Da bi se ponovo vratili u stanje normalnog čoveka, odnosno, da bi postigli normalnu ljudskost, ljudi ne mogu samo svojim rečima ugađati Bogu. Oni time samo štete sebi, a to ne koristi njihovom ulasku ili preobražaju. Stoga, da bi postigli preobražaj, ljudi moraju da vežbaju malo po malo. Moraju da ulaze polako, da traže i istražuju malo po malo, da uđu iz pozitivnog stava i da žive praktičnim životom istine; životom sveca. Nakon toga, stvarne stvari, stvarni događaji i stvarno okruženje omogućavaju ljudima da se praktično obučavaju. Od ljudi se uopšte ne traži da laskaju; umesto toga, oni treba da se obučavaju u stvarnom okruženju. Ljudi prvo shvate da su lošeg kova, a onda normalno jedu i piju Božje reči, i normalno ulaze i vežbaju; samo na taj način oni mogu da steknu stvarnost, a to je način kako ulazak može da se ostvari još brže. Da bi se ljudi preobrazili, mora biti neke praktičnosti; moraju da vežbaju sa stvarnim stvarima, stvarnim događajima i stvarnim okruženjem. Može li čovek ostvariti istinsku obuku oslanjajući se samo na crkveni život? Da li bi ljudi na ovaj način mogli da uđu u stvarnost? Ne! Ako ljudi nisu u stanju da uđu u stvarni život, onda nisu u stanju da preobraze svoj stari stil života, niti načine obavljanja stvari. Razlog ovome nije sasvim u lenjosti ljudi, ni u visokom stepenu zavisnosti, već je pre u tome što ljudi jednostavno nemaju kapacitet za život i, štaviše, ne razumeju Božje merilo kada je u pitanju obličje normalnog čoveka. U prošlosti su ljudi uvek pričali, govorili, sporazumevali se – i čak su postajali „govornici” – ali niko od njih nije tražio preobražaj svoje životne naravi; umesto toga, slepo su tražili dubokoumne teorije. Dakle, ljudi današnjice moraju da promene ovaj religiozni stil verovanja u Boga u svojim životima. Moraju ući u praksu, usredsređeni na jedan događaj, jednu stvar, jednu osobu. Moraju to da rade usredsređeno – samo tada mogu postići rezultate. Preobražaj ljudi počinje promenom njihove suštine. Delo mora biti usmereno na suštinu ljudi, na njihov život, kao i na njihovu lenjost, zavisnost i ropstvo – samo tako se oni mogu preobraziti.

Iako crkveni život može dati rezultate u nekim oblastima, ipak je ključno da stvarni život može da transformiše ljude. Nečija stara priroda ne može se preobraziti bez stvarnog života. Uzmimo, na primer, delo Isusa tokom Doba blagodati. Kada je Isus ukinuo prethodne zakone i uspostavio zapovesti novog doba, govorio je služeći se faktičkim primerima iz stvarnog života. Dok je Isus na Šabat vodio Svoje učenike kroz žitno polje, Njegovi učenici su ogladneli i čupali su klasje pšenice da bi jeli. Fariseji su to videli i rekli im da se ne pridržavaju Šabata. Takođe su rekli da ljudima nije dozvoljeno da spasavaju telad koja su na Šabat upala u jamu, što znači da se nikakav posao ne sme obavljati tokom Šabata. Isus je naveo ove događaje da bi postepeno obznanio zapovesti novog doba. U to vreme, koristio je mnoge praktične stvari da bi ljudima pomogao da razumeju i da se preobraze. Ovo je princip po kojem Sveti Duh vrši Svoje delo, i to je jedini način koji može da preobrazi ljude. Bez praktičnih stvari, ljudi mogu da steknu samo teorijsko i intelektualno razumevanje – to nije efikasan put do preobražaja. Kako se onda kroz obuku stiču mudrost i uvid? Mogu li ljudi steći mudrost i uvid samo slušanjem, čitanjem i unapređenjem svog znanja? Kako bi ovo moglo biti moguće? Ljudi moraju da razumeju i da imaju iskustvo u stvarnom životu! Stoga se oni moraju obučavati i ne smeju se udaljavati od stvarnog života. Ljudi moraju obraćati pažnju na različite aspekte i imati ulazak u različite aspekte: nivo obrazovanja, izražajnost, sposobnost da se vide stvari, razboritost, sposobnost razumevanja Božjih reči, zdrav razum, pravila ljudskosti i druge stvari koje se odnose na ljudskost, kojima ljudi moraju biti opremljeni. Kada se postigne razumevanje, ljudi se moraju usredsrediti na ulazak, i tek tada se može postići preobražaj. Ako je neko dostigao razumevanje, a zanemaruje praksu, kako može doći do preobražaja? Danas ljudi mnogo razumeju, ali ne žive stvarnost; prema tome, oni poseduju malo suštinskog razumevanja Božjih reči. Ti si samo ovlaš prosvetljen; primio si malo prosvetljenja od Svetog Duha, a ipak ti nije dato da uđeš u stvarni život – ili možda ti čak nije ni stalo do ulaska – tako je tvoj preobražaj umanjen. Posle toliko vremena, ljudi mnogo razumeju. U stanju su da mnogo pričaju o svom poznavanju teorija, ali njihova spoljna narav ostaje ista, i njihov izvorni kov ostaje kakav je i bio, ne napredujući ni za pedalj. Ako je to slučaj, kada ćeš konačno ući?

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Raspravljanje o crkvenom i stvarnom životu”