Pošto čovek veruje u Boga, on Božje stope mora da sledi pomno, korak po korak; on treba da „sledi Jagnje, kud god da krene“. Jedino takvi ljudi tragaju za istinitim putem i jedino oni poznaju delo Svetog Duha. Ljudi koji ropski slede slovo i doktrine jesu oni koji su delom Svetoga Duha izgnani. U svakom vremenskom periodu Bog će započeti novo delo i u svakom će periodu među ljudima postojati novi početak. Ako se čovek samo pridržava onih istina koje kažu da je „Jahve Bog“ i „Isus je Hrist“, to jest, istina koje se odnose samo na odgovarajuća doba, čovek nikad neće moći da održi korak sa delom Svetog Duha i zauvek će biti nesposoban da zadobije delo Svetog Duha. Bez obzira na to kako Bog deluje, čovek Ga sledi bez ikakve sumnje i sledi ga pomno. Kako bi Sveti Duh mogao da izgna čoveka koji postupa na ovaj način? Kako bi čovek mogao da bude kažnjen ako je on, ma šta Bog činio, siguran da je to delo Svetog Duha, ako bez ikakve bojazni sarađuje u delu Svetog Duha i ako nastoji da ispuni Božje zahteve? Božje delo nikad nije prestalo da se izvršava, Njegovi se koraci nikad nisu zaustavili, a pre no što Svoje delo upravljanja privede kraju, On je stalno zauzet i nikad ne prestaje s radom. Čovek je, međutim, drugačiji: stekavši tek trunčicu od dela Svetog Duha, on se prema tom delu ponaša kao da se ono nikad neće promeniti; zadobivši nešto malo znanja, on ni ne pokušava dalje da sledi tragove novijeg Božjeg dela; videvši jedva nešto malo od Božjeg dela, on Boga odmah propisuje kao neku naročitu drvenu figuricu i veruje da će Bog zauvek zadržati oblik koji on vidi pred sobom, veruje da je tako izgledao u prošlosti i da će ubuduće zauvek tako izgledati; zadobivši tek površno znanje, čovek je toliko gord da se zaboravlja i počinje bezobzirno da proglašava Božju narav i biće koji, jednostavno, ne postoje; a uverivši se u jednu etapu dela Svetog Duha, čovek ne prihvata novo Božje delo, bez obzira na to kakav je čovek koji to novo delo proglašava. To su ljudi koji novo delo Svetog Duha ne mogu da prihvate; oni su previše konzervativni i nesposobni da prihvate nove stvari. Takvi ljudi su oni koji veruju u Boga, ali Ga ujedno i odbacuju. Mada čovek veruje da su Izraelci grešili što su „verovali samo u Jahvea, a nisu verovali u Isusa“, većina ljudi i dalje igra ulogu u kojoj „veruju samo u Jahvea i odbacuju Isusa“ i „čeznu za povratkom Mesije, ali se protive Mesiji po imenu Isus“. Stoga nije ni čudo što ljudi i dalje, nakon prihvatanja jedne etape dela Svetog Duha, žive pod vlašću Sotone i još uvek ne primaju Božje blagoslove. Zar to nije posledica čovekovog buntovništva? Širom sveta, hrišćani koji nisu išli u korak s novim delom današnjice čvrsto se nadaju da će im se posrećiti, pretpostavljajući da će Bog ispuniti svaku njihovu želju. Pa ipak, oni ne mogu sa sigurnošću da kažu zašto će ih Bog odvesti na treće nebo, niti su sigurni u to kako će Isus doći da ih primi jašući na belom oblaku, a kamoli da mogu sa apsolutnom sigurnošću da kažu da li će Isus zaista doći na belom oblaku onog dana kad su oni to zamislili. Svi su oni zabrinuti i zbunjeni; ni sami ne znaju da li će Bog sa Sobom povesti baš svakog od njih, šačice raznoraznih ljudi iz svih mogućih veroispovesti. Delo koje Bog sada obavlja, sadašnje doba, Božja volja – ni o jednoj od ovih stvari oni pojma nemaju, niti mogu išta drugo da rade nego da na prste odbrojavaju dane. Samo oni koji do samog kraja slede stope Jagnjeta mogu zadobiti poslednji blagoslov, dok oni „pametni ljudi“, koji nisu u stanju da Ga slede do samog kraja, ali ipak veruju da su sve zadobili, nisu u stanju da svedoče o Božjoj pojavi. Svako od njih veruje da je najpametnija osoba na svetu; oni bez ikakvog razloga prekidaju kontinuirani razvoj Božjeg dela i kao da sa apsolutnom sigurnošću veruju da će ih Bog povesti na nebo; oni, koji su navodno „najodaniji Bogu, koji slede Boga i povinuju se rečima Božjim“. Iako su navodno „najodaniji“ rečima koje je Bog izgovorio, njihove su reči i postupci još uvek toliko odvratni, jer se oni protive delu Svetog Duha i čine prevaru i zlo. Oni koji Boga ne slede do samog kraja, koji ne idu u korak sa delom Svetog Duha i koji se čvrsto drže starog dela, ne samo da nisu uspeli da postanu odani Bogu, već su, naprotiv, postali Božji protivnici, postali su oni koje je novo doba odbacilo i koji će biti kažnjeni. Postoji li iko jadniji od njih? Mnogi čak veruju da su nesavesni svi oni koji odbacuju stari zakon i prihvataju novo delo. Ovim ljudima, koji samo pričaju o „savesti“, a ne poznaju delo Svetog Duha, njihova će sopstvena savest naposletku osujetiti izglede. Božje se delo ne povinuje doktrini i, mada je to Njegovo sopstveno delo, Bog ga se ipak ne pridržava slepo. Ono što treba osporiti biva osporeno, a ono što treba izgnati biva izgnano. Uprkos tome, čovek se prema Bogu postavlja neprijateljski, čvrsto se držeći tek jednog delića Božjeg upravljanja. Nije li to apsurdno s čovekove strane? Nije li to glupost čovekova? Što su ljudi plašljiviji i preterano oprezni, iz straha da će ostati bez Božjih blagoslova, to su oni manje sposobni da zadobiju veće blagoslove i da prime poslednji blagoslov. Svi oni koji ropski poštuju zakon, prema zakonu pokazuju krajnju odanost, a što više pokazuju takvu odanost prema zakonu, to sve više postaju buntovnici koji se protive Bogu. Jer, ovo je Doba carstva, a ne Doba zakona, i ne može se istovremeno govoriti o delu današnjice i o prošlom delu, niti se delo prošlosti može porediti s današnjim delom. Božje delo se promenilo, a promenila se i čovekova praksa; ona više ne podrazumeva poštovanje zakona, niti nošenje krsta, te stoga ljudska odanost prema zakonu i krstu neće od Boga zadobiti priznanje.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“