Tvoja vera u Boga, tvoja potraga za istinom, pa čak i to kako se vladaš treba da se temelje na stvarnosti: sve što činiš treba da bude praktično, a ne bi trebalo da tragaš za stvarima koje su prividne i izmišljene. Takvo ponašanje nema nikakvu vrednost a, osim toga, takav život nema nikakvog smisla. Budući da svoju potragu i život traćiš samo na laži i prevare, i budući da ne tragaš za stvarima koje imaju vrednost i značaj, jedino do čega dolaziš jesu besmislena poimanja i doktrine koji u sebi nemaju istine. Takve stvari nemaju nikakve veze sa značajem i vrednošću tvog postojanja i mogu te odvesti samo u carstvo ispraznosti. Na taj će način ceo tvoj život biti bez ikakve vrednosti ili smisla – a ako ne tragaš za smislenim životom, mogao bi da živiš i stotinu godina, pa opet bi bilo uzaludno. Kako bi se to moglo nazvati ljudskim životom? Nije li to u stvari način na koji žive životinje? Isto tako, ako pokušavate da sledite put vere u Boga, a ipak ne nastojite da tragate za Bogom koji je vidljiv, već umesto toga obožavate nevidljivog i nedodirljivog Boga, nije li takva potraga još uzaludnija? Tvoja potraga će se na kraju pretvoriti u gomilu ruševina. Od kakve ti je koristi takva potraga? Najveći problem u vezi sa čovekom jeste u tome što on voli samo one stvari koje ne može da vidi, niti da ih dodirne, stvari koje su krajnje tajanstvene i čudesne, i koje čovek ne može ni da zamisli, a običnim smrtnicima su nedostižne. Što su takve stvari manje realne, ljudi ih više analiziraju, pa za njima čak tragaju, ne obazirući se ni na šta drugo u pokušaju da dođu do njih. Što su one manje realne, ljudi ih sve podrobnije proučavaju i analiziraju, te idu čak tako daleko da o njima formiraju svoje sveobuhvatne zamisli. S druge strane, što su stvari realnije, to su ljudi više nadmeni u odnosu prema njima; naprosto ih gledaju sa visine, pa ih čak i preziru. Nije li upravo takav vaš stav prema realističnom delu koje Ja danas obavljam? Što su takve stvari realnije, vi prema njima imate više predrasuda. Ne ulažete nimalo vremena da ih proverite, već ih naprosto zanemarujete; sa visine gledate na ove realistične i niske standardne zahteve, čak gajite brojne predstave o ovom Bogu koji je najpraktičniji, i naprosto niste u stanju da prihvatite Njegovu stvarnost i normalnost. Zar se time ne držite nejasne vere? Nepokolebljivo verujete u nejasnog Boga iz minulih vremena, a nimalo vas ne zanima stvarni Bog današnjice. Nije li to stoga što su Bog jučerašnjice i Bog današnjice iz dve različite epohe? Nije li to zato što je Bog jučerašnjice uzvišeni Bog nebeski, dok je Bog današnjice sićušno ljudsko biće na zemlji? Nije li to, štaviše, zbog toga što je Bog koga čovek obožava nastao u njegovim predstavama, dok je Bog današnjice od krvi i mesa, nastao na zemlji? Kada se sve uzme u obzir, nije li to stoga što je Bog današnjice previše stvaran, pa čovek ne traga za Njim? Jer ono što Bog današnjice traži od ljudi jeste upravo ono što su ljudi najmanje spremni da učine i zbog čega se osećaju posramljeno. Zar se time ljudima ne otežava? Zar se time ne ogoljavaju ljudski ožiljci? Na ovaj način, mnogi ljudi ne tragaju za stvarnim Bogom, praktičnim Bogom, te tako postaju neprijatelji ovaploćenog Boga, što će reći, antihristi. Zar ovo nije očigledna činjenica? U prošlosti, kad je Bog tek trebalo da se ovaploti, ti si možda bio verska ličnost ili posvećeni vernik. Nakon što se Bog ovaplotio, mnogi takvi posvećeni vernici nenamerno su postali antihristi. Znaš li o čemu se ovde radi? U svojoj veri u Boga, nisi usredsređen na stvarnost niti tragaš za istinom, već si opsednut lažima – nije li to najjasniji izvor tvog neprijateljstva prema ovaploćenom Bogu? Ovaploćeni Bog se zove Hristos, prema tome, nisu li antihristi svi oni koji ne veruju u ovaploćenog Boga? Dakle, je li onaj u koga veruješ i koga voliš zaista ovaj Bog od krvi i mesa? Je li ovaj Bog koji živi i diše zaista najstvarniji i izuzetno normalan? Šta je tačno cilj tvog traganja? Je li on na nebu ili na zemlji? Je li to predstava ili, pak, istina? Je li to Bog ili neko natprirodno biće? U stvari, istina je najstvarniji od svih životnih aforizama i najuzvišeniji od takvih aforizama među čitavim ljudskim rodom. Budući da je to zahtev koji Bog postavlja pred čoveka i delo koje Bog lično obavlja, zato se i naziva „životnim aforizmom“. To nije aforizam koji je sažetak nečega, niti je to čuveni citat nekog velikana. Umesto toga, to je izjava upućena ljudskom rodu od Gospodara neba, zemlje i svih stvorenja; nisu to samo neke reči koje je sažeo čovek, već suštinski život Božji. I zato se naziva „najvišim od svih životnih aforizama“. Težnja ljudi da istinu sprovedu u delo predstavlja ispunjenje njihove dužnosti – što će reći, to je težnja da se ispuni zahtev Božji. Suština ovog zahteva je najstvarnija od svih istina, pre negoli isprazna doktrina koju ne može dostići nijedan čovek. Ako se tvoja potraga svodi samo na običnu doktrinu i u njoj ništa nije stvarno, zar se ti ne buniš protiv istine? Zar nisi neko ko napada istinu? Kako bi takva osoba mogla biti neko ko teži da voli Boga? Ljudi bez stvarnosti jesu oni koji izdaju istinu i svi su oni suštinski buntovni!

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Samo oni koji poznaju Boga i Njegovo delo mogu udovoljiti Bogu“