kao i život iskvarenog čovečanstva. Ljudi će tada zakoračiti u novo carstvo. Mada će svi ljudi živeti u telu, suština ovog života bitno će se razlikovati od suštine života iskvarenog čovečanstva. Značaj ovog postojanja takođe se razlikuje od značaja postojanja iskvarenog čovečanstva. Iako to neće biti život neke nove vrste ljudi, može se reći će to biti život ljudi koji su primili spasenje, kao i život u kojem su iznova zadobijeni ljudskost i razum. To su ljudi koji su nekad bili buntovni prema Bogu, ljudi koje je Bog osvojio, a potom i spasao; to su ljudi koji su Boga osramotili, a kasnije svedočili za Njega. Nakon što prođu Njegovu proveru i opstanu, njihovo će postojanje imati više smisla od svih drugih; oni su ljudi koji su o Bogu svedočili pred Sotonom i ljudi sposobni za život. Oni koji će biti uništeni jesu oni koji ne mogu da svedoče o Bogu i koji nisu sposobni da nastave da žive. Njihovo uništenje biće rezultat njihovog zlog ponašanja, a takvo uništenje je njihovo najbolje odredište. U budućnosti, kad čovečanstvo zakorači u prelepo carstvo, neće biti nikakvih odnosa između muža i žene, oca i kćeri, niti između majke i sina, o kojima ljudi maštaju da će ih pronaći. U to vreme, svaki će čovek slediti svoju vrstu, a porodice će već biti rasturene. Pretrpevši potpuni neuspeh, Sotona više nikad neće remetiti čovečanstvo, a ljudi više neće imati iskvarenu sotonsku narav. Svi oni buntovni ljudi već će biti uništeni i preostaće samo oni koji se potčinjavaju. Vrlo malo porodica će, kao takve, ostati netaknute; kako bi fizički odnosi mogli i dalje da postoje? Čovekov prethodni telesni život biće potpuno zabranjen; kako bi onda mogli da postoje fizički odnosi među ljudima? Bez iskvarene sotonske naravi, ljudski život neće više biti onaj stari život iz prošlosti, već novi život. Roditelji će izgubiti decu, a deca roditelje. Muževi će izgubiti žene, a žene muževe. U ovom trenutku, fizički odnosi između ljudi postoje, ali oni više neće postojati kad svi budu ušli u počinak. Samo ova vrsta ljudi posedovaće pravednost i svetost; samo ova vrsta ljudi može da se klanja Bogu.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Bog i čovek će zajedno ući u počinak”