Božje delo među ljudima neodvojivo je od čoveka, jer je čovek predmet tog dela i jedino Božje stvorenje koje može da svedoči o Bogu. Čovekov život i sve njegove aktivnosti neodvojivi su od Boga i njima upravlja Božja ruka, te se čak može reći da nijedna osoba ne može postojati nezavisno od Boga. Ovo ne može niko da porekne, jer je to činjenica. Sve što Bog čini ima za cilj dobrobit čovečanstva i usmereno je protiv Sotoninih intriga. Sve što je čoveku potrebno dolazi od Boga i Bog je izvor čovekovog života. Stoga čovek naprosto nije u stanju da se rastane od Boga. Uz to, Bog nikada nije nameravao da se rastane od čoveka. Delo koje Bog čini namenjeno je dobrobiti čitavog ljudskog roda, a Njegove su misli uvek ljubazne. Za čoveka, dakle, Božje delo i Božje misli (to jest, Božja volja) predstavljaju „vizije“ koje bi čoveku trebalo da budu poznate. U takve vizije takođe spadaju Božje upravljanje i delo koje čovek nije u stanju da obavi. Pri tom se zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela, nazivaju čovekovom „praksom“. Vizije su delo Sâmog Boga, odnosno, one predstavljaju Njegovu volju za čovečanstvo ili ciljeve i značaj Njegovog dela. Za vizije se takođe može reći da su deo upravljanja, jer je to upravljanje Božje delo i usmereno je ka čoveku, što znači da je to delo koje Bog obavlja među ljudima. Ovo delo predstavlja dokaz i put kojim čovek dolazi do spoznaje Boga i ono je za čoveka od najveće važnosti. Ako ljudi obraćaju pažnju samo na doktrine verovanja u Boga ili na nevažne pojedinosti, umesto da svoju pažnju posvete spoznaji Božjeg dela, onda oni naprosto neće spoznati Boga i, povrh toga, neće biti po srcu Božjem. Božje delo koje čoveku uveliko pomaže u spoznavanju Boga naziva se vizijama. Ove vizije predstavljaju Božje delo, volju Božju, kao i ciljeve i značaj Božjeg dela; sve su one od koristi čoveku. Praksa se odnosi na ono što čovek treba da čini, ono što treba da rade stvorenja koja slede Boga, a to je ujedno i čovekova dužnost. Ono što čovek treba da uradi nije nešto što je čovek razumeo od samog početka, već su to zahtevi koje Bog postavlja pred čoveka tokom obavljanja Svog dela. Dok Bog deluje, ovi zahtevi postepeno bivaju sve temeljniji i sve uzvišeniji. Primera radi, čovek je tokom Doba zakona morao da poštuje zakon, dok je tokom Doba blagodati morao da nosi krst. Doba carstva je drugačije: zahtevi koji se pred čoveka postavljaju viši su od zahteva iz Doba zakona i Doba blagodati. Kako vizije postaju sve uzvišenije, to i zahtevi prema čoveku postaju sve viši, sve jasniji i stvarniji. Slično tome, vizije takođe postaju sve stvarnije. Ove mnogobrojne stvarne vizije ne samo da doprinose čovekovoj poslušnosti Bogu, već, povrh toga, doprinose i njegovom bogopoznanju.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Božje delo i čovekova praksa“