U početku, nakon stvaranja čovečanstva, Izraelci su služili kao osnova Božjeg dela. Ceo Izrael bio je osnova Jahveovog dela na zemlji. Jahveovo delo bilo je da neposredno vodi i usmerava čoveka uspostavljajući zakone, tako da bi čovek mogao da živi normalan život i da se klanja Jahveu na normalan način na zemlji. U Doba zakona čovek nije mogao ni da vidi ni da dodirne Boga. Upravo zato što je sav Njegov posao bio da vodi najranije ljude iskvarene od strane Sotone, da ih podučava i usmerava, Njegove reči sadržale su isključivo zakone, uredbe i norme ljudskog ponašanja, te ih nije opskrbio životnim istinama. Izraelci pod Njegovim vođstvom nisu bili duboko iskvareni od strane Sotone. Njegovo delo zakona bilo je samo prva etapa u delu spasenja, sam početak dela spasenja, i praktično nije imalo nikakve veze sa promenama u čovekovoj životnoj dispoziciji. Stoga, na početku dela spasenja nije bilo potrebe da se ovaploti da bi obavio Svoje delo u Izraelu. Zato Mu je bio potreban medijum – sredstvo preko kojeg će se povezati sa čovekom. Tako su se među stvorenim bićima javili oni koji su govorili i radili u Jahveovo ime, te su tako sinovi čovečji i proroci počeli da deluju među ljudima. Sinovi čovečji radili su među ljudima u Jahveovo ime. Biti nazvan „sinovima čovečjim“ od strane Jahvea znači da takvi ljudi uspostavljaju zakone u Jahveovo ime. Oni su takođe bili sveštenici među narodom Izraela, sveštenici nad kojima je Jahve bdeo i koje je štitio, i u kojima je Jahveov Duh delovao; oni su bili vođe u narodu i neposredno su služili Jahveu. Proroci su, s druge strane, bili posvećeni govorenju, u Jahveovo ime, narodima svih zemalja i plemena. Oni su takođe predskazivali Jahveovo delo. Bilo da su sinovi čovečji ili proroci, sve ih je izdigao Sâm Duh Jahveov i u njima je bilo delo Jahveovo. Među narodom, oni su važili za neposredne Jahveove predstavnike; oni su obavljali svoj posao samo zato što ih je Jahve izdigao, a ne zato što su bili ovaploćenja Sâmog Svetog Duha. Dakle, iako su bili slični u govoru i delovanju u ime Boga, ovi sinovi čovečji i proroci u Doba zakona nisu bili telo ovaploćenog Boga. Božje delo u Dobu blagodati i u poslednjoj etapi bilo je upravo suprotno, zato što je delo čovekovog spasenja i suda obavljeno od strane Sâmog ovaploćenog Boga, tako da naprosto nije bilo potrebe iznova izdizati proroke i sinove čovečje da rade u Njegovo ime. U ljudskim očima ne postoje suštinske razlike između suštine i metoda njihovog rada. Upravo iz tog razloga ljudi stalno mešaju delo ovaploćenog Boga sa delom proroka i sinova čovečjih. Pojava ovaploćenog Boga bila je u osnovi ista kao i pojava proroka i sinova čovečjih. A ovaploćeni Bog bio je još normalniji i stvarniji od proroka. Stoga, čovek nije u stanju da ih razlikuje. Čovek se usredsređuje samo na izgled, potpuno nesvestan da, uprkos tome što su slični po delu i govoru, postoji suštinska razlika između njih. Pošto je čovekova sposobnost da razlikuje stvari isuviše loša, on nije u stanju da vidi razliku u jednostavnim pitanjima, a kamoli kada se radi o nečemu tako složenom. Kada su proroci i ljudi koje je Sveti Duh koristio govorili i delali, to je bilo da bi se izvršile čovekove dužnosti, to je bilo da bi se obavila funkcija stvorenog bića, i to je bilo nešto što je čovek trebalo da učini. Međutim, reči i delo ovaploćenog Boga trebalo je da obave Njegovu službu. Iako je Njegovo obličje bilo isto kao u stvorenog bića, Njegovo delo nije bilo da izvršava Svoju funkciju, već Svoju službu. Pojam „dužnost“ koristi se u odnosu na stvorena bića, dok se „služba“ koristi u odnosu na telo ovaploćenog Boga. Postoji suštinska razlika između njih; oni nisu međusobno zamenjivi. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost, dok je Božji posao da upravlja i da obavlja svoju službu. Stoga, iako su mnogi apostoli bili korišćeni od strane Svetog Duha i mnogi proroci su bili ispunjeni Njime, njihov rad i reči postojali su samo da bi izvršili njihovu dužnost stvorenih bića. Njihova proročanstva su možda prevazišla put života o kojem je ovaploćeni Bog govorio, a njihova ljudskost je možda čak prevazišla i onu ovaploćenog Boga, ali oni su i dalje izvršavali svoju dužnost, nisu obavljali službu. Dužnost čoveka odnosi se na funkciju čoveka; to je ono što je čoveku dostižno. Međutim, služba koju obavlja Bog povezana je sa Njegovim upravljanjem, a to je čoveku nedostižno. Bez obzira na to da li ovaploćeni Bog govori, radi ili ispoljava čuda, On kroz Svoje upravljanje obavlja veliko delo, a takav posao čovek ne može da obavi umesto Njega. Čovekov posao je samo da izvršava svoju dužnost kao stvoreno biće u određenoj etapi Božjeg dela upravljanja. Bez Božjeg upravljanja, to jest, ako bi služba ovaploćenog Boga bila izgubljena, dužnost stvorenog bića bila bi izgubljena. Božje delo u izvršavanju Njegove službe jeste da upravlja čovekom, dok čovekovo izvršavanje njegovih dužnosti jeste ispunjavanje njegovih obaveza da bi zadovoljio zahteve Stvoritelja, a to se ni na koji način ne može smatrati izvršavanjem nečije službe. Nerazdvojivoj suštini Boga – Njegovom Duhu – Božje delo je Njegovo upravljanje, ali za ovaploćenog Boga, koji nosi obličje stvorenog bića, Njegovo delo je izvršavanje Njegove službe. Sve što On čini jeste da izvrši Svoju službu; sve što čovek može da učini jeste da pruži sve od sebe u okviru Božjeg upravljanja i pod Njegovim vođstvom.

– „Reč“, 1. tom, „Božja pojava i delo“, „Razlika između službe ovaploćenog Boga i čovekove dužnosti“