Božje delo uvek ide dalje, i mada se svrha Njegovog dela ne menja, metod po kojem On deluje večito se menja, što znači da se i oni koji slede Boga večito menjaju. Što više Bog deluje, to je temeljnija čovekova spoznaja Boga. Kao posledica Božjeg dela, i u čovekovoj naravi dolazi do odgovarajućih promena. Međutim, upravo zato što se delo Božje večito menja, oni koji nisu spoznali delo Svetog Duha i oni nerazumni ljudi koji nisu spoznali istinu, postaju ljudi koji se opiru Bogu. Delo Božje nikada se ne prilagođava čovekovim predstavama zato što je Njegovo delo uvek novo i nikada staro, i On nikada ne ponavlja staro delo, već naprotiv, sigurno ide napred sa delom koje nikada ranije nije obavljeno. Kako Bog ne ponavlja Svoja dela, a čovek uvek sudi o trenutnom Božjem delu na osnovu dela koje je On obavio u prošlosti, Bogu je postalo izuzetno teško da sprovodi svaku etapu Svog dela novog doba. Čovek ima previše poteškoća! Previše je konzervativan u svom razmišljanju! Niko ne poznaje delo Božje, ali mu svako određuje granice. Kada napusti Boga, čovek gubi život, istinu i Božje blagoslove, ali ipak ne prihvata ni život, ni istinu, a ponajmanje veće blagoslove koje Bog daruje čovečanstvu. Svi ljudi žele da zadobiju Boga, ali nisu sposobni da tolerišu bilo kakve promene u Božjem delu. Oni koji ne prihvataju novo Božje delo veruju da je delo Božje nepromenljivo, da zauvek stoji u mrtvoj tački. Oni veruju da sve što je potrebno da bi se zadobilo večno spasenje od Boga jeste da se poštuje zakon, i da će volja Božja uvek biti zadovoljena dokle god se oni kaju i ispovedaju svoje grehe. Oni smatraju da Bog može biti Bog samo po zakonu i onaj Bog koji je zbog čoveka prikovan za krst; oni takođe smatraju da Bog ne treba i ne može da izađe izvan okvira Biblije. Upravo ih je takvo razmišljanje čvrsto okovalo u zakone starog doba i prikovalo za mrtva pravila. Ima još više onih koji veruju da kakvo god bilo, novo Božje delo mora biti potkrepljeno proročanstvima, i da u svakoj etapi takvog dela svi koji Ga prate „iskrenim“ srcem moraju da dožive i otkrivenja; u suprotnom, to delo ne može biti Božje delo. Već i sama spoznaja Boga za čoveka nije lak zadatak. Kada se tome doda čovekovo nerazumno srce i buntovna priroda prožeta uobraženošću i samoljubljem, postaje mu još teže da prihvati Božje novo delo. Čovek niti pažljivo proučava novo delo Božje, niti ga prihvata s poniznošću; umesto toga, on zauzima prezriv stav dok iščekuje otkrivenja i smernice od Boga. Nije li to ponašanje onih koji se bune protiv Boga i opiru Mu se? Kako takvi ljudi mogu da zadobiju Božje odobravanje?

Isus je rekao da je delo Jahveovo zastarelo za Doba blagodati, baš kao što Ja danas kažem da je delo Isusovo takođe zastarelo. Da je postojalo samo Doba zakona, a ne i Doba blagodati, Isus ne bi bio razapet i ne bi mogao da iskupi celokupno čovečanstvo. Da je postojalo samo Doba zakona, da li bi čovečanstvo uspelo da stigne ovoliko daleko, do današnjih dana? Istorija ide napred, a nije li istorija prirodni zakon Božjeg dela? Zar ovo nije prikaz Njegovog upravljanja čovekom širom vaseljene? Istorija ide napred, pa tako i delo Božje. Božja volja se večito menja. On ne bi mogao da jednu istu etapu Svoga dela obavlja tokom šest hiljada godina, jer kao što svi znaju, Bog je uvek nov i nikada star, i On nikako ne bi mogao da se iznova vraća istom delu kao što je raspeće, da biva prikovan za krst jedanput, dvaput, triput… Bilo bi smešno tako razmišljati. Bog ne radi stalno isti posao; Njegovo delo se večito menja i uvek je novo, baš kao što vam se Ja obraćam novim rečima i svakoga dana obavljam novo delo. Ovo je delo koje sprovodim, a ključne su reči „novo“ i „čudesno“. Izreka „Bog je nepromenljiv i Bog će uvek biti Bog“ zaista jeste tačna; Božja suština se ne menja, Bog je uvek Bog i On nikada ne bi mogao da postane Sotona, ali to nije dokaz da je Njegovo delo konstantno i nepromenljivo kao što to jeste Njegova suština. Ti tvrdiš da je Bog nepromenljiv, ali kako onda možeš da objasniš to da je Bog uvek nov i nikada star? Božje delo se neprestano širi i neprestano menja, a Njegova volja se neprestano ispoljava i otkriva čoveku. Kako čovek doživljava Božje delo tako se njegova narav neprestano menja, baš kao i njegovo znanje. Odakle onda potiče ova promena? Zar ne potiče od dela Božjeg koje se večito menja? Ako čovekova narav može da se menja, zašto čovek ne može da dozvoli da se i Moje delo i Moje reči neprestano menjaju? Moram li Ja da budem podvrgnut ljudskim ograničenjima? Zar u ovom slučaju ne koristiš usiljene argumente i izopačenu logiku?

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Kako čovek koji je u svojim predstavama odredio granice Bogu može da primi Božja otkrivenja?“