U praksi, pridržavanje zapovesti treba da bude povezano sa sprovođenjem istine u delo. Dok se pridržavamo zapovesti, moramo primenjivati istinu. Kada primenjujemo istinu, ne smemo kršiti načela zapovesti, niti se protiviti zapovestima; moraš učiniti sve što Bog zahteva od tebe. Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine su međusobno povezane, a ne protivrečne aktivnosti. Što više primenjuješ istinu, sve si sposobniji da se držiš suštine zapovesti. Što više primenjuješ istinu, to ćeš bolje razumeti Božju reč onako kako je izražena u zapovestima. Primenjivanje istine i pridržavanje zapovesti nisu protivrečne radnje – one su međusobno povezane. U početku, tek pošto je čovek počeo da se pridržava zapovesti, mogao je primenjivati istinu i dostići prosvetljenje od Duha Svetoga, ali to nije bila prvobitna Božja namera. Bog zahteva od tebe da Ga svim srcem obožavaš, a ne samo da se dobro ponašaš. Međutim, ti se moraš držati zapovesti, barem površno. Postepeno, kroz iskustvo, nakon što steknu jasnije razumevanje Boga, ljudi će prestati da se bune protiv Njega i da mu se opiru, i više neće nimalo sumnjati u Njegovo delo. Samo tako ljudi mogu da se drže suštine zapovesti. Prema tome, isključivo pridržavanje zapovesti, bez primenjivanja istine, neefikasno je i ne predstavlja istinito obožavanje Boga, jer ti još nisi dostigao pravi rast. Pridržavanje zapovesti bez istine znači samo strogo pridržavanje pravila. Pri takvom postupanju, zapovesti bi postale tvoj zakon koji ti ne bi pomogao da rasteš u životu. Naprotiv, one bi postale tvoje breme, i vezale bi te čvrsto kao zakoni Starog Zaveta, uzrokujući da izgubiš prisustvo Svetog Duha. Dakle, samo primenjivanjem istine možeš se delotvorno pridržavati zapovesti, a pridržavaš se zapovesti da bi primenjivao istinu. U procesu pridržavanja zapovesti, još više istina ćeš sprovesti u delo, a primenjivanjem istine steći ćeš još dublje razumevanje šta zapovesti zapravo znače. Svrha i smisao koji stoje iza Božjeg zahteva da se čovek pridržava zapovesti nije samo u tome da čoveka navede da sledi pravila, kako on možda umišlja; to više ima veze sa njegovim život-ulaskom. Stepen tvog rasta u životu diktira stepen do kojeg ćeš biti u stanju da se pridržavaš zapovesti. Iako su zapovesti namenjene čoveku da bi ih se držao, njihova suština postaje očigledna tek kroz čovekovo životno iskustvo. Većina ljudi pretpostavlja da valjano pridržavanje zapovesti znači da su one „potpuno pripremljene, a sve što ostaje da se uradi jeste da ih ljudi slede”. Ovo je ekstravagantna vrsta ideje i nije u skladu sa Božjom namerom. Oni koji govore takve stvari ne žele da napreduju, i žude za telom. To je besmislica! To nije u skladu sa stvarnošću! Nije Božja namera samo da se primenjuje istina bez stvarnog pridržavanja zapovesti. Oni koji to rade su bogalji; oni su kao ljudi kojima nedostaje noga. Jednostavno se pridržavati zapovesti kao da se pridržavamo pravila, a da ipak ne posedujemo istinu – ni to nije u stanju da udovolji Božjoj nameri; kao oni kojima nedostaje oko, tako i ljudi koji to rade pate od nekog oblika invaliditeta. Može se reći da, ako se valjano držiš zapovesti i stekneš jasno razumevanje praktičnog Boga, onda ćeš posedovati istinu; relativno govoreći, steći ćeš pravi rast. Ako primenjuješ istinu koju treba da primenjuješ, ujedno ćeš se pridržavati i zapovesti, a ove dve stvari nisu u suprotnosti jedna sa drugom. Primenjivanje istine i pridržavanje zapovesti su dva sistema i oba su integralni delovi životnog iskustva pojedinca. Iskustvo pojedinca treba da integriše pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine, a ne da ih razdvaja. Međutim, postoje i razlike i veze između ove dve stvari.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Pridržavanje zapovesti i primenjivanje istine”