Crkveni život je samo vrsta života gde se ljudi okupljaju da bi uživali u rečima Božjim, i on čini tek mali deo nečijeg života. Kad bi i stvarni život ljudi mogao da bude kao njihov crkveni život – uključujući normalan duhovni život, normalno uživanje u Božjim rečima, molitvu i normalnu blizinu Bogu, življenje stvarnog života u kome se sve vrši po namerama Božjim, življenje stvarnog života gde se sve odvija u skladu sa istinom, življenje stvarnog života u molitvi i tihovanju pred Bogom, u pevanju himni i igranju – onda je to jedini život koji bi ih uveo u život Božjih reči. Većina ljudi se usredsređuje samo na nekoliko sati svog crkvenog života, ne „brinući za” svoj život van tih sati, kao da ih to ne zanima. Takođe ima mnogo ljudi koji u život svetih ulaze samo kada jedu i piju Božje reči, pevaju himne ili se mole, a onda se van tih perioda vraćaju svojoj staroj prirodi. Ovakav život ne može da preobrazi ljude, a još manje da ih dovede do spoznaje Boga. Ako ljudi, kada veruju u Boga, žele preobražaj svoje naravi, ne smeju se odvajati od stvarnog života. U stvarnom životu, moraš upoznati sebe, pobuniti se protiv sebe, upražnjavati istinu i moraš naučiti principe, zdrav razum i pravila vladanja u svemu pre nego što budeš u stanju da postigneš postepeni preobražaj. Ako se usredsrediš samo na teorijsko znanje i živiš samo među verskim obredima, ne ulazeći duboko u stvarnost, ne ulazeći u stvarni život, onda nikada nećeš ući u stvarnost, nikada nećeš spoznati sebe, istinu ili Boga, i zauvek ćeš biti slep i neuk. Božje delo spasavanja ljudi nije u tome da im dozvoli da žive normalnim ljudskim životima posle kratkog vremenskog perioda, niti da preobrazi njihove lažne predstave i doktrine. Umesto toga, Njegova svrha jeste u tome da promeni stare naravi ljudi, da promeni celinu njihovog starog načina života i da promeni sav njihov zastareli način razmišljanja i mentalne perspektive. Usredsređivanje samo na crkveni život neće promeniti stare životne navike ljudi, niti će promeniti stare, dugotrajne načine života. Bez obzira na sve, ljudi se ne smeju odvojiti od stvarnog života. Bog traži da ljudi žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom životu; da istinu žive u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom; i da ispunjavaju svoje funkcije u stvarnom životu, a ne samo u crkvenom. Da bi neko ušao u stvarnost, mora sve okrenuti ka stvarnom životu. Ako, verujući u Boga, ljudi ne mogu da spoznaju sebe kroz ulazak u stvarni život, i ako ne mogu da žive normalnu ljudskost u stvarnom životu, onda će postati promašene osobe. Oni koji se bune protiv Boga ljudi su koji ne mogu da uđu u stvarni život. Svi su oni ljudi koji govore o ljudskosti, ali žive prirodu demona. Svi su oni ljudi koji govore o istini, ali umesto toga žive prema doktrinama. Oni koji ne mogu da žive istinu u stvarnom životu oni su koji veruju u Boga, ali ih se On gnuša i odbacuje ih. Ti moraš da upražnjavaš svoj ulazak u stvarni život, da spoznaš sopstvene nedostatke, buntovništvo i neznanje, kao i da spoznaš svoju abnormalnu ljudskost i slabosti. Na taj način će se tvoje znanje integrisati u tvoja stvarna stanja i teškoće. Samo je ova vrsta znanja stvarna i može ti omogućiti da zaista shvatiš svoje stanje i postigneš preobražaj naravi.

Sada kada je formalno počelo usavršavanje ljudi, moraš ući u stvarni život. Stoga, da bi postigao preobražaj, moraš početi od ulaska u stvarni život i preobražavati se malo po malo. Ako izbegavaš normalan ljudski život i razgovaraš samo o duhovnim stvarima, onda sve postaje nezanimljivo i jednolično; pošto postaje nerealno, kako bi se onda ljudi mogli preobraziti? Sada ti je rečeno da uđeš u stvarni život da bi vežbao, kako bi uspostavio temelj za ulazak u istinsko iskustvo. Ovo je jedan aspekt onoga što ljudi moraju da rade. Delo Svetog Duha je uglavnom da vodi, dok ostalo zavisi od uvežbanosti ljudi i od ulaska. Svako može da dostigne ulazak u stvarni život koristeći različite puteve, tako da oni mogu dovesti Boga u stvarni život i živeti stvarnu normalnu ljudskost. Ovo je jedini način života koji ima smisla!

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Raspravljanje o crkvenom i stvarnom životu”