Otkrivenje čovekove iskvarene naravi ima svoje izvorište ni u čemu drugom do u čovekovoj otupeloj savesti, njegovoj pakosnoj prirodi i nezdravom razumu; budu li čovekova savest i razum u stanju da iznova postanu normalni, tada će on postati neko ko je prikladan da ga Bog koristi. Naprosto zato što je čovekova savest oduvek bila otupela i zato što čovekov razum, koji nikada nije bio zdrav, sve više otupljuje, čovek je sve više buntovan prema Bogu, u tolikoj meri da je Isusa čak prikovao za krst i da odbija da Božje ovaploćenje u poslednjim danima uđe u njegov dom, te osuđuje Božje telo i smatra ga niskim. Da čovek u sebi ima imalo ljudskosti, ne bi se toliko okrutno ophodio prema telu ovaploćenog Boga; da ima iole razuma, ne bi bio tako zloban u svom ophođenju prema telu ovaploćenog Boga; da ima i najmanje savesti, ne bi se tako „zahvaljivao” ovaploćenom Bogu. Čovek živi u razdoblju kada se Bog ovaploćuje, a opet nije u stanju da se Bogu zahvali jer mu pruža tako dobru priliku, već proklinje dolazak Božji ili potpuno zanemaruje činjenicu o Božjem ovaploćenju, te je, reklo bi se, protiv toga i u odnosu na to ima odbojnost. Bez obzira na to kako se čovek ophodi prema dolasku Božjem, Bog je, ukratko, uvek strpljivo nastavljao sa Svojim delovanjem – i pored toga što Mu čovek nije poželeo niti najmanju dobrodošlicu, već Mu upućuje nerazumne zahteve. Čovekova narav je postala krajnje zlobna, njegov razum je isuviše otupeo, a savest mu je potpuno pregažena od zlotvora, prestajući još odavno da bude prvobitna savest čoveka. Ne samo da je čovek nezahvalan ovaploćenom Bogu što je ljudskom rodu podario toliko života i blagodati, već je postao i ogorčen zato što mu je Bog podario istinu; budući da čoveka istina nimalo ne zanima, on je postao ogorčen prema Bogu. Ne samo da čovek nije u stanju da položi svoj život za ovaploćenog Boga, već od Njega nastoji da izvuče i koristi, potražujući kamatu koja desetostruko nadilazi ono što je on sam dao Bogu. Ljudi sa takvom savešću i razumom i dalje ne vide ništa pogrešno u tome, verujući i dalje da su se i previše dali za Boga, a da im je Bog dao premalo. Postoje ljudi koji nakon što su Mi dali krčag vode, pružaju ruke i zahtevaju da im platim za dva krčaga mleka ili, nakon što su Mi dali sobu da u njoj jedanput prenoćim, zahtevaju da im platim za nekoliko noćenja. Uz takvu ljudskost i takvu savest, kako i dalje možete priželjkivati da zadobijete život? Kakvi ste vi samo prezira dostojni bednici! Zbog takve vrste ljudskosti u čoveku i takve savesti u čoveku ovaploćeni Bog tumara zemljom, ne pronalazeći nikakav zaklon. Oni koji se zaista odlikuju savešću i ljudskošću treba da obožavaju Boga i da svim srcem služe ovaploćenom Bogu, ne zbog količine posla koji je On obavio, već i da nikakav posao nije obavio. To treba da čine oni koji su zdravog razuma i to je čovekova dužnost. U svom služenju Bogu, većina ljudi čak postavlja uslove: nije ih briga je li On Bog ili čovek, već govore samo o svojim uslovima i jedino traže da zadovolje svoje želje. Kada kuvate za Mene, zahtevate naknadu za uslugu; kada trčite zbog Mene, tražite naknadu za trčanje; kada radite za Mene, tražite naknadu za rad; kada perete Moju odeću, tražite naknadu za pranje veša; kada opskrbljujete crkvu, tražite da vam se nadomeste troškovi; kada govorite, zahtevate nadoknadu za govornike; kada dostavljate knjige, zahtevate naknadu za dostavu, a kada pišete, zahtevate naknadu za pisanje. Oni koje sam orezao, od Mene čak i za to traže obeštećenje, dok oni koji su poslati kući zahtevaju nadoknadu za štetu nanetu njihovom ugledu; oni koji nisu u braku traže miraz ili nadoknadu za svoju izgubljenu mladost; oni koji zakolju pile traže naknadu kao mesari; oni koji prže hranu traže naknadu za prženje, a oni koji kuvaju supu takođe traže da za to budu plaćeni… To je ta vaša uzvišena i moćna ljudskost, i to su postupci koje nalaže vaša umilna savest. Gde vam je razum? Gde vam je ljudskost? Dozvolite Mi da vam nešto kažem! Ako tako nastavite, prestaću da delujem među vama. Neću delovati među čoporom zveri u ljudskom ruhu; neću patiti zarad takve grupe ljudi, iza čijih se lepih lica skrivaju divlja srca; neću trpeti radi takvog čopora životinja za koje ne postoji ni najmanja mogućnost spasenja. Dan kada vam okrenem leđa biće dan vaše smrti; to je taj dan u kome se nad vama nadvija tama i dan kada vas svetlost napušta. Dozvolite Mi da vam kažem! Nikada neću biti blagonaklon prema skupini kao što je vaša, skupini koja je gora i od životinja! Postoje granice za Moje reči i dela, a uz vašu ljudskost i savest kakvi jesu, Ja više ništa neću činiti, jer nemate nimalo savesti i naneli ste Mi previše bola, dok Mi se vaše prezira dostojno ponašanje previše gadi. Ljudi kojima nedostaje toliko ljudskosti i savesti nikada neće imati priliku za spasenje; Ja nikada ne bih spasio tako bezdušne i nezahvalne ljude. Kada dođe Moj dan, zanavek ću Svojim užarenim ognjem obasipati sinove buntovništva koji su nekada izazvali Moj žestoki gnev; nametnuću Svoju večnu kaznu tim životinjama koje su Mi nekada dobacivale uvrede i napustile Me; ognjem svoga gneva, jednom za svagda spržiću sinove buntovništva, koji su nekada jeli i živeli zajedno sa Mnom, a da nisu verovali u Mene, koji su Me uvredili i izdali. Svi oni koji su izazvali Moj gnev biće podvrgnuti Mojoj kazni; sav Svoj gnev ću sasuti na one zveri koje su nekada htele da stoje pored Mene kao da su Meni ravne, a da Me nisu obožavale, niti su Mi se pokorile; štap kojim udaram čoveka spustiće se na one životinje o kojima sam nekada brinuo i koje su nekada uživale u tajnama koje sam izrekao, a koje su nekada pokušale da izvuku materijalna zadovoljstva od Mene. Nikada neću praštati nikome ko pokuša da zauzme Moje mesto; neću poštedeti nikoga od onih koji pokušaju da od Mene otmu hranu i odeću. Za sada ne trpite nikakvu štetu i nastavljate da preterujete u zahtevima koje Mi postavljate. Kada dođe dan gneva, više Mi nećete postaviti nijedan zahtev; u tom trenutku, dozvoliću vam da se „nauživate” do mile volje, zariću vam lica u zemlju i više nikada nećete moći da ustanete! Pre ili kasnije, Ja ću vam „naplatiti” ovaj dug – i nadam se da strpljivo iščekujete dolazak tog dana.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Imati nepromenjenu narav znači biti u neprijateljstvu s Bogom”