Iako je Božje upravljanje dubokoumno, ono nije van čovekovog poimanja. To je stoga što je celokupno Božje delo povezano sa Njegovim upravljanjem i Njegovim delom spasenja ljudskog roda, a tiče se života, življenja i odredišta ljudskog roda. Može se reći da je delo koje Bog čini nad i među ljudima veoma praktično i smisleno. Čovek može da ga vidi i doživi, te je ono daleko od toga da bude apstraktno. Ako čovek nije u stanju da prihvati sva dela koja Bog čini, koji je onda značaj Njegovog dela? I kako takvo upravljanje može dovesti do čovekovog spasenja? Mnogi koji Boga slede mare jedino za to kako da zadobiju blagoslove ili kako da spreče katastrofu. Na prvi pomen Božjeg dela i upravljanja, oni utihnu i gube svako interesovanje. Oni misle da razumevanje takvih zamornih pitanja neće unaprediti njihov život, niti im pružiti bilo kakvu korist. Samim tim, iako su dobili informacije o Božjem upravljanju, pristupaju mu neozbiljno. Oni ga ne vide kao nešto dragoceno što treba prihvatiti, a još manje ga razumeju uzimajući ga kao deo svog života. Takvi ljudi slede Boga sa jednim prostim ciljem, a taj cilj je da prime blagoslove. Takvi ljudi ne žele da se zamaraju obraćanjem pažnje na bilo šta drugo što se ne odnosi direktno na ovaj cilj. Za njih nema opravdanijeg cilja od vere u Boga zarad primanja blagoslova – to je suštinska vrednost njihove vere. Ako nešto ne doprinosi ovom cilju, to ih ni najmanje ne dotiče. To je slučaj sa većinom ljudi koji danas veruju u Boga. Njihov cilj i namera deluju opravdano budući da se, dok veruju u Boga, oni i daju za Boga, posvećuju se Bogu i obavljaju svoju dužnost. Oni se odriču mladosti, napuštaju porodicu i karijeru, pa čak i provode godine daleko od kuće baveći se koječime. Zarad svog krajnjeg cilja, oni menjaju sopstvene interese, svoj pogled na život, pa čak i pravac koji traže, dok cilj svog verovanja u Boga ne mogu da promene. Oni jure unaokolo baveći se sopstvenim aspiracijama; bez obzira na to koliko je dalek put, i bez obzira na to koliko je nevolja i prepreka na tom putu, oni ostaju uporni i ne boje se smrti. Kakva ih sila nagoni da ostanu posvećeni na ovaj način? Da li je to njihova savest? Da li je to njihov veliki i plemeniti karakter? Da li je to njihova odlučnost da se do samog kraja bore sa silama zla? Da li je to njihova vera da svedoče o Bogu bez traženja nagrade? Da li je to njihova odanost spremnosti da se odreknu svega da bi ispunili Božju volju? Ili je to njihov duh posvećenosti stalnom odricanju od ekstravagantnih ličnih zahteva? Da neko ko nikada nije razumeo delo Božjeg upravljanja, a i dalje mnogo pruža, naprosto je čudo! Hajde da zasada ne raspravljamo o tome koliko su ti ljudi dali. Njihovo ponašanje, međutim, i te kako zavređuje našu detaljnu analizu. Osim koristi za koju su blisko vezani, da li postoje još neki razlozi zbog kojih bi ljudi koji ne razumeju Boga toliko mnogo za Njega dali? U tome otkrivamo problem koji ranije nije bio opažen: čovekov odnos sa Bogom svodi se na gole lične interese. To je odnos između primaoca i davaoca blagoslova. Jednostavno rečeno, taj odnos je odnos zaposlenog i poslodavca. Zaposleni naporno radi samo da bi primio nagrade koje mu poslodavac dodeljuje. U jednom takvom, na interesu zasnovanom, odnosu nema privrženosti, već samo pogodbe. Nema pružanja niti primanja ljubavi, već samo milostinje i milosrđa. Nema razumevanja, već samo bespomoćnog potisnutog ogorčenja i obmane. Nema bliskosti, već samo nepremostivog ponora. Sada, kada su stvari došle do te tačke, ko može da preokrene takav tok? I koliko je ljudi sposobno da istinski razume u kojoj je meri ovaj odnos postao ekstremno ozbiljan? Verujem da, kada ljudi urone u radost bivanja blagoslovenim, niko ne može da zamisli koliko je takav odnos sa Bogom sramotan i neprijatan za gledati.

Najtužnije u ljudskoj veri u Boga jeste to što čovek, usred Božjeg dela, sprovodi vlastito upravljanje, a na Božje upravljanje pritom ni ne obraća pažnju. Čovekov najveći neuspeh leži u tome što on, dok traži da se pokori Bogu i da Ga obožava, gradi sopstveno idealno odredište i smišlja kako da primi najveći blagoslov i najbolje odredište. Čak i ako neko razume koliko je on sȃm žalostan, odvratan i patetičan, koliko njih može lako da napusti svoje ideale i nade? A ko je u stanju da zaustavi sopstvene korake i da prestane da pravi planove samo za sebe? Da bi dovršio Svoje upravljanje, Bogu su potrebni oni koji će blisko sarađivati s Njim. Njemu trebaju oni koji će Mu se pokoriti time što će sav svoj um i telo posvetiti delu Njegovog upravljanja. Njemu ne trebaju ljudi koji svakodnevno pružaju ruke proseći od Njega, a još manje oni koji daju malo, a onda čekaju da budu nagrađeni. Bog prezire one koji daju oskudan doprinos i onda žive od stare slave. On mrzi one hladnokrvne ljude koji se gnušaju nad delom Njegovog upravljanja i jedino žele da pričaju o odlasku na nebo i dobijanju blagoslova. Još više se gnuša onih koji koriste priliku koju im pruža Njegovo delo spasavanja ljudskog roda. To je zato što ovi ljudi nikada nisu marili za ono što Bog želi da postigne i da stekne delom Svog upravljanja. Njima je jedino bitno to kako mogu da iskoriste priliku koju pruža Božje delo da bi dobili blagoslove. Oni ne vode računa o Božjem srcu, budući da su potpuno zaokupljeni sopstvenim izgledima i sudbinom. Oni koji se gnušaju nad delom Božjeg upravljanja i koje ni najmanje ne zanimaju Božje namere, kao ni to kako On spasava ljudski rod, rade samo ono što im prija, na način koji je odvojen od dela Božjeg upravljanja. Njihovo ponašanje Bog ne pamti niti odobrava – a pogotovo na njega ne gleda blagonaklono.

– „Reč”, 1. tom, „Božja pojava i delo”, „Dodatak 3: Čovek se može spasti samo usred Božjeg upravljanja”