Petar je usavršen kroz iskustvo obračunavanja i oplemenjivanja. Rekao je: „U svakom trenutku moram da udovoljavam Božjoj želji. U svemu što radim, ja samo nastojim da udovoljim Božjoj želji i srećan sam, bilo da me grdi ili da mi sudi.“ Petar je sve svoje dao Bogu, a njegovo delo, reči njegove i sav njegov život, postojali su zarad ljubavi prema Bogu. Bio je neko ko je tragao za svetošću, a što je više toga doživljavao, to je i ljubav prema Bogu, duboko u njegovom srcu, bila veća. Pavle je, međutim, delovao samo prema spolja i, mada je i on naporno radio, sve je to činio zato da bi svoj posao obavio kako treba i na taj način stekao nagradu. Da je znao da neće dobiti nagradu, on bi od tog posla odustao. Ono do čega je Petru bilo stalo bila je istinska ljubav u srcu, kao i ono što je bilo praktično i ostvarivo. Nije brinuo o tome da li će dobiti nagradu, već o tome da li će njegova narav moći da bude promenjena. Pavlu je bilo stalo da sve vrednije radi, brinuo je o delovanju prema spolja i o svojoj posvećenosti, kao i o doktrinama koje normalni ljudi nisu iskusili. On nimalo nije mario za promene duboko u sebi, niti za istinsku ljubav prema Bogu. Svrha Petrovih iskustava bila je postizanje istinske ljubavi prema Bogu i istinske spoznaje Boga. Njegova su iskustva bila usmerena ka ostvarenju prisnijeg odnosa sa Bogom i ka praktičnom proživljavanju. Pavlovo delo izvršeno je zbog onoga što mu je Isus bio poverio, kao i zarad sticanja onoga za čim je žudeo, ali ništa od toga nije imalo veze s njegovim poznavanjem Boga i samoga sebe. Jedina svrha njegovog dela bila je bekstvo od grdnje i suda. Ono za čim je Petar tragao bila je čista ljubav, dok je Pavle tragao za krunom pravednosti. Petar je iskusio mnoge godine delovanja Svetog Duha, imao je praktično znanje o Hristu, a osim toga je i temeljno poznavao samoga sebe. Stoga je njegova ljubav prema Bogu bila čista. Dugogodišnjim oplemenjivanjem, njegovo je znanje o Isusu i o životu unapređeno, a njegova je ljubav bila bezuslovna i spontana; on nije tražio ništa zauzvrat, niti se nadao bilo kakvoj koristi. Pavle je mnogo godina radio, ali nije imao veliko znanje o Hristu, a takođe je i o samome sebi znao žalosno malo toga. On naprosto nije imao ljubavi prema Hristu, a njegovo delo i staza kojom je trčao imali su za cilj da on na kraju bude ovenčan lovorikama. Ono za čime je težio bila je najsjajnija kruna, a ne najčistija ljubav. Njegovo traganje nije bilo aktivno, već pasivno; on nije izvršavao svoju dužnost, već je na traganje bio primoran nakon što ga je zahvatilo delo Svetog Duha. Njegovo traganje, dakle, ne dokazuje da je on bio osposobljeno Božje stvorenje; zapravo je Petar bio osposobljeno Božje stvorenje koje je izvršilo svoju dužnost. Čovek misli da svi koji Bogu daju svoj doprinos treba da dobiju nagradu, te da se Božja naklonost prema njima sve više podrazumeva što je taj doprinos veći. Čovekovo gledište je u suštini transakciono i on ne nastoji da aktivno izvršava svoju dužnost Božjeg stvorenja. Sa Božjeg stanovišta, ukoliko ljudi više teže istinskoj ljubavi i potpunoj poslušnosti prema Njemu, što ujedno znači da nastoje da izvrše svoju dužnost Božjih stvorenja, to su oni više u stanju da steknu priznanje od Boga. Bog stoji na stanovištu da od čoveka zahteva da povrati svoju prvobitnu dužnost i status. Čovek je Božje stvorenje, te stoga svoja ograničenja ne treba da prekoračuje time što će postavljati bilo kakve zahteve pred Boga, niti treba da čini išta drugo osim da izvršava svoju dužnost Božjeg stvorenja. Pavlu i Petru su odredišta odmerena na osnovu toga da li su mogli da izvrše svoju dužnost Božjih stvorenja, a ne prema veličini njihovih doprinosa; odredišta su im određena prema onome za čim su od početka tragali, a ne prema obimu posla koji su obavili, niti prema tome kako su ih drugi ljudi procenili. Prema tome, put do uspeha čini težnja ka aktivnom izvršavanju dužnosti Božjeg stvorenja; traganje za putem istinske ljubavi prema Bogu najispravniji je put; težnja ka promeni vlastite stare naravi i traganje za čistom ljubavi prema Bogu predstavljaju put koji vodi do uspeha. Takav put ka uspehu jeste put povratka prvobitnoj dužnosti i prvobitnom liku Božjeg stvorenja. To je put oporavka, a ujedno je i cilj celokupnog Božjeg dela, od početka do kraja. Ako je čovekovo traganje ukaljano preteranim ličnim zahtevima i iracionalnim čežnjama, onda efekti tog traganja neće podrazumevati promene u čovekovoj naravi. To je u suprotnosti sa delom oporavka. To, bez sumnje, nije delo koje obavlja Sveti Duh, što je ujedno i dokaz da Bog ne odobrava takvu vrstu traganja. A kakav je značaj traganja koje Bog ne odobrava?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Uspeh i neuspeh zavise od puta kojim čovek korača“